Увођење овог института у наше кривичноправно законодавство има велики значај на пољу превенције и сузбијања организованог криминала и кривичних дела чији је основни мотив стицање противправне имовинске користи, а овом посебном кривичноправном мером остварује се како генерална и специјална превенција кривичних санкција, тако и општи интерес државе, будући да одузета имовина остаје у имовини државе
Институт одузимања имовине проистекле из кривичног дела настао је као ефикасно средство у сузбијању тешких кривичних дела и организованог криминала. Поборник идеје о примени економских средстава у борби против организованог криминала био је судија Ђовани Фалконе. Суочавајући се с високом стопом организованог криминалитета у Италији и недовољним ефектима репресивних мера, применио је економску анализу злочиначке организације упоредивши структуру тог удружења са структуром криминалног предузећа. Тада је дошао до закључка да хапшење једног члана криминалне организације или чак свих чланова, па и осудом на вишедеценијске казне затвора, неће спречити да структура тог криминалног предузећа настави да производи богатство с новим члановима и руководством, које је још агресивније и способније. Зато је једини прави начин за сузбијање организованог криминала смањење капитала и прихода криминалних предузећа. Овакво становиште судије Фалконеа заживело је у кривичноправним системима управо кроз институт одузимања имовине проистекле из кривичног дела, док се систем економске анализе незаконитих активности широко примењује у борби против организованог криминалитета.
У Србији се појава организованог криминала везује за период рaспaдa Jугoслaвиje и рaтних дeвeдeсeтих гoдинa прошлог века. Период који је „погодовао” вртоглавом развоју криминала и богаћењу појединаца од криминалних активности, бележио је и недостатак законских инструмената којима би се имовина стечена на тзв. нелегалан начин одузела од лица која су приведена правди, па и осуђена на вишегодишње казне затвора. Ово је био један од разлога да се у наше кривично законодавство уведе поступак одузимања имовине која је стечена кривичним делом и донесе закон који би подробно регулисао услове и начин одузимања имовине.
Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела ступио је на снагу 4. 11. 2008. године с роком примене од 1. 3. 2009. („Сл. гласник РС”, бр. 97/2008).
Доношење овог lex specialis закона условилa је и потреба усаглашавања кривичног законодавства с европским стандардима и одговарајућим конвенцијама Европске уније које је наша земља ратификовала. Међу њима, као посебно значајна је и Стратегија за превенцију и контролу организованог криминала, усвојена на Европском самиту посвећеном спречавању криминала, а који је одржан у Тампереу 1999. године. Стратегија, поред осталих, садржи и препоруку о одузимању имовине стечене криминалом. Као основни стратешки правци превенције издвојени су: хармонизација законодавства на плану одузимања имовине проистекле из кривичног дела, узајамно признавање и извршење казнених пресуда и координација казнених поступака када више држава имају надлежност да поступају у конкретном случају.
Након четворогодишње примене Закона о одузимању имовине, покренута су питања уставности појединих одредаба овог закона и њихове усаглашености са одговарајућим међународним нормама, а нарочиту недоумицу изазвала је одредба закона којом се предвиђа да тужилaц мoжe вeћ у мoмeнту прaвнoснaжнoсти oптужницe пoднети захтев зa трajнo oдузимaњe имoвинe окривљеног. Због ових и других проблема који су се јавили у примени овог закона, 2013. године донет је нови Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Сл. гласник РС”, бр. 32/13, у даљем тексту: Закон).
Опште одредбе о привременом и трајном одузимању имовине проистекле из кривичног дела
По својој садржини, Закон садржи материјалноправне и процесноправне одредбе којима се уређују услови, поступак и органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела. Имовина се, у смислу овог закона, одлуком суда може одузети привремено и трајно.
Органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела јесу јавни тужилац, суд, организациона јединица Министарства унутрашњих послова надлежна за финансијску истрагу и Дирекција за управљање одузетом имовином.
Привремено одузимање имовине везује се за кривични поступак који је покренут и не захтева правноснажну одлуку, већ се покреће на захтев тужиоца када су испуњени законом предвиђени услови, а превасходно када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. За разлику од трајног одузимања имовине од лица које је правноснажном пресудом оглашено кривим и осуђено због кривичног дела предвиђеног Законом,привремено одузимање је привременог карактера и траје најдуже док суд не одлучи о захтеву за трајно одузимање имовине.
Законом је предвиђено да се имовина може одузети од власника(члан 3. ст. 5. Закона), а власником се сматра окривљени, окривљени сарадник, оставилац, правни следбеник (наследник) или треће лице.
Под појмом оставилац сматра се лице против кога, услед смрти, кривични поступак није покренут или је обустављен, а у кривичном поступку који се води против других лица утврђено је да је заједно с тим лицима учинио кривично дело из члана 2. овог закона. Овакво решење већ је само по себи спорно и као такво изазваће велике потешкоће у практичној примени. Наиме, оправдано се намеће питање шта у кривичном праву значи утврдити да је оставилац заједно с другим лицима учинио кривично дело из члана 2. Закона? С обзиром на то да је законодавац прихватио објективно-субјективно схватање кривичног дела, то онда значи да је приликом утврђивања да је било које лице учинило кривично дело неопходно утврдити радњу извршења, која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која је скривљена. Оставиоцу, тј. лицу које је умрло, у кривичном поступку може се утврдити радња извршења дела која је у закону предвиђена као кривично дело из члана 2. Закона, и да је у питању радња која је противправна, али му се она ни у ком случају не може приписати у кривицу, из чега јасно произлази да се у пракси, због изнетих разлога, никада и неће моћи испунити жеља законодавца изражена кроз одредбу члана 3. ст. 1. тач. 4), тј. да се у кривичном поступку који се води против других лица утврди да је оставилац заједно с другим лицима учинио кривично дело из члана 2. Закона. То даље значи да судови у пракси неће моћи изнаћи правни основ за одузимање имовине у смислу овог закона (др Мирослав Врховшек „Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела у сузбијању криминала − важна карика у систему борбе против организованог криминала”, Часопис „Безбедност”, 2/2010).
Трећим лицем сматра се физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела. Када је реч о трећим лицима у смислу члана 3. тач. 8) Закона, којим је прописано да је неопходно да је реч о лицима на која је пренета имовина проистекла из кривичног дела, потребно је да постоје одговарајући докази који би поткрепили тврдњу да је на ова лица пренета имовина проистекла из кривичног дела, а тај закључак се у пракси извлачи из изведених писмених доказа. По становишту судске праксе, међутим, пренос имовине не мора имати писани траг, већ се може састојати и у формалној предаји имовине, на пример, новчаног износа (Решење Апелационог суда у Београду, Кж. бр. 2 По. 1. 273/11 од 7. 10. 2011). Тако је у једној одлуци Посебног одељења Вишег суда у Београду утврђено да је окривљени финансирао изградњу станова и из својих прихода плаћао станове који су предметно власништво извесног предузећа, чиме је окривљени практично пренео власништво на становима на то предузеће као треће лице.