Аутор се бави спорним правним питањем које се појавило поводом подношења захтева за накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012 и 68/2015) уређује тематику рокова измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, између привредних субјеката, односно између субјеката јавног сектора, а у циљу спречавања неизмирења новчаних обавеза у року, с тим што се одредбе овог закона не примењују на привредне субјекте над којима је отворен поступак стечаја, у складу са законом којим се уређује стечај, а у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници. Овим законом је предвиђено да се уговором између привредних субјеката (члан 3. став 1), као и уговором између субјеката јавног сектора (члан 4. став 2) не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана, с тим да се уговором између јавног сектора и привредних субјеката не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 45 дана уколико је у том уговорном односу јавни сектор дужник (члан 4. став 1). Чланом 5. ставом 1. овог закона прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000 динара, за случај да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чл. 3. и 4. овог закона.
Сврха и циљ доношења овог закона, како је закључено на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13. 5. 2014. године, јесте поспешивање и јачање финансијске дисциплине у смислу благовременог испуњавања новчаних обавеза између субјеката на које се овај закон односи. Овај закон је почео да се примењује 31. 3. 2013. године.
Дакле, овим законом је предвиђена јединствена накнада од 20.000 динара, без обзира на висину новчане обавезе, те се у једнаком износу одређује накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе од нпр. 1.000,00 динара, као и за кашњење у испуњавању новчане обавезе од нпр. 1.000.000,00 динара, што је почетком периода примене овог закона, као и у каснијем периоду узроковало недоумице и неједнаку праксу судова.
У судској пракси су почетком периода важења овог закона привредни судови одбацивали предлоге за извршење у делу у ком је захтевана накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе, са образложењем да за исту није могуће одредити извршење без постојања основа за његово одређивање. На седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13. 5. 2014. године, на којој је поступано у циљу решавања спорног правног питања, овај суд је заузео схватање да извршни поверилац на основу самог закона (Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама) може поставити захтев за накнаду услед кашњења у испуњавању новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у износу прописаном чланом 5. закона (20.000,00 динара), при чему извршном повериоцу за овај захтев није потребна посебна извршна исправа из члана 13, нити посебна веродостојна исправа из члана 18. Закона о извршењу и обезбеђењу. Дакле, Врховни касациони суд је заузео становиште да је основ за одређивање извршења у делу у ком се захтева накнада за кашњење у испуњавању новчане обавезе у комерцијалним трансакцијама, сам Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама као lex specialis.
Међутим, у пракси се након овога поставило питање да ли поверилац има право на прописану новчану накнаду по сваком рачуну обухваћеном тужбом или предлогом за извршење на основу веродостојне исправе или има право на једну накнаду по поднетом иницијалном акту. Различити првостепени судови су у решавању овог питања различито поступали. Привредни апелациони суд је како у појединим пресудама, тако и у одговорима на питања привредних судова који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда, одржаној дана 7. 11. 2016. године и 8. 11. 2016. године, заузео становиште да када поверилац поднесе предлог за извршење по основу већег броја рачуна, припада му право на посебну накнаду због кашњења дужника у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење. Овај суд сматра да у супротном, уколико би се прихватило мишљење да повериоцу припада право на накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира на висину обавезе, дошло би се у ситуацију да поверилац оствари право на посебну накнаду, као врсту новчане казне, која би у појединим случајевима по висини далеко премашила износ дуга, што свакако није била намера законодавца.
Поставља се питање да ли овакво становиште Привредног апелационог суда нарушава начело економичности парничног поступка које се сходно примењује и у поступку извршења, а које је истакнуто у члану 10. Закона о парничном поступку, и то као прописивање да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Ово је неопходно истаћи, посебно у светлу чињенице да наведено схватање Привредног апелационог суда „наводи” странке и њихове пуномоћнике да у извршном поступку уместо једног поднесу више предлога за извршење, те да на тај начин постигну да уместо да остварују 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење, једноставно поднесу више предлога за извршење (један предлог по рачуну), те ће суд онда свакако доћи у ситуацију да повериоцима одређује накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира што се ставом Привредног апелационог суда желела избећи управо ова последица. Привредни апелациони суд, уместо да поправи положај дужника као странке коју је израженим схватањем желео да заштити од новчане казне (а новчана казна по мишљењу ПАС-а није била намера законодавца), овим схватањем управо погоршава положај извршног дужника у поступку извршења. Наиме, поступањем извршних поверилаца на описани начин (подношењем више предлога за извршење уместо једног) извршни дужник се доводи у положај да извршном повериоцу надокнађује вишеструко веће трошкове поступка него што би они били да је поднео један предлог за извршење.
Наиме, Привредни апелациони суд очигледно полази од схватања које је изражено и у образложењима неких првостепених судова – да је у питању један пословни однос између повериоца и дужника из којег произлазе рачуни из предлога за извршење, те да самим тим дужник дугује једну, а не више накнада. Извршни повериоци су приговарали да је овакво схватање нелогично и неприхватљиво из разлога што два или више рачуна могу да произлазе из два или више односа (рецимо један рачун се односи на ђубриво које је потребно фарми дужника у Шиду, а други рачун се односи на воће за малопродајни објекат дужника у Обреновцу), међутим, исти приговори су махом одбијани од стране Привредног апелационог суда.
Овакав закључак Привредног апелационог суда посебно је проблематичан када се узме у обзир изнето схватање истог суда у одговорима на питања привредних судова који су утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда, одржаној дана 7. 11. 2016. године и 8. 11. 2016. године. Првостепени суд је упутио питање Привредном апелационом суду како поступити када извршни поверилац поднесе више предлога за извршење према истоветном извршном дужнику, по основу сваког рачуна појединачно уместо да све рачуне обједини и поднесе јединствен предлог, те након подношења приговора од стране извршног дужника у циљу економичности суд одреди спајање поступака. Првостепени суд је у описаној ситуацији имао у виду да је извршни поверилац, сада тужилац, очигледно подносио појединачне предлоге за извршење за сваки рачун појединачно искључиво како би извршног дужника, сада туженог, обавезивао на плаћање већих трошкова извршења, те је постављено питање гласило да ли постоји могућност да се овакво поступање тужиоца оцени као злоупотреба поступања и да се самим тим тужиоцу досуди мањи износ трошкова. Одговор Привредног апелационог суда је гласио да би суд у јединственој парници, насталој спајањем свих парница иницираних подношењем више предлога за извршење према истоветном извршном дужнику, по основу сваког рачуна појединачно, приликом одлучивања о трошковима поступка требало да узме у обзир трошкове који су били потребни за покретање и вођења сваког појединог извршног поступка, без обзира на чињеницу што је тужилац имао могућност да све рачуне обједини и поднесе јединствени предлог за извршење.
Дакле, из два изнета одговора Привредног апелационог суда произлази да извршни повериоци неће сносити никакве последице, већ да им се напротив вишеструко исплати подношење више предлога за извршење (по принципу један рачун – један предлог) него подношење једног предлога за извршење којим би били обухваћени сви доспели а неплаћени рачуни према истоветном извршном дужнику. Не само што извршни повериоци и њихови пуномоћници на овај начин извршног дужника, сада туженог, обавезују на плаћање већих трошкова извршења (у које спадају и трошкови заступања од стране адвоката), већ остварују право на накнаду од 20.000,00 динара по сваком рачуну појединачно уместо на накнаду од 20.000,00 динара по предлогу за извршење.
Оставивши по страни проблем трошкова приликом подношења више предлога за извршење (по принципу један рачун – један предлог), аутор овог текста сматра да би се описани проблем у вези са накнадама за кашњење у испуњавању новчаних обавеза могао превазићи тако што би се у закону прописала накнада чија ће висина зависити од висине основне новчане обавезе (нпр. када у одређеном проценту зависи од висине основне новчане обавезе), те би на тај начин проблем подношења више предлога за извршење према истоветном дужнику, тј. једног предлога по једном рачуну, барем по питању ових накнада, био превазиђен.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.