Промена пребивалишта детета без сагласности другог родитеља – прописи и судска пракса

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
62
Промена пребивалишта
детета без сагласности другог
родитеља – прописи и судска
пракса
Често питање које у пракси постављају родитељи и надлежни државни
органи јесте шта чини разлику између самосталног и заједничког
вршења родитељског права кад је потребна сагласност оба родитеља
у случајевима промене пребивалишта мал. детета или пута детета у
иностранство, тако да је истом посвећен и овај текст.
О
Весна Мартиновић,
судија Основог суда у
Сомбору
дноси унутар једне породице, међусобна
комуникација
и
схватање
праваи
обавеза
родитеља
и малолетне
деце

веома је сложен процес и захтева пуну пажњу
и савесност првенствено партнера који су
током заједничког живота стекли малолетну
децу, а потом судских и других државних органа.
Родитељи
у већини
случајева
нису
освестили
своју
улогу
у одрастању
мал.
детета,

тако
да се
након
престанка
заједнице
живота

тешко
концентришу
на
најбољи
интерес
детета,
па
током
судског
процеса
међу
њима
превлађује
мноштво
емоција,
а изјаве
се
базирају

на
описивању
догађаја
између
самих
партнера,
при
чему
се
несвесно
или
свесно
тражи

кривац
за
настали
проблем.
Оба
родитеља
су

преокупирана
неразрешеним
партнерским

односом,
тако
да се
тешко
долази
до
најбољег

интереса
малолетног
детета
или
деце.
Породичним законом регулисана је материја
која
се
односи
на
породичне
односе
(„Сл.

гласник
РС”,
бр 18/2005, 72/2011, др. закон
и

6/2015).
Донети одлуку током судског поступка у
породичним односима веома је сложен про-
цес и захтев пуно ангажовање свих учесни-
ка, а посебно органа старатељства и судског
већа. Уколико се у обзир узме чињеница да
су рокови за поступање у породичним односима
кратки
и да се
захтева
брзо
доношење

одлуке,
а истовремено
и утврђивање
најбољег

интереса
детета,
рад
суда
додатно
се
отежава,
посебно
у ситуацијама
које
су
најчешће,

кад
родитељи
нису
у потпуности
разрешили

своје
међусобне
односе
као партнери,
па
неспоразуме
преносе
на
однос
са
децом.
Родитељи,
као странка
у поступку,
своје
поступање

образлажу
жељом
да заштите
децу
од
другог

родитеља.
Из
наведеног
разлога
веома
је
важно
успоставити
међуродитељску
сарадњу

и
превазићи
инат
који
осећа
једна
или
обе

стране,
због
чега
не
успевају
да ставе
потребе

деце
испред
сопствених
потреба.
У питању
је
веома
захтеван
процес
за
кратке
рокове,
као
и
доношење
правилне
и законите
одлуке,
која

мора
да буде
и извршива.
Чланом 67. Породичног закона одређен
је смисао родитељског права, који је изведен
из дужности родитеља и постоји само у мери
која је потребна за заштиту личности права
и интереса детета. Сходно чл. 68, родитељи
имају право и дужност да се старају о детету,
што обухвата чување, подизање, васпитавање,
образовање,
заступање
и издржавање,

као
и управљање
и располагање
имовином

детета.
Родитељи
имају
право
да добију
сва

обавештења о детету од образовних и здрав-
ствених установа.
Овом приликом пажња ће бити усмерена
на родитеље као учеснике судског поступка
који не схватају смисао родитељског права
како је то одређено Породичним законом,
већ сопствене потребе свесно или не свесно
стављају испред потреба и најбољег интереса
малолетног детета.
63
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
У пракси је било случајева да током судског
поступка
родитељи
постигну
договор

о
заједничком
вршењу
родитељског
права,

пребивалишту
мал.
детета,
начину
виђања

мал.
детета
са
родитељем
са
којим
не
живи у
домаћинству
и начину
издржавања
мал.
детета,
тако
да се
судски
спор
брзо
и ефикасно

оконча.
То
су
ситуације
у
којима
су
оба
родитеља
успела
да успоставе
међуродитељску
сарадњу
и препознају
потребу
мал.
детета,
као
и
своју
улогу
у његовом
одрастању.
Улога
оба

родитеља
веома
је важна
у животу
сваког
детета,
без
обзира
на
узраст
и однос
родитеља.

Такође, током судског поступка родитељи
могу да склопе и споразум о самосталном
вршењу родитељског права. Самостално
вршење родитељског права подразумева споразум
родитеља
о поверавању
заједничког
детета
једном
родитељу,
при
чему
се
одређује

и
пребивалиште
мал.
детета,
затим
споразум

о
висини
доприноса
издржавању
детета
од

стране
другог
родитеља,
као и споразум
о

начину
одржавања
личних
односа
детета
са

другим
родитељем.
Споразумом
о
самосталном
вршењу
родитељског
права
преноси
се

вршење
родитељског
права
на
оног
родитеља

коме
је
дете
поверено
и
код
кога
је
одређено

његово
пребивалиште.
Родитељ
који
не
врши

родитељско
право
има
право
и дужност
да

издржава
дете,
да
са
дететом
одржава
личне

односе
и
да о питањима
која
битно
утичу
на

живот
детета
одлучује
заједнички
и споразумно
са
родитељем
који
врши
родитељско

право.
Питањима
која
битно
утичу
на
живот

детета
у смислу
Породичног
закона
сматрају

се
нарочито
образовање
детета,
предузимање
већих
медицинских
захвата
над
дететом,

промена
пребивалишта
детета
и располагање

имовином
детета
велике
вредности.

Често питање које се поставља од стране
самих родитеља и надлежних државних орга-
на јесте шта чини разлику између самостал-
ног и заједничког вршења родитељског права
кад је потребна сагласности оба родитеља у
случајевима промене пребивалишта мал. детета
или
пута
детета
у иностранство.
Законом о породичним односима, члановима
67.
и
68,
који
су
раније
описани,
јасно
је

одређен
смисао
родитељског
права,
међутим

у
пракси
се
наилази
на
различито
тумачење

овлашћења
родитеља
који
самостално
врши

родитељско
право
кад
је у питању
промена

пребивалишта
мал.
детета.
Породичним законом јасно је прописано
да родитељ који не врши родитељско право
има право и дужност да издржава дете, да са
дететом одржава личне односе и да о питањима
која
битно
утичу
на
живот
детета
одлучује

заједнички
и споразумно
са
родитељем
који

врши
родитељско
право.
Под
поменутим
питањима
у
смислу
Породичног
закона
сматрају

се
нарочито
образовање
детета,
предузимање
већих
медицинских
захвата
над
дететом,

промена
пребивалишта
детета
и располагање

имовином
детета
велике
вредности,
што
указује
на
законска
права
родитеља
и права
детета.
Истовремено
то
су
и права
мал.
детета.

Приликом доношења одлука суд примењује
одредбе
Породичног
закона.
Суд
нема

овлашћења
да
пресудом
замени
сагласност

родитеља
за
промену
пребивалишта,
па
не

може
ни да
одлучује
о вољи
родитеља
и поводом
поднетих
тужбених
захтева
којима
се

тражи
да
се
обавеже
други
родитељ
на
давање
сагласности.
Суд
једино
може
да,
ако
би

то
био
захтев
тужбе,
одлучује
о делимичном

лишењу
родитељског
права
туженог
у
смислу
члана
82. т.
1) и 4) у вези
са
чланом
273.

тачка
2) Породичног
закона,
којима
је прописано
да родитељ
који
не
врши
родитељско

право
може
да буде
лишен
права
на
одржавање
личних
односа
са
дететом,
као и права

да
одлучује
о питањима
која
битно
утичу
на

живот
детета,
ако
несавесно
врши
права
или

дужности
из садржине
родитељског
права.
Поред Породичног закона којим се регулише
начин
одлучивања
о промени
пребивалишта
мал.
детета,
Законом
о
граничној

контроли
(„Сл. гласник
РС”
бр 24/2018) регулише
се
прелазак
државне
границе
малолетног
лица
које
путује
само
или
са
лицем

које му није родитељ или законски заступ-
ник. Наведеним законом, уколико родитељ
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
64
који самостално врши родитељско право
има правоснажну пресуду суда, приликом
подношења захтева за издавање путне исправе
–
пасоша
за
дете
по
упутству
надлежних

државних
органа
била
је потребна
сагласност

и
другог
родитеља
јер је то
законско
право
родитеља.
Законом
о путним
исправама
(„Сл.

гласник
РС”,
бр
90/2007,
116/2008,
104/2009,

76/2010,
62/2014 и 81/2019) уређују
се
путне

исправе
за
путовање
држављана
Републике

Србије
у иностранство
и одређују
се
врсте

путних
исправа
и начин
њиховог
издавања.

У пракси све чешће долази до спорних ситуација,
при
чему
се
у појединим
случајевима
примењује
Закон
о граничној
контроли

ради
преласка
државне
границе
малолетног

лица
и не
тражи
се
сагласност
другог
родитеља
уколико
родитељ
који
жели
да
путује
у
иностранство
са
дететом
има
правоснажну

пресуду
суда
о
самосталном
вршењу
родитељског
права.
Тако
поједини
родитељи

исходују
путну
исправу
и промене
пребивалиште
без
претходно
прибављене
сагласности
другог
родитеља
и одлуке
о одржавању

личних
односа
мал.
детета
и родитеља
који

не
мења
пребивалиште.

Неспорно је да прибављање сагласности
другог родитеља продужава процедуру издавања
путне
исправе
и промену
пребивалишта,
а
родитеља
који
самостално
врши

родитељско
право
понекад
онемогућава
да

заснује
радни
однос
и промени
пребивалиште,
што
би
било
и у најбољем
интересу
мал.

детета
уколико
су
услови
за
остваривање
права
мал.
детета
на
тај
начин
обезбеђени
или

бољи
од
оних
у којима
тренутно
живи. У том

смислу
неопходна
је брза
и координирана

сарадња
свих државних
органа
јер се
ради
о
најбољем
интересу
мал.
детета,
па
је битно

утврдити
из ког
разлога
се
не
прибавља
сагласност
или
из
ког
разлога
други
родитељ
не

жели
да дâ сагласност.
Уколико
би
се
заобишао
судски
поступак
и једном
родитељу
издала
путна
исправа
без
сагласности
другог

родитеља
или
променило
место
пребивалишта
детета
без
сагласности
родитеља
који

има
право
да
о истом
одлучује,
дошло
би
до
кршења
родитељског
права
и права
детета,

која су одређена Породичним законом.
На основу претходно изнетог став аутора
овог
текста
је да
не
могу
да
се
занемаре

одредбе
Породичног
закона
и примене
други
прописи
којима
се
не
тражи
сагласност

другог
родитеља,
без
обзира
на
мотив
родитеља
који
мења
пребивалиште
и
мотив

родитеља
који
не
жели
да
дâ сагласност.
Сагласност
за
одлазак
мал.
детета
са
другим

родитељем
у иностранство
даје
родитељ
у

писаној
форми,
коју
потом
оверава
код
јавног
бележника
– нотара.
У местима
где
још

увек
нема
изабраног
јавног
бележника
– нотара,
сагласност
у писаној
форми
оверава
се

у
основним
судовима.
Уколико би било прихваћено тумачење да
није потребна сагласност другог родитеља
за промену пребивалишта противно одредби
Породичног
закона,
не
би
се
ни водили

судски
поступци
ради
лишења
родитељског

права
у делу
давања
сагласности
за
промену
пребивалишта.
Осим
тога,
у
пракси
би
се

олакшао
рад
надлежних
државних
органа

приликом
издавања
путне
исправе
или
промене
пребивалишта
детета,
а превасходно
би

се
олакшало
родитељу
који
самостално
врши

родитељско
право.
Ово
посебно
у случају

кад
је други
родитељ
на
раду
у иностранству,

живи
у иностранству
или
из здравствених
и
других
разлога
није у могућности
да дâ писану

сагласност
и исту
овери
код
јавног
бележника

(мада
су
у пракси
овакви
случајеви
веома
ретки).
Исто
тако,
по
становишту
аутора
текста

наведеним
тумачењем
крше
се
права
родитеља
и детета
одређена
Породичним
законом,
а
посебно
право
на
одржавање
личних
контаката,
што
је веома
важно
за
правилан
раст
и
развој
сваког
детета.

Најчешће до спорних ситуација долази
кад један родитељ не жели да дâ сагласност
за издавање путне исправе или промену
пребивалишта детета због још увек нерешених
брачних
или
ванбрачних
односа
са
сада

већ
бившим
партнером.
Овако
понашање

једног
од
родитеља
онемогућава
како
родитеља
који
врши
самостално
родитељско
право

да
се
слободно
креће
тако
и право
на
избор

пребивалишта
и боравишта,
како
је то
прописано
чланом
39. Устава
Републике
Србије,
које

неометано користи родитељ који не врши са-
мостално или заједничко родитељског право.
Наиме, свако има право да се слободно креће
и настањује у Републици Србији, као и да је
напусти и да се у њу врати. Слобода кретања
и настањивања и право да се напусти Република
Србија
може
да се
ограничи
законом

ако
је то
неопходно
ради
вођења
кривичног

поступка
заштите
јавног
реда
и мира,
спречавања
ширења
заразних
болести
или
одбране

Републике
Србије.

65
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
Оба родитеља имају право и дужност да
издржавају дете, да му пруже образовање и
услове живота сходно својим могућностима
и условима у којима живе. Одбијање једног
од родитеља да дâ сагласност за промену
пребивалишта детета супротно је најбољем
интересу детета уколико би другог родитеља
онемогућавао
да
промени
пребивалиште

и
на
тај
начин
обезбеди
боље
услове
за
живот.
Такође,
одбијање
давања
сагласности

једног
од
родитеља
за
прибављање
путне

исправе
мал.
детета
супротно
је
законској

одредби
о смислу
родитељског
права
сходно

члану
67. Породичног
закона,
која
прописује
следеће:
„Родитељско
право
изведено
је
из

дужности
родитеља
и постоји
само
у
мери

која
је потребна
за
заштиту
личности,
права

и
интереса
детета.”
Дакле,
уколико
се
у судском
поступку
утврди
да родитељ
који
жели

промену
пребивалишта
за
себе
и дете
или

одлазак
на
годишњи
одмор
са
дететом
ван

граница
Републике
Србије
злоупотребљава
права
или
грубо
занемарује
дужности
из

садржине
родитељског
права,
исти
може
да

буде
потпуно
лишен
родитељског
права
сходно
чл.
81.
Породичног
закона.
Према
члану

82.
Породичног
закона,
родитељ
који
несавесно
врши
права
или
дужности
из
садржине

родитељског
права
може
да буде
делимично

лишен
родитељског
права.
Дакле, према становишту аутора, нема
разлога за одбијање сагласности за промену
пребивалишта детета на територији Републике
Србије
или
ван
граница
од
стране
другог

родитеља
уколико
није утврђено
претходно

наведено.
У таквим
ситуацијама
поставља
се

питање
да ли родитељ
који
ускраћује
сагласност
злоупотребљава
права
или
несавесно

врши
права
или
дужности
из садржине
ро-
дитељског права. Углавном се ради се о инату
другог родитеља. Доказивање чињеница које
се односе на злоупотребу, грубо занемаривање
или
несавесно
вршење
права
или
дужности
из садржине
родитељског
права
изискује

ангажовање
већег
броја
државних
органа,

опсервацију
надлежног
органа
старатељства

или
два
органа
старатељства
уколико
родитељи
не
живе
у истом
месту,
усаглашавање

налаза
и мишљења,
вештачења,
што
узрокује

велике
трошкове
и дуго
трајање
судског
поступка,
уз
посебан
опрез,
посебно
кад
се
ради

о
одласку
у
иностранство.
За
време
трајања

судског
поступка
родитељ
који
се
понаша

на
описани
начин,
по
становишту
аутора,
не

води
рачуна
о најбољем
интересу
мал.
детета,

чак
му
и наноси
штету
излажући
га
додатном

стресу,
поготово
у
ситуацији
кад
се,
сходно

узрасту,
прибавља
и мишљење
детета.

Према члану 78. ставови 3. и 4. Породичног
закона,
родитељ
који
не
врши
родитељско
право
има
право
и дужност
да издржава

дете,
да
са
дететом
одржава
личне
односе
и
да

о
питањима
која
битно
утичу
на
живот
детета

одлучује
заједнички
и споразумно
са
родитељем
који
врши
родитељско
право.
Питањима

која
битно
утичу
на
живот
детета,
у смислу

овог
закона,
сматрају
се
нарочито:
образовање
детета,
предузимање
већих
медицинских

захвата
над
дететом,
промена
пребивалишта

детета
и располагање
имовином
детета
велике
вредности,
како
је раније
већ
наведено.

Упорно и неаргументовано одбијање једног
од
родитеља
да
дâ сагласност
за
промену

пребивалишта
детета,
уколико
је
исто
у
најбољем
интересу
мал.
детета,
може
да
доведе

и
до злоупотребе
права
или
грубог
занемаривања
дужности
из садржине
родитељског
права,
тако
да
родитељ
може
да
буде

потпуно
лишен
родитељског
права,
осим

дужности
да издржава
дете
сходно
одредбама
чланова
81. и 82. Породичног
закона.
Постојање
несавесности
при
вршењу
дужности

из
садржине
родитељског
права,
која
може
да

доведе
до
делимичног
лишења
родитељског

права,
у сваком
случају
цени
се
спрам
најбољег
интереса
детета.
Најбољи интерес детета представља један
од
принципа
који
произлази
из Конвенције
о
правима
детета
и представља
правни

стандард који је увек у првом плану када се
одлучује о заштити права и интереса детета,
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
66
при чему се цени према околностима сваког
конкретног случаја. Питањем које битно утиче
на
живот
детета,
у
смислу
члана
78.
став
4.

Породичног
закона,
сматра
се,
између
осталог,
и
промена
пребивалишта
детета.
Дакле,

одлучивање
о пребивалишту
детета
спада

у
права
родитеља
који
не
врши
родитељско

право,
при
чему
тог
права
родитељ
може
да

буде
потпуно
или
делимично
лишен
уколико
га
несавесно
врши.
Међутим,
све
док
своја

права
и обавезе
врши
у пуном
капацитету
и
обиму,
родитељ
има
право
да одлучује
о пребивалишту
детета
тако
што
даје или
одбија

да
дâ сагласност
за
промену
пребивалишта.

Дакле, приликом доношења одлуке о вршењу
родитељског
права
суд
полази
од
утврђеног
чињеничног
стања,
налаза
и мишљења

вештака
и стручњака
тимова
за
социјални

рад
са
подручја
на
којима
деца
живе,
у смислу
одредбе
члана
6. и члана
266. Породичног

закона,
као и члана
3. Конвенције
о правима

детета.
Одлучујући
о
поверавању
малолетне

деце
родитељима
на
вршење
родитељског

права,
као и одржавању
личних
односа
деце

са
родитељима
и међусобно,
судови
примењују
одредбе
члана
77. ст.
1. и 3. Породичног

закона,
а сагласно
члану
61. став
1. Породичног
закона
уређују
начин
одржавања
личних

односа
малолетног
детета
са
родитељем
са

којим
не
живи.
Наиме, најбољи интерес детета подразумева
удовољавање
на
најбољи
могући
начин

његовим
емотивним
и развојним
потребама.

Ово
начело
има
предност
пред
осталим
интересима,
а првенствено
подразумева
потребу
за
сигурном,
стабилном
и предвидивом

околином
у којој
ће се
дете
осећати
вољено,

развијати
осећај
припадања
и слободно
и несметано
стицати
искуство
у дружењу
са
вршњацима.
Чланом 3. став 1. Конвенције о правима детета
(„Сл. лист
СРЈ” број
15/90) предвиђено

је
да у свим активностима
које
се
тичу
деце,

без
обзира
на
то
да
ли
их
предузимају
јавне

или
приватне
институције
социјалног
старања,
судови,
административни
органи
или

законодавна
тела,
од
првенственог
су
значаја
најбољи
интереси
детета.
Ставом
2. истог

члана предвиђено је да ће се детету обезбеди-
ти таква заштита и брига која је неопходна за
његову добробит, узимајући у обзир права и
обавезе његових родитеља и других лица која
су за дете одговорна. Ова обавеза преузета је
чланом 6. Породичног закона, којим је прописано
да је свако
дужан
да се
руководи
најбољим
интересом
детета,
а чланом
266. истог

закона
прописано
је
да
је
суд
увек
дужан
да

се
у спору
за
заштиту
права
детета
и у спору

за
вршење
односно
лишење
родитељског
права
руководи
његовим
најбољим
интересом.

Најбољи
интерес
детета
представља
правни

стандард
који
се
цени
према
околностима

сваког
конкретног
случаја,
док
је
заштита

интереса
детета
одлучујућа
околност
која
се

цени
приликом
доношења
одлуке
о поверавању,
односно
измени
одлуке
о поверавању

детета.

Према становишту аутора испуњени
су законски услови за делимично лишење
родитељског права у погледу одлучивања
о пребивалишту детета када је у интересу
малолетног детета да промени пребивалиште,
а родитељ
се
томе
противи.
Сагласно

одредбама
Породичног
закона
и одговарајућим
нормама
међународног
права,
пре
свега
Конвенције
о правима
детета,
свако
дете

има
право
на
обезбеђење
најбољих
могућих

услова
за
правилан
раст
и развој,
право
на

образовање
у
складу
са
способностима,
жељама
и склоностима
и право
на
одмор
и слободно
време,
као и на
игру и рекреацију
која

одговара
његовом
узрасту.
Наведена
права
у
корелацији
су
са
обавезом
родитеља
да
му,

у
складу
са
својим
могућностима,
обезбеде

услове
за
остваривање
тих права,
што
подразумева
и улагање
додатних
напора
ради
стварања
услова
за
правилан
раст
и развој
детета.

Родитељ
који
занемарује,
односно
несавесно

врши
родитељске
дужности
(и тиме
угрожава

добробит
детета)
у одређеном
домену
дететовог
живота
под
условима
одређеним
чланом

82.
Породичног
закона
може
да
буде
лишен

родитељског
права.

Суд је увек дужан да се руководи најбољим
интересом
детета.

Породични закон
и Конвенција о правима детета управо су и
засновани на потреби заштите права детета,
тако да се у том погледу и уважавају потребе,
права и обавезе родитеља, које су ипак у овом
домену подређене интересима деце.