У склопу формата Прописи у пракси који већ неко време можете пратити у нашем часопису, доносимо ставове Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, објављене у Билтену правне праксе бр. 4-5/2016.
ЧЛАН 148. СТАВ 1. ЗАКОНА О ЈАВНИМ НАБАВКАМА – АКТИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА
Према основном тексту Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015), одредба члана 148. став 1. ЗЈН-a, којом је уређено питање активне легитимације за подношење захтева за заштиту права на страни како лица заинтересованих за учешће у поступку јавне набавке, тако и самих учесника поступка (понуђача, подносилаца пријава, кандидата, који су дефинисани у оквиру члана 3. ЗЈН-a), гласила је:
„Захтев за заштиту права може да поднесе понуђач, подносилац пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице (у даљем тексту: подносилац захтева).”
Међутим, на основу Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015) одредба члана 148. став 1. ЗЈН-a је у потпуности измењена, и сада гласи:
„Захтев за заштиту права може да поднесе понуђач, подносилац пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице које има интерес за доделу уговора, односно оквирног споразума у конкретном поступку јавне набавке и који је претрпео или би могао да претрпи штету због поступања наручиоца противно одредбама овог закона (у даљем тексту: подносилац захтева).”
Из наведеног произлази да постоји јасна и недвосмислена разлика у начину на који је био постављен концепт активне легитимације из члана 148. став 1. Закона о јавним набавкама пре измена („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015), у односу на то како гласи поменута норма измењена на основу Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015).
Наиме, према члану 148. став 1. из Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015), захтев за заштиту права као одредбама ЗЈН-а установљени механизам правне заштите у поступцима јавних набавки, који се може искористити у току целог поступка и против сваке радње наручиоца, на начин и у роковима који су прописани одредбама члана 149. ЗЈН-а, могао је да поднесе понуђач, подносилац пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице.
Сходно члану 3. став 1. тачке 3, 4. и 6. ЗЈН-а, статус понуђача, подносиоца пријаве и кандидата стиче се тек када се у поступку јавне набавке поднесе понуда/пријава, односно када се лицу у првој фази рестриктивног и квалификационог поступка, односно конкурентног дијалога, призна квалификација, зависно од тога о којој се врсти поступка ради.
Из наведеног произлази да се према члану 148. став 1. из Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015), када је у одређеном поступку јавне набавке протекао рок за достављање понуда/пријава, постојање активне легитимације лица које је поднело захтев за заштиту права утврђивало с обзиром на околност да ли је исто доставило понуду/пријаву у предметном поступку јавне набавке, стога што се само на тај начин може стећи статус понуђача, подносиоца пријаве и кандидата, што даље значи да је тим законским решењем активна легитимација у поступку заштите права била широко постављена, те да је за њено постојање било довољно да је захтев за заштиту права поднело лице које је било учесник поступка јавне набавке.
Међутим, на основу Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015), којим је у потпуности измењена одредба члана 148. став 1. ЗЈН-а, концепт активне легитимације за подношење захтева за заштиту права је битно другачије постављен, односно значајно је сужен круг лица која су активно легитимисана за подношење захтева за заштиту права.
Наиме, према важећем законском решењу у фази након што је донета нека од одлука којима се може окончати стручна оцена (одлука о додели уговора, одлука о закључењу оквирног споразума, одлука о признавању квалификације или одлука о обустави), активна легитимација за подношење захтева за заштиту права (којим се на начин и у роковима који су утврђени одредбама члана 149. ЗЈН-а иницира поступак заштите права поводом поступка јавне набавке) заснива се на постојању интереса лица које подноси захтев за заштиту права, да добије уговор о јавној набавци у конкретном поступку јавне набавке, и чињенице да ли је то лице могло да претрпи или је непосредно претрпело штету због поступања наручиоца, које је противно одредбама ЗЈН-а.
Дакле, кључна разлика је у томе што, према важећем законском решењу, активна легитимација за подношење захтева не може да се заснива на могућности да оспорени поступак буде поништен па да због тога подносилац захтева буде у могућности да поднесе понуду/пријаву у новом, наредном поступку јавне набавке, са истим предметом који би наручилац евентуално у будућности покренуо.
Према постојећем законском решењу, активна легитимација за подношење захтева за заштиту права се мора утврђивати искључиво са становишта да ли лице које је поднело захтев за заштиту права има реалан интерес за доделу уговора у конкретном поступку јавне набавке, дакле, оном у којем је поднео понуду/пријаву и на који се односи поднети захтев за заштиту права, који се пре свега конкретизује кроз постојање законског основа да му исти буде додељен, односно кроз постојање могућности да коначни исход стручне оцене понуда буде у корист подносиоца захтева уколико би евентуално, због усвајања поднетог захтева за заштиту права, дошло до понављања фазе стручне оцене понуда/пријава.
ЧЛАН 149. ЗАКОНА О ЈАВНИМ НАБАВКАМА – БЛАГОВРЕМЕНОСТ ЗАХТЕВА ЗА ЗАШТИТУ ПРАВА
Члан 149. став 3. ЗЈН-а представља законску норму којом је установљено опште правило на основу којег се цени благовременост поднетог захтева за заштиту права, којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације, након доношења Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015), а гласи:
„Захтев за заштиту права којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације, сматраће се благовременим ако је примљен од стране наручиоца најкасније седам дана пре истека рока за подношење понуда, а у поступку јавне набавке мале вредности и квалификационом поступку, ако је примљен од стране наручиоца три дана пре истека рока за подношење понуда, без обзира на начин достављања, и уколико је подносилац захтева у складу са чланом 63. став 2. овог закона указао наручиоцу на евентуалне недостатке и неправилности, а наручилац исте није отклонио.”
Међутим, након доношења Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама („Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015) чланом 149. став 4. ЗЈН-а је установљен изузетак од поменутог општег правила, имајући у виду да је том законском нормом предвиђено следеће:
„Захтев за заштиту права којим се оспоравају радње које наручилац предузме пре истека рока за подношење понуда, а након истека рока из става 3. овог члана, сматраће се благовременим уколико је поднет најкасније до истека рока за подношење понуда.”
Наведеним законским решењем је установљен механизам који омогућава да потенцијални понуђачи не буду оштећени, пре свега, у случају да наручилац који се руководи ставом да је истекао рок за подношење захтева за заштиту права, па због тога накнадне измене или допуне конкурсне документације не могу више бити оспорене, покуша да одређене елементе учини делом конкурсне документације иако они могу бити спорни са становишта њихове сагласности са одредбама ЗЈН-а, односно могу бити дискриминаторног карактера, тј. имати за циљ фаворизацију одређених понуђача у односу на друге, потенцијално заинтересоване за учешће у поступку јавне набавке.
Дакле, изузетак од општег правила за оцену благовремености захтева за заштиту права утврђеног чланом 149. став 3. ЗЈН-а, по својој природи је ексклузивног карактера и као такав не може бити употребљен да би се оправдало подношење неблаговременог захтева за заштиту права којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације.
Такође, битно је нагласити да након доношења Закона о изменама и допунама Закона о јавним набавкама (‘Сл. гласник Републике Србије”, бр. 68/2015), одредба члана 149. став 6. ЗЈН-а којом је утврђен рок у којем се благовремено може поднети захтев за заштиту права након што наручилац донесе неку од одлука којима се окончава поступак стручне оцене, гласи:
„После доношења одлуке о додели уговора, одлуке о закључењу оквирног споразума, одлуке о признавању квалификације и одлуке о обустави поступка, рок за подношење захтева за заштиту права је десет дана од дана објављивања одлуке на Порталу јавних набавки, а пет дана у поступку јавне набавке мале вредности и доношења одлуке о додели уговора на основу оквирног споразума, у складу са чланом 40а овог закона.”
Наведено законско решење има за последицу да се свака одлука којом се оконча поступак јавне набавке од стране наручиоца објављује на Порталу јавних набавки, уместо да се по један њен примерак појединачно доставља сваком од понуђача који су били његови учесници, какво је било процесно решење према основном тексту Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, 14/2015), што даље значи да је таква одлука од истог момента свим учесницима поступка јавне набавке видљива и доступна ради упознавања са њеном садржином.
Описано законско решење је на једноставан и ефикасан начин успоставило механизам који омогућава наручиоцима да са једне стране предупреде несавесно поступање понуђача, које се у ранијем периоду исказивало кроз непотврђивање пријема неке од одлука којима се окончава поступак јавне набавке, а у сврху пролонгирања почетка тока периода у којем се може иницирати поступак заштите права, а са друге стране има за последицу да је за све учеснике поступка јавне набавке утврђен јединствени почетак рока за подношење захтева за заштиту права, који почиње да тече наредног дана од дана када су поменуте одлуке објављене на Порталу јавних набавки.
ЧЛАН 151. СТАВ 1. ЗАКОНА О ЈАВНИМ НАБАВКАМА – ПОТПУНОСТ И УРЕДНОСТ ЗАХТЕВА ЗА ЗАШТИТУ ПРАВА
Одредбом члана 151. ЗЈН-а није прописан начин на који је наручилац дужан да поступи уколико у оквиру поднетог захтева за заштиту права није садржан неки од обавезних елемента из става 1. овог члана ЗЈН-а, што представља радњу која претходи процесној последици која се састоји у одбацивању непотпуног поднеска, која је утврђена ставом 2. овог члана ЗЈН-a, нити је с друге стране прописано да наручилац нема законску обавезу да подносиоцу захтева упути позив за допуну таквог, неуредног (непотпуног) захтева за заштиту права, што дакле значи да се на описану процесну ситуацију, у складу са одредбом члана 148. став 5. ЗЈН-a, сходно примењују одредбе закона којимa се уређује управни поступак.
Чланом 148. став 5. ЗЈН-a изричито je прописано да се на питања поступка заштите права, која нису уређена овим законом, сходно примењују одредбе закона којимa се уређује управни поступак.
Чланом 58. став 1. ЗУП-a је прописано да ће, ако поднесак садржи неки формални недостатак који спречава поступање по поднеску, или ако је неразумљив или непотпун, орган који је примио такав поднесак учинити све што је потребно да се недостаци отклоне, а подносиоцу одреди рок у ком је дужан да то учини.
Чланом 58. став 2. ЗУП-а је прописано да ће се сматрати да је поднесак од почетка био уредан ако подносилац отклони недостатке у одређеном року, односно, уколико подносилац не отклони недостатке у одређеном року, па се услед тога не може поступати по поднеску, орган ће закључком одбацити такав поднесак, што је последица на коју је нарочито дужан да упозори подносиоца у позиву за исправку поднеска.
Дакле, према члану 148. став 5. ЗЈН-a у вези са чланом 58. став 1. и 2. ЗУП-а, наручилац има законски основ да одбаци поднети захтев за заштиту права као непотпун једино уколико је претходно позвао подносиоца да уреди поднети захтев тако да садржи све што је потребно у смислу члана 151. став 1. ЗЈН-а, па подносилац не поступи по позиву у остављеном року или не допуни поднети захтев у складу са позивом за допуну, који при томе мора да садржи јасну поуку о начину на који би требало извршити допуну, јасно назначен рок за допуну и последице пропуштања.
При томе, обавеза наручиоца да позове подносиоца захтева да изврши уређење евентуално неуредног захтева за заштиту права, која произлази из члана 148. став 5. ЗЈН-a у вези са одредбом члана 58. став 1. ЗУП-a, нужно подразумева његову дужност да у позиву за допуну најпре констатује у чему се састоје недостаци у садржини поднетог захтева за заштиту права, те да потом на адекватан и прецизан начин поучи подносиоца захтева у чему се састоје његове обавезе у погледу уређења поднетог захтева, тј. на који начин је дужан да поступи да би отклонио утврђене недостатке.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.