Прописи у пракси – избор из судске праксе

У склопу формата Прописи у пракси који већ неко време можете пратити у нашем часопису, доносимо избор из судске праксе.

 

ВАНКЊИЖНО ВЛАСНИШТВО НА СТАНУ У ИЗГРАДЊИ

 Код станова купљених у изградњи, ванкњижно власништво на стану може се стећи исплатом купопродајне цене и предајом у посед непокретности.

 

Из образложења:

На основу утврђених чињеница нижестепени судови су, применом члана 20. став 7. ЗИО-а, члана 103. ЗОО-а, члана 2. Закона о промету непокретности и члана 33. Закона о основама својинскоправних односа, одбили тужбени захтев тужиља закључујући да у погледу предмета извршења немају право које спречава извршење. Чињенице да су тужиље стекле право својине на спорним непокретностима – будући да су купопродајне уговоре закључиле 2005, односно 2006. године, и да су у потпуности исплатиле купопродајну цену и стекле државину над тим непокретностима – нижестепени судови су сматрали ирелевантним за одлучивање о тужбеном захтеву.

Одредбом члана 20. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу прописује се да правно дејство не производи располагање имовином које извршни дужник учини након пријема решења о извршењу, односно закључка којим се одређује извршење. Примењујући наведену законску одредбу, нижестепени судови сматрају да је извршни дужник закључењем судског поравнања са тужиљама 29. 11. 2012. године располагао спорним непокретностима, након што је 2. 7. 2012. године донето решење о извршењу, које је дужник примио 5. 7. 2012. године, и након што је 10. 8. 2012. године у листу непокретности дозвољен упис забележбе овог решења о извршењу у теретни лист, због чега је такво располагање ништаво, сагласно члану 103. ЗОО-а. По становишту нижестепених судова тужиље пре уписа у катастар непокретности нису стекле својину на спорним непокретностима, сагласно члану 2. Закона о промету непокретности и члану 33. Закона о основама својинскоправних односа.

Тужиље су са туженим закључиле Уговор о купопродаји станова и гаража у предметном објекту у Београду, у улици … број … . Чињеница је да ти уговори нису оверени у суду. Међутим, одредба члана 4. став 3. Закона о промету непокретности, који је важио у време закључења уговора, прописивала је да суд може признати правно дејство уговора о промету непокретности који је закључен у писаном облику, на коме потписи уговарача нису оверени од стране суда, под условом да је уговор испуњен у целини или претежном делу, да није повређено право прече куповине и да није повређен принудни пропис.

Није спорно да члан 33. Закона о основама својинскоправних односа прописује да се, на основу правног посла, право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Нарочито се код станова купљених у изградњи ванкњижно власништво на стану може стећи исплатом купопродајне цене и предајом у посед непокретности. Имајући у виду наведено, споран је закључак нижестепених судова да је извршни дужник располагао становима који су били предмет извршења, поравнањем закљученим са овде тужиљама, након пријема решења о извршењу, јер уколико су тужиље на горе описани начин стекле ванкњижно власништво на спорним непокретностима, тим поравнањем је извршни дужник само потврдио своја претходна располагања спорним непокретностима – закључењем уговора са тужиљама и предајом истих непокретности тужиљама у посед.

Како нижестепени судови нису утврђивали чињенице релевантне за примену члана 4. став 3. Закона о промету непокретности и стицање ванкњижног власништва на спорним становима од стране тужиља, односно да ли су и када исте исплатиле купопродајну цену и да ли су им и када предате у посед спорне непокретности, то су нижестепене пресуде морале бити укинуте применом члана 416. став 2. ЗПП-а.

(Решење Врховног касационог суда, Рев. 1001/15 од 4. 2. 2016)

УГОВОРЕНА И ЗАТЕЗНА КАМАТА

Само уговорена камата до падања дужника у доцњу може да тече и после дужникове доцње, ако је виша од стопе затезне камате, што значи да је уговарање камате по већој стопи за период доцње недозвољено уговарање законске затезне камате.

Из образложења:

Код утврђених чињеница, када је реч о дугу туженог према тужиоцу, по основу уговора о девизном кредиту нижестепени судови су прихватили обрачун дуга када се за доцњу у наплати примени законска затезна камата, јер је уговарање камате по већој стопи за период доцње недозвољено уговарање законске затезне камате. Неосновано је у овом делу позивање ревидента на одредбу члана 277. став 2. ЗОО-а, по којој је затезна камата у потпуној диспозицији уговорних страна. Уговорена камата је накнада која се на основу сагласности воља плаћа као противвредност за користи које се уговором добијају. Плаћање затезне камате у случају задоцњења у испуњењу новчане обавезе је санкција за неблаговремено испуњење, која је законом предвиђена с обзиром на природу новца као дуговане ствари. Закон о облигационим односима у члану 277. прописује да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, дугује поред главнице и затезну камату по стопи утврђеној законом. У ставу 2. дозвољава се да, ако је уговорена стопа камате виша од стопе затезне камате, она тече и после дужникове доцње. То у конкретном случају значи да само она уговорена камата до падања дужника у доцњу може да тече и после дужникове доцње, ако је виша од стопе затезне камате, што не даје право тужиоцу да за случај доцње уговара већу стопу камате у односу на уговорену стопу камате до падања дужника у доцњу. Како је у конкретном случају на основу обрачуна вештака утврђено да је за тужиоца повољнији обрачун законске затезне камате од обрачуна по уговореној каматној стопи од 12%, а на обрачун камате од 20% нема право, правилно су нижестепени судови преко досуђеног износа по овом основу одбили тужбени захтев.

(Пресуда Врховног касационог суда, Прев. 199/15 од 11. 2. 2016)

СТАТУС СТАНА ОТКУПЉЕНОГ У ТОКУ БРАКА НА ОСНОВУ САГЛАСНОСТИ НОСИОЦА СТАНАРСКОГ ПРАВА

 

Стан који је један брачни друг откупио у току брака, на основу сагласности свог родитеља као номиналног носиоца станарског права, не улази у режим заједничке имовине брачних другова.

Из образложења:
Када је у току брака, до правноснажности пресуде о разводу брака, брачни друг који је уговорни носилац станарског права закључио уговор о откупу стана, право на стан улази у режим заједничке имовине брачних другова зато што су брачни другови суносиоци станарског права, односно заједнички носиоци права трајног откупа, а само је један од њих носилац станарског права и из тог статуса и титулар права на откуп. Из чињенице специфичних услова стицања стана (да је стан по правилу добијен током трајања брака за оба брачна друга, да су били суносиоци станарског права, односно права трајног закупа, да је на цену имао утицај допринос из личног дохотка оба брачна друга) произашло би и право на откуп стана по нетржишним, бенефицираним условима.
Стога је од битног значаја чињеница да ли су брачни другови суносиоци станарског права, односно заједнички носиоци права трајног закупа стана који је откупљен, односно, како је стечено станарско право на спорном стану, јер само статус тужене као номиналног носиоца станарског права, односно статус тужиоца као суносиоца станарског права би водио томе да спорни стан уђе у режим заједничке имовине брачних другова у смислу члана 171. Породичног закона.
Право на откуп друштвеног стана је лично имовинско право које има носилац станарског права и лица наведена у члану 16. став 2. Закона о становању (брачни друг и деца рођена у браку и ван брака, усвојена и пасторчад који заједно са носиоцем станарског права станују у том стану) уз писмену сагласност носиоца станарског права, с тим што се сагласност може дати само једном лицу.
Имајући у виду да је током поступка на поуздан начин утврђено да је, сада покојни, отац тужене П.П. на преосталом делу стана уговорни, номинални носилац станарског права и да је дао у том статусу (који искључује статус тужиоца као суносиоца станарског права, односно права трајног закупа на овом делу стана) сагласност туженој да исти може откупити, супротно наводима жалбе у којима тужилац то тврди, на утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је нашао да спорни стан не улази у режим заједничке имовине брачних другова и донео одлуку као у изреци ожалбене пресуде.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 5259/14 од 5. 11. 2015)

ИЗМЕНА ОДЛУКЕ О ВИСИНИ ИЗДРЖАВАЊА МАЛОЛЕТНОГ ДЕТЕТА

 

Основан је захтев за измену одлуке о висини издржавања малолетног детета када су битно промењене околности на основу којих је донета претходна одлука.

Из образложења:

Правилно је првостепени суд поступио када је позивом на одредбу члана 164. Породичног закона оценио основаним захтев за промену висине издржавања, с обзиром на то да су битно промењене околности на основу којих је донета претходна одлука. Млт. тужилац актуелно има веће потребе, а његова мајка има још једно дете према којем такође има законску обавезу издржавања. То за разлику од туженог који других обавеза законског издржавања нема осим према млт. тужиоцу, а запослен је са сталним месечним новчаним примањима, као и његова ванбрачна партнерка и његова мајка као пензионер. Суд је у виду имао право млт. детета као повериоца издржавања на захтева да висина издржавања буде одређена у фиксном месечном новчаном износу (члан 162. став 1. Породичног закона), па је висину номиналног месечног износа издржавања одредио у складу са критеријумима прописаним члан 160. Породичног закона. Суд је имао у виду обим потреба млт. тужиоца, износ потребан за подмирење његових потреба на месечном нивоу, приближно као износ минималне суме издржавања, а с друге стране је оценио могућности туженог као дужника издржавања, па обавезу туженог одредио на износ од 8.000 динара месечно, почев од утужења 23. 3. 2015. године, па надаље. Код оцене о могућностима туженог као дужника издржавања у обзир се узимају сва његова примања и имовина, па у склопу са чињеницом да је он здрав, радно способан мушкарац, закључује се да је у могућности да за издржавање свог јединог детета обезбеди 8.000 динара месечно, па и по цену жртвовања сопствених потреба.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 136/16 од 3. 3. 2016)

БАНКАРСКА ГАРАНЦИЈА

Када се  ради о безусловној гаранцији која је самостална и не може се везивати за основни посао, не могу се истицати приговори из основног посла.

Из образложења:

Банкарску гаранцију у смислу члана 1083. ЗОО-а издаје банка у писаној форми, чиме се обавезује према примаоцу гаранције (кориснику) да ће му измирити обавезу за случај да му треће лице не испуни обавезу од доспелости, ако буду испуњени услови наведени у гаранцији. Ако банкарска гаранција садржи клаузулу без приговора на први позив или речи које имају исто значење према члану 1087. ЗОО-а, банка не може истицати према кориснику приговоре које налогодавац као дужник може истицати према кориснику по обезбеђеној обавези. У конкретном случају се ради о чинидбеној гаранцији којом банка гарантује да ће налогодавац по гаранцији извршити неку чинидбу, а конкретно се ради о подврсти чинидбене гаранције за добро извршење посла. Обавеза банке по овој гаранцији се своди на обештећење корисника гаранције до износа на који гаранција гласи, за случај да дужник није извршио или није добро извршио посао, при чему се мора водити рачуна о року за извршење посла.

Како се у конкретном случају радило о безусловној гаранцији која је самостална и не може се везивати за основни посао, нису се могли истицати приговори из основног посла. Банка – гарант код гаранције на први позив може истицати приговор да је дужник извршио плаћање, односно у конкретном случају да је извршио чинидбу, јер је то приговор из гаранције, с обзиром на обавезивање банке – гаранта да изврши плаћање уколико главни дужник не изврши своју обавезу чињења. Приговором да је дужник извршио 97,78% посла по уговору о извођењу радова са тужиоцем, тужени је учинио неспорним да није изведено 100% радова, чиме је наступио случај за који је гаранција дата. Како се у конкретном случају ради о самосталној банкарској гаранцији на први позив, а приговори гаранта који се односе на саму гаранцију нису правно основани, стоји обавеза туженог као банке – гаранта да плати гарантовани износ по чинидбеној гаранцији за добро извршење посла. Стога су без утицаја ревизијски наводи да гарантовани случај није наступио, односно да је обавеза банке – гаранта значајно већи износ него што износи тужиочево потраживање према умешачу као извођачу радова, а налогодавцу по банкарској гаранцији.

На основу изложеног и члана 414. ЗПП-а Врховни касациони суд је одбио ревизију туженог као неосновану.

(Пресуда Врховног касационог суда, Прев. 189/15 од 25. 2. 2016)

ПРАВНИ ЛЕК ПРОТИВ ОПОМЕНЕ ЗА ПЛАЋАЊЕ ТАКСЕ

Таксени обвезник нема право жалбе на опомену и налог за плаћање судске таксе, већ се странка која сматра да јој је таксена обавеза неправилно одмерена, може обратити суду који је таксу обрачунао са предлогом или захтевом да се преиспита правилност извршеног обрачуна, о чему суд не одлучује решењем.

Из образложења:

Привредни суд у Пожаревцу је дана 25. 8. 2016. године донео опомену за плаћање судске таксе, којом је тужиоцу као таксеном обвезнику наложено да плати таксу на ревизију у укупном износу од 780.000,00 динара, као и 780,00 динара на име трошкова опомене, са упозорењем да ће се, уколико по истој не поступи, наплата извршити принудним путем, и то како редовне судске таксе, тако и 50% од редовне судске таксе на име казнене таксе.

Поднеском од 19. 9. 2016. године тужилац је известио суд да повлачи изјављену ревизију и предложио да суд стави ван снаге опомену за плаћање судске таксе по наведеном основу, а првостепени суд је донео решење којим је предлог тужиоца као таксеног обвезника одбио.

Привредни апелациони суд налази да у конкретном случају није било места да се о предлогу тужиоца одлучује решењем, а ово из разлога што Законом о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) није прописано да таксени обвезник има право жалбе на опомену и налог за плаћање судске таксе, већ се странка која сматра да јој је таксена обавеза неправилно одмерена, може обратити суду који је таксу обрачунао са предлогом или захтевом да се преиспита правилност извршеног обрачуна, о чему суд не одлучује решењем. Жалбом се може побијати само решење којим се одређује принудна наплата судске таксе.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 281/13 од 23. 9. 2016, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6870/16 од 9. 11. 2016)