Прописи у пракси: Коришћење права на годишњи одмор

У склопу сасвим новог формата који однедавно можете пратити у нашем часопису доносимо нека карактеристична мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а која се овом приликом односе на коришћење права на годишњи одмор

 

 

Коришћење права на годишњи одмор

Чл. 68–76. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Законом о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље непрекидно у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године.

 

Из наведеног недвосмислено следи да, уколико запослени користи одмор у деловима, први део годишњег одмора мора да се користи у најмањем трајању од две радне недеље непрекидно.

Овакво законско решење у складу је с међународним стандардима којима се обезбеђује минимални непрекидни период за одмор запосленог.

Такође, Закон о раду је прописао могућност коришћења годишњег одмора у више делова, с тим што и тада први део мора да се користи у трајању од две радне недеље непрекидно, а остатак у више делова који запослени користи у складу са споразумом са послодавцем, а најкасније до 30. јуна наредне године.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-736/2015-02, од 29. 7. 2015)

 

Остваривање права на годишњи одмор

Чл. 68, 69, 72. и 76. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

У складу са чланом 68. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

Чланом 69. Закона прописано је да запослени у свакој календарској години има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду. У складу са чланом 72. Закона запослени има право на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона (сразмерни део) за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.

Чланом 76. Закона прописано је да је послодавац дужан да, у случају престанка радног односа, запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора.

Право на годишњи одмор је право запосленог из радног односа и остварује се у складу с наведеним и другим одредбама Закона о раду. Запослени који је решењем инспектора рада враћен на рад, има сва права, обавезе и одговорности из радног односа, укључујући и право на годишњи одмор, у складу са Законом.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-768/2015-02, од 17. 8. 2015)

 

Сразмерни део годишњег одмора

Чл. 68, 72. и 75. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

У члану 68. став 2. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца.

Чланом 72. Закона о раду прописано је да запослени има право на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона (сразмерни део) за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.

Имајући у виду наведено, запослени у календарској години остварује право на годишњи одмор, сразмерно времену проведеном на раду код послодавца у тој години.

Такође, указујемо на то да у складу са чланом 75. Закона о раду у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.

Према томе, у конкретном случају запослени који је засновао радни однос од 1. маја 2015. године до 31. децембра исте године има право на сразмеран део годишњег одмора за 2015. годину, у складу са чланом 72. Закона о раду. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа. Приликом утврђивања дужине годишњег одмора за календарску годину, узима се у обзир време које ће запослени провести у радном односу у тој календарској години, а не време које је запослени провео у радном односу до момента коришћења годишњег одмора. Имајући у виду да ће запослени бити у радном односу до 31. децембра 2015. године, мишљења смо да нема сметњи да припадајући годишњи одмор за 2015. годину запослени искористи у целости, почев од 1. јула 2015. године.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-701/2015-02, од 22. 7. 2015)

 

Како поступити у случају када запослени искористи пун годишњи одмор за календарску годину и у току исте календарске године да отказ послодавцу и заснује радни однос код другог послодавца

Чл. 68. и 72. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Указујемо на то да према члану 68. став 2. Закона о раду запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа, а према одредби члана 72. истог закона запослени има право на дванаестину годишњег одмора (сразмеран део) за сваки месец рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.

Мишљења смо да у наведеном случају, послодавац може у решењу о отказу уговора о раду да наведе да је запослени искористио годишњи одмор за календарску годину у којој му престаје радни однос, а може евентуално и да покрене поступак за накнаду штете од запосленог у складу са чланом 163. Закона о раду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-669/2015-02, од 8. 8. 2015)

 

Шта се дешава у случају када запослени неће да поступи у складу с решењем о коришћењу годишњег одмора и у периоду утврђеном у решењу о коришћењу годишњег одмора долази на посао и обавља послове из уговора о раду, те да ли се у том случају може сматрати да је послодавац запосленом ускратио право на годишњи одмор

Члан 68. став 4. и члан 75. ст. 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Према члану 68. став 4. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом. Члан 75. ст. 1. и 2. Закона о раду прописује да послодавац, у зависности од потребе посла, одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог. Решење о коришћењу годишњег одмора запосленом се доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора. Према томе, запослени је дужан да поступи по решењу о коришћењу годишњег одмора. To значи да запослени не би смео да долази на посао и да извршава радне задатке, нити послодавац може да му у том периоду налаже да извршава радне задатке. У супротном постоји одговорност послодавца и запосленог.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-669/2015-02, од 8. 8. 2015)

 

Коришћење годишњег одмора запосленог који је именован на функцију и коме код послодавца мирује радни однос по том основу

Чл. 69, 72, 76. и 79. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Чланом 69. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запослени у свакој календарској години има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду. Даље, чланом 72. Закона прописано је да запослени има права на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или му радни однос престаје. Законом о изменама и допунама Закона о раду, који је ступио на снагу 29. јула 2014. године, брисана је одредба члана 71. који је прописивао да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа изда потврду о искоришћеном броју дана годишњег одмора.

Чланом 76. Закона прописано је да је у случају престанка радног односа послодавац дужан да запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора. Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор припада запосленом у случају престанка радног односа, по било ком основу.

Члан 79. Закона прописује да запосленом, који одсуствује с рада због избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца, мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, укључујући и право на годишњи одмор, осим ако је законом, општим актом, односно уговором о раду другачије одређено.

Из наведеног следи да запосленом коме мирују права и обавезе због именовања на функцију, мирује и право на годишњи одмор код тог послодавца, осим ако је законом, општим актом, односно уговором о раду другачије одређено.

Код послодавца код кога запослени обавља функцију, запослени остварује сва права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, укључујући и право на годишњи одмор, у складу са Законом о раду, уколико посебним прописом није другачије одређено.

У складу са Законом о раду, запослени ће код послодавца код кога обавља функцију имати по правилу право на сразмеран годишњи одмор у календарској години у којој почиње да обавља функцију и у календарској години у којој престане да обавља функцију. Уколико у календарској години у којој престане да обавља функцију не искористи у целини или делимично припадајући годишњи одмор, запослени има право на накнаду штете у складу са чланом 76. Закона о раду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-759/2015-02, од 14. 8. 2015)

 

Право на годишњи одмор запослене која је била на породиљском одсуству

Чл. 68. и 73. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

У складу са чланом 68. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) запослени има право на годишњи одмор у складу са овим Законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и одсуства с рада уз накнаду зараде.

Одредбом члана 73. Закона прописано је да запослени који није у целини или делимично искористио годишњи одмор у календарској години због одсутности с рада ради коришћења породиљског одсуства, одсуства с рада ради неге детета и посебне неге детета – има право да тај одмор искористи до 30. јуна наредне године.

У складу с наведеним, запослена која није у целини или делимично искористила годишњи одмор у календарској години због одсутности с рада ради коришћења породиљског одсуства има право да припадајући годишњи одмор за ту календарску годину искористи најкасније до 30. јуна наредне године. Уколико се запослена враћа на рад с породиљског одсуства након 30. јуна наредне године, не може да користи годишњи одмор за претходну календарску годину, с обзиром на то да је истекао законски рок до кога је могла да искористи годишњи одмор.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-968/2015-02, од 19. 10. 2015)

 

Да ли трудница, односно породиља којој је уговор о раду на одређено време продужен на основу члана 187. Закона о раду, има право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор

Чл. 68, 76. и 187. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

У члану 187. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства с рада ради неге детета и одсуства с рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1), а да се запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава до истека коришћења права на одсуство (став 2).

У члану 187. став 2. Закона, ради се о одложном услову за престанак радног односа запослених на одређено време за време заштите од престанка радног односа које по Закону остварују труднице, односно запослене на породиљском одсуству, одсуству с рада ради неге детета и посебне неге детета. Наведеном одредбом Закона изричито је прописано по ком основу и до када се продужава радни однос заснован на одређено време када је у питању запослена трудница, односно породиља, а по истеку тог рока запосленој престаје радни однос.

Даље, чланом 68. Закона прописано је да запослени има право на годишњи одмор и да то право стиче након месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и одсуства с рада уз накнаду зараде.

Запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа.

У конкретном случају, с обзиром на то да је запосленој уговор о раду на одређено време продужен са одложним условом за престанак радног односа, те да запослена нема основа за ново продужење радног односа, сматрамо да јој припада само право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор у складу са чланом 76. Закона. Новчана накнада за неискоришћени годишњи одмор исплаћује се у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора.

Напомињемо да је раније законско решење предвиђало накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор запосленом коме је кривицом послодавца ускраћено право на коришћење годишњег одмора, док важеће законско решење (од 29. јула 2014. године, када је ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о раду) прописује накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор у случају престанка радног односа по било ком основу.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-00260/2015-02, од 29. 7. 2015)

 

Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор заменика председника општине за 2014. и 2013. годину

Члан 76. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Чланом 76. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да је у случају престанка радног односа послодавац дужан да запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора. Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор припада запосленом у случају престанка радног односа, по било ком основу.

У конкретном случају који се наводи у допису, с обзиром на то да је запосленом утврђено право на годишњи одмор за 2014. годину, а да је запослени искористио део годишњег одмора, запослени има право на накнаду штете за преостали део припадајућег годишњег одмора.

У вези с правом на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор за 2013. годину, указујемо на то да је раније законско решење предвиђало накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор запосленом коме је кривицом послодавца ускраћено право на коришћење годишњег одмора (до 29. јула 2014. године када је ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о раду). Према томе, запослени има право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор само ако кривицом послодавца не искористи припадајући годишњи одмор. Кривица послодавца утврђује се у сваком конкретном случају, у зависности од околности случаја.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 131-04-39/2015-02, од 14. 8. 2015)

 

Право запосленог на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор

Чл. 68. до 76. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

 

У члану 73. ст. 1–2. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да се годишњи одмор користи једнократно или у два или више делова, у складу са овим законом. Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље непрекидно у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године.

Чланом 68. ст. 1–3. Закона о раду прописано је да запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и одсуства с рада уз накнаду зараде.

У члану 68. став 4. Закона о раду прописано је да запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

Према члану 72. Закона о раду запослени има право на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона (сразмерни део) за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.

У члану 76. Закона о раду прописано је да је у случају престанка радног односа, послодавац дужан да запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора.

У захтеву се наводи да је престао радни однос 25. 2. 2015. године, а да није искоришћен годишњи одмор за 2014. годину и за 2015. годину због одсуства с рада по основу привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању.

Полазећи од напред наведених одредаба Закона о раду, мишљења смо да подносиоцу захтева припада право на накнаду за неискоришћени годишњи одмор на чије коришћење је имао право пре дана престанка радног односа, односно до 25. 2. 2015. године. У конкретном случају, то значи да подносиоцу захтева припада право на накнаду за неискоришћени други део годишњег одмора за 2014. годину (с обзиром на то да је први део у трајању од најмање две радне недеље пропао јер је морао да се искористи до краја 2014. године) и сразмеран део годишњег одмора за 2015. годину сагласно члану 72. Закона о раду.

У члану 2. став 2. Закона о раду, прописано је да се одредбе овог закона примењују на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено.

С обзиром на то да су права, обавезе и одговорности из радног односа полицијских службеника регулисана посебним прописима која су у надлежности Министарства унутрашњих послова, указујемо на то да се поводом њихове примене треба обратити Министарству унутрашњих послова.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 07-00-2167/2015-02, од 22. 12. 2015)

[signoff]

Напомена редакције:

Мишљења у овом тексту преузета су из Билтена службених мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (01/2016), који у сарадњи са Министарством издаје компанија Инг-Про.

[/signoff]