Прописи у пракси: Недостојност за наслеђивање

У склопу сасвим новог формата који од овог броја можете пратити у нашем часопису доносимо неке карактеристичне случајеве из судске праксе, а који се овом приликом односе на недостојност за наслеђивање

 

 

[signoff]

Члан 4. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РСˮ, бр. 46/95, 101/03 – Одлука УС РС и 6/15)

[/signoff]

 

 

Недостојност за наслеђивање

 

Члан 4.

 

Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања (недостојан је):

1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао;

2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио;

3) онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао;

4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио нужну помоћ;

Суд на недостојност пази по службеној дужности.

 

О недостојности за наслеђивање суд води рачуна по службеној дужности, али је терет чињеничне тврдње и доказа да ова недостојност постоји, на странци која то тврди.

 

Из образложења:

„Разлози ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је ванбрачни син пок. А. М. Свог оца је упознао када је имао 10 година. До 1992. године имао је ретке контакте са оцем, а од те године никако. Брига о оцу са његове стране није изостала његовом кривицом. Није се теже огрешио о обавезе издржавања, нити му је ускратио нужну помоћ. Нису постојали ни други разлози који би указивали на недостојност за наслеђивање оца. Тужилац није умишљајно усмртио свога оца, нити је то покушао. Између њих је било само свађе. Није се теже огрешио о законске обавезе издржавања према њему. Преко оца је примао пензију своје мајке, а пок. А. М. издржавање није ни било потребно. Не може се говорити ни о ускраћивању помоћи оставиоцу, јер то не произилази из изведених доказа.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови правилно закључују да нема основа за примену члана 4. Закона о наслеђивању који регулише појам недостојности за наслеђивање. Према ставу 1. тач. 1) овог члана, не може се наследити на основу закона или завештања нити стећи какву корист из завештања (недостојан је), онај ко је умишљајно усмртио оставиоца, или је то покушао. Према тачки 4. овог члана, недостојан је онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања, или ускратио нужну помоћ. Према ставу 2. овог члана, суд на недостојност пази по службеној дужности. У конкретном случају, истакнути разлози за недостојност тужиоца да наследи свог оца, сада пок. А. М., нису испуњени. У току поступка у прилог ових својих тврдњи тужиља није пружила одговарајуће доказе. Зато је суд о постојању (непостојању) тих чињеница извео закључак применом правила о терету доказивања из члана 221а ЗПП-а.ˮ

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 2870/05 од 14. новембра 2006)

 

Није достојна за наслеђивање супруга оставиоца која је оставиоцу пре његове смрти ускратила нужну помоћ, напустивши га иако су му због болести помоћ и нега биле нужне и неопходне.

 

Из образложења:

„Пресудом окружног суда одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда општинског суда, којом је усвојен захтев тужиље и утврђено да је тужена недостојна за наслеђивање и да због недостојности не може на основу закона наследити припадајући законски део заоставштине покојног Б., и обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове поступка.

Правилно су нижестепени судови применили и материјално право када су утврдили да је тужена (рођена 1952) недостојна и да не може наследити оставиоца, сада покојног Б., на основу закона или завештања нити стећи какву корист из завештања у смислу члана 4. став 1. тач. 4) Закона о наслеђивању („Сл. гласник РСˮ, број 46/95, 101/03), с обзиром на то да је оставиоцу, са којим је брак закључила 19. 4. 2006. године, ускратила нужну помоћ, напустивши га иако су му због болести (карцином простате, препонска кила, шећерна болест, ослабљен вид, последице инфаркта и повишеног крвног притиска, отежан ход због гангренозних промена палца левог стопала, запаљење плућа и завезана црева) помоћ и нега биле нужне и неопходне и да би исход био другачији да је лекарску помоћ затражио раније. Стога наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.ˮ

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 2071/10 од 25. 1. 2011)

 

Не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца или му је ускратио нужну помоћ.

 

Из образложења:

„Жалбеним наводима тужиље не доводи се у сумњу изнети чињенични и правни закључак првостепеног суда, јер је првостепени суд правилном оценом изведених доказа у смислу члана 8. ЗПП-а правилно закључио да тужени није недостојан за наслеђивање сестре, сада пок. П. у смислу члана 4. став 1. тач. 4) Закона о наслеђивању. Овом одредбом је прописано да не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца или му је ускратио нужну помоћ. Код утврђене чињенице да је сада пок. П. била тешко болесна и да јој је била неопходна помоћ и брига у болести, сувишан је жалбени предлог да се обави вештачење њеног здравственог стања, те утврде потребе за пружањем нужне помоћи у тренуцима непосредно пред смрт и у тренуцима тешког здравственог стања. Такође је неоснован и жалбени предлог да се обави вештачење ради утврђивања здравственог стања туженог и утврди могућност указивања нужне помоћи сестри код неспорне чињенице да је син туженог преминуо у току 19…, што објективно представља породичну трагедију и утврђене чињенице да тужени није имао телефон, а да живи у селу, те је правилно првостепени суд оценио исказ сведока С. и поверовао да је тужени ретко излазио из куће и одржавао контакте након смрти сина.

Не стоје ни жалбени наводи о обавези првостепеног суда да саслуша у својству парничне странке туженог, јер таква обавеза није прописана ниједном одредбом ЗПП-а, већ супротно да се не могу применити никакве принудне мере према странци која се није одазвала позиву суда ради саслушања, нити се странка може принудити на давање исказа. Суд с обзиром на све околности цени од каквог је значаја што странка није дошла на саслушање или што је ускратила исказ (члан 267. ЗПП-а).ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж. 1295/10 од 30. 11. 2010)

 

Нужног наследника може искључити из наслеђа само оставилац, потпуно или делимично и то искључење мора бити у облику потребном за прављење завештања.

 

Из образложења:

„Суштина ревизије тужене је у томе да је тужиља због свог понашања према пок. оставитељици (својој мајци) недостојна за наслеђивање. Ови ревизијски наводи нису основани, јер у проведеном поступку та недостојност није утврђена, па није испуњен ни један од услова из члана 4. Закона о наслеђивању, који прописује разлоге због којих се наследник може прогласити недостојним за наслеђивање.

Нижестепени судови правилно закључују да би се та чињеница евентуално могла сматрати разлогом за искључење тужиље као нужног наследника из наслеђа, али да у конкретном случају нису испуњени остали услови прописани одредбама чл. 61. и 62. Закона о наслеђивању, који прописују да нужног наследника може искључити из наслеђа само оставилац, потпуно или делимично и да то искључење мора бити учињено у облику потребном за завештање, што овде није случај.

Како нису испуњени услови за проглашење тужиље недостојном за наслеђивање, правилном применом материјалног права судови су усвојили тужбени захтев тужиље и утврдили њено право на нужни део.ˮ

(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1287/06 од 3. 10. 2006)

 

Сама чињеница да је бензин поливен по сену, не представља разлог недостојности за наслеђивање нити разлог за искључење из наслеђивања.

 

Из образложења:

„У првостепеном поступку је утврђено да је оставитељица мајка парничних странака и да је почев од 1996. године живела заједно са туженом у породичној кући у Младенову, док је тужиља живела у Босни, након чега се у току 1992. године, са породицом преселила, као избеглица, у Младеново где је кратко време живела са мајком након чега се одселила из породичне куће. У јануару 1998. године тужиља је дошла у Младеново да од мајке тражи новчану позајмицу, коју јој мајка није дала, након чега је тужиља однела кантицу са бензином у појат породичне куће, о ком догађају није сачињен званични записник СУП иако је исти изашао на лице места, и полила сено. Након овог догађаја односи између странака су се погоршали па тужиља до 2002. године није долазила у Младеново. Како је те године мајка доживела мождани удар тужиља је дошла да је посети, а последњи пут је у кући мајке била 2003. године. Тужена је живела са мајком од 1996. године и бринула се о њеном здрављу. Покојна мајка странака је закључила са туженом уговор о поклону дана 29. 3. 2000. године којим јој је даровала већи део своје непокретне имовине. Мајка парничних странака је умрла 24. 6. 2004. године у Новом Саду, а у оставинском поступку, који је иза ње вођен, тужиља је дала наследничку изјаву којом се прихвата наслеђа који јој по закону припада, након чега је Општински суд у Бачкој Паланци донео решење О. 464/2004 којим је некретнину која је била предмет наслеђивања тужиља наследила у 1/4 дела.

Суштина жалбених навода тужене је у томе да је тужиља због свог понашања према покојној оставитељици недостојна за наслеђивање, а првостепени суд недостојност није утврдио, јер је погрешно оценио изведене доказе, а пре свега исказе саслушаних сведока. Овакви жалбени наводи тужене се не могу прихватити као основани и то из више разлога. Најпре, пошто је недостојност за наслеђивање цивилна казна која изазива врло тешке последице по наследника, важи општи принцип да једно лице може бити проглашено недостојним само ако су испуњени услови који су прецизно одређени у члану 4. Закона о наслеђивању. Овим чланом је, наиме, прописано да не може наследити на основу закона или завештања, нити стећи какву корист из завештања (недостојан је): 1) онај ко је умишљајно усмртио оставиоца или је то покушао; 2) онај ко је принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање или његову одредбу или га је у томе спречио; 3) онај ко је у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање или га је фалсификовао; 4) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца или му је ускратио нужну помоћ.

У конкретном случају није испуњен ниједан од наведених услова који би могао довести до тога да се тужиља прогласи недостојном и да изгуби право да наследи оставиоца, односно да стекне било какве користи из заоставштине. Чињеница да је тужиља однела кантицу бензина у појат породичне куће и полила сено након што је покојна оставитељица одбила да јој дâ новчану позајмицу, евентуално би се могла сматрати разлогом за искључење тужиље, као нужног наследника, из наслеђа због њеног понашања које није у складу са моралом, али је у том смислу потребно испуњење и осталих услова прописаних одредбом чланова 61. и 62. Закона о наслеђивању који услови у конкретном случају нису испуњени. Наиме, одредба члана 61. даје могућност оставиоцу да потпуно или делимично искључи из наслеђа нужног наследника, који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега. Међутим, члан 62. у ставу 1. и 2. изричито прописује да искључење мора бити учињено у облику потребном за завештање и да мора бити изражено на несумњив начин, а пожељно је навести и узрок искључења. Дакле, нужног наследника може искључити из наслеђа само оставилац и то путем завештања из чега произилази да то нико не може да уради уместо оставиоца (чак ни суд), таман да су и неспорни докази о постојању разлога за искључење. Како у конкретном случају оставитељица није на јасан и разумљив начин изразила своју вољу да се тужиља искључи из наслеђа, а како нису испуњени ни услови за проглашење тужиље недостојном за наслеђивање, првостепени суд је правилном применом материјалног права усвојио тужбени захтев тужиље и утврдио њено право на нужни део.

Сходно наведеном, а применом члана 375. ЗПП-а, другостепени суд је одлучио као у изреци пресуде.ˮ

(Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 5656/05 од 29. 03. 2006. и Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1287/06 од 3. 10. 2006)