Прописи у пракси: Одабрана мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

У склопу формата Прописи у пракси који већ неко време можете пратити у нашем часопису доносимо нека карактеристична мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

 

ДА ЛИ ПОСЛОДАВАЦ МОЖЕ ДА ЗАКЉУЧИ УГОВОР О ПРИВРЕМЕНИМ И ПОВРЕМЕНИМ ПОСЛОВИМА СА ЛИЦЕМ КОЈЕ СЕ ПОЗИВА НА ЧЛАН 8. ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ И КОЈЕ НЕ ЖЕЛИ ДА ПОСЛОДАВЦУ ДА ПОДАТАК О ЈЕДИНСТВЕНОМ МАТИЧНОМ БРОЈУ ГРАЂАНА, СА СТАНОВИШТА ПРИМЕНЕ ЗАКОНА О РАДУ

 

Чл. 33. и 197. Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Чланом 33. Закона o раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) утврђени су обавезни елементи уговора о раду. Наиме, уговор о раду садржи: податке о послодавцу (назив и седиште послодавца); податке о запосленом (лично име запосленог, место пребивалишта, односно боравишта запосленог, врсту и степен стручне спреме, односно образовања запосленог, који су услов за обављање послова за које се закључује уговор о раду); податке о послу (назив и опис послова које запослени треба да обавља, место рада); податке о уговору (врсту радног односа, трајање уговора о раду на одређено време и основ за заснивање радног односа на одређено време, дан почетка рада); податке о заради и накнади зараде (новчани износ основне зараде на дан закључења уговора о раду, елементе за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга примања запосленог, рокове за исплату зараде и других примања на која запослени има право); услове рада (радно време, трајање дневног и недељног радног времена).

Имајући у виду наведено, јединствени матични број грађана није обавезни елемент уговора о раду.

У складу са чланом 197. Закона о раду послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са незапосленим лицем, запосленим који ради непуно радно време – до пуног радног времена и са корисником старосне пензије. Законом о раду је прописано да се уговори о привременим и повременим пословима закључују у писаном облику. Међутим, Законом о раду нису утврђени обавезни елементи овог уговора.

С обзиром на то да јединствени матични број грађана није обавезни елемент уговора о раду, мишљења смо да ни уговор о привременим и повременим пословима не мора да садржи исти.

Што се тиче пријаве на обавезно социјално осигурање и података које иста садржи, потребно је да се обратите Централном регистру.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-841/2015-02 од 18. 9. 2015)

 

МЕСТО РАДА КАО ЕЛЕМЕНТ УГОВОРА О РАДУ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ КОЈИ СЕ ЗАКЉУЧУЈЕ РАДИ ИЗВОЂЕЊА ГРАЂЕВИНСКИХ РАДОВА

 

Члан 33. став 1. тачка 5) Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05 54/09, 32/13 и 75/14)

 

Поводом вашег захтева за давање мишљења, а у вези са чланом 33. став 1. тачка 5) Закона о раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14, у даљем тексту: Закон) у случају закључивања уговора о раду на одређено време ради извођења грађевинских радова, дајемо следеће мишљење:

Одредбом члана 33. став 1. тачка 5) Закона о раду прописано је да уговор о раду мора да садржи место рада запосленог. Овде се уноси место у коме запослени треба да ради. У питању је географско место и да ли је у седишту или ван седишта послодавца.

У конкретној ситуацији која се наводи у допису, када је у питању закључивање уговора о раду на одређено време ради извођења грађевинских радова, мишљења смо да се као место рада може уговорити локација на којој се изводе грађевински радови (на пример, ознака трасе пута са одредиштем локације које обухвата две локалне самоуправе).

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-836/2015-02 од 17. 9. 2015)

 

КОЈИ ПРАВНИ АКТ ПОСЛОДАВАЦ ТРЕБА ДА ДОНЕСЕ НАКОН ПОВРАТКА ЗАПОСЛЕНОГ НА РАД НАКОН ОДОБРЕНОГ НЕПЛАЋЕНОГ ОДСУСТВА, А РАДИ ПОНОВНЕ ПРИЈАВЕ ЗАПОСЛЕНОГ НА ПЕНЗИЈСКО И ИНВАЛИДСКО ОСИГУРАЊЕ

 

 Члан 13. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РСˮ, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14 – др. закон и 112/15) и члан 144. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РСˮ, бр. 34/03, 64/04 – УС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – УС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14)

Запослени за време неплаћеног одсуства нема својство осигураника у смислу прописа који уређују пензијско и инвалидско осигурање и прописа који уређују доприносе за обавезно социјално осигурање, пошто је реч о одсуству са рада без накнаде зараде.

Наиме, не постоји законски основ да послодавац за време неплаћеног одсуства врши обрачун и уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, с обзиром на то да је одредбом члана 13. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РСˮ, бр. 84/04,… и 112/15), који обухвата доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, утврђено да је основица доприноса за запослене и за послодавце зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа.

Имајући у виду наведено, неспорно је да запослени за време трајања неплаћеног одсуства нема ни својство осигураника запосленог код свог послодавца, па је у том смислу послодавац требало да изврши одјаву запосленог са пензијског и инвалидског осигурања за период за који му је одобрено неплаћено одсуство, и то у року од 3 дана од дана настале промене, као и да, по истеку неплаћеног одсуства, у истом року изврши пријаву на осигурање, сагласно одредби члана 144. став 1. тачка 2) Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РСˮ, бр. 34/03,… 142/14).

Правни основ за одјаву са осигурања и поновну пријаву је Решење послодавца којим се запосленом одобрава неплаћено одсуство у одређеном временском трајању, а на који начин у овом случају није поступано.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број службено 2016-07 од 8. 7. 2016)

 

ИЗДАВАЊЕ РАДНЕ ДОЗВОЛЕ ЗА УПУЋИВАЊЕ ЗАПОСЛЕНОГ СТРАНОГ ДРЖАВЉАНИНА НА РАД У ИНОСТРАНСТВУ

 

Члан 29. Закона о раду („Сл. гласник PCˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), чл. 9. и 15. Закона о запошљавању странаца („Сл. гласник PCˮ, бр. 128/14), члан 26. Закона о странцима („Сл. гласник PCˮ, бр. 97/08)

 

Одредбом члана 29. Закона о раду („Сл. гласник PCˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано je да страни држављанин може да заснује радни однос под условима утврђеним овим законом и посебним законом. Ha права и обавезе из радног односа страног држављанина који ради код послодавца на територији Републике Србије примењују се одредбе Закона о раду, осим ако посебним законом није другачије одређено.

Законом о запошљавању странаца („Сл. гласник PCˮ, бр. 128/14, даље: Закон), уређени су услови и поступак за запошљавање странаца у Републици Србији.

Законом je прописано да се запошљавање странца у Републици Србији остварује под условом да поседују одобрење за привремени боравак или стално настањење и дозволу за рад. Даље, Закон предвиђа да се дозвола за рад може издати као лична радна дозвола и као радна дозвола, при чему Закон не познаје категорију радне дозволе за упућивање страног држављанина запосленог у Републици Србији на рад у иностранству.

Такође, чланом 15. став 1. тачка 1) Закона прописано je да послодавац на чији je захтев издата радна дозвола не може да упути странца на рад код другог послодавца, a чланом 9. став 2. прописана je обавеза да се докази о испуњавању услова за запошљавање странца обавезно чувају у пословном простору у коме странац ради.

Имајући у виду наводе вашег дописа, a нарочито чињеницу да je уговором о раду са страним држављанином као место рада предвиђена Русија, истичемо да се цео концепт Закона заснива на чињеници да се запошљавање странца остварује под условом да поседује одобрење за привремени боравак или стално настањење у складу са законом којим се уређује боравак странаца и дозволу за рад у Републици Србији. Дакле, претходни услов за издавање дозволе за рад јесте дозвола боравка коју издаје Министарство унутрашњих послова. Такође, члан 26. Закона о странцима („Сл. гласник PCˮ, бр. 97/08) изричито прописује да привремени боравак може да се одобри странцу који намерава да борави у Републици Србији дуже од 90 дана због рада, запошљавања, обављања привредне или друге професионалне делатности, у ком случају je странац дужан да борави у Републици Србији у складу са сврхом због које му je боравак одобрен.

С обзиром на све напред наведено, може се закључити да у конкретном случају нису испуњени услови за издавање радне дозволе странцу.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 011-00-869/2015-24 од 21. 9. 2015)

 

ДА ЛИ ЈЕ ПОСЛОДАВАЦ ПРИЛИКОМ ПРИЈАВЉИВАЊА ПОВРЕДЕ НА РАДУ ДУЖАН ДА НАВЕДЕ И ТЕЖИНУ ПОВРЕДЕ И ДА ЛИ ЈЕ ПОСЛОДАВАЦ У ОБАВЕЗИ ДА ПО САЗНАЊУ ТЕЖИНЕ ПОВРЕДЕ НА РАДУ (КОЈУ У ОСТАВЉЕНОМ РОКУ ЗА ПРИЈАВЉИВАЊЕ ПОВРЕДЕ НА РАДУ НИЈЕ МОГАО ДА САЗНА), НАКНАДНО ДОПУНИ ВЕЋ ДОСТАВЉЕНО ОБАВЕШТЕЊЕ О ПОВРЕДИ НА РАДУ И ИСТО ДОСТАВИ НАДЛЕЖНОЈ ИНСПЕКЦИЈИ РАДА?

 

Члан 50. и 69. Закона о безбедности и здрављу на раду (,,Сл. гласник РСˮ, бр. 101/05 и 91/15)

У члану 50. став 1. Закона о безбедности и здрављу на раду (,,Сл. гласник РСˮ, бр. 101/05 и 91/15), прописано је да је послодавац дужан да одмах, а најкасније у року од 24 часа од настанка, усмено и у писменој форми пријави надлежној инспекцији рада и надлежном органу за унутрашње послове сваку смртну, колективну или тешку повреду на раду, повреду на раду због које запослени није способан за рад више од три узастопна радна дана, као и опасну појаву која би могла да угрози безбедност и здравље запослених.

Сходно претходно наведеном, послодавац је увек дужан да у потпуности поступи како је наведено у члану 50. став 1. Закона о безбедности и здрављу на раду, тј. у противном прекршајно је одговоран сходно члану 69. став 1. тачка 30) Закона.

Имајући у виду постављено питање, послодавац је дужан да наведе тежину повреде приликом пријављивања повреде на раду уколико има сазнање од лекара који је први прегледао запосленог. Међутим, уколико се лекар који је први прегледао запосленог није изјаснио о тежини повреде на раду, послодавац је у обавези да када инспектору рада пријављује повреду на раду опише повреду и наведе битне чињенице у вези са повредом (на пример, како се десила, узрок повреде, извор повреде, који део тела је повређен итд.), а накнадно, по сазнању тежине повреде, допуни пријаву и исту доставити инспектору рада.

 

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Управа за безбедност и здравље на раду, број 011-00-00007/2016-01, одговори на питања бр. 1. и 2. од 11. 4. 2016)

 

[signoff]

Напомена редакције:

Мишљења у овом тексту преузета су из Билтена службених мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (03/2016), који у сарадњи са Министарством издаје компанија Инг-Про.

[/signoff]