У склопу сасвим новог формата који однедавно можете пратити у нашем часопису доносимо неке карактеристичне случајеве из судске праксе, а који се овом приликом односе на спор мале вредности
Спор мале вредности и накнада трошкова на име састава одговора на тужбу
У спору мале вредности не постоји обавеза достављања тужбе на одговор нити изостанак одговора на тужбу проузрокује последице, те је основан захтев туженог за накнаду трошкова за састав одговора на тужбу.
Из образложења:
„Међу парничним странкама спор је у погледу главне ствари окончан решењем о пресумираном повлачењу тужбе од 28. 12. 2015. године, с обзиром на то да уредно позвани тужилац није дошао на рочиште за главну расправу, а у смислу одредбе члана 475. Закона о парничном поступку. Тужени је поднеском од 11. 1. 2016. године ставио захтев за накнаду трошкова поступка, опредељујући их на име награде адвокату за састав поднеска од 25. 12. 2015. године којим је обавестио суд да је спречен да приступи на рочиште и тражио да се рочиште одложи, при чему је у истом поднеску навео и разлоге оспоравања тужбеног захтева.
Суд је наведени захтев туженог за накнаду парничних трошкова одбио, јер тражени трошкови нису били нужни у смислу члана 154. Закона о парничном поступку, при чему је неспорно да тужени у случају пресумираног повлачења тужбе има право на нужне трошкове. Наиме, у спору мале вредности суд не цени оправданост изостанка странке са рочишта за главну расправу, а што је обавеза суда у смислу члана 311. Закона о парничном поступку, већ изостанак странака у смислу члана 475. Закона о парничном поступку по сили закона проузрукује последице прописане том одредбом. У том смислу писмено обраћање суду да би се оправдао изостанак са рочишта нема утицаја. У спору мале вредности не постоји обавеза достављања тужбе на одговор, нити изостанак одговора на тужбу проузрокује последице. Стога је правилан закључак суда да писани одговор на тужбу у овом спору није био нужан, па стога ни трошкови по том основу нису нужни. Тужилац није дужан да туженом накнади трошкове које је сам тужени изазвао.ˮ
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, 1. П. 1197/15, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 867/16 од 11. 2. 2016)
Жалба против одлука донетиx у споровима мале вредности
Пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку и због погрешне примене материјалног права.
Из образложења:
„У конкретном случају реч је о привредном спору мале вредности у смислу одредбе члана 487. став 1. Закона о парничном поступку.
Према одредби члана 479. став 1. Закона о парничном поступку, пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права.
Жалбени наводи туженог односе се на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, па како се у конкретном случају ради о парници у спору мале вредности у складу са одредбом члана 479. став 1. Закона о парничном поступку, то другостепени суд није овлашћен да испитује потпуност и правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда до закључења главне расправе, па зато ни наводи жалбе туженог којима се побија чињенично стање нису могли бити предмет оцене од стране другостепеног суда приликом одлучивања о жалби изјављеној на пресуду првостепеног суда.ˮ
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 506/13, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 3679/14 од 3. 2. 2016)
Жалба против пресуде или решења у споровима мале вредности
Пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности, може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка или погрешне примене материјалног права.
Из образложења:
„Тужени недозвољено побија првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у чему се састоји претежни део његових жалбених навода, као и због релативно битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, јер према одредбама члана 479. ст. 1. и 2. Закона о парничном поступку, пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности, може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тог закона и због погрешна примене материјалног права, па сви наводи жалбе који се односе на погрешно утврђено чињенично стање и непоступање по доказним предлозима туженог не могу бити предмет преиспитивања у другостепеном поступку, јер се у конкретном случају ради о томе да је поступак о коме је реч, поступак у парници у спору мале вредности.ˮ
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 50/14, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5319/14 од 3. 3. 2016)
Жалба против решења у споровима мале вредности
Одредбом члана 478. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да је у поступку о споровима мале вредности дозвољена посебна жалба само против решења којим се окончава поступак.
Из образложења:
„Према стању у списима тужилац је иницијалним актом, предлогом за извршење на основу веродостојне исправе, тражио да се тужени обавеже да плати тужиоцу 3.191.000,00 динар. Према означеној вредности спора на дан подношења предлога за извршење произлази да се ради о спору мале вредности, јер динарска противвредност не прелази 3.000 евра по средњем курсу НБС.
Решењем првостепеног суда одбијен је приговор месне надлежности Привредног суда у Пожаревцу за поступање у правној ствари тога суда П. 68/16, а тужилац благовременом жалбом побија наведено решење и предлаже да се исто преиначи. Привредни апелациони суд налази да жалба изјављена против решења којим је одбијен приговор месне ненадлежности није дозвољена.
У поступку о споровима мале вредности дозвољена је посебна жалба само против решења којим се окончава поступак, како је то прописано одредбом члана 478. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 и 55/14). Остала решења против којих је по овом закону дозвољена жалба могу се побијати само жалбом против одлуке којом се поступак окончава. Решење којим се одбија предлог тужиоца да се Привредни суд у Пожаревцу огласи месно ненадлежним, није решење којим се окончава поступак, па следи да жалба тужиоца није дозвољена.ˮ
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 68/16 од 23. 2. 2016, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1867/16 од 31. 3. 2016)
Ревизија и спор мале вредности
По одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.
Из образложења:
„Пресудом Привредног суда у Пожаревцу, П. 480/14 од 13. 11. 2014, одбијен је као неоснован захтев тужиоца а Привредни апелациони суд је побијаном пресудом, Пж. 179/15 од 6. 2. 2015, одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је преко пуномоћника благовремено изјавио ревизију заснивајући је на одредби члана 403. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 и 55/14), а из разлога прописаних одредбом члана 407. Закона о парничном поступку.
Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом члана 487. став 3. а у вези са чланом 479. став 6. Закона о парничном поступку и одлучио да ревизија тужиоца није дозвољена.
Наиме, тужба је у предметном спору поднета 20. 8. 2014, са захтевом о коме је одлучено нижестепеним пресудама. Тужбом је означена вредност предмета спора на износ од 10.000,00 динара, што је на дан подношења тужбе представљало динарску противвредност од 85,15 евра.
Одредбом члана 487. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да се као спорови мале вредности у привредним споровима сматрају и они у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби означио не прелази 30.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
По одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена. Ревизија тужиоца не би била дозвољена ни по одредби члана 403. Закона о парничном поступку, на коју се ревидент позива, јер посебни закон не прописује дозвољеност ревизије, а ревизијски цензус у конкретном случају свакако није испуњен, с обзиром на то да се ради о спору мале вредности.ˮ
(Решење Врховног касационог суда, Прев. 153/15 од 16. 7. 2015, којим је одбачена ревизија изјављена против пресуде Привредног апелационог суда, Пж. 179/15 од 6. 2. 2015)
Рок за жалбу у спору мале вредности
Одредбом члана 479. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да против првостепене пресуде у спору мале вредности странка може да изјави жалбу у року од осам дана од дана достављања преписа пресуде странци.
Из образложења:
„Против пресуде првостепеног суда којом је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени на плаћање новчаног износа са законском затезном каматом, жалбу је изјавио тужени побијајући је из свих законом прописаних разлога. Тужени је пресуду првостепеног суда примио 16. 3. 2015, а жалбу изјавио 25. 3. 2015, а што се утврђује из пријемног печата поште.
У конкретном случају ради се о спору мале вредности у смислу одредаба члана 487. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13, 55/14).
Одредбом члана 479. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да против првостепене пресуде у спору мале вредности странка може да изјави жалбу у року од осам дана. Рок за жалбу се рачуна од дана достављања преписа пресуде странци.
С обзиром на то да је пуномоћник туженог примио првостепену пресуду 16. 3. 2015, а на исту изјавио жалбу 25. 3. 2015. године, односно после протека законом прописаног рока од 8 дана, жалба туженог је неблаговремена, односно поднета после протека законом прописаног рока.
Одредбом члана 389. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да ће другостепени суд неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу одбацити решењем, ако то није учинио првостепени суд, без одлагања (члан 378. Закона), што је другостепени суд и учинио.ˮ
(Решење Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1308/15 од 23. 10. 2015, којим је одбачена жалба изјављена против пресуде Привредног суда у Пожаревцу, П. 7/15 од 26. 2. 2015)
Жалба против пресуде донете у споровима мале вредности
Пресуда у спору мале вредности може се побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку и погрешне примене материјалног права.
Из образложења:
„Ожалбена одлука није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/2011, 49/2013), о којим повредама другостепени суд пази по службеној дужности. Ожалбена одлука донета је у спору мале вредности из члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, па се иста на основу члана 479. став 1. Закона о парничном поступку може побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог Закона и због погрешне примене материјалног права. Стога жалбени наводи туженог који се односи на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, у овом спору мале вредности, нису дозвољени. На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право.ˮ
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 616/15 од 16. 9. 2015, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6380/15 од 16. 3. 2016)
Спор мале вредности и разлози за изјављивање жалбе
Пресуда у спору мале вредности може се побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку и због погрешне примене материјалног права сагласно члану 479. став 1. Закона о парничном поступку.
Из образложења:
„Правилно је првостепени суд на утврђено чињенично стање применио материјално право и наводи жалбе туженог да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање не могу бити предмет оцене Привредног апелационог суда, а ово из разлога што се у конкретном случају ради о спору мале вредности из члана 374. став 2, а у вези са чланом 487. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13), када се пресуда у спору мале вредности може побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку и због погрешне примене материјалног права сагласно члану 479. став 1. Закона о парничном поступку.
Без утицаја на правилност и законитост побијане пресуде јесу наводи жалбе да првостепени суд није узео у обзир уплате које су вршене после утужења, а с обзиром на то да на те околности тужени није доставио нити је предложио да се изведу било који докази који би потврдили те наводе. У односу на износ од 4.000,00 динара, који је туженом плаћен дана 21. 10. 2013, као пазар на његов рачун, правилно је првостепени суд ценио да тај износ није враћен тужиоцу већ је уплаћен на рачун туженог, а с рачуна туженог није уплаћен на рачун тужиоца, па је дуг туженог исти као и у моменту подношења тужбе. Тужени се у спору мале вредности не може позивати на непотпуно утврђено чињенично стање, посебно при чињеници да није пружио доказе за своје тврдње.ˮ
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 271/13 од 26. 11. 2013, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 791/14 од 27. 1. 2016)