Противизвршење – спорна питања у пракси

Кроз одговоре на одређена питања која су се појавила у пракси аутор пише о правном институту противизвршења.

Правни институт противизвршења уређен је одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, кроз релативно мали број чланова Закона (од чл. 113. до чл. 119), али то не значи да овај правни институт има мали правни значај у извршном поступку. Напротив, о значају противизвршења најбоље говори то што је оно био уређено и раније важећим текстовима закона који су уређивали поступак извршења, као и да је претрпело мале измене од времена примене Закона о извршном поступку до сада важећег ЗИО-а. Ипак, и поред великог значаја, пре свега у заштити права извршног дужника, као и значаја за извршни поступак, институт противизвршења умногоме представља непознаницу и постоје бројне недоумице када је у питању његова примена у пракси. У овом тексту ће бити обрађена нека од спорних питања која су се јављала кроз примену противизвршења у пракси, и то кроз систем директних питања и одговора.

ДА ЛИ ИЗВРШНИ ДУЖНИК МОЖЕ ДА ПРЕДЛОЖИ ИЗВРШЕЊЕ НА ЦЕЛОКУПНОЈ ИМОВИНИ ИЗВРШНОГ ПОВЕРИОЦА?

Одредбама члана 113. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да је у предлогу за противизвршење садржан захтев да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одреди средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати што је примио у року, док је одредбама члана 114. став 2. прописано да суд решењем одбацује предлог за противизвршење који не садржи захтев да се извршни поверилац обавеже да врати оно што је примио или у коме нису назначени средство и предмет извршења, без претходног враћања предлога на допуну.

Поред наведеног, члан 117. став 1. ЗИО-а прописује да у решењу о усвајању предлога за противизвршење суд обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати оно што је примио у року.

Из цитираних законских норми произлази да обавезну садржину предлога за противизвршење представља захтев за доношење решења којим ће суд обавезати извршног повериоца на враћање онога што је примио у току извршног поступка у  року од осам дана (обавезујући део), као и средство и предмет извршења против извршног повериоца за случај његовог непоступања по налогу из обавезујућег дела (одређујући део).

За одговор на ово питање потребно је имати у виду и одредбе из општег дела Закона о извршењу и обезбеђењу, пре свега одредбе члана 54. којима се уређује појам средстава извршења и којима је прописано да су средства извршења радње којима се намирује потраживање извршног повериоца, затим да средства извршења ради намирења новчаног потраживања јесу: продаја непокретности извршног дужника, продаја покретних ствари извршног дужника, пренос новчаног потраживања извршног дужника, пренос зараде извршног дужника, пренос новчаних средстава с рачуна извршног дужника код банке, пренос средстава са штедног улога или текућег рачуна извршног дужника, продаја финансијских инструмената извршног дужника, продаја удела извршног дужника у привредним субјектима и пренос потраживања извршног дужника да му се предају или испоруче покретне ствари или преда непокретност, као и да средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања јесу: предаја покретних ствари извршног дужника, испражњење и предаја непокретности извршног дужника, чињење, нечињење или трпљење извршног дужника, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима, враћање запосленог на рад, деоба сувласничке ствари и издејствовање изјаве воље.

Како је одредбама чланова 113, 114. и 117. ЗИО-а прописано да обавезне елементе предлога за противизвршење и решења о противизвршењу представљају и средства и предмети извршења, те како одредбама члана 54. ЗИО-а спровођење извршења на целокупној имовини није предвиђено као средство извршења, то би предлог за противизвршење којим извршни дужник предлаже спровођење противизвршења на целокупној имовини извршног повериоца требало да се сматра непотпуним, тако да би га суд као таквог одбацио.

Заправо, једина ситуација у којој, по сада важећем ЗИО-у, једна процесна страна може да тражи спровођење извршења на целокупној имовини друге стране, јесте она приликом подношења предлога за извршење на основу извршне исправе, када извршни поверилац који захтева извршење ради намирења новчаног потраживања није дужан да у предлогу за извршење назначи средство и предмет извршења (извршење на целокупној имовини извршног дужника), што је регулисано одредбама члана 60. Дакле, ни у овој ситуацији извршење на целокупној имовини не сматра се средством извршења, већ Закон допушта да се у овом случају донесе решење о извршењу иако у предлогу за извршење средство и предмет нису назначени. Ово треба имати на уму у свим другим ситуацијама активног учешћа у извршном поступку, како приликом подношења предлога за извршење на основу веродостојне исправе, тако и приликом подношења предлога за противизвршење. Такође треба имати на уму и да је предлагање спровођења извршења на целокупној имовини пасивног учесника у поступку било другачије регулисано у раније важећем Закону о извршном поступку у односу на сада важећи истоимени закон, па с тим у вези треба узети и учешће у поступку извршења и противизвршења.

КАКО СПРОВЕСТИ ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ АКО ЈЕ ИЗВРШЕЊЕ БИЛО ОДРЕЂЕНО НА ОСНОВУ ИЗВРШНЕ ИСПРАВЕ КОЈА ГЛАСИ НА ОБАВЕЗУ ТРПЉЕЊА ИЛИ НЕЧИЊЕЊА?

Специфичност ове ситуације је у томе што се обавеза извршног дужника, због које је и вођен извршни поступак, састојала у обавези на нечињење или трпљење, односно у пасивним правним радњама. Из ове специфичности заправо произлазе и све остале због којих се вероватно ово питање и чини компликованим. У циљу разјашњења ове дилеме треба најпре поћи од поменуте обавезе извршног дужника на нечињење.

Наиме, одредбама члана 4. ст. 1. ЗИО-а прописано је да је суд искључиво надлежан за извршење заједничке продаје непокретности и покретних ствари, чињења, нечињења или трпљења. Сам поступак спровођења извршења против извршног дужника ради извршења одлуке на нечињење или трпљење прописан је одредбама члана 364. ЗИО-а, којима се одређује да ако се извршни дужник понаша противно обавези из извршне исправе да се уздржи од одређене радње (нечињење) или да трпи одређену радњу, у решењу о извршењу налаже му се да се понаша сагласно обавези и изриче новчана казна ако настави да се понаша противно обавези, затим да ако се и после тога извршни дужник понаша противно обавези, суд, на предлог извршног повериоца, доноси решење о извршењу новчане казне, новим решењем изриче извршном дужнику нову новчану казну, вишу од претходне, ако се поново буде понашао противно обавези. На предлог извршног повериоца суд поново доноси решење о извршењу новчане казне и новим решењем изриче извршном дужнику нову новчану казну, вишу од претходне, ако понови понашање које је противно обавези. Све то понавља се док се извршни дужник понаша противно обавези. Против решења којим се извршном дужнику изриче нова новчана казна и против решења о извршењу новчане казне дозвољен је приговор.

Из цитираних законских одредби произлази да обавеза извршног дужника на нечињење или трпљење настаје из извршне исправе; затим да се, уколико извршни дужник не поступа по наведеној обавези, принудно извршење те обавезе састоји заправо у новчаном кажњавању, повећавању те казне и њеном понављању све док се на тај начин извршни дужник не приволи (или боље речено не натера) на пасивно понашање на које је био обавезан извршном исправом; као и да током спровођења наведених извршних радњи извршни поверилац није примио ништа што би од њега могло да се тражи да врати у поступку противизвршења, већ се новчане казне које се наплаћују од извршног дужника преносе на рачун буџета државе.

Имајући у виду одредбе чл. 115. ЗИО-а, извршни дужник може да се ослободи обавезе на пасивну радњу једино у случају из става 1. тачка 1. овог члана, која као разлог за противизвршење прописује ситуацију када је извршна исправа правоснажно или коначно укинута, преиначена, поништена, стављена ван снаге или је на други начин утврђено да нема дејство. Међутим, чак ни у том случају он предлогом за противизвршење не може ништа да тражи од извршног повериоца јер, због природе обавезе извршног дужника, извршни поверилац од њега није могао ништа ни да прими. Дакле, у овом случају не може да се спроведе противизвршење, али извршном дужнику на располагању стоји могућност да у парничном поступку захтева накнаду штете од извршног повериоца у висини коју је претрпео плаћањем казни у извршном поступку.

КОЈИ СУ РАЗЛОЗИ ЗА ЖАЛБУ ПРОТИВ РЕШЕЊА О ПРОТИВИЗВРШЕЊУ?

Законске одредбе којима се уређује институт противизвршења веома скромно уређују поступак по правним лековима на решење о противизвршењу. Потребно је тумачити одредбе општег дела Закона како би се дошло до одговора на наведено питање.

Тако је одредбама чл. 24. став 1. прописано да су правни лекови у извршном поступку жалба и приговор, а ставом 2. истог члана да се жалбом побија решење првостепеног суда или јавног извршитеља, ако овим законом није одређено да жалба није дозвољена или да се такво решење побија приговором.

Из претходно наведеног, а и како одредбама Закона којима се уређује противизвршење није одређено да жалба није дозвољена нити да се решења о противизвршењу побијају приговором, произлази да против решења којим се одлучује о предлогу за противизвршења може да се изјави жалба.

Када је у питању решење којим се предлог за противизвршење одбија или одбацује, јасно је да правни интерес за жалбу против таквог решења имају извршни дужник или треће лице које је поднело предлог. Међутим, Закон о овој опцији ништа не каже, па би наведени учесници у поступку морали да се позову на опште одредбе Закона приликом изjављивања жалбе.

Када је у питању решење којим је усвојен предлог за противизвршење, против њега жалбу може да изјави извршни поверилац. Закон је у овом случају нешто речитији, па је одредбама члана 117, између осталог, прописано и да жалба којом извршни поверилац побија цело решење или део решења којим је обавезан да извршном дужнику врати што је примио, одлаже извршење дела решења којим се одређују средство и предмет извршења само ако извршни поверилац уз жалбу положи јемство у висини потраживања извршног дужника. Жалба којом се побија само део решења којим се одређују средство и предмет извршења не одлаже извршење решења којим се усваја предлог за противизвршење. У свему осталом, на жалбу против усвајања предлога за противизвршење сходно се примењују одредбе о жалби против решења о извршењу, изузев одредаба о обавезном достављању жалбе на одговор.

Дакле, Закон прави разлику између ситуације у којој извршни поверилац жалбом побија цело решење или само обавезујући део решења, од оне у којој побија само одређујући део решења о усвајању предлога за противизвршење.

Када су у питању жалбени разлози на које извршни поверилац може да се позове у овом случају, Закон о томе не каже ништа, већ упућује на опште одредбе о жалби против решења о извршењу, уз изузетак одредби о обавезном достављању жалбе на одговор. Међутим, списак разлога је наведен у члану 74. ЗИО-а, у ком је прописано да извршни дужник може жалбом да побија решење о извршењу из следећих разлога који спречавају спровођење извршења:

1) ако исправа на основу које је донето решење о извршењу нема својство извршне исправе;

2) ако је извршна исправа на основу које је донето решење о извршењу поништена, укинута, преиначена, стављена ван снаге или није извршна;

3) ако су судско или управно поравнање или јавнобележнички записник о поравнању, на основу којих је донето решење о извршењу, поништени или на други начин стављени ван снаге;

4) ако није протекао рок за испуњење обавезе извршног дужника;

5) ако обавеза извршног дужника зависи од претходног или истовременог испуњења обавезе извршног повериоца или од наступања услова, а извршни поверилац није испунио своју обавезу или није обезбедио њено испуњење или услов није наступио;

6) ако је потраживање престало на основу чињенице која је настала у време када извршни дужник више није могао да је истакне у поступку из кога потиче извршна исправа или после закључења судског или управног поравнања или јавнобележничког записника о поравнању;

7) ако потраживање није прешло на извршног повериоца или ако обавеза није прешла на извршног дужника;

8) ако је протекао рок у коме може да се захтева извршење;

9) ако је извршење одређено на стварима и правима која су изузета од извршења или на којима је извршење ограничено;

10) ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело;

11) ако је у решењу о извршењу одређен месно ненадлежан јавни извршитељ.

Из наведеног произлази да, због природе поступка противизвршења, извршном повериоцу не стоји на располагању много жалбених разлога, осим оног процесног о месној ненадлежности јавног извршитеља, с обзиром на то да се остали разлози односе или на извршне исправе и условне обавезе, којих приликом противизвршења нема, или на протек рока и застарелост, који приликом противизвршења такође не могу да се примене.

АКО ЈЕ ОБАВЕЗА ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА ГЛАСИЛА НА ДИНАРСКУ ПРОТИВВРЕДНОСТ ДЕВИЗНОГ ИЗНОСА, СА КАМАТОМ НА ДЕВИЗЕ, ШТА МОЖЕ ДА СЕ ТРАЖИ ПРЕДЛОГОМ ЗА ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ, ОДНОСНО КАКО ТРЕБА ПОСТАВИТИ ЗАХТЕВ?

Директан одговор на ово питање свакако не постоји у тексту Закона о извршењу и обезбеђењу, али представља итекако битан проблем у примени правног института противизвршења. Наиме, у ситуацији када је решењем о извршењу одређено извршење против извршног дужника ради наплате новчаног потраживања израженог у страној валути, односно његовој динарској противвредности, са припадајућом каматом, извршење ће се спровести неким од средстава извршења и на неком од предмета извршења предвиђеном за спровођење ради намирења новчаног потраживања извршног повериоца (спровођење на покретним стварима, на непокретним стварима, на примањима извршног дужника, на текућем рачуну итд.). Без обзира на то којим средствима и на којим предметима се извршење спроводи, оно се спроводи у динарској противвредности по курсу назначеном у извршној исправи и решењу о извршењу (у пракси је то најчешће средњи курс по НБС на дан спровођења извршења).

Када је у питању обрачун и наплата камате која се обрачунава на износ главнице, потребно је применити одредбе чл. 4. Закона о затезној камати („Сл. гласник РС” бр. 119/2012), којима је прописано да се стопа затезне камате из члана 2. овог закона, на износ дуга који гласи на евре, утврђује на годишњем нивоу у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање, увећане за осам процентних поена. Стопа затезне камате из члана 2. овог закона, на износ дуга који гласи на другу страну валуту, утврђује се на годишњем нивоу у висини референтне/основне каматне стопе коју прописује и/или примењује приликом спровођења главних операција централна банка земље домицилне валуте, увећане за осам процентних поена. Уколико референтна/основна каматна стопа из ст. 1. и 2. овог члана, није утврђена као фиксна каматна стопа, него је утврђена у одређеном распону између минималне и максималне каматне стопе од стране домицилне централне банке, стопа затезне камате утврђује се као аритметичка средина минималне и максималне референтне/основне каматне стопе увећане за осам процентних поена. Уз то, треба применити и одредбе члана 5. истог закона, које прописују да се стопа затезне камате утврђује на начин из члана 4. овог закона и у случају када износ дуга гласи на страну валуту, а исплаћује се у динарима.

Одредбама чл. 113. став 2. ЗИО-а прописано је да је у предлогу за противизвршење садржан захтев да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одреди средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати што је примио у року. Одредбама чл. 117. став 1. ЗИО-а прописано је да у решењу о усвајању предлога за противизвршење суд обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана и одређује средство и предлог извршења ако извршни поверилац не врати што је примио у року.

Одредбама члана 115. Закона прописано је да се предлог за противизвршење подноси ако је:

1) извршна исправа правоснажно или коначно укинута, преиначена, поништена, стављена ван снаге или је на други начин утврђено да нема дејство – у року од 30 дана од када је извршни дужник примио одлуку о томе;

2) у току извршног поступка извршни дужник добровољно намирио потраживање извршног повериоца мимо суда, тако да је извршни поверилац двоструко намирен – у року од 30 дана од окончања извршног поступка;

3) решење о извршењу укинуто или преиначено тако да је предлог за извршење одбачен или одбијен – у року од 30 дана од када је извршни дужник примио одлуку;

4) правоснажном судском одлуком утврђена недозвољеност извршења – у року од 30 дана од када је извршни дужник примио одлуку;

5) извршни поверилац примио више од свог потраживања или ако при извршењу на заради и другим сталним новчаним примањима нису поштоване одредбе о ограничењу извршења – у року од 30 дана од окончања извршног поступка.

Извршни дужник не може да остварује потраживање у парничном поступку док не истекне рок у коме може да предложи противизвршење.

 

Дакле, у ситуацији када се на основу решења о извршењу од дужника наплати неки девизни износ у динарској противвредности, са припадајућом каматом, а постоји неки од разлога за противизвршење из члана 115. ЗИО-а, извршни дужник од извршног повериоца може да потражује исто оно што може и у другим случајевима противизвршења – оно што је извршни поверилац примио извршењем.

ДА ЛИ ПРЕДЛОГ ЗА ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ МОРА ДА САДРЖИ ОЗНАЧЕЊЕ ОДРЕЂЕНОГ ЈАВНОГ ИЗВРШИТЕЉА И ДА ЛИ СЕ, АКО НЕ САДРЖИ, ОДБАЦУЈЕ?

Као што је већ напоменуто у претходном делу текста, садржина предлога за противизвршења уређена је одредбама члана 113. Закона о извршењу и обезбеђењу. Међутим, како, осим прописивања обавезујућег и одређујућег дела предлога за противизвршење, не постоје друге одредбе којима се одређује садржина предлога за противизвршење (нпр. идентификациони подаци, захтев за надокнаду, трошкови поступка, подаци о јавном извршитељу, други захтеви извршног дужника и др.), то је за одговор на ово питање неопходно применити системско тумачење законских норми којима се уређује правни институт противизвршења, зато што, када би се одредбе којима се уређује садржина предлога за противизвршење тумачиле самостално, стекао би се утисак да, осим обавезујућег и одређујућег дела предлога, други елементи нису неопходни за усвајање и спровођење, што у стварности свакако није случај.

Из наведеног разлога потребно је применити и одредбе којима се уређује садржина предлога за извршење, наравно у оној мери у којој оне могу да се примене на институт противизвршења. Тако је за могућност одлучивања по предлогу за противизвршење потребно да се у њему назначе идентификациони подаци о извршном повериоцу и извршном дужнику, затим захтев да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем у року од осам дана, као и средство и предмет извршења.

Даље, из одредаба члана 4. став 2. Закона, којима је прописано да јавни извршитељи јесу искључиво надлежни за извршење осталих извршних исправа, решења о извршењу на основу веродостојне исправе, решења о усвајању предлога за противизвршење и решења о извршењу решења о изреченим судским пеналима, јасно произлази надлежност јавних извршитеља за спровођење извршења, како по решењима о извршењу тако и по решењима о усвајању предлога за противизвршење, онда када за то није надлежан суд. За ове одредбе везана је и неопходна примена одредби чл. 63. ЗИО-а, које прописују да је извршни поверилац дужан да у предлогу за извршење на основу извршне или веродостојне исправе назначи конкретно одређеног и месно надлежног јавног извршитеља да спроведе извршење.

Дакле, за могућност поступања по предлогу за противизвршење потребно је да се, поред елемената наведених у претходном делу одговора на ово питање, наведу и подаци о месно надлежном јавном извршитељу који ће спроводити извршење односно противизвршење. Једина недоумица која остаје у вези са овим питањем јесте да ли ненавођење података о јавном извршитељу представља разлог за одбацивање предлога за противизвршење или не. У овом случају не би било места одбацивању предлога за противизвршење, већ би суд требало да врати предлог извршном дужнику на допуну.

ДА ЛИ У ПОСТУПКУ ПРОТИВИЗВРШЕЊА МОЖЕ ДА СЕ ЗАХТЕВА ВРАЋАЊЕ ДРУГИХ СТВАРИ, А НЕ НОВЧАНОГ ИЗНОСА?

Како је наведено у одговорима на нека од претходних питања, Закон у члану 113. одређује шта је то што предлогом за противизвршење извршни дужник може да захтева од извршног повериоца. С обзиром на то да Закон прописује да извршни дужник предлогом предлаже да суд донесе решење којим обавезује извршног повериоца да врати извршном дужнику оно што је примио извршењем, без одређивања шта је то што је извршни поверилац извршењем примио (покретне или непокретне, замењиве или незамењиве ствари и сл.), нити по ком основу (главни дуг, камата, трошкови и др.), не би требало да има дилеме у вези са овде постављеним питањем. Наиме, како Закон нигде не прецизира да потраживање чије се враћање тражи предлогом за противизвршење мора да буде новчано, то је јасно да предмет противизвршења може да буде како новчани износ који је извршни поверилац примио током извршења, тако и нека ствар или радња чињења.

На овом месту треба напоменути да у вези са захтевом за противизвршење нема разлике ни у правном основу по ком је извршни поверилац нешто примио. Тако извршни дужник предлогом за противизвршење може да тражи како оно што је извршни поверилац примио по основу главног дуга, тако и оно што је примио по основу камате, трошкова поступка и сл.

КОЈИ ЈЕ СУД СТВАРНО И МЕСНО НАДЛЕЖАН ЗА ОДЛУЧИВАЊЕ О ПРЕДЛОГУ ЗА ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ?

Када је у питању надлежност суда за одлучивање по предлогу за противизвршење, одредбама члана 114. став 1. Закон прописује само да се предлог за противизвршење подноси суду који је месно надлежан да извршном дужнику принудно врати оно што је извршни поверилац примио. Дакле, у овом делу Закон не прецизира надлежност суда за одлучивање, па је потребно консултовати одредбе општег дела Закона које се примењују при одређивању надлежног суда за подношење предлога за извршење.

Тако је општа месна надлежност прописана одредбама члана 3. ЗИО-а, којима је прописано да је за одлучивање о предлогу за извршење или обезбеђење опште месно надлежан суд на чијем подручју извршни дужник има пребивалиште или боравиште, односно седиште, и оне се примењују у ситуацијама када Закон не прописује месну надлежност суда по другим критеријумима. Поред опште надлежности, Закон одређује и месну надлежност суда зависно од средстава и предмета извршења, па је тако за одређивање извршења на непокретности месно надлежан суд на чијем се подручју налази непокретност, а за одређивање извршења на покретним стварима месно је надлежан суд на чијем се седишту налази покретна ствар итд.

Када је у питању стварна надлежност суда за одлучивање по предлогу за противизвршење, она је прописана одредбама Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – др. закон, 78/2011 – др. закон, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – др. закон, 13/2016, 108/2016 и 113/2017) и о њој је потребно водити рачуна у сваком конкретном случају.