Радни спорови и суђење у разумном року

Аутор се бави анализом радног спора ослањајући се на законодавни оквир и бројне примере из судске праксе.

Радни спорови су посебна врста грађанскоправних спорова, те их је и сам Закон о парничном поступку („Сл. гласник РС” бр. 72/2011, 49/2013, 74/2013 и 55/2014 – у даљем тексту: ЗПП) препознао као специјалне и прописао посебна правила у глави XXIX. О хитности решавања истих сведочила је и одредба члана 195. став 3. Закона о раду пре измена тог закона из 2014. године, која је прописивала да се радни спор има решити у року од 6 месеци од дана подношења тужбе суду. Иронично, радни спорови су постајали све учесталији и дуготрајнији, али, по свему судећи, у питању су други разлози односно фактори који су до тога довели. Важећа верзија Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 13/2017 – у даљем тексту: ЗОР) не прописује такво временско одређење.

СПЕЦИФИЧНОСТИ РАДНОГ СПОРА У ОДНОСУ НА ОПШТИ ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

Суд посебно води рачуна о потреби хитног решавања радних спорова, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта. Што се функционалне надлежности тиче, у првом степену суди судија појединац. У току поступка суд и по службеној дужности може да одреди привремене мере, у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење, ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете. Суд ће одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року до осам дана од дана подношења предлога. Против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба.

Даље, суд ће у пресуди којом налаже извршење неке чинидбе да одреди рок од осам дана за њено извршење. Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће да одржи рочиште и одлучи на основу утврђеног чињеничног стања. О последици изостанка са рочишта за главну расправу суд ће да упозори туженог у позиву за рочиште.

Веома је битно да се нагласи да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, мада право на изјављивање ревизије може да буде прописано и посебним законима, као што је то случај са законом који регулише заштиту узбуњивача. Поред свега наведеног, у парницама из радних односа сходно се примењују, наравно, остале одредбе ЗПП-а.

ПРИМЕРИ ДОЗВОЉЕНОСТИ, ОДНОСНО НЕДОЗВОЉЕНОСТИ РЕВИЗИЈЕ У РАДНИМ СПОРОВИМА

У Решењу Врховног касационог суда, бр. Рев2-14/2016 од 7. 4. 2016. године, наведено је следеће: „Наиме, у овој парници, по оцени овог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужене као изузетно дозвољеној, на основу одредбе члана 404. став 1. ЗПП-a, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права. Врховни касациони суд је испитао и дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења, на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП-a, а у вези са чланом 413. ЗПП-а, па је утврдио да ревизија тужене није дозвољена. Тужба је поднета 13. 2. 2013. године. Предмет тужбеног захтева је исплата на име неисплаћених путних трошкова за период од 1. 10. 2009. године до 30. 4. 2011. године, у укупном износу од 49.400,00 динара. Тужилац је поднеском од 4. 9. 2014. године смањио тужбени захтев на укупан износ од 29.016,00 динара, да би поднеском од 28. 4. 2015. године преиначио тужбу повећањем постојећег тужбеног захтева на укупан износ од 30.600,00 динара. У уводу првостепене пресуде наведена је вредност предмета спора од 30.600,00 динара. Одредбом члана 441. ЗПП-а прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У споровима ради новчаног потраживања из радног односа ревизија је дозвољена под истим условима који важе и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање. Одредбом члана 403. став 3. ЗПП-а прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Како вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде на име главног захтева у укупном износу од 30.600,00 динара, не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе (рачунајући да је 28. 4. 2015. године 1 евро износио 120,5112 динара, а вредност предмета спора изражена у еврима износила је 253,9183 евра), то ревизија тужене није дозвољена на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП-а.”

У другом случају ради се о анексу уговора о раду. У Решењу Врховног касационог суда, бр. Рев2-1272/2015 од 15. 7. 2015. године, наводи се у образложењу: „Према члану 441. ЗПП-а, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У конкретном случају тужиља је тужбеним захтевом тражила поништај Анекса уговора о раду од 10. 7. 2013. године, којим је распоређена на друго радно место. Тужба тужиље поднета је 4. 10. 2013. године, а правноснажна другостепена пресуда донета је 22. 10. 2014. године. Како се не ради о спору о заснивању, постојању и престанку радног односа, ревизија у смислу члана 441. ЗПП-а није дозвољена.”

Последњи пример који се наводи апропо (не)дозвољености ревизије јесте пример из Решења Врховног касационог суда, бр. Рев2-652/2015 од 8. 7. 2015. године, у чијем се образложењу наводи: „Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. ЗПП-а, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена. Према чл. 441. ЗПП-а, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У конкретном случају предмет тужбеног захтева је утврђење ништавости члана 5. Споразума о престанку радног односа. Тим чланом Споразума прописано је да су странке сагласне да је, уплатом износа из члана 3. и члана 4. овог споразума, послодавац измирио све своје обавезе према запосленом и да он нема било каква друга постојећа, условна или потенцијална потраживања према послодавцу. Дакле, не ради се о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа, већ о спору ради утврђења ништавости наведене одредбе Споразума која се односи на сагласност странака у погледу обавеза из радног односа.”

ПРОЦЕСНА ДИСЦИПЛИНА У РАДНИМ СПОРОВИМА

Начелно, важећи ЗПП садржи бројне институте који поспешују брже решавање спорова. Странке имају дужност да предложе временски оквир и сам суд ће их у позиву за припремно рочиште, између осталог, упозорити и на то да морају да предложе временски оквир (број рочишта/број месеци). Након тога, странка је дужна да, најкасније на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу ако припремно није предвиђено по Закону, изнесе све чињенице на којима темељи своје захтеве, затим да предложи доказе којима потврђује те чињенице, као и да се изјасни о наводима и предложеним доказима супротне стране, и томе слично. Суд на овом рочишту одлучује које ће доказе извести на главној расправи и решењем одређује временски оквир парнице. Сам ЗПП, у посебним одредбама које се тичу радних спорова, прописује хитност у решавању истих.

Условно речено, процесна дисциплина је нешто што диктира и сам ЗОР, поготово изменама из 2014. године. У одредбама члана 195. ЗОР-а регулисано је право запосленог да против решења којим је повређено његово право или кад је запослени сазнао за повреду права, покрене спор пред надлежним судом у одређеном року. Тај рок је скраћен са досадашњих 90 на 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. С друге стране, као што смо већ рекли, брисана је одредба да се спор пред надлежним судом правноснажно окончава у року од шест месеци.

Овде је потребно анализирати и процесну економичност прописану другим законима у овој области. Закон о мирном решавању радних спорова („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004 и 104/2009) регулише начин и поступак мирног решавања индивидуалних и колективних радних спорова, избор, права и обавезе миритеља, арбитара и друга питања од значаја за мирно решавање радних спорова. Прописано је да учесници у закључивању колективног уговора могу да, заједнички или појединачно, поднесу предлог Републичкој агенцији за мирно решавање радних спорова за учешће миритеља у колективном преговарању. У случају да је предлог поднео један од учесника, Агенција шаље предлог и документа другим учесницима, са позивом да се у року од три дана изјасне прихватају ли учешће миритеља у колективном преговарању. Поступак мирења у овом спору води се пред одбором за мирење који чине по један представник странака и сам миритељ.

Рокови у наведеном поступку су кратки. Наиме, миритељ је дужан да закаже расправу у року од три дана од дана пријема предлога и документације о предмету спора, а странке су дужне да, најкасније до дана када је расправа заказана, одреде свог представника у одбору. Затим, ако одбор не донесе препоруку у року од пет дана од дана закључења расправе, миритељ има право да странама у спору предложи препоруку. Она не обавезује странке, али ако је прихвате, онда закључују споразум о решењу спора. Ако се поступак мирења уопште не оконча закључењем споразума о решењу спора пред одбором у року од 30 дана од дана отварања расправе, миритељ распушта одбор и наставља поступак мирења непосредним контактом са странама у спору, при чему им помаже да се састану, дискутују о предмету спора и на крају закључе споразум.

Слично обавези миритеља, и арбитар је дужан да закаже расправу у року од три дана од дана пријема предлога и документације о предмету спора. Арбитар обавештава стране о томе, отвара расправу одређеног дана, утврђује да ли сва позвана лица присуствују поступку итд. Одлагање расправе је могуће и арбитар ће то учинити на захтев стране у спору или по службеној дужности, с тим да је дужан да најкасније у року од пет дана од дана одлагања расправе закаже следећу. Решење о предмету спора арбитар доноси у року од 30 дана од дана отварања расправе.

Закон о раду такође садржи одредбе о арбитражи. У питању је арбитража на нивоу послодавца. Општим актом и уговором о раду може да се уреди поступак споразумног решавања спорних питања између послодавца и запосленог. Ради се о законској могућности и та норма нема принудни карактер, па запослени и послодавац могу, али нису у обавези, да предвиде поступак споразумног решавања спорних питања. Ако се одлуче да искористе ту могућност, на располагању су им кратки рокови. Рок за покретање поступка пред арбитром је три дана од достављања решења запосленом, а арбитар је дужан да донесе одлуку у року од десет дана од дана подношења захтева за споразумно решавање спорних питања. Одлука арбитра је коначна и обавезује послодавца и запосленог. За време трајања поступка пред арбитром због отказа уговора о раду, запосленом мирује радни однос, а решење о отказу постаје извршно ако арбитар не одлучи у року од десет дана.

Даље, Закон о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РС” бр. 36/2010), који регулише забрану злостављања на раду и у вези са радом, уређује и посебан поступак заштите лица изложених злостављању на раду и у вези са радом и друга питања од значаја за спречавање и заштиту од злостављања на раду. Посебном одредбом се прописује хитност тог поступања – одредбама члана 32. овог закона поступак у парницама за остваривање заштите од злостављања јесте хитан. Суд ће тужбу са прилозима доставити туженом на одговор у року од 15 дана од дана пријема тужбе.

И поступак за судску заштиту у вези са узбуњивањем је хитан, јер тако прописује одредба члана 23. става 4. Закона о заштити узбуњивача („Сл. гласник РС” бр. 124/2014).

ПРИМЕНА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ПРАВА НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ У РАДНИМ СПОРОВИМА

У овом делу разматраће се одговарајуће одредбе Закона о заштити права на суђење у разумном року („Сл. гласник РС” бр. 40/2015 – у даљем тексту: Закон), јер се исти примењује и у радним споровима. Правна средства која овај закон прописује ради заштите права на суђење у разумном року јесу приговор ради убрзања поступка, жалба и захтев за правично задовољење. Странке не плаћају судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року. Поступци су хитни и имају првенство у одлучивању. Приговор и жалба, наравно, имају циљ убрзавање поступка и подносе се пре окончања поступка, а захтев за правично задовољење има надомешћујући карактер за странку.

Приликом одлучивања о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року, уважавају се све околности предмета суђења, пре свега комплексност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа и врста предмета суђења, значај предмета суђења по странку, држање странака током поступка, поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и рокови за израду одлука суда.

Након правноснажности решења којим је странци усвојен приговор или жалба, странка ће стећи право на неку од предвиђених врста правичног задовољења, а то су: 1. право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је странци изазвана повредом права на суђење у разумном року; 2. право на објављивање писмене изјаве Државног правобранилаштва којом се утврђује да је странци било повређено право на суђење у разумном року; 3. право на објављивање пресуде којом се утврђује да је странци било повређено право на суђење у разумном року. У погледу саме висине новчаног обештећења, одредба члана 30. став 1. Закона прописано је да се новчано обештећење признаје у висини од 300 до 3.000 евра по предмету, у динарској противвредности на дан исплате, према средњем курсу Народне банке Србије.

ПРИМЕРИ ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ АПРОПО СУЂЕЊА У РАЗУМНОМ РОКУ У РАДНИМ СПОРОВИМА

Врховни касациони суд је Решењем, бр. Р4р 100/2014 од 12. 3. 2014. године, утврдио да је повређено право подносиоца захтева на суђење у разумном року, имајући у виду изузетан значај права које је предмет поступка за подносиоца захтева, односно чињеницу да се ради о спору за поништај одлуке о престанку радног односа, као и околност да је овакав спор по Закону хитан, да је чињенично и правно предмет релативно сложен, да предлагач, иначе тужилац у том спору, није допринео да предмет не буде решен у разумном року, да је укупно трајање поступка износило 6 година, те да је о жалби странке одлучено у року који је дужи од 4 године.

У следећем примеру, решавајући о повреди права на суђење у разумном року у спору покренутом ради поништаја одлуке о престанку радног односа, у образложењу Решења Врховног касационог суда, бр. Р4р 12/2014 од 13. 6. 2014. године, којим је утврђено да је предлагачу повређено наведено право, наведено је, између осталог, следеће: „Чланом 10. Закона о парничном поступку прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи, и са што мање трошкова. Разумни рок је оптимално потребно време да се одлучи о неком праву странке које је спорно, да би се отклонила неизвесност и странка имала сазнање о томе да ли јој то право припада или не, чиме се постиже и правна сигурност. Када се има у виду да се ради о спору за поништај одлуке о престанку радног односа, који је хитне природе, за који је према Закону о раду предвиђен рок од шест месеци за његово решавање, два периода неактивности Апелационог суда у Београду, који укупно износе око 40 месеци, не могу се сматрати разумним временом потребним за окончање овог спора. Чињенично и правно овај предмет није сложен, по Закону је хитан, предлагач као тужилац у том спору није допринео да предмет не буде решен у разумном року…”

Хитност је оправдана и у случају када предмет није поништај решења о отказу уговора о раду. На пример, у спору за исплату новчаног потраживања из радног односа предлагач је поднео тужбу ради исплате разлике зараде, а у образложењу Решења Врховног касационог суда, бр. Р4р 88/2014 од 11. 2. 2014. године, којим је утврђено да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року, наведено је следеће: „Када се има у виду значај права за подносиоца захтева, односно да се ради о спору за исплату новчаног потраживања из радног односа, који је хитне природе, да је поступак трајао десет година и четири месеца, до доношења првостепене пресуде, као и да је другостепени трајао преко три године, овај период се не може сматрати разумним временом потребним за окончање спора. Трајање парничног поступка и појам разумног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца које је потребно ценити у сваком појединачном случају. У конкретном случају ради се о релативно сложеном спору, али у поступку који је по Закону хитан, а значај за подносиоца велики.”

Овде може да се постави и питање правне природе права на примерену накнаду. Примерена новчана накнада због повреде права на суђење у разумном року није материјална или нематеријална штета, већ посебна врста накнаде која је прописана посебним законом.

У другом предмету Врховни касациони суд је донео Решење, бр. Р4г 118/2014 од 5. 2. 2015. године, у поступку у ком је предлагач тужбу поднео ради накнаде штете по основу разлике у примањима оствареним за период од 1. 8. 2002. до 31. 12. 2006. године. У образложењу наведеног решења истиче се следеће: „У конкретном случају поступак пред другостепеним судом трајао је једну годину и десет месеци. Анализирајући поступање Апелационог суда у Београду на које се односи захтев предлагача у овом предмету, Врховни касациони суд је закључио да трајање другостепеног поступка у наведеној парници чини основаним захтев за заштиту права на суђење у разумном року. Наиме, када се има у виду да се ради о спору за исплату новчаног потраживања из радног односа – накнаде штете по основу разлике у примањима оствареним за период од преко четири године, дакле у спору хитне природе, који чињенично и правно није сложен, као и да је првостепени поступак трајао прекомерно дуго, односно преко седам година, те да је стога укупно трајање поступка било предугачко, при чему је захтев предлагача искључиво усмерен на повреду права на суђење у разумном року пред другостепеним судом, односно у другостепеном поступку, временски период од једне године и десет месеци има се сматрати неразумним.”

У наведеном предмету поднети захтев за досуђивање примерене накнаде од 100.000 динара, по налажењу Врховног касационог суда, није основан. У образложењу Решења се у том контексту наводи следеће: „Захтев за примерену накнаду у новцу, као вид сатисфакције, може бити усвојен ако се утврди да постоји повреда права на суђење у разумном року, али одређивање накнаде у новцу није обавезно у том случају. Имајући у виду дужину трајања другостепеног поступка на који је захтев предлагача искључиво усмерен, утврђивање постојања повреде права на суђење у разумном року је довољна сатисфакција.”

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Да ли се излаз из кризе у којој се налази „радноправно судство” налази у стварању специјалних судова који ће судити само радне спорове? Тешко је рећи, али примери из упоредне праксе показују позитиван ефекат. И у стручним круговима се у последње време све више чује идеја о формирању специјалних радноправних судова, али конкретнијих предлога и формалних иницијатива још увек нема. У сваком случају, неопходно је систематски радити на убрзању суђења и јачању правосудног апарата у свим областима, укључујући и радно право – где су такви спорови исувише важни запосленима, којима много тога зависи од исхода спора и заштите њихових права по основу рада, али и послодавцима ради правне сигурности и извесности, те остваривања накнаде штете од запосленог који је штету проузроковао.