Нека од карактеристичних мишљења Министарства која се односе на радно време запослених, дата су у наредном тексту.
ЕВИДЕНЦИЈA ОСТВАРЕНОГ БРОЈА ЧАСОВА РАДА, ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД И ПРАВА У ВЕЗИ СА ТИМ
Чл. 53–67. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) у оквиру радног времена се уређује распоред радног времена (чл. 55. и 56), прековремени рад (члан 53) и прерасподела радног времена (чл. 57–61), као и одмор у току дневног рада и дневни и недељни одмор (чл. 64–67).
У члану 51. став 1. Закона о раду прописано је да пуно радно време запосленог износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено (члан 51). Према члану 55. ст. 1–4. овог закона, радна недеља по правилу траје пет радних дана (став 1), распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац (став 2), радни дан по правилу траје осам часова (став 3), а послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева, радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин (став 4).
Прековремени рад подразумева рад дужи од пуног радног времена, који није планиран, односно може да се уведе изузетно, и то у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран. Прековремени рад је ограничен на недељном нивоу на 8 часова максимално, а запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно, укључујући и прековремени рад (члан 53). Запослени има право на увећање зараде за часове прековременог рада – 26% од основне зараде запосленог, у складу са чланом 108. став 1. тачка 3) Закона о раду и став 4. Закона о раду.
Прерасподела радног времена уређена је одредбама чл. 57–61. Закона о раду и подразумева такву организацију рада у којој запослени у једном периоду ради дуже од пуног радног времена (не дуже од 60 часова недељно), а у другом периоду краће (обезбеђивањем слободних часова), тако да укупно радно време запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године, у просеку није дуже од уговореног радног времена запосленог (пуног или непуног). Изузетно, уз претходну сагласност запосленог да у прерасподели радног времена ради дуже од просечног радног времена, остварени часови рада дужег од просечног радног времена, обрачунавају се и исплаћују као прековремени рад. Прерасподела радног времена не сматра се прековременим радом (члан 58).
Према томе, ради се о два различита радноправна института у погледу разлога за њихово увођење односно одређивање, по основу којих се остварују следећа права:
- по основу прековременог рада (који није унапред планиран и може да се уведе само изузетно) – запослени има право на увећање зараде у складу са чланом 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду;
- код прерасподеле – запосленом се обезбеђују слободни часови који одговарају броју часова рада дужег од пуног радног времена у прерасподели, а изузетно, број часова рада који је запослени остварио преко просечног радног времена у прерасподели, може се на основу његове претходне сагласности обрачунати и платити као прековремени рад.
Према члану 67. став 1. Закона о раду, запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно, којем се додаје дневни одмор у трајању од 12 часова, ако законом није другачије одређено. Изузетно, запослени који не може да искористи одмор у трајању утврђеном у ставу 1. овог члана због рада у сменама, односно прерасподеле радног времена, има право на одмор од 24 часа непрекидно (члан 67. став 4. Закона). Одредбом става 5. истог члана прописано је да је, ако је неопходно да запослени ради на дан свог недељног одмора, послодавац дужан да му обезбеди одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно у току наредне недеље.
Приликом организовања распореда радног времена, односно прерасподеле радног времена и прековременог рада, послодавац је дужан да се придржава напред наведених одредаба Закона о раду, полазећи од потребе организације рада и врсте посла који запослени обавља.
Напомињемо да ово министарство даје мишљења о примени прописа из своје надлежности, а да на основу захтева странке за давање мишљења није у могућности нити је надлежно да утврђује чињенично стање и постојање повреде права из радног односа. За утврђивање чињеничног стања, постојање повреде права из радног односа и налагање мера послодавцу, одговорна је инспекција рада и надлежан суд у радном спору.
Стога, ако се сматра да је право из радног односа повређено, односно да послодавац није евидентирао све часове рада запосленом и није исплатио увећану зараду у случају прековременог рада и рада на дан државног празника који је нерадни дан, треба се обратити инспекцији рада и надлежном суду ради заштите права из радног односа.
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-1184/2015-02 од 24. 10. 2016)
МОГУЋНОСТ ОСТВАРИВАЊА ВЕЋЕГ БРОЈА ЧАСОВА РАДА У ПРЕРАСПОДЕЛИ РАДНОГ ВРЕМЕНА ОД ПРОСЕЧНОГ РАДНОГ ВРЕМЕНА ЗАПОСЛЕНОГ
Чл. 57–61, члан 53. и члан 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), између осталог, уређују се радно време (чл. 50. и 51), одмор у току дневног рада, дневни и недељни одмор (чл. 64–67), прерасподела радног времена (чл. 57–61) и прековремени рад (члан 53).
Према члану 66. Закона о раду запослени има право на одмор од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24 часа, с тим што у прерасподели овај одмор може да се обезбеди у трајању од најмање 11 часова. Према члану 67. став 1. Закона о раду, запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно, којем се додаје дневни одмор у трајању од 12 часова, ако законом није другачије одређено. Изузетно, запослени који не може да искористи одмор у трајању утврђеном у ставу 1. овог члана због рада у сменама, односно прерасподеле радног времена, има право на одмор од 24 часа непрекидно (члан 67. став 4. Закона). Одредбом става 5. истог члана прописано је да је, ако је неопходно да запослени ради на дан свог недељног одмора, послодавац дужан да му обезбеди одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно у току наредне недеље.
Прерасподела радног времена уређена је одредбама чл. 57–61. Закона о раду и подразумева такву организацију рада у којој запослени у једном периоду ради дуже од пуног радног времена (не дуже од 60 часова недељно), а у другом периоду краће (обезбеђивањем слободних часова), тако да укупно радно време запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године, у просеку није дуже од уговореног радног времена запосленог (пуног или непуног). Изузетно, у прерасподели радног времена запослени може да ради дуже од свог просечног радног времена само уз претходну сагласност, при чему се остварени часови рада дужег од просечног радног времена обрачунавају и исплаћују као прековремени рад.
Полазећи од наведених одредби Закона о раду, послодавац је дужан да у периоду за који је уведена прерасподела радног времена (шест месеци у току календарске године), радно време запосленог прерасподели тако да радно време запосленог који ради са пуним радним временом не прелази 40 часова недељно. Изузетак од овог правила је када се запослени унапред сагласи да у прерасподели радног времена ради дуже од овако утврђеног просечног радног времена. У том случају се запосленом часови рада дужи од просечног радног времена у прерасподели обрачунавају и исплаћују као прековремени рад, што значи да има право на увећану зараду за те часове у складу са општим актом, при чему она не може бити нижа од 26% од основне зараде запосленог, сходно члану 108. став 1. тачка 3) и став 5. Закона о раду.
Законом није утврђено колико временски запослени може да ради дуже од просечног радног времена у прерасподели, али смо мишљења да такав рад не може да траје дуже од времена на које је ограничен прековремени рад на дневном нивоу (до 12 часова, укључујући и редовно радно време) и на недељном нивоу (до осам часова), сходно члану 53. ст. 2. и 3. Закона о раду.
Напомињемо да је при организацији прерасподеле радног времена послодавац дужан да се придржава одредаба Закона о раду о ограничењу трајања дневног и недељног радног времена, као и о минималном одмору у току дневног рада, дневним и недељним одморима.
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-417/2016-02 од 20. 8. 2016)
ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД НА ПОСЛОВИМА НА КОЈИМА ЈЕ УВЕДЕНО СКРАЋЕНО РАДНО ВРЕМЕ
Члан 53. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Према члану 53. став 3. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако законом није друкчије одређено.
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-719/2016-02 од 7. 12. 2016)
ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД НА ПОСЛОВИМА НА КОЈИМА ЈЕ УВЕДЕНО СКРАЂЕНО РАДНО ВРЕМЕ
Члан 53. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Поводом захтева за мишљење о примени одредбе члана 53. став 4. Закона о раду, на запослене у казнено-поправним заводима, окружним затворима и специјалним затворским болницама, у оквиру Управе за извршење кривичних санкција, из делокруга надлежности овог министарства износимо следеће:
Према члану 52. ст. 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, утврђеним законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду и средстава и опреме за личну заштиту на раду, постоји повећано штетно дејство на његово здравље – скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно (послови са повећаним ризиком). Скраћено радно време утврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом којим се уређује безбедност и здравље на раду.
У члану 53. став 4. наведеног закона прописано је да запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, у складу са чланом 52. овог закона, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако законом није друкчије одређено.
Према члану 2. став 2. Закона о раду, одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.
Према томе, са становишта примене Закона о раду, запосленима који раде на пословима на којима је уведено скраћено радно време, због повећаног штетног дејства услова рада на здравље не може да се одреди прековремени рад на тим пословима ако посебним законом није друкчије одређено.
Како се на запослене у Управи за извршење кривичних санкција и запослене у специјалним затворским болницама у оквиру ове управе примењују посебни прописи којима се, између осталог, уређује прековремени рад (Закон о извршењу кривичних санкција, Закон о платама државних службеника и намештеника) и како је то наведено у захтеву, то се по питању примене ових прописа и евентуалног искључења примене одредбе члана 53. став 4. Закона о раду, захтев доставља на надлежност Министарству правде које, у сарадњи са Министарством државне управе и локалне самоуправе, треба да се изјасни по овом питању.
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-614/2016-02 од 8. 11. 2016)
ПРИМЕНА ОДРЕДБИ О СКРАЋЕНОМ РАДНОМ ВРЕМЕНУ (ЧЛАН 52. ЗАКОНА О РАДУ) И О ПРЕКОВРЕМЕНОМ РАДУ (ЧЛАН 53. ЗАКОНА О РАДУ) НА ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ
Чл. 2. и чл. 52–54. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Према члану 2. став 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.
Члан 52. Закона о раду прописује да запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, утврђеним законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду и средстава и опреме за личну заштиту на раду, постоји повећано штетно дејство на његово здравље – скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно (послови са повећаним ризиком). Скраћено радно време утврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом. Запослени који ради скраћено радно време има сва права из радног односа као да ради пуно радно време.
Према члану 53. став 4. Закона о раду, запосленом који ради на пословима на којима је уведено скраћено радно време, у складу са чланом 52. овог закона, не може да се одреди прековремени рад на тим пословима, ако законом није друкчије одређено.
Дежурство у здравственим установама као прековремени рад, уређује се посебним законом (члан 54. Закона о раду).
Полазећи од наведеног, ако посебним законом из области здравља није друкчије одређено, запослени у здравственој установи који ради на пословима са повећаним ризиком у складу са чланом 52. Закона о раду и прописима из области безбедности и здравља на раду, с тим што је на поменутим пословима уведено скраћено радно време због повећаног штетног дејства на здравље запосленог, по нашем мишљењу не би могао на тим пословима да ради прековремено.
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-428/2016-02 од 1. 8. 2016)
ДА ЛИ СЕ РАДНО ВРЕМЕ ЗАПОСЛЕНОГ КОЈЕ БИ У ТОКУ ДАНА БИЛО ОРГАНИЗОВАНO ТАКО ДА ЗАПОСЛЕНИ ОБАВЉА ПОСАО У ПЕРИОДУ ОД 7,00-11,00 ЧАСОВА И У ПЕРИОДУ ОД 12,00-16,00 ЧАСОВА, ДОК БИ У ПЕРИОДУ ОД 11,00-12,00 ЧАСОВА ИМАО ПАУЗУ, СМАТРА ДВОКРАТНИМ РАДНИМ ВРЕМЕНОМ И ДА ЛИ БИ НАВЕДЕНИ РАСПОРЕД РАДНОГ ВРЕМЕНА, УТВРЂЕН ОДЛУКОМ ПОСЛОДАВЦА, БИО У СКЛАДУ СА ЗАКОНОМ О РАДУ
Чл. 55. и 64. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)
Чланом 55. ст. 2–4. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/14) прописано је да распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац. Радни дан по правилу траје осам часова. Послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева – радну недељу и распоред радног времена може да организује на други начин.
Према члану 64. став 1. Закона о раду, запослени који ради најмање шест часова дневно, има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута. Одмор у току дневног рада не може да се користи на почетку и на крају радног времена. Време одмора из става 1. овог члана урачунава се у радно време. (члан 64. ст. 4–5. Закона о раду).
Из навода у захтеву произлази да запослени у току радног дана ради осам часова укупно, са паузом од једног часа (после 4 часа непрекидног рада).
У вези са питањем да ли се овакав распоред радног времена сматра двократним радним временом, указује се да Закон о раду не дефинише нити посебно уређује двократно радно време.
По питању да ли је предложени распоред дневног радног времена у складу са Законом о раду, указано је на то да се из дописа Министарству не може закључити да ли је послодавац у оквиру оваквог распореда радног времена запосленом обезбедио одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута, који се урачунава у радно време и који представља законско право запосленог.
Такође смо мишљења да послодавац треба да организује рад запосленог тако да запослени ради у континуитету, без прекида у току дневног рада који се не урачунава у радно време запосленог. Међутим, уколико природа посла и организација рада то захтевају, послодавац, изузетно, може да организује радно време запосленог тако да у току дневног рада има прекид који се не урачунава у радно време и у току којег је запослени слободан, под условом да се запосленом обезбеди одмор у току дневног рада у складу са чланом 64. Закона о раду, као и дневни и недељни одмор (чл. 66. и 67. Закона о раду).
(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-936/2016-02 од 30. 1. 2017)