Расправљање заоставштине пред јавним бележником

Све дилеме у погледу разграничења надлежности суда и бележника требало би решавати у корист бележника који има сва овлашћења као и суд у повереном послу и процени радњи које треба предузети, а имајући у виду да је крајњи циљ ових законских решења преузимање оставинских поступака од стране јавних бележника и растерећење суда од свих оних послова који не представљају суђење у ужем смислу

Закон о ванпарничном поступку („Сл. гласник СРС”, бр. 25/82 и 48/88 и „Сл. гласник РС”, бр. 46/95 – др. закон, 18/05 – др. закон, 85/12, 45/13 – др. закон, 55/14, 6/15 и 106/15, у даљем тексту: ЗВП) је изменама 2014. и 2015. године предвидео могућност поверавања оставинских поступака јавним бележницима (чл. 30а–30з ЗВП-а).

Приликом образлагања потребе за изменом прописа наведена је следећа аргументација:

– Устав Републике Србије прописује у члану 137. могућност поверавања законом одређених јавних овлашћења предузећима, установама, организацијама и појединцима, затим посебним органима преко којих се остварује регулаторна функција и друго, чиме је обезбеђен основ и нормативни услови за поверавање јавним бележницима нових овлашћења која су до сада била у надлежности суда;

– постоји потреба да се преоптерећени и неажурни судови растерете одређеног броја правних ствари из своје надлежности, да се смање трошкови које имају судови и ублаже тешкоће у финансирању судова, смање материјални трошкови судова, као и да им се омогући да боље и ефикасније организују вршење своје делатности у интересу ефикасније правне заштите и у интересу грађана којима треба пружити правовремену и ефикасну и квалитетну правну заштиту у оним правним стварима у којима не доминира јавни интерес;

– према званичним показатељима, према извештајима Врховног касационог суда од милион предмета који се евидентирају у току једне године, послови ванпарничне материје чине више од трећине њиховог укупног броја; извештаји о раду судова указују на њихову огромну преоптерећеност; из извештаја о раду свих основних судова у Србији за оставинске предмете према годишњем извештају 2012. године за све основне судове у Републици Србији у оставинској материји примљено укупно 109.360 предмета и остало нерешено 37.440 предмета;

– у току оставинског поступка у великом броју случајева нема спора међу наследницима, ни о томе ко су наследници, ни у погледу основа за позивање на наслеђе, у погледу имовине која чини имовинску масу, као и о наследним деловима који припадају наследницима, легатарима и другим лицама; у највећем броју случајева задатак суда у овом ванпарничном поступку своди се на утврђивање нечега што није спорно ни за суд ни за учеснике; у овом поступаку, иако га по закону води судија, у суштини, осим узимања изјава о одрицању од наслеђа које се обавља пред судијом, све друге изјаве и предлоге од учесника може да узме на записник и стручни сарадник са записничарем; осим тога, по правилу, поступак за расправљање заоставштине спроводи судијски помоћник под надзором судије и то најчешће кад међу наследницима нема никаквих спорних питања;

– циљ који се жели постићи овим законом је смањење трошкова у судовима у вези са поступцима који ће се пренети у надлежност јавним бележницима; с једне стране, биће омогућено да јавнобележничка служба која сама сноси, између осталог, финансијски ризик своје делатности обезбеди ново запошљавање о трошку свог буџета; то може да смањи трошкове ангажовања оних запослених у суду који су до сада обављали те послове, односно може да допринесе бољој организацији суда тако што ће се постојећи запослени распоредити на радна места на којима је повећан обим другог посла; у сваком случају, измена организације у суду доводи до рационализације материјалних трошкова који постоје у овом тренутку када судови спроводе ове поступке који ће овом изменом прећи у надлежност јавних бележника;

– Препорука бр. Р (86) 12 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о мерама за спречавање и смањивање оптерећења судова из септембра 1986. године предвиђа овакво поступање;

– евентуални трошкови које ће грађани, правна лица и предузетници имати за услуге јавних бележника правдају се тиме што се овим преносом овлашћења обезбеђује правна сигурност, скраћено трајање поступка који су сада у надлежности суда, правна поузданост и што се постиже ефекат растерећења ванпарничних судова;

– грађани, правна лица и предузетници су заштићени од штетног поступања јавних бележника тиме што је одговорност за ову штету покривена обавезним осигурањем;

– финансијска корист одразиће се на буџет Републике Србије; јавни бележници ће спроводити оставинске поступке и као и сваки други порески обвезници биће дужни да врше накнаду обавезних пореза, с једне стране, а с друге стране свака странка у поступку пред јавним бележником дужна је да плати прописану таксу која је прилив буџета Републике Србије;

– не постоји могућност злоупотребе у накнади трошкова јавних бележника у ванпарничним поступцима будући да накнаду за рад и накнаду трошкова јавног бележника одређује министар надлежан за послове правосуђа по прибављеном мишљењу Коморе јавних бележника кроз Јавнобележничку тарифу; то је онај износ који мора бити еквивалентан стварним трошковима у овим поступцима;

– имајући у виду да јавни бележници обављају поверене послове као делатност, као привредни субјекти, овим законским решењем биће омогућено да јавнобележничка служба запосли и одговорајући број лица која су незапослена, или која би због својих квалификација радила у јавном сектору, али ће бити алоцирана у приватни сектор, што растерећује буџет Републике Србије, односно аутономне покрајине и локалне самоуправе, имајући у виду да јавни бележник може имати јавнобележничке помоћнике, приправнике и административно особље.

У упоредном праву постоје различита решења по којима је спровођење оставинске расправе изворна надлежност јавних бележника и решење које је заступљено у нашем праву да је то поверена надлежност коју суд преноси на јавне бележнике. Већи број земаља у региону прихвата решење које је заступљено у нашем правном систему.

Закон о уређењу судова (чл. 30, 31. и 70), Судски пословник, Закон о јавном бележништву (чл. 4, 17. и 98) и Закон о ванпраничном поступку (чл. 30а и 110а) регулишу поступање суда и јавних бележника приликом поверавања оставинских поступака јавим бележницима.

Пре 2016. године, у одређеном броју случајева бележницима је поверавано сачињавање смртовница када матичар достави суду извод из матичне књиге умрлих.

Почетком маја 2016. године Министарство правде, Високи савет судства, Врховни касациони суд најавили су да ће оставинске поступке судови убудуће поверавати јавним бележницима, чиме је почела реализација измена Закона о ванпарничном поступку у делу поверавања вођења оставинских поступака јавним бележницима.

Приликом доношења одлуке да се почне са коришћењем могућности за поверавање оставинских поступака јавним бележницима пошло се од:

– Препоруке Комитета министара Савета Европе државама чланицама бр. Р 86 (12) која предвиђа мере за спречавање и смањење оптерећености судова и између осталог наводи да је целисходно да се одређени послови који су од важности за целокупно друштво повере посебној служби од јавног поверења;

– Националне стратегије реформе правосуђа 2013–2018. и Акционог плана за њено спровођење, као и

– Акционог плана за поглавље 23 „Правосуђе и основна праваˮ у оквиру приступних преговора Републике Србије са Европском унијом, који је Влада РС усвојила на седници одржаној 27. 4. 2016. године.

Упутство за спровођење чл. 30а и 110а Закона о ванпарничном поступку и члана 98. Закона о јавном бележништву од 13. маја 2016. године које је сачињено и у Врховном касационом суду заведено под бројем 1 Су. 1 бр. 80/2016, код Министарства правде под бројем 021-05-72/2016-22 и код Високог савета судства под бројем 011-00-00015/2016-01 и записник са састанка који је тада одржан, предвиђају да суд може јавном бележнику поверити спровођење поступка или предузимање појединих ванпарничних радњи под условима који су предвиђени законом који уређује тај поступак. Суд јавном бележнику може поверити спровођење поступка за које је по закону надлежан или предузимање појединих ванпарничних радњи под условима који су предвиђени Законом о ванпарничном поступку, као што је састављање смртовнице или попис и процена имовине умрлог. Спровођење оставинске расправе суд може поверити јавном бележнику који је сачинио смртовницу у предметима примљеним после 1. 9. 2014. године (када су почели са радом јавни бележници) у којима није наплаћена судска такса. Решење којим се јавном бележнику поверава спровођење поступка или предузимање поједине процесне радње доноси судија коме је додељен предмет. Против решења којим се јавном бележнику поверава спровођење поступка или предузимање поједине процесне радње није дозвољена жалба. У решењу којим поверава јавном бележнику спровођење поступка или предузимање процесне радње, суд одређује рок у коме он мора обавити поверени посао. Суд који је јавном бележнику поверио спровођење поступка или предузимање поједине процесне радње врши надзор над његовим радом. Доношењем решења о поверавању спровођења оставинске расправе јавном бележнику који је сачинио смртовницу, предмет се сматра решеним на други начин.

Тај предмет се упућује јавном бележнику. Ако на подручју суда има више јавних бележника, предмети се додељују равномерно, према азбучном реду њиховог презимена. Решење о одређивању јавног бележника може се израдити као образац који ће садржати Су број, име и презиме и службено седиште јавног бележника, потпис председника суда и датум доношења решења. У напомени упутства констатовано је да би ради смањења трошкова било целисходно да председник суда одреди јавног бележника са подручја суда именованог за општину на којој је оставилац имао пребивалиште.

Конкретно, то значи да првопоступајући судија коме је предмет дат у рад одлучује да се повери јавном бележнику сачињавање смртовнице и онда председник суда по листи по азбучном реду презимена јавног бележника (члан 30в ЗВП-а) одређује јавног бележника коме ће поверити састављање смртовнице и након тога расправљање заоставштине уколико има непокретне имовине или уколико има само покретне имовине и то захтевају наследници (члан 113. ЗВП-а), а нема сметњи за његово поступање због постојања разлога за искључење или изузеће. Одредба члана 30в ЗВП-а налаже поштовање равномерности, али не прецизира значење тог израза, осим по азбучном реду презимена. Тумачећи закон, ово упутство додаје још један критерујум општине за коју је јавни бележник именован према последењем пребивалишту или боравишту оставиоца, што је добро решење за странке, јер се обично на тој општини налази имовина и наследници и лакше је са мање трошкова спровести оставински поступак. То ће захтевати вођење евиденција кад постоји више бележника који су именовани за ту општину, а што ће бити случај са већим градовима са више општина које обухвата поручје једног суда, као што је у свим београдским судовима. То значи да за сваку општину на подручју суда постоји посебна листа јавних бележника по азбучном реду презимена којима се распоређују предмети.

Критеријум равномерности у ситуацијама када нема непокретне имовине доводи у питање положај бележника који сачињава смртовницу, али му се не поверава расправљање заоставштине. Поставља се и питање накнаде трошкова састављања смртовнице у овом случају, јер се тада обуставља расправљање заоставштине. Вредност заоставштине може бити различита, па је и накнада која зависи од вредности заоставштине коју остварује бележник различита. То зависи од случаја, јер на основу смртовнице није могуће знати вредност заоставштине.

Члан 110а ЗВП-а предвиђа могућност да суд ако по пријему смртовнице утврди да је за наслеђивање меродавно право Републике Србије може донети решење којим спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику. Оставински суд, ако за то не постоје сметње, поверава спровођење оставинске расправе јавном бележнику који је сачинио смртовницу.

Члан 30а ст. 2. ЗВП-а предвиђа да суд не може поверити јавном бележнику спровођење поступка за расправљање заоставштине када је за наслеђивање меродавно право стране државе. Ова одредба ЗВП-а упућује на примену Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 43/82 и 72/82 – испр., „Сл. лист СРЈˮ, бр. 46/96 и „Сл. гласник РСˮ, бр. 46/06 – др. закон) који предвиђа да је за наслеђивање и за проверу способности за прављење тестамента меродавно право државе чији је држављанин био оставилац, односно завешталац у време смрти (члан 30). У погледу облика, при оцени пуноважности и опозива тестамента (члан 31) битно је да је пуноважан по једном од следећих права:

1) по праву места где је тестамент састављен;

2) по праву државе чији је држављанин био завешталац, било у време располагања тестаментом било у време смрти;

3) по праву завештаочевог пребивалишта, било у време располагања тестаментом било у време смрти;

4) по праву завештаочевог боравишта, било у време располагања тестаментом било у време смрти;

5) по домаћем праву;

6) за непокретност – и по праву места где се непокретност налази.

За расправљање непокретне заоставштине страног држављанина постоји искључива надлежност нашег суда ако се непокретности налазе у нашој земљи. Кад је у питању покретна заоставштина страног држављанина која се налази у нашој земљи надлежан је наш суд, осим ако у држави оставиоца суд није надлежан за расправљање покретне имовине наших држављана (члан 72).

Стога, кад год је завешталац страни држављанин, оставински поступак не може бити поверен јавном бележнику.

Поставља се питање да ли би суд могао да повери оставински поступак у ситуацији кад је оставилац лице без држављанства, лице чије се држављанство не може утврдити или лице које има статус избеглице с обзиром на то да је тада, сходно члану 73, предвиђена надлежност нашег суда ако се непокретност налази на нашој територији и ако су у питању покретне ствари које се налазе на нашој територији и уколико је оставилац у време смрти имао пребивалиште у нашој земљи. Уколико оставилац није имао пребивалиште у нашој земљи, сходно се примењују одредбе које важе за расправљање заоставштине страног држављанина, подразумевајући под страном државом државу у којој је оставилац у време смрти имао пребивалиште. Тумачећи ову одредбу системски и циљно може се закључити да се и у том случају расправљање заоставштине неће поверавати јавном бележнику.

Према ст. 3. члана 30а, суд одлучује о целисходности поверавања јавном бележнику да спроводи поједине поступке и да предузима поједине процесне радње из судске надлежности. Ова одредба закона која ограничава могућности поверавања јавном бележнику може бити тема за дискусију. Аргументација против оваквог решења је да нема разлога, што се тиче стручности, да се јавним бележницима који су положили правосудни и јавнобележнички испит не повери расправљање свих оставинских поступака будући да би они с обзиром на образовање и искуство требало да имају довољно знања и способности да могу да спроводе све оставинске поступке. У судовима оставинске поступке воде стручни сарадници са положеним правосудним испитом уз надзор судије. Информације о садржини меродавног права ће јавни бележник добити од надлежних органа на исти начин на који ће га добити и судија на захтев. То ће додатно оптеретити рад суда јер судија мора да прегледа сваки предмет који треба поверити јавном бележнику како би утврдио да ли је за наслеђивање меродавно право стране државе.

И процена целисходности од стране суда без одређивања конкретнијих критеријума може довести до различитог тумачења и поступања.

Ове одредбе се могу схватити и као прелазно решење с обзиром на то да преузимање надлежности суда од стране јавних бележника у овој области захтева време и прилагођавање. Будући да је преношење надлежности у области овере на јавне бележнике оцењено као успешно, можда ће и у овој области након овог прелазног периода законодавац закључити да то може бити и изворна надлежност јавних бележника, што ће заиста у потпуности растеретити рад суда.

Поставља се питање шта се догађа са оставинским поступцима који су покренути по предлогу наследника или другог лица. У члану 89. ЗВП предвиђа да се поступак покреће по службеној дужности чим суд сазна да је неко лице умрло или да је проглашено за умрло. Најчешће је до сада суд за то сазнавао тако што наследници или друга лица поднесу предлог за покретање оставинског поступка достављајући документацију која је потребна за састављање смртовнице. Обавеза матичара је да у року од 30 дана суду достави извод из матичне књиге умрлих. Тада оставински суд доноси решење којим јавном бележнику поверава да састави смртовницу. Састављање смртовнице се поверава јавном бележнику на чијем се службеном подручју налазило последње пребивалиште, односно боравише оставиоца, а ако оставилац није имао пребивалиште, односно боравиште у Републици Србији, састављање смртовнице поверава се јавном бележнику на чијем се службеном подручју налази заоставштина или њен претежни део. Ако је оставинском суду достављена непотпуна смртовница, суд може, према околностима, одлучити да сâм састави смртовницу у суду или да то учини судијски помоћник ван суда (члан 94. ЗВП-а).

У том случају поставља се питање да ли се јавном бележнику поверава спровођење оставинске расправе, јер члан 110а предвиђа ту могућност поверавања само бележнику који је сачинио смртовницу. Да ли је у случају кад је поступајући по предлогу (каква је досадашња пракса) суд позвао предлагача и наследнике и утврдио састав заоставаштине, наследнике, постојање тестамента и др. потребно поверавати спровођење оставинске расправе јавном бележнику. Поставља се питање целисходности и економичности таквог поступања.

Да ли суд по предлогу странака уопште треба да поступа осим да решењем повери јавном бележнику да састави смртовницу?

Тумачећи одредбе члана 92. ЗВП-а могао би се извести закључак да у случају постојања предлога наследика који садржи све податке потребне за сачињавање смртовнице нема потребе да се поверава јавном бележнику сачињавање смртовнице јер то није целисходно. Али, тумачећи ту одредбу у контексту члана 94. ЗВП-а могло би се и другачије закључивати. Циљ ових одредаба према члану 30. ст. 2. ЗВП-а у вези са чланом 10. ЗПП-а је растерећење суда и економичност поступка, па би се пре могло прихватити тумачење да члан 94. треба рестриктивно тумачити само у случају када постоји очигледно неадекватно поступање јавног бележника, када јавни бележник не може да употпуни смртовницу из објективних разлога (на пример, спреченост, престанак рада, разлози за изузеће – искључење за које је накнадно сазнао или када суд спроводи оставински поступак). Овакво тумачење довело би до тога да се та одредба закона не примењује у ситуацијама када матичар не поступи сходно закону и не достави одмах извод из матичне књиге умрлих суду. То су подаци које би учесници у поступку у сваком случају доставили јавном бележнику приликом сачињавања смртовнице сходно члану 93. ЗВП-а.

Дајући налог да се почне са применом могућности које закон предвиђа, Упутство за поступање оставило је судовима, у зависности од специфичности у раду, доста слободе у процени целисходности и начина поступања.

У Београду су Први, Други и Трећи основни суд на заједничким састанцима у реализацији разматрали упутство и закључили следеће:

(1) на састанку 19. маја 2016. године:

– да ће се сачињавање смртовница поверавати јавним бележницима од 16. 5. 2016. године након добијања умрлица од стране матичара;

– предмети у којима је у умрлици констатовано да нема имовине или да оставилац није ожењен или удат неће се уступати јавном бележнику;

– примерен рок за поступање јавног бележника и то за сачињавање смртовнице је 30 дана и за окончање оставинског поступка је 6 месеци;

– уколико се странка изричито изјасни да жели да оставински поступак спроведе суд, такав захтев ће се поштовати и предмет се неће додељивати јавном бележнику.

Као спорне постављене су следеће околности:

– начин организације да би се обезбедила равномерна расподела предмета;

– постављање привременог заступника, односно да ли је јавни бележник овлашћен за предузимање те радње;

– о чијем трошку се врши објављивање на огласној табли у случају када су непознати наследници или су непознатог пребивалишта и ко то ради, јавни бележник или суд;

– у случају подношења више оставинских предлога (матичар, више наследника) и формирања више премета за расправљање заоставштине једног лица, а предмет је већ поверен јавном бележнику, ко досноси решење о спајању и здруживању;

– ко проглашава тестамент и безбедност доставе тестамента јавном бележнику.

(2) на састанку 8. јуна 2016. године који је одржан у циљу уједначеног поступања закључено је:

– поверавање оставинских предмета ће започети 1. 7. 2016. године тако што ће се поверавати предмети за које оставинске судије процене да нису специфични и нису компликовани;

– у предметима у којима се утврди да оставилац нема брачног друга нити имовине обуставу поступка ће радити суд;

– наредни период ће се искористити да судови и Комора јавних бележника размене све идеје и спорна правна притања и да Комора достави обрасце који ће бити коришћени у наредном периоду како би се могло започети са поверавањем оставинских предмета јавним бележницима без застоја и са што мање спорних питања.

Сва ова решења су прелазна и неопходна како би се са што мање проблема и нејасноћа извршило ово поверавање послова јавним бележницима. Као и свака новина то захтева време и решавање бројних питања која ће се појављивати као спорна. И јавни бележници морају имати довољно времена да припреме своје просторне и персоналне капацитете за преузимање ових послова који ће захтевати додатни простор, време и запослене у односу на досадашњи обим посла. У сваком случају, пракса сарадње између судова, коморе и бележника који поступају у оквиру свог службеног подручја на територији тог суда неопходна је док се начин поступања не устали као правило.

Јавнобележничка комора Србије је 3. јуна 2016. године под бројем VII-2900/2016 сачинила упутство за поступање у оставинским поступцима и проследила га јавним бележницима, а у коме наводи законска решења и правила поступања у вођењу оставинских поступака.

Према упутству, сви јавни бележници дужни су да у складу са законом обезбеде потребне услове за спровођење оставинских поступака, као поверених радњи.

Суд спровођење оставинске расправе може поверити јавном бележнику који је сачинио смртовницу у предметима примљеним после 1. 9. 2014. године у којима није наплаћена судска такса, где суд није послао позив за рочишта или суд није одржао рочиште.

Радње у поступку предузима јавни бележник. Поједине радње може да предузима и јавнобележнички помоћник, који може узимати на записник све изјаве и предлоге странака, осим изјаве о одрицању од наследства – члан 17. ст. 3. и члан 90. ЗВП-а, док јавнобележнички приправник и јавнобележнички сарадник може да преузима радњу пописа покретних ствари. Као учесник може се појавити и орган старатељства.

Након што прими извод из матичне књиге умрлих, односно исправу која је с њима изједначена (решење о проглашењу лица за умрло), надлежни основни суд по службеној дужности покреће оставински поступак, а што у пракси значи да формира спис, односно оставински предмет. Када прими извод из матичне књиге умрлих, оставински суд доноси решење којим јавном бележнику поверава да састави смртовницу.

Јавни бележник је дужан да потпуну смртовницу достави оставинском суду у року од 30 дана од дана када је примио решење којим му је поверено да састави смртовницу. Ако јавни бележник није у могућности да прибави податке за састављање смртовнице, оставинском суду доставља смртовницу само са оним подацима којима располаже, износи разлоге због којих није могао да сачини потпуну смртовницу и наводи податке који би могли да послуже суду за проналажење наследника и имовине умрлог. Смртовница се саставља на записнику у складу са правилима ванпарничног поступка, на основу података добијених од сродника умрлог, од лица са којима је умрли живео, као и од других лица која могу пружити податке који се уносе у смртовницу. Смртовница се саставља и у случају кад умрли није оставио никакву имовину.

Након састављања смртовнице, јавни бележник је дужан да списе предмета, односно записник врати суду, имајући у виду да тек након пријема смртовнице, суд утврђује да ли је за расправљање заоставштине меродовано право Републике Србије (члан 110а) или да ли постоји имовина умрлог и услови да се спроведе расправа (члан 113).

У случају да је у питању оставински поступак са страним елементом, за спровођење оставинског поступка је искључиво надлежан суд. Јавни бележници у решењима о наслеђивању не оглашавају наследнике на непокретностима које се налазе на територији друге државе.

Уколико суд утврди да постоје услови да се спроведе оставински поступак, суд доноси решење којим се провођење оставинског поступка поверава јавном бележнику. Кад суд поверава спровођење оставинског поступка јавном бележнику који је сачинио смртовницу, није потребно да председник суда, након што је одредио јавног бележника за састављање смртовнице, поново додноси решење о одређивању јавног бележника коме се поверава спровођење поступка. Изузетак постоји, уколико постоје сметње да јавни бележник који је саставио смртовницу, спроведе и поступак за оставинску расправу.

Месна надлежност за поступање одређује се према подручју на коме је оставилац у време смрти имао пребивалиште, односно боравиште. У случају када оставилац у време смрти није имао пребивалиште, односно боравиште на територији наше земље, месно надлежан је онај основни суд на чијем подручју се налази претежни део оставиочеве заоставштине – члан 88. ЗВП-а. Приговор месне надлежности може поднети било који учесник у поступку најкасније до упуштања учесника у расправљање на првом рочишту за расправљање заоставштине.

Пре самог заказивања оставинске расправе јавни бележник има могућност да одреди мере за обезбеђење заоставштине, које је могуће одредити и пре покретања поступка. Ове мере изричу се у форми решења против кога заинтересовано лице може уложити жалбу. Правило је да жалба има суспензивно дејство, односно да задржава извршење решења, али ако постоји опасност да ће због одлагања бити осујећено извршење изречених мера, јавни бележник може одлучити да жалба не задржава извршење.

Мере за обезбеђење заоставштине су:

– предаја заоставштине на чување,

– попис и процена заоставштине,

– постављање привременог стараоца заоставштине,

– одвајање заоставштине од имовине наследника – separatio bonorum.

Мере за обезбеђење заоставштине нарочито се предузимају:

– ако се ради о наследницима који сами нису способни да управљају стварима из заоставштине,

– ако су наследници непознати или одсутни,

– када неке друге околности налажу посебан опрез.

Попис и процена могу се обавити као самосталне радње или повезано с другим мерама за обезбеђење заоставштине. Тако су попис и процена обавезни када се заоставштина предаје на чување поверљивом лицу, односно када се предаје на управљање стараоцу заоставштине и извршиоцу тестамента. Ова мера одређује се у форми решења којим се одређује попис и процена на захтев наследника, легатара и поверилаца, или по службеној дужности.

Решење којим се одређује попис и процена заоставштине доноси се ex officio у ситуацијама:

– када су наследници непознати;

– када је непознато боравиште наследника;

– када су наследници лица која услед малолетства, душевне болести и других разлога не могу сама да воде бригу о својим правима и интересима;

– када заоставштина треба да се преда држави, и

– у другим оправданим случајевима (на пример, постоји сумња да би лице код кога се налази оставиочева имовина могло поједине ствари да уништи или присвоји).

Попис и процену заоставштине може да врши и јавнобележнички помоћник или приправник кога одреди јавни бележник коме је поверен оставински поступак. Попис и процена врше се у присуству два пунолетна лица. По потреби, попису и процени може присуствовати вештак одговарајуће струке. Право да присуствује попису и процени има свако заинтересовано лице. Учесници у оставинском поступку могу ставити приговор на попис и процену. Уколико нађе да је приговор основан, јавни бележник ће одредити да се поново изврше попис и процена. Ако попис и процена нису извршени, јавни бележник може сâм утврдити састав заоставштине, на основу изјава заинтересованих лица (члан 100. ст. 2. ЗВП-а).

Проглашење тестамента је процесна радња која се састоји у томе што суд или јавни бележник у присуству два пунолетна грађанина, који могу бити и наследници:

– отвара тестамент без повреде печата,

– чита његову садржину, и

– о томе саставља записник.

Проглашењу могу да присуствују и сва заинтересована лица и они могу да траже копију тестамента. Проглашење тестамента је дужан да изврши било који основни суд или јавни бележник код кога се тестамент нађе без обзира на то да ли је то оставински суд или не. О проглашењу се саставља записник који посебно садржи податке о:

– броју нађених тестамената,

– месту где су нађени,

– датуму који носе,

– лицима која су тестамент предала суду,

– томе да ли је предат отворен или затворен и да ли је печатиран и са каквим печатом,

– о садржини тестамента (садржина се преписује у записник),

– евентуалним оштећењима хартије или печата.

После проглашења, суд или јавни бележник на оригинал тестамента ставља потврду о његовом проглашењу са назначењем датума проглашења, као и број и датуме осталих пронађених тестамената. Тако поступа са свим пронађеним тестаментима. Поред јавног бележника и записничара, записник о проглашењу потписују сведоци проглашења тестамента и присутна заинтересована лица.

Уколико је суду поверен тестамент на чување, суд ће прогласити тестамент у складу са Законом о ванпарничном поступку. Суд је надлежан за проглашење тестамента који је поверен суду на чување. Оставински суд ће са списима предмета које уступа јавном бележнику, проследити и записник о проглашењу тестамента и препис писменог тестамента. Јавни бележник треба да има у виду и то да Комора води регистар исправа за случај смрти, те да би за потребе спровођења поступака, требало да се изврши провера да ли је лице сачинило или депоновало завештање код јавног бележника.

Решење о обустави поступка доноси се када према подацима из смртовнице јавни бележник утврди да иза оставиоца није остала имовина. Решење о обустављању оставинског поступка доноси се и када је иза оставиоца остала само покретна имовина, а ниједно од лица позваних на наслеђе не тражи да се спроведе оставинска расправа. Доношење решења о обустави поступка не представља препреку за наследнике да касније поднесу предлог за спровођење оставинског поступка. Ако се накнадно пронађе имовина за коју се није знало, оставински поступак се покреће и расправља по правилима која важе за оставински поступак.

Оставинска расправа се одвија на рочишту, али се одређене радње могу обављати и изван рочишта. Према члану 11. ЗВП-а, изостанак појединих учесника са рочишта не спречава јавног бележника да даље поступа, ако у појединим случајевима законом није друкчије одређено.

Позив на рочиште за оставинску расправу садржи обавештење о покретању поступка, те због тога мора бити достављен по правилима за лично достављање. Пропуштање да се достављање уредно обави представља апсолутно битну повреду правила поступка. Законом је тачно прописана садржина позива на рочиште. Ако је умрли оставио тестамент, онда суд о томе обавештава и позива на рочиште сва лица која би по закону могла да полажу право на наследство.

Као доказ о предмету заоставштине се доставља:

– доказ о имовини као што је, на пример, лист непокретности који не сме бити старији од 6 месеци, уговор о откупу стана, уговор о купопродаји или други уговор по основу кога је непокретност стечена, оставинско решење снабдевено клаузулом правоснажности, лист непокретности,

– за оружје се доставља оружани лист или потврда од МУП-а,

– за аутомобил се доставља саобраћајна дозвола или потврда од МУП-а уколико возило није регистровано,

– за штедне улоге се доставља штедна књижица са фотокопијом прве 2 стране, фотокопија картице или потврде о предаји картице издаваоцу текућег рачуна,

– чек од пензије или потврда Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање за неисплаћене пензије,

– потврда или уговор за акције.

Огласом се позивају лица која полажу право на наслеђе да се пријаве суду у случајевима:

– ако се не зна да ли има наследника;

– ако је непознато боравиште наследника који при том нема пуномоћника;

– ако се наследник или његов законски заступник налазе у иностранству, а немају пуномоћника, тако да се достављање није могло извршити, и

– ако се посумња да учесник у поступку није најближи оставиочев сродник и да постоје лица која имају исто или јаче право на наслеђе.

Оглас се истиче на огласној табли суда на чијем подручју се налази службено седиште јавног бележника и објављује у „Службеном гласникуˮ. Истицање на огласној табли врши се у складу са чланом 93. Судског пословника. Наследник треба да се пријави јавном бележнику, у року од 1 године од објављивања огласа. За случај да се нико не пријави у остављеном року, јавни бележник расправља заоставштину на основу изјаве стараоца заоставштине и података којима располаже. Уколико је оглас објављен због тога што се није знало да ли уопште има наследника, по истеку остављеног рока јавни бележник доноси решење којим заоставштину предаје на уживање Републици Србији.

На рочишту за оставинску расправу се води записник, и потписују га јавни бележник, записничар (службеник јавног бележника који је писао записник) и присутне странке. Уколико странка одбије да потпише записник, то се констатује и наводи се разлог због чега је странка одбила да потпише записник.

На рочишту се утврђује:

– смрт оставиоца,

– постојање наследника – ко су наследници умрлог,

– постојање заоставштине – која имовина сачињава његову заоставштину, и

– која права из заоставштине припадају наследницима – правни основ позивања на наслеђе (закон или тестамент).

Наследничка изјава представља једнострану изјаву воље наследника о пријему или одбијању наслеђа оставиоца. Не мора се дати позитивна наследничка изјава јер ако наследник ћути, сматра се да се прихватио наслеђа, односно ако уредно позвани наследик не приступи на заказано рочиште, јавни бележник ће о његовим правима одлучити на основу података којим располаже у списима. Међутим, ако наследник не жели да наследи оставиоца, мора о томе дати изјаву – негативна наследничка изјава. Одрицање у корист неког другог наследника не сматра се као одрицање од наслеђа, већ као изјава воље о уступању свог наследног дела другом лицу. Изјава о пријему или одрицању од наслеђа може се дати од момента отварања наслеђа тј. од момента смрти оставиоца, па до краја оставинског поступка.

Ако се очекује рођење детета (nasciturus) које би било позвано на наслеђе, онда оставински суд о томе обавештава орган старатељства. Ако орган старатељства не одреди другачије, онда се о правима још нерођеног детета стара један од његових родитеља по правилима која одређује закон.

Ако у току оставинског поступка дође до спора између учесника, поступак се прекида и учесници се упућују на парницу или на поступак пред органом управе. Упућивање на парницу могуће је само када постоји спор између учесника у оставинском поступку, а не и других учесника оставинског поступка. Међу учесницима може постојати спор о чињеницима и спор о примени права. Ово разликовање је битно јер се једино у случају спора о чињеницама прекида оставински поступак и на парницу упућује учесник чије се право сматра мање вероватним. Процена чије се право сматра мање вероватним се врши по општим правилима о терету доказивања.

Спор о примени права постоји кад странке имају различит став о томе:

– коју материјалноправну норму треба применити,

– како гласи материјалноправна норма, и

– како треба тумачити материјалноправну норму.

Тада се поступак не прекида, већ то решава јавни бележник, односно суд који води поступак.

У одредбама 119–121, Закон о ванпарничном поступку је набројао ситуације које имају за последицу прекид оставинског поступка и упућивање учесника на парницу.

Јавни бележник доноси решење о наслеђивању када утврди која имовина оставиоца чини његову заоставштину и ко су његови наследници.

Решење садржи:

– податке за оставиоца (име, презиме, девојачко презиме, место и датум рођења, име једног родитеља, последње пребивалиште или боравиште, датум смрти),

– означење непокретности које чине заоставштину навођењем података из катастра непокретности,

– означење покретних ствари,

– податке о наследницима: име, презиме, занимање, пребивалиште и однос са оставиоцем,

– основ по коме се наследници позивају на наслеђе (закон или тестамент),

– наследнички удео,

– да ли је и колико право наследника одложено због недоспелог временског услова или је ограничено на одређено време,

– да ли је право наследника одложено до испуњења услова или зависи од испуњења раскидног услова или налога,

– да ли је право наследника ограничено плодоуживањем и у чију корист или је ограничено неким другим правом и којим.

Ако сви санаследници споразумно предложе деобу наследства и начин те деобе онда се тај њихов споразум уноси у изреку оставинског решења.

Решење о наслеђивању се доставља свим наследницима, легатарима и другим лицима која су током оставинског поступка истакла захтеве из заоставштине, а по правноснажности решење се доставља и органу управе.

Жалбу може изјавити само учесник у оставинском поступку. Друга лица не могу изјавити жалбу, већ своје право остварују у парници. Рок за жалбу је 15 дана. Жалба се предаје јавном бележнику у довољном броју примерака за јавног бележника и остале учеснике у поступку. Јавни бележник доставља жалбу на одговор осталим учесницима у поступку, те по истеку рока за одговор списи предмета са све жалбом и одговорима на жалбу се достављају основном суду ради оцене благовремености, дозвољености и потпуности. Жалбу која је неблаговремена, непотпуна или недозвољена основни суд одбацује решењем. Ако је жалба благовремена, потпуна и дозвољена, основни суд предмет прослеђује вишем суду ради одлучивања по жалби. Закон дозвољава могућност да јавни бележник може поводом изјављене жалбе, сâм новим решењем преиначити или укинути своје раније решење ако се тиме не вређају права других учесника која су заснована на том решењу. Након одлучивања по жалби и враћања списа из вишег суда, првостепени суд ће предмет вратити јавном бележнику на даље поступање (достављање другостепеног решења странкама, стављање потврде о правоснажности…). Након стављања потврде правноснажности на решење о наслеђивању, предмет се враћа основном суду.

Ревизија – ванредни правни лек. Изјављује се против правноснажног оставинског решења које је донето у другом степену. Изјављује се у року од 30 дана од дана достављања преписа другостепеног решења и може је изјавити само учесник у оставинском поступку. Одлучивање о ревизији је искључиво надлежност суда, те ревизију која је неблаговремена, непотпуна или недозвољена основни суд решењем одбацује, и против тог решења дозвољена је посебна жалба. Ако је ревизија благовремена, потпуна и дозвољена, од стране основног суда доставља се на одговор осталим учесницима у поступку, те по истеку рока за одговор списи предмета са све жалбом и одговорима на жалбу се достављају Врховном касационом суду ради одлучивања по изјављеној ревизији.

После правносажности оставинског решења могу да се појаве нове чињенице:

– када се појави новопронађена имовина јавни бележник неће да расправља ову имовину, већ ће само да је расподели у складу са основним оставинским решењем и то ће учинити путем допунског решења; ако заоставштина раније није расправљена, суд ће да расправи заоставштину само ако се новопронађена имовина састоји од непокретности, а ако се састоји од покретних ствари, онда ће суд да расправи заоставштину само на захтев заинтересованог лица;

– када се накнадно пронађе тестамент, јавни бележник ће прогласити новопронађени тестамент и задржати препис тог тестамента, али неће расправљати заоставштину; уместо тога, јавни бележник ће обавестити заинтересована лица о проглашењу тестамента и упозорити их да могу своја права да остварују у парничном поступку;

– када се појави нови наследник неће се поново расправљати заоставштина, већ ће новог наследника јавни бележник упутити да у парници остварује своја права.

Ако се неки наследник одрекао наслеђа, а појави се новопронађена имовина, онда ће га јавни бележник позвати да поново дâ наследничку изјаву, али сада у погледу новопронађене имовине. Ако такав наследник дâ позитивну наследну изјаву онда ће га јавни бележник упутити да у парници оствари своје наследно право.

Ако је оставински поступак окончан правноснажним оставинским решењем, а постоје услови за понављање поступка, јавни бележник неће поново расправљати заоставштину, већ ће странке упутити да у парници остварују своја права.

Јавни бележник је дужан да у уписник радњи које је суд или други надлежни орган поверио јавном бележнику, уписује податке и води предвиђене евиденције.

Анализирајући ово упутство може се закључити да у погледу начина поступања неће бити разлике у односу на досадашњи начин рада судова. Различитост која се очекује је у домену брзине и ефикасности поступања јавних бележника који имају интерес, као и учесници у поступку, да се посао обави што брже и са што мање трошкова.

Поставља се питање колика ће бити накнада која ће се плаћати када се спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику. Можемо упоредити одредбе Закона о судским таксама и Јавнобележничке тарифе и проценити да ли ће и колико то бити повољније.

Према Закону о судским таксама („Сл. гласник РСˮ, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01 – др. закон, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 – др. закон, 31/09, 101/11, 93/12, 93/14 и 106/15, чл. 25– 26), ако је предмет спора наследно право на целој заоставштини, као вредност предмета спора узима се вредност чисте заоставштине, а ако је предмет спора само један део заоставштине или одређена ствар из заоставштине, као вредност предмета спора узима се чиста вредност тог дела, односно ствари. Вредност предмета спора у својинским и државинским споровима о непокретностима и у споровима о праву коришћења непокретности, одређује се према тржишној вредности непокретности која је предмет спора, али не може бити мања: 1) за земљиште – од троструког износа катастарског прихода са земљишта; 2) за зграде или посебне делове зграда – од трогодишњег износа станарине, односно закупнине. У тарифном броју 7 наводи се да се за расправљање заоставштине у првостепеном поступку плаћа паушална такса у износу од 1.000 до 75.000 динара. Паушална такса плаћа се:

– само ако је оставински поступак завршен доношењем решења о наслеђивању;

– када решење о наслеђивању постане правоснажно, односно у року од 15 дана од дана доставе налога за плаћање таксе по члану 37. ст. 3. овог закона;

– суд утврђује вредност меродавну за одмеравање паушалне таксе по слободној оцени, на основу изјава наследника и података које су поднели;

– плаћају је наследници у сразмери наслеђених делова;

– плаћа се такса као за поравнање (тарифни број 6), уместо посебне таксе за деобу, ако наследници споразумно предложе деобу и споразум о деоби буде унет у решење о наслеђивању;

– за предлог да се спроведе расправа заоставштине и за друге поднеске у току оставинског поступка, не плаћа се такса.

Тарифни број 8 предвиђа да се за жалбу против решења о наслеђу или о испоруци плаћа такса из тарифног броја 7.

Према Јавнобележничкој тарифи јавног бележника као повереника суда у поступку за расправљање заоставштине („Сл. гласник РСˮ, бр. 12/16) награду и трошкове утврђује и обрачунава јавни бележник и наплаћује од странака, у складу са Законом о јавном бележништву. Јавни бележник је дужан да у решењу којим одлучује у повереном поступку образложи одлуку о награди и трошковима, у складу са Законом о јавном бележништву. Под трошковима у поступку за расправљање заоставштине, у смислу ове тарифе, сматрају се и трошкови достављања позива и писмена странкама, пореским органима и суду. Трошкови у поступку за расправљање заоставштине утврђују се у фиксном износу, у висини од 3 бода по свакој странци која учествује у поступку. За предузимање свих радњи у једном поступку за расправљање заоставштине јавном бележнику припада једна награда. Основица за обрачун награде је вредност заоставштине. Вредност заоставштине одређује се на основу процене тржишне вредности ствари и права која сачињавају заоставштину, умањене за оставиочеве дугове. Јавни бележник на основу података надлежних органа, као што је процена вредности Пореске управе за конкретну или сличну ствар, процењене вредности осигуравајућих друштава, цена постигнутих у поступку јавне продаје и сл., утврђује тржишну вредност заоставштине. Јавном бележнику не припада награда када решењем обустави поступак за расправљање заоставштине зато што оставилац нема имовину (члан 5). Награда за предузимање радњи у поступку за расправљање заоставштине одређује се тако што се број бодова множи са вредношћу бода и вредност бода износи 150 динара без ПДВ-а (члан 7). Према члану 8. за позивање странака на рочиште за расправљање заоставштине, спровођење оставинске расправе, узимање наследничких изјава странака у поступку за расправљање заоставштине, доношење, израду и достављање решења о наслеђивању и за друге радње за које овом тарифом није одређена посебна награда према члану 9, јавном бележнику припада награда у нето износу према вредности заоставштине, и то на следећи начин:

 Ако вредност заоставштине прелази 10.000.000 динара, награда од 300 бодова повећава се за 20 бодова за сваких започетих 1.000.000 динара вредности заоставштине, с тим што укупна награда не може бити већа од 400 бодова.

Ако у поступку за расправљање заоставштине учествују више од три странке, награда се повећава за 10 бодова за четврту и сваку наредну странку, али највише до 50% награде из ст. 1. и 2. овог члана.

Ако решењем јавног бележника буде прекинут поступак за расправљање заоставштине, за до тада обављене радње јавном бележнику припада 50% награде из ст. 1–3. овог члана и накнада свих до тада насталих трошкова поступка.

Ако се прекинути поступак за расправљање заоставштине настави, јавном бележнику припада награда до пуног износа награде из ст. од 1–3. овог члана и накнада насталих трошкова поступка.

За допунско решење о наслеђивању награда се плаћа према накнадно утврђеној вредности новонађеног дела заоставштине. Јавном бележнику коме није поверено вођење поступка за расправљање заоставштине, а који предузме радње пописа и процене заоставштине или донесе решење о привременим мерама за обезбеђење заоставштине, за те радње припада посебна награда од по 20 бодова. Кад је јавном бележнику поверено вођење поступка за расправљање заоставштине и уз то он предузме и радње пописа и процене заоставштине или доношење решења о привременим мерама за обезбеђење заоставштине, укупна награда не може бити виша од 150% награде која јавном бележнику припада по члану 8. ове тарифе (члан 9).

У сваком случају, наплата накнаде ће се побољшати с обзиром на овлашћење јавног бележника за наплату, јер суд у случају неплаћања таксе покреће извршни поступак против таксеног обвезника ради наплате таксе.

Уместо закључка

Наведена упутства и сарадња судова и јавних бележника, у сваком случају, користиће бржем и масовнијем преузимању ових послова од стране јавних бележника и растерећењу судова. Ипак, много је детаља и дилема које ће се појављивати у том поступку преношења надлежности.

Законска решења, упутства и закључци могу се схватити као прелазна решења до коначног преузимања вођења оставинских поступака од стране јавних бележника, а што би требало да буде циљ свих ових активности. Оваква поступна решења имају својих предности и мана. Мана им је, у сваком случају, чињеница да ће суду остати један део административног посла пријема смртовница, предлога, доношења решења од стране судије о поверавању сачињавања смртовнице, поверавања одређеном јавном бележнику решењем преседника суда, процене да ли предмет треба поверити јавном бележнику након сачињавања смртовнице, поверавања спровођења оставинског поступка након сачињавања смртовнице, процене разлога за изузеће и искључење бележника, евидентирање и архивирање предмета и др. То ће и даље ангажовати одређени број судија, судијских помоћника и административног особља. Предност је што грађани нису одмах изложени наглом преласку надлежности, што даје простор и време како суду тако и јавним бележницима да се припреме и у ходу решавају спорна питања која се јављају у пракси.

Слабе стране ових решења могу се регулисати накнадним изменама прописа и јачањем капацитета јавних бележника и коморе како би преузели и овај део посла који је и даље поверен суду. Као и код послова овере који су у потпуности пренети у надлежност јавних бележника, суд би у том случају имао само контролну функцију поступајући по захтевима учесника у поступку за оцену начина поступања јавних бележника.

Према мишљењу аутора овог текста, све дилеме у погледу разграничења надлежности суда и бележника требало би решавати у корист бележника који има сва овлашћења као и суд у повереном послу и процени радњи које треба предузети, а имајући у виду да је крајњи циљ ових законских решења преузимање оставинских поступака од стране јавних бележника и растерећење суда од свих оних послова који не представљају суђење у ужем смислу.