Разлози за одбачај тужбе: дилеме у пракси

У члану 294. ст. 1. Закона о парничном поступку набројани су разлози за одбачај тужбе. Неки од тих разлога су заиста јасни и недвосмислени, па ту нема дилеме да ли тужбу треба одбацити. Међутим, постоје и они разлози који изазивају недоумице у пракси

 

Oцена уредности тужбе, као иницијалног акта којим се покреће парнични поступак, веома је значајна како за странке тако и за сâм суд. У случају одбачаја тужбе, тужилац се излаже непотребним трошковима за таксу на тужбу и још половину те таксе за решење о одбачају тужбе. Уколико суд настави да поступа по неуредној тужби, трошкови се увећавају за адвокатске трошкове туженог, а непотребно се троши и време суда које је могло бити употребљено за решавање других спорова. Циљ овог текста је да укажемо на уочене проблеме у оцени уредности тужбе и поступање суда у таквим ситуацијама.

 

Суд може да одбаци тужбу у фази припремања главне расправе (претходног испитивања тужбе и припремног рочишта) или на рочишту за главну расправу. Врло је битно у раној фази поступка отклонити све недостатке који могу утицати на ток поступка. Зато је за све учеснике у поступку врло важно да немају дилеме у погледу разлога који воде одбачају тужбе. Одбацивање тужбе блокира странку у остваривању њеног права, води одуговлачењу поступка и повреди права на суђење у разумном року, као сегмента Уставом зајемченог права грађана на правично суђење.

У члану 294. ст. 1. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) набројани су разлози за одбачај тужбе. Неки од тих разлога су заиста јасни и недвосмислени, па ту нема дилеме да ли тужбу треба одбацити. Међутим, постоје и они разлози који изазивају недоумице у пракси.

 

ЗАКОНСКИ РАЗЛОЗИ ЗА ОДБАЧАЈ ТУЖБЕ

 

Разлог #1

Уколико одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност то је разлог из члана 294. ст. 1. тач. 1) ЗПП-а за одбачај тужбе. Суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност.

 

Суд се оглашава ненадлежним, укида спроведене радње у поступку и одбацује тужбу:

 

(1) ако у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд, него неки други орган

Суд је надлежан да пружи странкама заштиту код решавања парница насталих поводом повреде права личности, спорова из породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка (члан 1. ЗПП-а).

 

Разграничење са ванпарничним поступком

У ситуацији када према наводима тужбе закључи да поступак треба да се спроведе по правилима ванпарничног поступка, суд решењем обуставља парнични поступак и поступак се наставља по правилима ванпарничног поступка. Стога то није разлог за одбачај тужбе.

У ванпарничном поступку суд одлучује о личним, породичним, имовинским и другим правним стварима које се по закону решавају у том поступку (члан 1. ЗВП-а). У ванпарничном поступку се одлучује о уређењу личних и породичних стања, у шта спадају лишење пословне способности, проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти, утврђење времена и места рођења, продужење родитељског права и давање дозволе за ступање у брак. Исти поступак је предвиђен и за имовинске ствари и то: расправљање заоставштине, одређивање накнаде за експрописану непокретност, уређење управљања и коришћења заједничке ствари, деобу заједничких ствари и имовине и уређење међа.

Погрешно означење захтева – као тужба и предлагача – као тужиоца не утиче на ток поступка, али води одуговлачењу поступка с обзиром на то да суд мора донети решење о обустави поступка и административно по правноснажности тог решења спис превести из П у Р уписник и дати у рад судији ванпарничног одељења суда. Зато је за странке битно да разграниче надлежности између ова два поступка.

 

Из судске праксе:

Суд је донео решење којим је обуставио парнични поступак и одредио да ће се поступак наставити по правилима ванпарничног поступка пошто се ради о предлогу за уређење начина коришћења заједничке ствари, о ком предлогу у смислу члана 141. ЗВП-а суд одлучује по правилима ванпарничног поступка, имајући у виду да је тужиља тражила да до коначне деобе управља и располаже заједничком непокретношћу на којој је сувласник са ¼ идеалног дела. Како се у конкретном случају ради о уређењу начина коришћења и управљања на непокретности која је заједничка својина странака, то се поступак има спровести по одредбама чл. 141–147. ЗВП-а и сходно члану 18. ЗПП-а поступак се обуставља. Оваквом одлуком суд није ускратио тужиоцу право, већ га је само упутио на законом предвиђени поступак у коме ће то право остварити.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 3961/15 од 22. 1. 2016)

 

Разграничење надлежности суда и јавног бележника

Састављање и потврђивање (солемнизација) исправа је у надлежности јавног бележника а не суда, осим ако законом није изричито прописана надлежност суда (чл. 164. и 184. ЗВП-а) и у случају градова и општина за које нису именовани јавни бележници. Тестамент се може по правилима судског тестаменета сачинити и у суду према члану 183. ЗВП-а. За чување и поништај исправа и за послове судског депозита је надлежан суд у складу са условима из чл. 186–211. ЗВП-а.

Суд може сходно члану 30а ЗВП-а да повери, и поверава, јавном бележнику спровођење поступка за који је по закону надлежан или предузимање појединих ванпарничних радњи под условима који су предвиђени законом. Суд не може поверити јавном бележнику спровођење поступака у статусним и породичним стварима, спровођење поступка за одређивање накнаде за експроприсану непокретност, вођење јавних књига и регистара за које је законом предвиђено да их води суд, састављање исправа за које је овим или посебним законом предвиђена искључива надлежност суда и спровођење поступка за расправљање заоставштине када је за наслеђивање меродавно право стране државе. Стога ова надлежност јавног бележника није изворна, већ је поверена и он је врши на основу посебног решења суда. Суд се не оглашава ненадлежним, већ само посебним решењем те послове поверава јавном бележнику. У многим земљама овлашћења јавног блежника су изворна, односно не ради се о повереним пословима и суд није надлежан да о томе одлучује, па је у тим земљама то разлог за одбачај тужбе.

 

Разграничење са управним поступком

Разграничење надлежности у управном и парничном поступку изазива озбиљне дилеме у пракси. У ситуацијама када државни орган одлучује о неком праву подноси се захтев и уколико је о захтеву негативно одлучено или ако није одлучено у законском року (сматра се да је негативно одлучено – ћутање администрације) подноси се жалба уколико је она предвиђена као правно средство. Уколико је жалба одбијена или није предвиђена може се поднети тужба Управном суду ради поништаја решења.

Међутим, Закон о облигационим односима у члану 172. предвиђа одговорност правног лица у случају штете коју орган правног лица проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

У ситуацијама када је уобичајено да правно лице одлучује на одређени начин и када је очигледно да се не ради о делотворном правном средству онда није потребно испоштовати управни пут за остварење свог права.

 

Из судске праксе:

Тужиља је тужбом, између осталог, тражила да се обавеже тужени да преко постојећег бројила у стамбено-пословном објекту изврши прикључење тужиљиног локала у том објекту на своју електроенергетску мрежу и омогући јој уредно коришћење електричне енергије у том локалу. У тужби је навела да треће лице није платило туженом одређени износ за утрошену електричну енергију на бројилу, за које је сада задужена тужиља и да због тога тужени неће да прикључи тужиљу на електроенергетску мрежу и омогући јој уредно коришћење електричне енергије у том локалу. Члан 52. Закона о енергетици прописује да се одобрење за прикључење објекта издаје решењем на захтев правног или физичког лица чији се објекат прикључује, те да се против тог решења може поднети жалба Агенцији у року од 15 дана, да је одлука Агенције коначна и да се против ње може покренути управни спор. Стога за решавање ове правне ствари није надлежан суд већ управни орган.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 5492/10 од 25. 4. 2012)

 

Тужилац је тражио да се утврди да је редовни члан туженог ловачког удружења по основу редовно уплаћење чланарине и извршених свих обавеза према статуту туженог и да пресуда замењује ловну карту за ту сезону све док тужени исту не преда тужиоцу. Поступак оснивања и престанак удружења грађана је регуласан Законом о друштвеним организацијама и уружењима грађана којим је регулисано удруживање ловаца у удружења и савезе. Ове организације имају својство правног лица, а статутом се уређују услови и начин учлањивања и престанак чланстава, права, обавезе и одговорности чланова. Стога суд није овлашћен да одлучује о законитости одлуке органа ловачког удружења, односно о чланству туженог јер таквом одлуком није повређено уставно право грађана на удруживање из члана 55. Устава РС и члана 1. наведеног закона, па нису испуњени услови за судску заштиту по правилима парничног поступка. Тужбом се тражи утврђење да је тужилац члан туженог, односно тражи се утврђење чињенице што је супротно члану 188. ЗПП-а. Навод жалбе да је суд био у обавези да поднету тужбу достави надлежном органу уколико сматра да није надлежан за поступање је неоснован. Сходно члану 16. ст. 2. ЗПП-а, првостепени суд нема обавезу да у том смислу поучи странку, већ кад утврди да за решавање спора није надлежан суд већ неки други домаћи орган, онда ће се огласити ненадлежним и укинути спроведене радње у поступку и одбацити тужбу.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 7857/10 од 13. 6. 2012)

Тужбом је тужилац тражио да суд обавеже туженог да му исплати појединачне месечне износе за период од 2002–2011. године на име неисплаћене инвалидске пензије јер му се пензија не исплаћује од 1999. године по решењу из 1988. године. Првостепени суд је одбацио тужбу и огласио се апсолутно ненадлежним с обзиром на то да се ради о захтеву о коме се одлучује у управном поступку јер се уплата пензија спроводи по одредбама којима се уређује општи управни поступак. Врховни касациони суд сматра да се ради о грађанскоправном спору у смислу члана 1. ЗПП-а за који је надлежан суд опште надлежности у који спада одлучивање по тужби за накнаду штете због неправилног рада Фонда ПИО у извршењу обавезе исплате пензија. Правилност обрачуна пензије се оцењује у управном поступку пред органом управе и у управном спору. Међутим, за пресуђење у споровима у случају ускраћивања исплате у целини или делимично или селекције извршења обавеза или на други начин неправилног или незаконитог поступања у којима јер постављен захтев за исплату неисплаћених или мање исплаћених пензија, стварно је надлежан суд опште надлежности.

(Решење Врховног касационог суда Рев. бр. 193/14 од 16. 4. 2014)

Тужиља је тужбом тражила да се утврди њено право на једнократну новчану помоћ у 2009. години и исплату износа помоћи. Постављени тужбени захтев не спада у судску надлежност већ се то право утврђује у управном поступку према Закону о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 3731/12 од 5. 12. 2012)

Тужбом се тражи утврђење да тужиља има право као власник стана у згради, да изврши адаптацију дела равног крова и припајање свом стану. Потребан број власника станова је дао сагласност да се тај део заједничке терасе припоји стану тужиље и о томе је већ одлучено, а због самовоље председника туженог тужиља не може код суда опште надлежности да овери уговор о стицању права својине. Првостепени суд је одбацио тужбу сматрајући да суд не може да доноси одлуку која ће заменити одлуку скупштине или уговор који треба да буде закључен са скупштином. Према схватању другостепеног суда овако формулисан тужбени захтев не спада у судску надлежност већ спада у надлежност управног органа јер управни орган одлучује о томе да ли се може извршити адаптација и припајање или не.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 3875/12 од 20. 6. 2012)

Пресудом првостепеног суда тужбени захтев је усвојен и обавезан је тужени да трпи да надлежни геометар изврши мерење његове 2/3 сувласничког дела породичне стамбене зграде ради израде нацрта посебних делова зграде због етажирања. У погледу спорне непокретности закључено је судско поравнање по коме је утврђено право власништва на кући и то власништво на спрату и мансарди што чини 2/3 дела права власништва на кући и то тако да се наведено право без даљих питања и услова може у земљишној књизи уписати на име тог лица. У намери да изврши етажирање предметне куће, како би се могла укњижити у Катастар непокретности, тужилац се обратио ДП Геодетски завод кога је ангажовао и платио геометре како би извршили мерење и сачинили нацрт посебних делова целе куће, а што је предуслов да би се извршио поступак етажирања. Тужени је изјавио да не жели да се његов део етажира. Комуникација између тужиоца и туженог не постоји.

По одредбама Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РСˮ, бр. 83/92, 12/96, 15/96 и 25/02) упис права етажне својине на одређеном посебном делу непокретности врши Републички геодетски завод. Материја уписа предметног права регулисана је одредбама означеног закона, као и одговарајућим подзаконским актима донетим на основу овлашћења из члана 122. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима – Правилника о изради и одржавању катастра непокретности („Службени гласник РСˮ, бр. 46/99). Осим тога у поступку уписа права на непокретностима, па и у поступку уписа права етажне својине на одређеним посебним деловима непокретности сходно се примењују одредбе Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈˮ, бр. 33/97) на основу одредби члана 15. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима. Што значи да се поступак уписа права етажне својине на одређеном посебном делу непокретности врши у управном поступку. Дата чињеница производи практичну последицу која се огледа у обавези да се претварање идеалног дела својине у етажну својину на одређеном посебном делу некретнине првенствено остварује у управном поступку пред надлежним органом управе, а тек у случају немогућности да се исто оствари у управном поступку стиче се право да се затражи судска заштита тог права. С обзиром на то да тужилац суду није пружио доказе на околност да је безуспешно водио управни поступак ради претварања његове идеалне својине у етажну својину на одређеном посебном делу породичне стамбене зграде, другостепени суд је одбацио тужбу.

(Решење Апелационог суда у Новом Саду Гж. бр. 4525/11 од 23. 8. 2012)

 

(2) ако у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд Републике Србије, осим ако надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог, а тужени је дао свој пристанак

 

Из судске праксе:

Првостепени суд се огласио ненадлежним за поступање по делу захтева тужиље за утврђење права својине на непокретности која се налази у Сутомору, општина Бар по основу брачне тековине. Члан 59. ст. 2. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља предвиђа да ако се претежни део имовине налази у СРЈ, а други део у иностранству, суд СРЈ може одлучивати о имовини која се налази у иностранству у спору у коме се одлучује о имовини у СРЈ само ако тужени пристане да суди суд СРЈ. Тужени није пристао да му суди суд РС, па стога није испуњен други услов кумулативно прописан цитираним прописом и стога је правилан закључак првостепеног суда када је одбацио тужбу тужиље.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 16653/10 од 17. 3. 2013)

 

Разлог #2

Ако је тужба поднета неблаговремено, то је разлог за одбачај тужбе из члана 294. ст. 1. тач. 2) ЗПП-а. Рок мора бити изричито одређен у закону. Постоји рок од годину дана за подношење тужбе за рехабилитационо обештећење према члану 27. ст. 4. у вези са ст. 3. Закона о рехабилитацији. Према ставу прихваћеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 8. 12. 2015. године тај рок се рачуна од истека рока од 90 дана од подношења захтева и не може се продужавати одлуком или радњом Комисије за рехабилитационо обештећење или подносиоца захтева, односно других носилаца права на рехабилитационо обештећење.

То се не односи на рокове застарелости који представљају материјалноправни приговор и у том случају се тужба не одбацује, већ је то разлог за одбијање тужбеног захтева и то само ако је такав приговор истакнут од стране туженог. Уколико потраживање тужиоца није доспело, то није разлог за одбачај тужбе, већ суд мора пресудом мериторно одлучити.

 

Из судске праксе:

Првостепени суд је закључио да је тужба неблаговремена у смислу параграфа 71 Закона о земљишним књигама који се у виду правних правила примењује на основу Закона о неважности правних прописа. У ситуацији када странка није обавештена о упису, брисовна тужба се може подићи у року од 3 године од дана укњижбе. Упис права је извршен 1991. године, а тужба је поднета 2008. године, па суд сматра да је тужба неблаговремено поднета. Другостепени суд сматра да је рок од три године правилно примењен јер се не може говорити о несавесности када је на основу Закона о национализацији Указом Президијума Народне скупштине РС извршена национализација. Протекао је рок од 3 године, тужба је неблаговремена и одлука првостепеног суда је правилна.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр18737/10 од 28. 11. 2012)

 

Разлог #3

Постоји могућност да о истом захтеву већ тече парница и тада суд одбацује тужбу сходно члану 294. ст. 1. тач. 3) ЗПП-а.

Није свако постојање другог поступка разлог за одбачај тужбе. Члан 203. ЗПП-а предвиђа да парница почиње да тече достављањем тужбе туженом. У погледу захтева који је странка поставила у току поступка, парница почиње да тече од часа кад је о том захтеву обавештена противна странка. Стога до доставе тужбе туженом нема литиспенденције јер нема парнице. Док парница тече, не може се у погледу истог захтева покренути нова парница међу истим странкама. Два услова – идентитет странака и захтева, морају бити кумулативно испуњени. Ови услови се процењују у сваком конкретном случају. Идентитет странака не ствара забуну осим можда у случају наследника. Сходно члану 212. Закона о наслеђивању, у тренутку смрти оставиоца наследници ступају у сва права и обавезе покојника и ту нема дилема.

Идентитет захтева ретко може изазвати дилеме. Околност да су странке одредиле другачији правни основ не утиче на оцену идентетета захтева уколико се из истог чињеничног стања тражи исто поступање туженог.

Тужилац не може у другој парници истицати компензациони приговор који је идентичан тужбеном захтеву. Он у том случају може евентуално тражити спајање парница.

Не може се подносити нова тужба уколико је поступак у парници која тече прекинут или је суд одредио застој поступка.

Правило је да суд одбацује тужбу у парници која је касније почела да тече. Могуће је да због достава раније поднета тужба суду буде одбачена, а да се парница у којој је тужба касније поднета настави. То је логично јер у поступку у коме је парница почела да тече тужени по чијем приговору се обично и сазнаје за постојање друге парнице је већ имао трошкове и већ се изјашњавао. Изузетак је ситуација када је у парници која је касније почела да тече пресуда постала правноснажна. У том случају суд одбацује тужбу у парници која је раније почела да тече. Али то је већ следећи разлог за одбачај тужбе.

 

Разлог #4

Када је ствар правноснажно пресуђена или је закључено судско поравнање тада суд одбацује тужбу сходно члану 294. ст. 1. тач. 4) и 5) ЗПП-а. Овај разлог подразумева исте кумулативно испуњене услове идентитета странака, захтева и идентитет чињеничог стања на коме се заснивају тужба и пресуда. Правноснажност пресуде везује се за чињенично стање утврђено до закључења главне расправе. Суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли тече парница о захтеву о коме је раније закључено судско поравнање или постоји правноснажна пресуда, али за постојање овог разлога за одбачај сазнаје најчешће на основу приговора туженог.

Постојање правноснажне пресуде страног суда је разлог за одбачај тужбе под условом да је и Виши суд донео позитивну одлуку о признању и извршењу те одлуке.

Постојање пресуде Управног суда није разлог за одбачај тужбе с обзиром на то да у том случају без обзира на исту чињеничну грађу и странке не постоји идентитет захтева и поступака.

 

Из судске праксе:

Да би се сматрало да је ствар правноснажно пресуђена, потребно је постојање идентитета странака, идентитета захтева и идентитета чињеничног стања. Претходни спор треба да је вођен и окончан у парничном поступку, а ако је вођен у управном поступку, онда нема пресуђене ствари.

(Врховни суд Србије, Рев. 572/81 цитирано (према Коментару ЗПП-а, М. Јанковић и др. Савремена администрација 1990. год.)).

До правноснажности пресуде, односно до закључења поравнања постоји литиспенденција и одбацује се тужба у парници која је касније почела да тече, а након тога се увек одбацује тужба у којој није донета правноснажна пресуда или закључено судско поравнање. Практично за странку нема никакве разлике јер је санкција иста – одбачај тужбе. Стога и овај разлог ретко изазива недоумице у пракси.

 

Разлог #5

Мора постојати правни интерес тужиоца за подношење тужбе за утврђење из члана 194. овог закона и уколико не постоји тада се тужба одбацује сходно члану 294. ст. 1. тач. 6) ЗПП-а.

Оваквом тужбом тужилац штити неко своје право или интерес убудуће. Најчешће се тражи утврђење права својине по основу стицања у браку, ванбрачној или породичној заједници, по основу наслеђивања, по основу правног посла који није закључен у законом прописаној форми или који је оспорен и др. Уколико тај свој интерес тужилац може остварити тужбом за чинидбу, захтевом у управном поступку или на други начин тада не постоји овај услов за уредност тужбе за утврђење и она се одбацује. Интерес тужиоца мора бити конкретан правни интерес.

 

Из судске праксе:

Тужилац је поднео тужбу суду којом тражи да се утврди да је он искључиви власник одређених парцела. Доставио је извод из земљишних књига према коме је његов отац власник тих парцела и оставинско решење према коме је тужилац једини наследник тих парцела. Тужилац нема правни интерес за вођење парничног поступка у коме би се утврђивало његово право својине код постојања исправе подобне за упис његовог права својине у земљишним књигама.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 2547/10 од 27. 6. 2012)

Уколико је суду поднета тужба са предлогом за издавање платног налога, а на основу веродостојне исправе се може тражити извршење у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење, тужилац мора учинити вероватним постојање правног интереса за издавање платног налога.

 

Из судске праксе:

Тужилац, судски вештак, је поднео тужбу суду са предлогом за издавање платног налога против тужене РС, ВСС наводећи да је као вештак у кривичном поступку који је вођен пред судом обавио вештачење и тражи исплату накнаде за вештачење. Првостепени суд је на основу члана 294. ст. 6. у вези са чланом 464. ЗПП-а одбацио тужбу сматрајући да тужилац нема правни интерес јер је на основу правноснажног и извршног решења о исплати, које представља извршну исправу, могао покренути поступак извршења и намирити своје потраживање. Суд није извршио исплату тужиоцу. Решење о исплати није уручено тужиоцу већ му је само издата аналитичка картица. Виши суд сматра да с обзиром на то да орган тужене није тужиоцу издао правноснажно и извршно решење којим му је признато доспело потраживање, то тужилац не поседује извршну исправу и није прихватљиво становиште првостепеног суда којим указује на могућност постојања две извршне исправе поводом једне исте обавезе дужника. Решење о одбачају тужбе је укинуто.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 801/15 од 22. 1. 2016)

 

Разлог #6

У ситуацији када је тужба неразумљива или непотпуна суд одбацује тужбу сходно члану 294. ст. 1. тач. 7) ЗПП-а.

Тужба мора да буде разумљива, да садржи све оно што је потребно да би по њој могло да се поступи, а нарочито: означење суда, име и презиме, пословно име привредног друштва или другог субјекта, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, садржину изјаве и потпис подносиоца. Странка је дужна да у тужби наведе чињенице на којима захтев заснива, као и доказе ако је то потребно и вредност предмета спора.

У поступку претходног испитивања тужбе, сходно члану 293. ЗПП-а, ако утврди да је тужба неразумљива или непотпуна или да постоје недостаци који се тичу способности тужиоца или туженог да буду странке у парници или недостаци у погледу законског заступања странке или недостаци који се односе на овлашћење заступника да покрене парницу ако је такво овлашћење потребно, суд ће ради отклањања ових недостатака да предузме потребне мере прописане у овом закону (чл. 80. и 101).

Овај разлог за одбачај тужбе изазива највише недоумица у пракси. Он се односи на процесне претпоставке за вођење парнице које се тичу странака и формалне уредности тужбе и постављеног тужбеног захтева.

Да би се поступак могао водити суд мора утврдити да ли странка постоји, да ли је парнично способна, да ли је уредно заступана и да ли је пуномоћје које је издала уредно.

 

Из судске праксе:

Као тужени је у тужби означена Угоститељска радња „ААˮ предузетника А. А. из Б. Првостепени суд је одбацио тужбу наводећи да тужилац није доставио доказ да има својство правног лица, а самим тим и страначку способност. Виши суд сматра да је овакво означење туженог уредно и укинуо је првостепено решење.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 25984/10 од 22. 8. 2012)

Првостепеним решењем је одбачена тужба којом је као тужени означен ББ као правни следбеник АА јер се према схатању суда из садржине тужбе не може са сигурношћу утврдити које је од два правна лица тужено уз напомену да је један следебеник другог иако таквог следбеништва нема. Према схватању другостепеног суда означење туженог ББ као правног следбеника АА је сувишно јер је то питање материјалноправног карактера од кога зависи пасивна легитимација туженог, али није питање процесноправног карактера које тужбу чини неразумљивом и које би представљало недостатак због кога суд по тужби не би могао поступати. Посебно стога што се тај недостатак може у свако доба отклонити.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 6307/13 од 5. 2. 2014)

Као тужилац је означена Скупштина станара зграде у ул. АА бр. 00 у Б коју заступа председник Скупштине станара. Члан 11. Закона о одржавању стамбених зграда прописује да стамбена зграда има својство правног лица у правним пословима који се односе на одржавање и коришћење стамбене зграде. Члан 12. предвиђа да се у стамбеној згради образује Скупштина зграде коју чине сви власници станова и других посебних делова зграде. Стамбена зграда има својство правног лица и може бити странка у поступку, а скупштина станара представља орган стамбене зграде па је стога правилна одлука првостепеног суда којом се тужба одбацује.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 624/11 од 29. 8. 2012)

Стамбена зграда је поднела тужбу против власника стана ради исплате накнаде за одржавање зграде. Уз тужбу није поднета одлука о избору председника Скупштине зграде и сагласност – потписе већинских власника станова за покретање поступка. Сходно члану 5, 10. и 15. Закона о одржавању стамбених зграда не ради се о редовним пословима одржавања и управљања зградом и законски заступник тужиоца је био дужан да уз тужбу достави одлуку Скупштине станара стамбене зграде којом се он, као председник овлашћује да у име и за рачун стамбене зграде покрене парнични поступак против туженог због неисплаћене месечне накнаде за одржавање зграде.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 2463/12 од 28. 11. 2012 и Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 26534/10 од 12. 12. 2012)

Према члану 10. Закона о црквама и верским заједницама, традиционалне цркве су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона и то између осталог и Српска Православна Црква. Сходно члану 11. наведеног закона Српској Православној Цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1856. године) и Закона о Српској Православној Цркви („Службене новине Краљевине Југославијеˮ, бр. 269/1929). Из наведеног произлази да Српска Православна Црква, сходно наведеним законским прописима, има својство правног лица, те да сходно члану 73 ЗПП-а, има страначку способност.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 4857/13 од 12. 3. 2014)

Приговор недостатка пасивне легитимације представља материјалноправни приговор који уколико се покаже основаним, доводи до одбијања тужбеног захтева као неоснованог и представља део образложења првостепене одлуке. Стога је нејасно због чега је првостепени суд одбацио тужбу када се не ради о приговору процесноправног карактера, већ материјалноправног карактера.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 13506/10 од 5. 9. 2012)

Судија не може бити позван на грађанскоправну одговорност тужбом за накнаду штете. Право на накнаду штете непосредно против судије није подобно за судску заштиту. Вођење судског поступка у коме би се изводили докази и спроводило расправљање о основаности захтева који, по самом Уставу, закону и међународним актима (Основна начела независности судства УН, Препорука (Р94) 12 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о независности и улози судија и Европски закон о судијама) није допуштено. Последица непостојања туживости је одбачај тужбе, било непосредно применом члана 35. и 151. Устава РС, члана 6. Закона о судијама и међународних аката који се непосредно примењују, било аналогном применом члана 279. ст. 1. тач. 6) у вези са чланом 188. ЗПП-а. Тужилац према наведеним прописима нема правни интерес за вођење овог спора с обзиром на јасно дефинисану заштиту права тужиоца на накнаду штете преко одговорности државе са правом регреса од судије под законом одређеним условима.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 11584/10 од 6. 6. 2012)

 

ЗПП („Сл. гл. РСˮ, бр. 125/04 и 111/09) у случају непотпуне легитимације странке, када су у питању јединствени супарничари који нису обухваћени тужбом, није предвиђао поступање суда, па је судска пракса заузела став да тужбу у том случају треба одбацити.

ЗПП („Сл. гл. РСˮ, бр. 72/2011 са изменама и допунама) предвиђа да ако сви нужни супарничари из члана 211. ст. 1. ЗПП-а нису обухваћена тужбом као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован. О нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности. Стога тужбе поднете после почетка примене закона из 2012. године не могу бити одбачене из овог разлога, већ је то разлог за одбијање тужбеног захтева. Колико је ово законско решење оправдано тема је за дискусију.

 

Из судске праксе:

Према приложеним доказима право коришћења на непокретности на којој се утврђење права својине тражи поседује 17 лица, а тужба је насловљена само против 5 лица иако се и остала лица као сукорисници налазе у односу јединствених супаничара па то тужбу чини непотпуном.

(Решење Вишег суда у Београду Гж.бр.5671/12 од 12. 12. 2012)

Сви завештајни наследници морају бити обухваћени тужбом с обзиром на то да се налазе у положају јединствених и нужних супарничара по тужби за редукцију завештања у висини нужног дела.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 624/11 од 29. 8. 2012)

 

Важећи ЗПП у чл. 90–91. предвиђа да странка издаје пуномоћје у писаном облику и да је пуномоћник дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје. Суд је дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање. Ако утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за предузимање одређење радње, суд ће да укине парничне радње које је то лице предузело ако те радње странка није накнадно одобрила. Догађа се у пракси да пуномоћници достављају суду фотокопију пуномоћја а не и оргинал пуномоћја. То доводи у питање уредност тако поднете тужбе. Дилема је да ли је тужбу поднело лице без овлашћења. Достављање пуномоћја у фотокопији јесте разлог за одбачај тужбе с обзиром на прописану законску обавезу да се достави оригинал пуномоћја а не фотокопија. У судској пракси постоје различита поступања. Заступници одбачаја тужбе то оправдавају процесном дисциплином и захтевом да суд буде ефикасан што је циљ одредби закона и обавеза суда сходно члану 10. ЗПП-а, Уставу и правилима међународног права. Постоје и мишљења која толеришу овакво поступање водећи се идејом да у случају постојања фотокопије постоји и оргинал. Ипак ЗПП је изричит и предвиђа да ће суд укинути радње које је предузело лице које није овлашћено за заступање ако те радње странка није накнадно одобрила. У том случају одбачај тужбе може спречити само странка која ће одобрити радње које је у њено име предузео пуномоћник. Ова одредба закона доводи до недоумица у пракси. Она је у супротности са начелима ЗПП-а. Тиме се поступак одуговлачи, стварају се непотребни трошкови услед поступања супротног закону од стране пуномоћника из реда адвоката. По мишљењу аутора овог текста ту одредбу закона треба изменити јер је супротна члану 101. ЗПП-а јер тужба без пуномоћја јесте непотпуна. Раније важећи ЗПП је предвиђао и обавезу суда да уколико посумња у истинитост пуномоћја наложи доставу овереног пуномоћја. Али у овом случају се не ради о сумњи у истинитост пуномоћја већ пуномоћје није уопште достављено. Као што се и фотокопија било које исправе не може сматрати исправом тако се ни фотокопија пуномоћја не може сматрати пуномоћјем. Интерес је тужиоца да се поступак брзо оконча, па стога нема разлога за овакво поступање и недостављање оргинала пуномоћја. У пракси има и другачијих мишљења.

 

Из судске праксе:

Првостепени суд је одбацио тужбу као неуредну сматрајући да фотокопија пуномоћја не представља уредно пуномоћје у смислу одредбе члана 92. ст. 1. ЗПП-а, пошто се фотокопија потписа властодавца не може сматрати његовим својеручним потписом. Другостепени суд је ово решење укинуо наводећи да је суд требао да примени члан 91. ст. 1. ЗПП-а и да уколико посумња у истинитост писменог пуномоћја наложи решењем пуномоћнику да достави оверено пуномоћје.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 12967/10 од 3. 10. 2012)

Чланом 89. Закона о парничном поступку прописано је да је, ако је странка издала адвокату пуномоћје за вођење парнице, а није ближе одредила овлашћење у пуномоћју, адвокат на основу оваквог пуномоћја овлашћен да врши све радње у поступку, а нарочито да подигне тужбу, да је повуче, да призна тужбени захтев или да се одрекне тужбеног захтева, да закључи поравнање, да изјави правни лек и да се одрекне или да одустане од њега, као и да предлаже издавање привремених мера обезбеђења, па је на основу пуномоћја, које је странка издала у парници у којој има процесни положај туженог, адвокат овлашћен и за подношење противтужбе у складу са цитираном одредбом. Дакле, странка адвокат је овлашћен за процесне радње које би могла да преузме странка, а таква радња (иницијална) је и подношење противтужбе.

Чланом 92. ст. 1. Закона о парничном поступку је прописано да је пуномоћник дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје.

Чињеница да је адвокат био овлашћени пуномоћник у парничном поступку у коме је поднео противтужбу, значи да је овлашћен за заступање туженог и у парници која је раздвојена по противтужби, као самосталној тужби у засебном поступку, те стога нема места ни одбачају противтужбе из разлога што уз њу приликом формирања новог предмета није здружено ново пуномоћје за адвоката. Није без значаја ни садржина пуномоћја у предмету П-43/2010.

Већ из саме дефиниције противтужбе која исту означава као тужбу туженог изјављену против тужиоца, следи да се ради о процесној радњи у текућој парници, јер се говори о процесним позицијама странака, које ће сада бити обрнуте. Из околности да се противтужба подноси до закључења главне расправе, опет следи да се противтужба подноси у текућој парници, а то опет значи да овлашћења адвоката које има у текућој парници, важе и за подношење противтужбе, као процесне радње у текућој парници. Након тога суд ће испитати да ли су испуњени процесни услови за подношење противтужбе, а то су они предвиђени чланом 198. ст. 1. ЗПП-а.

У конкретном случају, тужилац је поднео поднесак са противтужбеним захтевом (противтужбу) на пословни број П, дакле у текућој парници, у којој су већ постојале одређене процесне позиције, тако да након подношења противтужбе, настају другачије процесне улоге, односно заснован је један процесноправни однос, али са обрнутим страначким улогама. Другачија би била ситуација да тужени из текуће парнице, поднесе посебну, нову тужбу и предложи да се споји са текућом парницом, где ће бити третирана као противтужба. Овде је реч о текућој парници, где само у случају да нису испуњени процесни услови за поступање по противтужби, односно након одлуке суда да дозвољава или не подношење противтужбе, долази до евентуалног раздвајања поступака по тужби и противтужби. Но, и у случају раздвајања, нема основа за одбачај противтужбе из разлога недостатка пуномоћја, јер је пуномоћник Т. Н. (адвокат Х. Ј.) имала пуномоћје за заступање које је садржало овлашћење и за подношење противтужбе. Фактички је суд, доношењем решења о раздвајању предмета по противтужби од предмета у коме је противтужилац, један од тужених, довео до формирања посебног предмета. Пре тога, поднесак са противтужбом је поднет на пословни бр. П, а за такав поднесак, односно подизање противтужбе у текућој парници, адвокат је имао овлашћење. Стога је укинуто решење о одбачају противтужбе и наложено првостепеном суду да настави поступање по противтужби.

(Решење Апелационог суда у Новом саду Гж. бр. 3505/12 од 30. 10. 2012)

Достављање исправа на језику који није у службеној употреби у суду не чини тужбу неуредном с обзиром на то да се доказна снага исправа цени приликом одлучивања о основаности захтева постављеног у тужби.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 12020/13 од 29. 1. 2014)

 

Изостанак доказа уз тужбу према судској пракси није разлог због кога се тужба може сматрати неуредном и као таква одбацити. Ипак дилему стварају ситуације када тужилац у тужби наведе доказ, али га уз тужбу не приложи. Дужност је странке да изнесе све чињенице на којима заснива своје захтеве и да предложи доказе којима се утврђују те чињенице. Суд разматра и утврђује само чињенице које су странке изнеле и изводи само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано. Суд одлучује по свом уверењу које ће чињенице да узме као доказане. Санкција за недостављање доказа не може бити одбачај тужбе, већ то може бити разлог за одбијање тужбеног захтева тужиоца.

 

Из судске праксе:

Одредба члана 187. ЗПП-а не може се тумачити тако да тужилац све доказе мора приложити уз тужбу, већ да тужилац мора за сваку наведену чињеницу да наведе и доказ који предлаже да буде изведен на главној расправи што је тужилац у тужби и учинио.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр.11715/11 од 10. 4.2013. године и Решење Вишег суда у Београду Гж. бр.11698/11 од 19. 9. 2012)

Када странка не достави доказе које је рекла да ће доставити, суд због тога не мора одлагати рочишта, већ приликом доношења одлуке има применити правила о терету доказивања у смислу чл. 220. и 223. Закона о парничном поступку. Пуномоћник тужиоца је непоступањем по налогу суда у смислу одредбе члана 223. ст. 1. Закона о парничном поступку дао суду овлашћења да о постојању спорног потраживања које се због недостатака доказа са сигурношћу не може утврдити, закључује применом правила о терету доказивања.

(Решење Привредног апелационог суда, Пж. 7252/10 од 18. 3. 2010)

 

Постављени тужбени захтев мора бити јасан, одређен и извршив да би се по њему могло поступати.

 

Из судске праксе:

Тужба је одбачена јер је тужбени захтев нејасан и неизвршив. Вредност предмета спора није јасно опредељена, јер је као вредност означен износ од 20.000,00 динара, а тужбом се тражи износ од по 7.000,00 динара за сваки месец и наводи се да ће тужбени захтев бити прецизиран по обављеном вештачењу. Постоји и разлика у траженом износу у захтеву за мирно решење спора и у тужби. Није достављен налаз вештака према чл. 261. ЗПП-а. По оцени другостепеног суда тужба садржи све податке из чл. 192. и 98. ЗПП-а. Члан 261. ЗПП-а прописује да странка може да приложи уз тужбу писани налаз и мишљење вештака што значи да то не мора учинити. Чињеница да уз тужбу није достављен налаз и мишљење вештака није разлог да се тужба сматра неуредном. Суд је овлашћен чл. 33. ст. 3. ЗПП-а да утврди вредност предмета спора ако је очигледно да је вредност сувише ниско означена, али из тог разлога тужбу не може одбацити.

(Решење Вишег суда у Пироту Гж. бр.578/15 од 13. 1. 2016)

Чињеница да је тужбени захтев означен ради исплате новчаног износа у висини од 9.000 евра не чини тужбу недозвољеном јер тужиља може тужбом тражити и исплату у девизном износу, али је на суду одлука да ли ће такав захтев уважити или ће га досудити у смислу члана 395. ЗОО-а у динарској противвредности, што је предмет поступка а не разлог за одбацивање тужбе као недозвољене.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр.1141/11 од 21. 3. 2013)

Новац по својој правној природи представља покретну заменљиву ствар која је одређена по роду, а не идивидуално одређену ствар. Без обзира на чињеницу да је валута ДЕМ услед замене за евро престала да постоји, односно да буде у оптицају, то не значи да је предмет тако опредељен немогућ, недопуштен, неодређен и неодредив. Чињеница да тужилац тужбеним захтевом тражи исплату одређеног износа ДЕМ не онемогућава поступање по тужби, посебно када се има у виду фиксни обрачунски курс 1,955830 ДЕМ за 1 евро. Након што тужилац тужбени захтев определи у сада важећој валути евро, суд ће наставити да поступа по тужби.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 8350/10 од 20. 6. 2012)

Тужилац је тужбом тражио да суд утврди да га је тужени сметао у задњем фактичком стању коришћења стана наложивши искључење даљег коришћења електричне енергије и телефонског прикључка. Ради се о тужби због сметања државине која је по својој природи кондемнаторна тужба и обавезан елеменат њеног петитума је кондемнација у виду одређеног налога за престанак сметања државине, одређене забране даљег сметања или одређеног налога за реституцију, односно успостављања стања државине пре сметања, као и евентуална наредба за повраћај ствари у пређашње стање у случајевима када то закон дозвољава у смислу одредбе чл. 79. Закона о основама својинскоправних односа. Пропуштање тужиоца да кроз петитум државинске тужбе захтева да се успостави стање државине које је постојало пре извршеног сметања чини такву тужбу неуредном.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 14712/10 од 23. 1. 2013)

Решењем првостепеног суда је усвојен захтев тужених за обезбеђење парничних трошкова и ово решење је потврђено решењем Окружног суда. Тужилац је обавестио суд да не може поступити по решењу суда о уплати акторске кауције. Применом члана 100. и 103. ЗПП-а у вези са чл. 83. и 84. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља суд је одбацио тужбу. Другостепени суд је потврдио ово решење без обзира на наводе тужиоца да су тужени били дужни да захтев поставе пре него што су се упустили у расправљање о главној ствари, а не у каснијој фази поступка и да је међународним уговором предвиђено да се не може тражити обезбеђење парничних трошкова. Ови разлози су могли бити истицани приликом побијања сада правноснажног решења којим је одређено обезбеђење парничних трошкова.

(Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 5646/12 од 22. 1. 2014)

 

Уместо закључка

Већина тужби које се подносе суду су јасне и без недостатака, тако да нема разлога за одбачај тужбе. Што је тужба јаснија, потпунија и са довољним бројем доказа то су и шансе тужиоца за успех у спору веће. Циљ је и суда и тужиоца да се поступак оконча брзо и са што мање трошкова. Измене законских одредаба у неким ситуацијама могле би отклонити дилеме које се појављују у пракси и довести до уједначеног поступања судова у истоврсним ситуацијама.