Повезано тумачење одредаба о положају разлучног повериоца и мерама обезбеђења, али и могућности њиховог укидања и условљавања, као и могућности предлагања мера одговарајуће заштите имовине на којој постоји разлучно право у току стечајног поступка, указује да је тежња законодавца била да се појача положај разлучног повериоца у стечају његових дужника. То ће бити и тема овог дводелног текста, који објављујемо у овом и следећем броју
У стечају се повериоци стечајног дужника јављају као излучни, стечајни, разлучни и заложни.
Разлучни поверилац је дефинисан чланом 49. ст. 1. Закона о стечају, као поверилац који има заложно право, законско право задржавања или право намирења на стварима и правима о којима се воде јавне књиге или регистри и има право на првенствено намирење из средстава остварених продајом имовине на којој је стекао то право.
Правило је да је разлучни поверилац свако лице – поверилац који испуњава услове из члана 49. ст. 1. Закона. Основ за стицање права првенственог намирења јесте заложно право или законско право задржавања или право намирења на стварима и правима о којима се воде јавне књиге и регистри. Нису, међутим, сви повериоци који стекну разлучна права – разлучни повериоци.
Без обзира на дефиницију из ст. 1. члана 49. Закона о стечају, разлучни повериоци нису сви повериоци који су разлучна права стекли извршењем или обезбеђењем, јер је ст. 3. истог члана, изричито прописао да разлучна права стечена извршењем или обезбеђењем 60 дана пре дана отварања стечајног поступка, престају да важе, па самим тим, како наведених разлучних права нема, то ни повериоци као њихови носиоци не представљају разлучне повериоце у току стечаја, јер су их отварањем стечаја изгубили. До брисања разлучних права стечених 60 дана пре дана отварања стечајног поступка долази на основу решења стечајног судије, а брисање ће извршити надлежни органи који воде одговарајуће јавне књиге и регистре.
Управо из наведених разлога одмах по отварању поступка стечаја, стечајни судија ће имати обавезу да својим решењем констатује да су престала разлучна права поверилаца који су их стекли у поступку извршења или обезбеђења 60 дана пре дана отварања стечаја.
Дефинишући положај разлучног повериоца, Закон прописује да разлучни поверилац није стечајни поверилац, али за износ потраживања који је већи од износа средстава остварених продајом имовине на коју су стекли разлучно право разлучни повериоци су стечајни повериоци, јер тај део потраживања они и остварују у поступку стечаја по правилима за стечајног повериоца. У погледу својих потраживања која су обезбеђена разлучним правом они нису стечајни повериоци, што свакако одређује њихова права у стечају по основу обезбеђеног и необезбеђеног дела потраживања.
Од разлучних поверилаца могу се разликовати повериоци који имају новчано потраживање према стечајном дужнику, а средство обезбеђења за наведено потраживање јесте упис заложних права на имовини трећих лица (најчешће лица која су капиталом повезана са стечајним дужником). Они су обезбеђени повериоци, али нису истовремено и разлучни, јер обезбеђење није уписано на имовини стечајног дужника већ трећих лица. У стечају дужника из основног посла они имају статус стечајних поверилаца, па своја потраживања и остварују у складу са овим статусом. Чињеница да су они обезбеђени заложним правом на имовини трећих лица, само омогућава да на наведени начин, тј. реализацијом заложног права наплате и део потраживања, који не могу наплатити из стечајне масе.
Разлучни поверилац може да се тог свог статуса одрекне писменом изјавом, коју мора дати уз захтев за брисање терета. Изјаву о одрицању разлучни поверилац подноси стечајном судији и стечајном управнику, а изјаву о брисању терета – надлежном регистру. У тој ситуацији, када постоји писмена изјава разлучног повериоца о одрицању од тог свог статуса, са доставом доказа да је поднет и захтев за брисање терета надлежном регистру, стечајни судија нема потребе да доноси решење којим констатује да су престала његова разлучна права, јер ће она бити брисана по захтеву самог повериоца. Тиме тај поверилац стиче статус стечајног повериоца који ће потраживање намирити из стечајне масе, исто као и други стечајни повериоци.
Закон, такође, регулише да се, и у случају када се разлучни поверилац без своје кривице и воље не може намирити као разлучни, његов статус разлучног повериоца мења у статус стечајног, чиме му се омогућава да се намири из стечајне масе, исто као други стечајни повериоци.
Описане ситуације предвиђене су и дефинисане зато што и у ситуацији када сâм разлучни поверилац жели да се одрекне свог статуса, као и када се немогућност остварења разлучног права деси без његове воље и кривице, такав поверилац престаје да буде разлучни и постаје необезбеђени стечајни поверилац, па му је потребно омогућити намирење из стечајне масе.
У пракси су ситуације у којима би се разлучни поверилац одрекао свог разлучног права изузетно ретке, али је знатно чешћа ситуација да он без своје кривице не може да оствари своје разлучно право, односно намири разлучно потраживање у стечају дужника, па је стога у наведеној ситуацији знатно чешће и примењена ова законска норма.
ПРАВА РАЗЛУЧНОГ ПОВЕРИОЦА
Право на подношење предлога за покретање стечаја
Повериоци који имају новчана потраживања према дужнику, без обзира на то да ли су обезбеђени или необезбеђени, овлашћени су да подносе предлог за покретање стечајног поступка над дужником, без обзира на постојање средстава обезбеђења потраживања.
Различит је, међутим, положај поверилаца који на имовини дужника имају заснована заложна права, ако при том она не служе обезбеђењу потраживања према том дужнику.
У пракси се заправо појавила ситуација у којој хипотекарни поверилац, односно лице у чију корист је уписано право хипотеке на имовини хипотекарног дужника, подноси предлог за покретање стечаја над хипотекарним дужником (иако он нема истовремено и новчано потраживање према њему, већ је хипотека уписана на имовини дужника као трећег лица, као средство обезбеђења плаћања дуговања најчешће капиталом повезаних лица са самим стечајним дужником).
Према судској пракси, хипотекарни поверилац који није истовремено и поверилац новчаног потраживања према дужнику, није активно легитимисан за покретање стечаја над својим хипотекарним дужником, јер он нема потраживање према стечајном дужнику, већ само има овлашћења да покрене поступак ради реализације свог стварноправног обезбеђења – хипотеке.
Положај разлучног повериоца у стечајном поступку
Претходни стечајни поступак је фаза у којој се утврђује испуњеност стечајног разлога и у којој још увек нису наступиле правне последице отварања поступка стечаја, јер оне наступају даном објављивања огласа о отварању стечајног поступка на огласној табли суда.
То је изузетно значајна фаза стечајног поступка (посматраног у ширем смислу), не само зато што се управо у њему утврђује да ли ће се стечајни поступак уопште отворити и спроводити, односно да ли су испуњени стечајни разлози, већ и зато што је то фаза у којој може доћи до значајног умањења имовине њеним отуђењем или до уништавања и растурања документације која би у стечају послужила као основ за утврђивање обима и вредности имовине, права и обавеза.
Да би се то спречило, чланом 62. Закона о стечају предвиђена је могућност да стечајни судија одреди мере обезбеђења, које одређује по службеној дужности или на захтев подносиоца предлога за покретање стечајног поступка. Мере се могу одредити решењем о покретању стечајног поступка, али и касније у току целог претходног стечајног поступка.
Стечајни судија има овлашћења само да изабере једну или више мера од оних које сâм законодавац дефинише у члану 62. ст. 2. Закона о стечају. Законом је предвиђено да се као мера обезбеђења може:
1) именовати привремени стечајни управник који ће преузети сва или део овлашћења органа стечајног дужника;
2) забранити исплате с рачуна стечајног дужника без сагласности стечајног судије или привременог стечајног управника;
3) забранити располагање имовином стечајног дужника или одредити да стечајни дужник може располагати својом имовином само уз претходно прибављену сагласност стечајног судије или привременог стечајног управника;
4) забранити или привремено одложити спровођење извршења према стечајном дужнику укључујући и забрану или привремено одлагање које се односи на остварење права разлучних поверилаца.
Против решења, којим стечајни судија одређује мере обезбеђења, није дозвољена жалба.
Имајући у виду наведене мере, одређивањем мере обезбеђења дефинисаном тач. 4) може се значајно утицати на положај разлучног повериоца.
Уколико стечајни судија одреди меру забране или привременог одлагања спровођења извршења према стечајном дужнику, та ће мера укључити и забрану, односно одлагање остваривања права разлучних поверилаца и тиме у овој фази стечајног поступка практично онемогућити њихово остварење.
Наведено је последица положаја разлучног повериоца у стечају дужника, који је дефинисан чланом 80. Закона о стечају.
Цитираним чланом предвиђено је да се разлучно право, од тренутка отварања стечајног поступка, може остварити искључиво у стечајном поступку, осим у случају укидања забране извршења и намирења. То је правило остварења права разлучних поверилаца, па је управо и мери обезбеђења одређеној у овој фази поступка циљ да спречи да до тренутка отварања стечајног поступка разлучни повериоци спроведу ван стечаја поступке за остварење својих права, с намером да се она остваре у току стечајног поступка, односно по правилима која важе у стечајном поступку.
Наведене мере важе само до окончања претходног стечајног поступка, али је законом унета и могућност стечајном судији да их у било које доба, а то значи и приликом доношења и касније у току претходног стечајног поступка, услови или укине уколико проценом околности и на основу чињеница које је сазнао до тог тренутка, закључи да је то потребно.
Укидање наведених мера или њихова измена врши се на законом прописан начин. Чланом 93. Закона о стечају прописан је начин и услов за укидање и условљавање мера забране извршења.
Сходно изнетом, и мера којом је забрањено остварење права разлучном повериоцу биће укинута или условљена, ако су испуњени услови за укидање забране извршења и намирења дефинисаних чланом 93. Закона о стечају. Ако до наведеног укидања дође, разлучни повериоци ће моћи да наставе остварење својих разлучних права у претходном стечајном поступку, све до тренутка отварања стечаја, односно до наступања његових правних последица. Циљ наведених мера, као и забране извршења и намирења по отварању стечајног поступка, јесте да се обезбеди одговарајућа заштита имовине на начин којим ће се осигурати да вредност и стање имовине стечајног дужника остану непромењени.
Изменом ст. 5. члана 93. Закона о стечају, извршеним Законом о изменама и допунама Закона о стечају, предвиђено је да стечајни судија на писани захтев разлучног повериоца, који садржи процену вредности имовине која је предмет разлучног права, доноси одлуку о укидању или условљавању мера обезбеђења из члана 62. ст. 2. тач. 4) Закона, а то значи забране или привременог одлагања извршења које се односи на остваривање права разлучних поверилаца), или забране извршења из ст. 1. истог члана (односно забране извршења на имовини стечајног дужника) у односу на имовину која је предмет разлучног права, ако је вредност предметне имовине мања од износа обезбеђеног потраживања, а предметна имовина није од значаја за реорганизацију.
Процену вредности имовине мора сачинити овлашћено стручно лице и она не може бити старија од годину дана пре отварања стечаја.
Важно је уочити да по испуњењу свих ових услова стечајни судија сада (по изменама Закона) мора (а не само може) да укине или услови наведене мере обезбеђења, ради одговарајуће заштите разлучног повериоца.
Према ст. 6. члана 93. Закона о стечају стечајни судија, на писмени захтев разлучног повериоца, може да донесе одлуку о укидању и условљавању мера обезбеђења из члана 62. ст. 2. тач. 4) као и забране извршења и намирења из ст. 1. истог члана у односу на имовину која је предмет разлучног права ако:
1) стечајни дужник или стечајни управник нису на прави начин заштитили предметну имовину која је предмет разлучног права, тако да је њена безбедност изложена ризику;
2) ако се вредност предметне имовине смањује, а нема друге могућности да се обезбеди примерена и ефикасна заштита од смањења вредности имовине;
До измене Закона о стечају, извршене Законом о изменама и допунама Закона о стечају, као услов је, под тач. 3), било наведено и да је потребно да је вредност предметне имовине мања од износа обезбеђеног потраживања тог повериоца, а та имовина није од кључног значаја за реорганизацију.
Изменама ст. 5. члана 93. Закона о стечају, увођењем обавезе суда да укине меру забране извршења по предлогу разлучног повериоца у случају постојања ових околности, престала је потреба да се оне дефинишу и у овом ставу.
Могућност и право разлучног повериоца да тражи укидање или условљавање мера обезбеђења, иако је законом предвиђено у јасно опредељеним случајевима, представља веома значајну заштиту права разлучног повериоца, спречавањем наступања околности у којима он своје разлучно право не би могао да оствари због пропасти ствари или умањења њене вредности, или би се значајно смањила могућност наплате због умањења вредности разлучним правом оптерећене ствари.
Положај разлучног повериоца ојачан је и изричитим законским нормама које обавезују стечајног судију да у року од 15 дана од дана пријема захтева одлучи о наведеном захтеву разлучног повериоца за укидање и условљавање мера обезбеђења.
До измена Закона о стечају било је прописано да ће се, ако у року од 15 дана стечајни судија не одлучи по захтеву разлучног повериоца, сматрати да је забрана извршења привремено укинута у односу на подносиоца захтева у оној мери у којој је укидање неопходно за остварење права разлучног повериоца на имовини која је предмет обезбеђења његове имовине у складу са законом, те ће он моћи да оствари своја разлучна права. Ова законска претпоставка (да је укинута изречена мера обезбеђења) била је значајна за положај разлучног повериоца. Како је, међутим, изменама Закона, уведена обавеза, а не само могућност, суда да у наведеној ситуацији укине одређену меру забране извршења (што је, свакако, значајније ојачало положај разлучног повериоца), то је престала потреба за овом законском претпоставком, па је новелираним чланом 93. Закона о стечају она брисана. Питање евентуалних последица непоступања суда у року који је сада одређен на 15 дана, није регулисано, што може довести до проблема у пракси.
Законодавац је предвидео и друге могућности усмерене ка заштити права разлучних поверилаца. Тако разлучни поверилац има права да стечајном судији даје и одређене предлоге у циљу заштите имовине која је предмет разлучних права. Разлучни поверилац може да предложи одговарајућу заштиту имовине, а стечајни судија је дужан да донесе одлуку о таквом предлогу разлучних поверилаца. Ради обезбеђења положаја и потраживања разлучног повериоца могу се одредити законом побројане мере које су дефинисане као:
1) исплата редовних новчаних надокнада разлучном повериоцу, чији је износ једнак износу за који се умањује вредност имовине или надокнада за стварне или предвиђене губитке;
2) замена имовине или одређивање додатне обезбеђене имовине довољне за надокнаду смањене вредности или губитка;
3) подела прихода или дела прихода добијених коришћењем имовине која је предмет обезбеђеног потраживања разлучном повериоцу до висине његовог обезбеђеног потраживања или предаје средстава добијених отуђењем ове имовине, ако је имовину отуђио стечајни дужник пре или током претходног стечајног поступка;
4) поправка, одржавање, осигурање или мере посебног обезбеђивања и чувања имовине;
5) друге заштитне мере или друге врсте надокнаде за које стечајни судија сматра да ће заштитити вредност имовине разлучног повериоца.
Евидентно је да је Закон регулисао само неке мере које је предвидео као најчешће одговарајуће мере заштите имовине, али је оставио могућност стечајном судији да, имајући у виду конкретан случај, изрекне и друге мере.
Наведене мере за заштиту имовине могу се одредити само у фази спровођења стечаја, односно по његовом отварању, а не и у фази претходног стечајног поступка.
Мере које се одређују у фази претходног стечајног поступка јесу мере обезбеђења дефинисане чланом 62. Закона о стечају и њих, према изричитом члану, може доносити суд по службеној дужности или на захтев подносиоца предлога, док се мере које штите положај разлучног повериоца, односно имовину на којој он има разлучно право, доносе само на основу предлога разлучног повериоца.
О предлогу за одређивање наведених мера, судија је дужан да донесе одлуке хитно, тј. у најкраћем року.
Повезано тумачење одредаба о положају разлучног повериоца и мерама обезбеђења, али и могућности њиховог укидања и условљавања, као и могућности предлагања мера одговарајуће заштите имовине на којој постоји разлучно право у току стечајног поступка, указује да је интенција законодавца била да се појача положај разлучног повериоца у стечају његових дужника. У досадашњој пракси је примећено да су разлучни повериоци били недовољно заштићени, односно да је често из разлога који се не могу ставити у кривицу разлучних поверилаца долазило до осујећења могућности остварења њиховог права.
Све законом предвиђене мере, међутим, нису у пракси нашле своју пуну примену, па су измене Закона о стечају усмерене управо у том смеру, посебно у делу где се сада предвиђа обавезно укидање мера забране извршења у одређеним ситуацијама (члан 93. ст. 5. Закона о стечају).
[signoff]
СУДСКА ПРАКСА:
Залога на имовини трећих лица
„…Повериоци који имају новчано потраживање према стечајном дужнику, али је оно обезбеђено заложним правима на имовини трећег лица, нису разлучни повериоци у наведеном стечајном поступку који се спроводи над дужником јер немају и право првенственог намирења из средстава остварених продајом дела или целе његове имовине. Овакви повериоци су у односу на стечајног дужника стечајни повериоци, јер се средства обезбеђења која имају не односе на његову имовину. Стога ће у стечају свог дужника они пријавити и остварити права као стечајни повериоци.
Специфичност њихове позиције јесте у томе што у случају предлагања и гласања о плану реорганизације, он не може бити у истој класи с другим стечајним повериоцима који нису ни на који начин обезбеђени заложним правима на имовини трећих лица, јер је управо због извесности њихове наплате реализацијом заложних права на имовини трећег лица, њихова позиција знатно другачија од других стечајних необезбеђених поверилаца, па стога они морају бити издвојени у посебну класу управо због свог специфичног положаја и интереса.ˮ
Билтен судске праксе привредних судова, бр. 4/2011
[/signoff]