Редовни правни лекови у кривичном поступку – 2. део

У другом делу текста о редовним правним лековима аутор ће се бавити садржином жалбе, жалбеним поступком, жалбом против другостепене пресуде и жалбом против решења.

 

У нашем првом тексту који се бавио редовним правним лековима у кривичном поступку, описане су основне карактеристике жалбе као правног лека којим се нападају неправноснажне судске одлуке. Поред тога, објашњавајући какву врсту недостатка једна судска одлука треба да садржи како би се од суда правног лека могло захтевати њено укидање или преиначење, описане су детаљно све законом предвиђене жалбене основе. Такође, говорећи о појединим формалностима у жалбеном поступку, наведено је који су то законом прописани рокови у којима странке и друга законом овлашћена лица (титулари права на изјављивање жалбе) имају право да изјаве жалбу, као и када и на који начин се ова лица могу одрећи изјављивања жалбе или одустати од благовремено изјављене жалбе.

Садржина жалбе

Састављање жалбе, као и када су у питању и друге формалности код правних лекова, не може бити сасвим слободно и произвољно. Наравно, као и на другим местима у правном систему уопште, форма ни овде није нити може бити прописана себе ради, већ јој је циљ да створи услове да се по одређеном предмету уопште може поступати, да олакша и омогући странкама и службеним лицима да се на најрационалнији начин са ставом свих актера кривичног поступка могу упознати, као и да створи услове за доношење правичне судске пресуде. Одредбе које се односе на обавезну садржину жалбе, као и на поступање са неуредном жалбом, одређене су члановима 435. и 436. Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014). Наиме, жалба треба да садржи пет елемената:

1. означење пресуде против које се жалба изјављује – како би првостепени суд могао да је доведе у везу са конкретним предметом;
2. навођење основа због кога жалилац пресуду побија – о сваком од ових основа смо, како је претходно речено, говорили у нашем првом тексту;
3. образложење жалбе – које се односи на појашњење конкретних разлога садржаних у оквиру жалбеног основа, због којих се пресуда побија;
4. предлог да се пресуда коју жалилац побија: 1. преиначи или 2. укине, и то: а) у потпуности или б) делимично;
5. потпис лица које жалбу изјављује.

Жалба се подноси суду који је изрекао првостепену пресуду и мора садржати све елементе, податке, прилоге и неопходан број поднесака, како за суд, тако и за противну страну, браниоца и оштећеног, јер се ова лица морају упознати са жалбеним наводима, а на тај начин им се пружа и прилика да у односу на њих изнесу свој став путем одговора. Члан 436. ЗКП-а бави се преиспитивањем техничке исправности жалбе од стране првостепеног суда. Нечитка жалба или она која не садржи пет обавезних елемената, сматра се неуредном. Поступање у односу на такву жалбу разликује се у зависности од тога ко је подносилац жалбе и да ли је имао одговарајућу стручну правну помоћ, као и какав је недостатак садржине жалбе у питању. Потврђујући наш став са почетка претходног пасуса – да постојање појединих формалних елемената у садржини жалбе зависи и од конкретних околности случаја – навешћемо и једну одлуку из наше судске праксе.

Наиме, Апелациони суд у Београду је у свом решењу – решавајући о предлогу браниоца окривљене у одговору на жалбу, да суд жалбу треба да одбаци као неуредну јер није потписана – нашао да жалба изјављена телеграмом, која није потписана, није недозвољена нити неуредна. Суд је имао у виду изнети став у одговору који је поднет на изјављену жалбу и то да је жалба недозвољена и зато што није потписана, међутим, такав став је по оцени овог суда неприхватљив пошто је жалба изјављена телеграмом у коме не може бити потписана, а такво изјављивање жалбе је могуће.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж1. 3599/2013 од 2. 7. 2013. године).

Став 4. члана 436. ЗКП-а предвиђа услове под којима се у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази, дакле они који нису изношени и предлагани у првостепеном поступку, као и они докази који су већ предлагани, али чије извођење је првостепени суд одбио. Овакво изношење чињеница и предлагање доказа је могуће, али је жалилац дужан да наведе разлоге због којих их раније није изнео. Исто тако је дужан и да наведе доказе којима изнете чињенице потврђује, а када предлаже доказе, дужан је и да наведе чињенице које помоћу изнетих доказа жели да потврди.

Тако је у једној пресуди Привредног Апелационог суда речено: У ситуацији када странка, жалилац, у жалби износи нове чињенице које није изнела у првостепеном поступку, дужна је да наведе разлоге због којих те чињенице није могла да изнесе у току тог првостепеног поступка. У супротном, другостепени суд неће узети у обзир нове чињенице на које се жалбом указује. Такође, неопходно је кумулативно испуњење другог услова, односно да жалилац наведе доказе на основу којих би се новоизнете чињенице могле доказати или другостепени суд уопште неће разматрати ове жалбене наводе жалиоца јер су исти у том случају недозвољени.

(Пресуда Привредног апелационог суда, Пкж. 401/2013 од 21. 1. 2014. године, Судска пракса привредних судова – Билтен бр. 4/2013).

Поступање суда по жалби

Поступак суда по жалби може се разликовати у односну на два стадијума:

а) поступак пред судом првог степена и

б) поступак пред судом другог степена.

Жалбени поступак пред првостепеним судом

За уводно поступање првостепеног суда по жалби може се рећи да представља претходну фазу жалбеног поступка. Он овде пре свега треба да утврди постојање процесних претпоставки за наставак поступка по жалби. Дакле, испитивање формалне стране жалбе од стране суда првог степена односи се на утврђивање:

1. да ли је жалба благовремена, односно изјављена у законском року;
2. да ли је дозвољена, односно изјављена од стране овлашћеног лица, лица које се жалбе није одрекло, односно од ње одустало;
3. да ли је жалба уредна.

Иако смо о неуредности жалбе говорили и у претходном делу нашег текста, поменућемо да се неуредном жалбом може сматрати и она коју је суду доставио оштећени као тужилац, уз напомену да ће образложење накнадно доставити, па исто накнадно не достави (Пресуда Основног суда у Новом Пазару, 4К. бр. 839/10 (07) од 30. 8. 2010. год., и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж1 бр.5236/10 од 8. 11. 2010. год.).

Међутим, уколико председник већа првостепеног суда решењем не одбаци жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, изузетно он може поново отворити главни претрес пред првостепеним судом и наставити доказни поступак, а након њега и донети нову пресуду, односно мериторно одлучити о жалби, и то уколико оцени да су у жалби, према његовој оцени, изнете чињенице и предложени нови докази који могу допринети свестраном расправљању предмета доказивања (став 1. и 2. члана 443. ЗКП-а). Оваква могућност својеврсног ресуђења предвиђеног закоником, представља новину уведену Закоником о кривичном поступку из 2011. године, а циљ јој је да растерети другостепени суд и пружи прилику првостепеном суду да сам отклони своје евентуалне грешке у утврђивању чињеничног стања, које су садржане у одлуци која се жалбом напада. Овде се најчешће ради о очигледним грешкама и пропустима првостепеног суда које и он сам може приметити и отклонити, без прављења непотребног посла вишем суду. Наравно, и против такве нове пресуде првостепеног суда, којом је његова ранија пресуда потврђена или преиначена, може се изјавити жалба (члан 443. став 3).

Уколико пак председник већа првостепеног суда оцени да изнете чињенице и новопредложени докази не могу допринети свестраном расправљању предмета доказивања, првостепени суд ће примерак жалбе доставити на одговор супротној страни, а пошто прими одговор супротне стране или након истека осмодневног рока за одговор, доставиће жалбу и евентуални одговор на жалбу са свим списима предмета другостепеном суду (члан 444. ЗКП-а). Одговор супротне стране на жалбу не представља обавезу за њу, већ искључиво њено право којим јој се омогућава да изложи свој став о жалби и у односу на њу изнесе аргументе.

Жалбени поступак пред другостепеним судом

Жалбени поступак пред вишом судском инстанцом започиње фазом која се углавном означава као припрема за одлучивање и карактерише је значајна улога судије известиоца или у нарочито сложеним предметима – више судија известилаца. Улога судије известиоца у овом уводном делу жалбеног посупка пред другостепеним судом, представља упознавање и проучавање списа предмета и вршење припрема како би се олакшало и омогућило већу да на најефикаснији начин одлучи о жалби. Поред осталог, уколико судија известилац утврди да писмено израђена пресуда садржи очигледне грешке, недостатке или несагласности, вратиће списе предмета пре одржавања седнице већа другостепеног суда, како би председник првостепеног већа донео решење о исправци оваквих грешака (члан 445. став 4).

Тако је оправдано првостепеном суду вратити спис пре одржавања седнице већа пред другостепеним судом када судија или записничар нису потписали првостепену одлуку (Решење Другог општинског суда у Београду, К. бр. 1958/05 од 5. 7. 2006. год.).  

Значајна улога судије известиоца долази до изражаја и у следећим фазама поступка пред другостепеним судом, а с обзиром на то да он презентира и износи списе кривичног предмета пред већем и странкама.

Дакле, након прелиминарне фазе која је препознатљива по бројним активностима судије известиоца, следи фаза одлучивања о жалби. Одлука о жалби се редовно доноси на седници већа, а изузетно, веће другостепеног суда може одлучити да се о побијаној пресуди одлучи након одржавања претреса.

Одлучивање другостепеног суда на седници већа

Седницу већа другостепеног суда, као обавезну фазу жалбеног поступка, заказује председник већа на предлог судије известиоца и о њој увек обавештава јавног тужиоца. О седници већа биће обавештени и оптужени или његов бранилац, оштећени као тужилац, приватни тужилац или њихов пуномоћник који је захтевао да буде обавештен о седници или је предложио одржавање претреса пред другостепеним судом (став 1. и 2. члана 447. ЗКП-а). Међутим, уколико би по процени већа присуство одређене странке или странака било корисно за разјашњење ствари, оно може одлучити да се и оне о седници већа обавесте иако то нису претходно захтевале (члан 447. став 3. ЗКП-а). Уколико се о седници већа обавештава оптужени који је у притвору или на издржавању казне лишења слободе, а има браниоца, његово обавезно присуство биће наређено само ако веће оцени да је то неопходно за разјашњење ствари (став. 4. члана 447. ЗКП-а). Као што и можемо видети из претходно наведеног, странке се о седници већа само обавештавају, па присуствовање истој не представља за њих обавезу, већ право које по својој вољи могу искористити. Самим тим је природно и да недолазак странака које су о седници већа уредно обавештене, не представља разлог који би спречио одржавање седнице већа.

Почетак седнице већа односи се на извештавање судије известиоца о стању ствари у списима предмета. Уколико пак седници присуствују странке и бранилац, судија известилац изложиће и садржај пресуде, а странке и бранилац изнеће наводе жалбе или одговора на жалбу (члан 448. ст. 1. ЗКП-а). На седници већа странке и бранилац не играју тако активну улогу као што то чине на главном претресу или претресу пред другостепеним већем, али веће од њих може затражити објашњења која су му потребна у вези са жалбом или одговором на жалбу. Улога странке и браниоца пред судским већем се, поред претходно наведеног, остварује и њиховом могућношћу да предложе већу да се, због допуне извештаја судије известиоца, прочитају поједини делови списа, а могу и сами предложити да им се дâ дозвола за пружање одређених појашњења својих ставова из жалбе или из одговора на жалбу (члан 448. ст. 2. ЗКП-а).

Одлучивање другостепеног суда на претресу

Да ли ће се пред другостепеним судом одржати претрес којим председава судија известилац – одлучује веће другостепеног суда. Иако ова фаза постука по жалби асоцира на главни претрес пред првостепеним судом, битно је напоменути да се овде не испитује основаност оптужбе, већ основаност жалбених навода. Члан 449. став 1. ЗКП-а одређује да ће се претрес пред другостепеним судом одржати ако је потребно да се, због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, изведу или понове докази који су изведени или одбијени од стране првостепеног суда, а постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес.

Тако у поступку којим се одлучује о жалби која се односи на другачије чињенично стање, односно када другостепени суд у жалбеном поступку утврђује одлучну чињеницу од које зависи правна квалификација кривичног дела, одлука не може бити донета у седници већа, већ само након одржаног претреса пред другостепеним судом.

(Пресуда Врховног Касационог суда, КЗЗ 179/10 од 27. 10. 2010. године).

На претрес пред другостепеним судом позивају се оптужени и њихови браниоци, овлашћени тужилац, оштећени, његов законски заступник и пуномоћник, као и они сведоци, вештаци и стручни саветници за које суд одлучи да се непосредно испитају, а упознавање са осталим доказима врши се у складу са правилима ЗКП-а, која се односе на одступање од непосредног доказивања на главном претресу (члан 449. став 2. ЗКП-а). Оптужени ће у позиву бити упозорен да ће претрес бити одржан у његовом одсуству, ако је уредно позван а свој изостанак не оправда, при чему ће му, уколико нема браниоца, бити постављен бранилац по службеној дужности (члан 449. став 3).

Уколико Закоником није другачије одређено, одредбе Законика које се односе на првостепени главни претрес, сходно ће се примењивати и на ток претреса пред другостепеним судом (члан 450. став 6). Претрес пред другостепеним судом започиње извештајем председника већа кога, као што смо рекли, представља судија известилац. Овај његов извештај треба да буде објективан и да не прејудицира судску одлуку, дакле у њему не треба да се наводе ставови судије известиоца о основаности жалбених навода (члан 450. став 1. ЗКП-а). Након излагања судије известиоца биће прочитана пресуда или део пресуде на који се жалба односи, а по потреби и записник о главном претресу. Такође се може извршити и увид у друге доказе на које се жалба односи. Пошто узме изјаве од странака, веће може одлучити да се уместо непосредног испитивања сведока или вештака који није присутан, изврши увид у записнике о њиховом испитивању или да председник већа укратко изнесе њихову садржину (члан 450. став 2). Жалилац се затим позива да образложи своју жалбу, а потом и противна страна да му одговори. Странке могу износити чињенице и предлагати оне доказе који су наведени у жалби или су у вези са тим доказима (члан 450. став 4). С обзиром на резултате претреса, овлашћени тужилац може да измени оптужницу у корист оптуженог, а у случају да се окривљени сагласи, може и одустати од оптужнице у целини или делимично. Овакву законску одредбу потврђује и наша судска пракса која каже да „у току претреса пред другостепеним судом измена оптужног акта не може бити извршена на штету оптуженог”. Наравно, у случају одустанка јавног тужиоца од оптужнице, оштећени има право да стекне својство оштећеног као супсидијарног тужиоца (члан 450. став 5. ЗКП-а).

Границе судског испитивања првостепене пресуде у жалбеном поступку

Законик о кривичном поступку својим члановима 451–454. уређује границе испитивања првостепене пресуде од стране другостепеног суда. Правило је да виши суд испитује пресуду првостепеног суда у границама жалбених навода, односно да испитује пресуду у оквиру основа, дела и праваца побијања који су истакнути у жалби која је поднета благовремно од стране овлашћеног лица (члан 451. став 1). Међутим, у одређеним, Закоником предвиђеним, ситуацијама суд по службеној дужности мора испитати одлуку о кривичној санкцији поводом жалбе изјављене у корист окривљеног, и то: 1. ако је жалба изјављена због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због повреде кривичног закона; 2. ако жалба не садржи следеће елементе који чине обавезну садржину жалбе: а) основ за изјављивање жалбе и б) образложење жалбе (члан 451. став 2. ЗКП-а). Дакле, суд ће у претходно наведеним ситуацијама испитати такву одлуку и када се тај део пресуде не побија жалбом, а циљ оваквог решења је да се пресуда још једном испита у делу који може бити веома важан за интересе окривљеног, па и интересе правног система уопште.

Обавеза другостепеног суда да по службеној дужности испита све одлуке о кривичним санкцијама, обухвата наравно и његову дужност да испита одлуку о изреченој мери безбедности.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1. 4740/2013 (2) од 14. 2. 2014. године).

Став 3. члана 451. Законика допушта да другостепени суд преиначи првостепену пресуду поводом жалбе тужиоца на штету окривљеног у корист окривљеног, а у погледу одлуке о кривичној санкцији.

У случају да је на главном претресу пред првостепеним судом учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети, жалилац се на ову повреду закона може позивати у жалби само ако ту повреду није могао изнети у току главног претреса или је изнео, али је првостепени суд није узео у обзир (члан 452. ЗКП-а).

Принцип забране преиначења пресуде на штету окривљеног важи наравно и овде, а огледа се у правилу да када се изјави правни лек само у корист окривљеног, виши суд побијану одлуку не може да измени на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције (члан 453. ЗКП-а).

Тако ће бити повређено начело забране reformation in peius, када у поновљеном поступку, након укидања раније првостепене пресуде по жалби браниоца окривљеног, он буде осуђен на казну лишења слободе, уз изрицање мере безбедности забране управљања моторним возилом, иако му ова мера није била изречена првостепеном пресудом.

(Пресуда Врховног касационог суда, Кж. 59/2012 од 5. 9. 2012. године)

Када је у питању привилегија здруживања, „ако другостепени суд поводом било чије жалбе утврди да су разлози због којих је донео одлуку у корист оптуженог, од користи и за саоптуженог који није изјавио жалбу или је није изјавио у том правцу, поступиће по службеној дужности као да таква жалба постоји” (члан 454. ЗКП-а).

Принцип beneficium cohaesionis (у истој ситуацији поступа се на исти начин према истоветним случајевима) важи и у ситуацији када суд поводом жалбе на штету окривљеног, испитујући је по службеној дужности, утврди да треба применити блажи закон према окривљеном, те ће морати да примени блажи закон и према другом окривљеном, без обзира на то што се у односу на њега тужилац није жалио.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 3565/06 од 29. 12. 2006. године).

Одлуке другостепеног суда о жалби

Одредбе које се односе на одлуке другостепеног суда по жалби, налазе се у члановима 455–460. ЗКП-а. Другостепени суд у седници већа или на основу одржаног претреса о жалби против првостепене пресуде може одлучити на три начина, и то:

1. Одбацивањем жалбе у форми решења као неблаговремене, недозвољене или неуредне (другостепени суд то чини у ситуацијама када првостепени суд сам пропусти да ово учини).
2. Одбијањем жалбе као неосноване у форми пресуде којом потврђује првостепену пресуду, и то када утврди да су кумулативно испуњени следећи услови: а) да не постоје разлози због којих је жалба изјављена; и б) да није нашао повреде закона на које би морао да пази по службеној дужности.

3.1. Усвајањем жалбе у форми решења којим укида првостепену пресуду и враћа предмет на поновно суђење првостепеном суду, и то алтернативно: а) уколико утврди да постоји битна повреда одредаба кривичног поступка, осим када због ових повреда пресудом преиначује првостепену пресуду; или б) ако сматра да је због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања на које се у жалби указује, потребно наредити нови главни претрес пред првостепеним судом. Виши суд може и наредити да се нови главни претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем (члан 458. став 2. ЗКП-а).

3.2. Усвајањем жалбе у форми пресуде којом преиначује првостепену пресуду: а) уколико сматра да, с обзиром на утврђено чињенично стање, у првостепеној пресуди постоји повреда која се односи на неправилну примену материјалног кривичног закона, неправилну одлуку о кривичној санкцији или друге одлуке, а у односу на стање ствари, и ако је првостепени суд повредио одредбе кривичног поступка које се односе на застарелост кривичног гоњења и постојање амнестије или помиловања, као и на већ правноснажно пресуђену ствар или околности које трајно искључују гоњење, постојање оптужбе овлашћеног тужиоца или одобрења надлежног органа, прекорачења оптужбе, забрану reformatio in peius; б) уколико поступа по службеној дужности поводом жалбе изјављене у корист оптуженог или када поводом жалбе тужиоца на штету окривљеног преиначује пресуду у корист окривљеног.

Другостепени суд своју одлуку свакако мора да образложи како би објаснио своје схватање на коме темељи одлуку, али и како би првостепеном суду указао на то које грешке треба да исправи онда када му предмет враћа на поновно суђење. Своје одлуке другостепени суд доставља странкама и другим правно заинтересованим лицима преко првостепеног суда.

Поновно суђење пред првостепеним судом

Након укидања пресуде од стране другостепеног суда, предмет се враћа првостепеном суду на нови главни претрес. Нови главни претрес биће поновљен у оном делу који је пресудом вишег суда и укинут, дакле у целини уколико је пресуда укинута у целини или само у поједином делу ако је пресуда укинута делимично. Стара оптужница, наравно, представља основу за нови главни претрес, а странке на њему могу истицати нове чињенице и износити нове доказе. Првостепени суд је дужан да изведе све процесне радње и да расправи сва питања на која му је указано одлуком другостепеног суда, дакле везан је одлуком вишег суда у погледу активности које мора да обави, али је, наравно, слободан у доношењу своје одлуке. При изрицању нове пресуде првостепени суд је везан забраном преиначења на штету окривљеног (члан 462. став 4. ЗКП-а).

Жалба против другостепене пресуде

По правилу, жалба против одлуке другостепеног суда се не може изјавити, те се кривични поступак редовно завршава након жалбеног поступка, доношењем другостепене судске одлуке у форми решења или пресуде. Међутим, против пресуде којом је другостепени суд преиначио првостепену пресуду којом је оптужени ослобођен од оптужбе, и изрекао пресуду којом се он оглашава кривим, жалба се може изјавити (члан 463. ЗКП-а). Овакво законско решење је оправдано, како с обзиром на угроженост и значај интереса који се грешком садржаном у оваквој пресуди могу начинити окривљеном, тако и с обзиром на чињеницу да постоји огромна разлика између првостепене и другостепене одлуке, па се чини логичним да је ипак потребно да неко трећи реши случај. О овој жалби решава апелациони суд по правилима која важе за поступак у другом степену (члан 454. став 1).

Жалба против решења

Законик о кривичном поступку члановима 465–469. регулише одредбе које се односе на изјављивање жалбе против решења.

За разлику од пресуде против које је изјављивање жалбе готово увек могуће, жалбе против решења могу се поделити на оне против којих је њено изјављивање редовно могуће а само изузетно, односно у Закоником прописаним случајевима недозвољено, на оне против којих је изјављивање редовно искључено а само изузетно дозвољено, као и на оне против којих изјављивање овакве жалбе није могуће. Тако против решења органа поступка које је донето у првом степену, овлашћена лица увек могу изјавити жалбу, осим уколико Закоником о кривичном поступку није изричито одређено да је изјављивање овакве жалбе недозвољено (члан 465. став 1. ЗКП-а). Против решења донетог у истрази и у поступку оптужења, изјављивање жалбе није дозвољено, осим у Закоником посебно предвиђеним случајевима када је изјављивање овакве жалбе могуће (члан 465. став 2. ЗКП-а).

Тако је у једном решењу Апелационог суда у Београду поводом недозвољености изјављивања жалбе против решења којим је одбијен предлог одбране за укидање притвора, речено: Жалба окривљеног, изјављена против наведеног решења, није дозвољена будући да одредбе ЗКП-а изричито не прописују да је против решења којим је одбијен предлог окривљеног или браниоца за укидање притвора жалба дозвољена.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж2. По1 58/2012 од 20. 2. 2012. године).

Слично претходном, и против решања другостепеног суда жалба није дозвољена осим уколико ЗКП-ом није другачије предвиђено (члан 465. став 4. ЗКП-а). Када су у питању решења која се доносе ради припремања и одржавања главног претреса, овлашћена лица се на њих могу жалити само у жалби на пресуду, док против решења Врховног касационог суда изјављивање жалбе није могуће (члан 465. став 3. и 6. ЗКП-а).

Овлашћена лица жалбу на решење изјављују органу поступка који је решење и донео. Одлучујући о жалби, суд је њом везан, па решење испитује у оквиру основа, дела и праваца побијања који су истакнути у жалби (члан 467. став 1. ЗКП-а).

Решавајући о жалби, суд је решењем може одбацити уколико је неблаговремена, недозвољена или неуредна, али када је у питању неуредност жалбе, суд води рачуна о свим околностима, па уколико је у изјављеној жалби омашком погрешно означен датум решења против кога се жалба изјављује, али се из њене садржине може без сумње утврдити на које се решење односи, жалба се неће сматрати неуредном.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж2. 1775/2012 од 20. 6. 2012. године).

Суд жалбу може и одбацити као неосновану или је уважити, те решење преиначити или га укинути и вратити на поновно одлучивање.

 

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ: Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 94/2016) ступио је на снагу 1. 6. 2017. године. Кратак осврт на измене и допуне Кривичног законика, аутора Николе Пантелића и Бојане Радивојевић, објављен је у јануарском броју нашег часописа на страни 62.   Закон о спречавању насиља у породици („Сл. гласник РС”, бр. 94/2016) почео је да се примењује 1. 6. 2017. године. Текст аутора Николе Пантелића, Шта доноси Закон о спречавању насиља у породици, објављен је у фебруарском броју нашег часописа на страни 78.