Редовни правни лекови у кривичном поступку – део први

У  првом делу овог дводелног текста аутор пише о  жалби против првостепене пресуде у кривичном поступку, титуларима права на подношење жалбе и основима за изјављивање жалбе.

 

У зависности од става странака или других законом овлашћених лица према судској одлуци коју је изрекао суд нижег степена, кривични поступак предвиђа и могућност поступка по правним лековима који, уколико се употребе, представљају последњу фазу кривичног поступка. Дакле, уколико су овлашћени субјекти незадовољни судском одлуком нижег суда јер сматрају да је она незаконита или неправилна, могу је побијати правним леком и тражити да се она судском одлуком укине или преиначи. Како је употреба правног лека факултативна, она представља право, а не и обавезу овлашћених лица да га користе, па постојање ове фазе кривичног поступка искључиво зависи од њихове воље. Међутим, како постоји могућност да услед многобројних околности одређена судска одлука садржи грешке, установљење правних лекова у служби је и правичности, као и остварења законитости судских одлука, јер омогућава вишим судским инстанцама да исправе евентуалне недостатке садржане у одлукама нижих судова. С обзиром на штету коју може причинити грешка садржана у одређеној судској одлуци, а посебно на права која може угрозити кривична пресуда, право на правни лек је и једно од основних људских права, па њега гарантује и Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006) који у свом чл. 36. ст. 2. предвиђа да „свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу”.

За разлику од ванредних правних лекова, редовним правним лековима се нападају неправноснажне судске одлуке. Такође, за разлику од ванредних правних лекова, редовним правним лековима се судске одлуке побијају по свим основима, правним и чињеничним.

Глава важећег Законика о кривичном поступку Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014) која се односи на „Поступак по правним лековима”, свој први део (чл. 432 – чл. 469) посвећује редовним правним лековима. Према одредбама Законика постоје три врсте редовних правних лекова који се разликују у односу на врсту и степен одлуке против које се улажу, и то су: 1. жалба против пресуде првостепеног суда; 2. жалба против пресуде другостепеног суда; 3. жалба на решење.

Жалба против првостепене пресуде

Рок за изјављивање жалбе и њено дејство

Када је у питању рок за изјављивање жалбе против првостепене пресуде у редовном кривичном поступку, овлашћена лица жалбу могу изјавити у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде (чл. 432. ст. 1. ЗКП-а). Код скраћеног кривичног поступка који се односи на кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или казна затвора до осам година, жалба се може изјавити у року од 8 дана од достављеног овереног преписа пресуде (чл. 509. ст. 1 ЗКП-а). Рокови за изјављивање жалбе су преклузивни, што значи да овлашћена лица која пропусте да изјаве жалбу у тако одређеном року, губе право на изјављивање жалбе против те пресуде. Међутим, Закоником није прописан рок у коме се жалба не би могла изјавити, па се жалба која је преурањена неће одбацити.

[signoff]

Тако је у једној одлуци Апелационог суда у Нишу наведено:

„Имајући у виду да је кривичним закоником, одредбом чл. 446. ст. 6. ЗКП-а, прописан само преклузивни рок за изјављивање жалбе, а не и дилаторни рок у коме се та радња не би смела вршити, то нема ни стварног разлога да се преурањена жалба одбаци. Околност да бранилац још није прочитао пресуду не може изазвати штету јер он своју жалбу увек може допунити по пријему пресуде до истека рока.”

(Решење Апелационог суда у Нишу, Кж. 1155/13 од 20. 8. 2013)

[/signoff]

 

Ипак, код нарочито сложених предмета, оно што представља фактичко питање је то што странке и бранилац могу одмах по објављивању пресуде захтевати додатни рок, тј. захтевати продужење рока за изјављивање жалбе (чл. 432. ст. 2. ЗКП-а). О овом захтеву ће одмах одлучити председник већа, а уколико га усвоји, рок за жалбу може продужити највише за још 15 дана (чл. 432. ст. 3. ЗКП-а).

У складу са правилом које редовно важи код редовних правних лекова, благовремено изјављена жалба против пресуде има суспензивно дејство, што значи да спречава наступање њене правноснажности и извршења (чл. 432. ст. 4. ЗКП-а).

Титулари права на изјављивање жалбе

Лица која Законик овлашћује на изјављивање жалбе су: странке (овлашћени тужилац и оптужени), бранилац оптуженог, оштећени и лице чији је предмет одузет или од кога је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом или имовина проистекла из кривичног дела. У корист оптуженог жалбу могу изјавити и одређена лица која су у блиском односу са њим, а то су: његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или другој трајној заједници живота, сродници по крви у правој линији, законски заступник, усвојитељ, усвојеник, брат, сестра и хранитељ (чл. 433. ст. 2).

Границе овлашћења лицима која имају права на изјављивање жалбе Законик даје имајући у виду њихов конкретни и непосредни правни интерес да побијају судску пресуду.

Тако јавни тужилац жалбу може изјавити како на штету тако и у корист оптуженог (чл. 433. ст. 3), што је у складу са његовом дужношћу да са једнаком пажњом испита све чињенице, како оне које терете окривљеног тако и оне које му иду у прилог. Ипак, јавни тужилац нема, рецимо, овлашћење да изјави жалбу због имовинскоправног захтева, па у случају да је ипак изјави, иста ће бити одбачена као недозвољена.

 

[signoff]

Једно решење Апелационог суда у Новом Саду поводом овога истиче:

„Таква жалба је недозвољена из разлога што тужилац не може изјавити жалбу на одлуку о имовинскоправном захтеву ни по општем овлашћењу да као странка изјављује жалбу на пресуду, ни по посебном овлашћењу да изјављује жалбу у корист окривљеног. Како тужилац нема овлашћења да тај интерес заступа током поступка, не може га заступати ни у жалбеном поступку.”

(Решење Апелационог суда у Новом Саду, Кж И 3853/10 од 25. 11. 2010)

[/signoff]

 

[signoff]

Оптужени првостепену пресуду може побијати по свим основима и може је изјавити само у своју корист, па ће жалбени суд правилно поступити када одбаци жалбу којом оптужени предлаже да буде строже кажњен.

(Врховни суд Србије, Кж. 830/91 од 16. 1. 1992)

[/signoff]

 

Бранилац и лица која су у закоником прописаном сродничком или одређеном блиском односу са оптуженим, жалбу могу изјавити и без посебног овлашћења оптуженог, али не и против његове воље, изузев ситуације када је оптуженом изречена затворска казна у трајању од тридесет до четрдесет година (чл. 433. ст. 6). Ова лица ни у ком случају не могу да изјаве жалбу на штету оптуженог или против његове воље, што се може установити и на посредан начин.

 

[signoff]

Тако ће се сматрати да је жалба изјављена против воље оптуженог уколико бранилац у жалби тврди да је окривљени као возач моторног возила, услед потпуне опијености био у стању привремене душевне поремећености, док оптужени у жалби наводи да у датој ситуацији није конзумирао алкохол.

(Врховни суд Србије, Кж. 233/64 од 13. 3. 1964)

[/signoff]

 

Оштећени који током поступка није имао својство супсидијарног тужиоца, пресуду може побијати само у одређеном обиму и то због одлуке суда о трошковима кривичног поступка и о досуђеном имовинскоправном захтеву (чл. 433. ст. 4). Одредба којом се овакав оштећени овлашћује да пресуду побија, и због одлуке суда о имовинскоправном захтеву представља новину садржану у новом Законику о кривичном поступку, којом је решено раније спорно питање његовог права да се жали и из овог разлога.

С друге стране, оштећени од кога је јавни тужилац преузео кривично гоњење може изјавити жалбу због свих основа због којих се пресуда може побијати.

Лица чији је предмет одузет или од којих је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом или имовина проистекла из кривичног дела, такође могу изјавити жалбу и то само у погледу свог правног интереса, односно одузетог предмета, имовинске користи или имовине (чл. 433. ст. 5).

Када окривљени призна да је учинио кривично дело, а суд на оваквом доказу који је проистекао из исказа оптуженог, заснива своју пресуду јер признање оптуженог испуњава претпостваке да се може сматрати истинитим, оптужени, његов бранилац и друга лица која у корист оптуженог могу изјавити жалбу, могу због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања жалбу изјавити само у односу на чињенице од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције (чл. 433. ст. 7).

Одрицање и одустанак овлашћених лица од изјављивања жалбе

Како је претходно и истакнуто, од воље овлашћених лица зависи да ли ће правни лек искористити, те га они и не морају изјавити. Исто тако, с обзиром да је употреба жалбе њихово право, они се употребе правног лека могу и одрећи, али и одустати од жалбе коју су већ изјавили. Одрицање представља писмену или усмену изјаву овлашћеног лица да жалбу неће изјављивати. Међутим, с обзиром на последице које по окривљеног може произвести најстрожа кривична санкција, не може се одрећи од права на жалбу нити од ње може одустати оптужени коме је изречена казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година (чл. 434. ст. 3). Такође, оптужени се жалбе може одрећи тек пошто му је пресуда достављена, а само изузетно он то може учинити и пре тога, односно након објављивања пресуде, и то уколико су се тужилац и оштећени који може изјавити жалбу због свих основа, одрекли права на жалбу, и уколико том пресудом оптужени није осуђен на казну затвора (чл. 434. ст. 1). Оптужени својом изјавом може и одустати од благовремено изјављене жалбе и то до доношења одлуке другостепеног суда о њој. Он до тог тренутка може одустати како од жалбе коју је сам изјавио, тако и од жалбе коју је изјавио његов бранилац и лица која су у закоником прописаном сродничком или одређеном блиском односу са њим, а која могу изјавити жалбу у његову корист (чл. 434. ст. 2). Међутим, он никада не може одустати од жалбе коју је у његову корист изјавио јавни тужилац. Тужилац и оштећени се права на жалбу могу одрећи од тренутка објављивања пресуде па до истека рока за изјављивање жалбе, а такође, они од изјављене жалбе могу и одустати до доношења одлуке другостепеног суда (чл. 434. ст. 4).

 

[signoff]

У складу са деволутивним начелима Више јавно тужилаштво увек може одустати од жалбе нижег јавног тужилаштва и у таквој ситуацији суд ће жалбу одбацити као недозвољену. (Решење Вишег суда у Пожаревцу, 3 Кж 64/15 од 17. 3. 2015)

[/signoff]
У складу са смислом одредаба о одрицању и одустанку од жалбе, оне су трајног карактера и никада се не могу опозвати (чл. 434. ст. 5).

Основи за изјављивање жалбе

Основ правног лека представља конкретну врсту недостатка због кога се по Законику правни лек против судске одлуке може изјавити, те на основу тога захтевати од суда укидање правног лека или преиначење одређене судске одлуке. Како смо у претходном делу нашег текста и истакли, жалбом је судску одлуку могуће побијати и по правним и по чињеничним основима, па она представља потпун правни лек. Према одредбама Законика о кривичном поступку, основи за изјављивање жалбе су:

1. битне повреде одредаба кривичног поступка;
2. повреда кривичног закона;
3. погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање;
4. неправилна одлука о кривичној санкцији и другим одлукама.

Битне повреде одредаба кривичног поступка

Битне повреде одредаба кривичног потупка представљају кривичнопроцесне, дакле правне недостатке садржане у одређеној судској одлуци, због којих се она жалбом напада. Све ове повреде морају бити битне, али се према свом дејству на судску одлуку деле на апсолутно битне и релативно битне повреде одредаба кривичног поступка. Утврђивање постојања неке од апсолутно битних повреда одредаба кривичног поступка у судској одлуци, аутоматски повлачи њену незаконитост и неправилност. Релативно битне повреде одредаба кривичног поступка, са друге стране, обавезују жалбени суд да преиспита какав утицај таква одлука има на пресуду, те утврђивање сваке релативно битне повреде не мора аутоматски да повлачи њену незаконитост и неправилност.

Чланом 438. ст. 1. тачкама 1–11. Законик о кривичном поступку предвиђа апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка. Прва апсолутно битна повреда односи се на кривично гоњење, те ће повреда постојати уколико „је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена, или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење” (438. ст. 1. тачка 1). Како наведени разлози трајно искључују могућност кривичног гоњења, њихово постојање природно представља апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка.

Апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка односе се и на ситуације везане за надлежност и састав кривичног суда који је донео пресуду која се жалбом побија. Дакле, оваква повреда постоји уколико је пресуду донео стварно ненадлежан нижи суд који по одредбама о стварној надлежности није имао овлашћење да суди. Међутим, уколико је виши суд пресудио ствар која је у надлежности непосредно нижег суда, у складу са деволутивним начелом апсолутно битне повреде одредаба поступка неће бити (438. ст. 1. тачка 2). Када је у питању састав кривичног суда, повреда ће настати уколико је суд био непрописно састављен или је у изрицању пресуде учествовао судија или судија – поротник који није учествовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (438. ст. 1. тачка 3). Ова повреда ће постојати и ако је главни претрес био одложен, а није започео изнова пред измењеним већем нити су докази поново изведени, а нису прочитани ни искази већ саслушаних сведока ( ВС Словеније, Кж 62/69 од 21. марта. 1969).

Тачкама 4–6. члана 438. ст. 1. предвиђене су апсолутно битне повреде које се односе на одређене неправилности које се тичу главног претреса. Тако ће постојати повреда уколико је на главном претресу учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети (438. ст. 1. тачка 4). Закоником је ограничено право позивања у односу на ову тачку, па се жалилац на њу може позвати само уколико ту повреду није могао изнети у току главног претреса, или је изнео, али је првостепени суд није узео у обзир (члан 452. ЗКП-а). Апсолутно битна повреда постојаће и уколико на главном претресу нису учествовала лица чије је присуство обавезно на главном претресу (то могу бити: оптужени, бранилац, овлашћени тужилац, тумач и преводилац), или ако је оптуженом, браниоцу, оштећеном или приватном тужиоцу, противно његовом захтеву ускраћено да на главном претресу употребљава свој језик и да на свом језику прати ток главног претреса (438. ст. 1. тачка 5). Према одредбама члана 11. ст. 3. ЗКП-а, странке, сведоци и друга лица која учествују у поступку, имају право да током поступка употребљавају свој језик и писмо ако се поступак не води на њиховом језику. Став 4. истог члана прописује да превођење обавља преводилац. Дакле, улогу тумача не могу преузети чланови већа који знају језик окривљеног. До апсолутно битне повреде доћи ће и у случају да је, противно законику, искључена јавност на главном претресу (438. ст. 1. тачка 6). Овиме се обезбеђује јавност расправљања кривичне ствари.

Следећа апсолутно битна повреда одредаба кривичног поступка односи се на ситуацију у којој се поставља питање да ли је уопште постојала оптужба овлашћеног тужиоца (да ли је постојала тужба или сам овлашћени тужилац), односно одобрење надлежног државног органа за преузимање кривичног гоњења које је у неким случајевима обавезно (438. ст. 1. тачка 7).

[signoff]

Тако, рецимо, поступак вођен по приватној тужби за кривично дело које се гони по службеној дужности, те доношење пресуде по таквој тужби, представља ову повреду. (Пресуда ВСС, Кзз. 82/03 од 16. 11. 2003)

[/signoff]

Апсолутно битне повреде које се односе на пресуду, садржане су у оквиру тачака 8–11. члана 438. ст. 1. ЗКП-а. До повреде ће, наиме, доћи уколико пресудом није потпуно решен предмет оптужбе (438. ст. 1. тачка 8). Како суд мора решити оптужбу у целини, до ове повреде ће доћи уколико суд није донео одлуку о некој тачки оптужбе или у односу на неког или неке од оптужених. Апсолутна повреда ће постојати и уколико је оптужба прекорачена (438. ст. 1. тачка 9). Овиме се повређује идентитет између пресуде и оптужбе, те суд чини повреду прекорачујући своја овлашћења, судећи изван оптужбе. Такође, у ситуацији када се пресудом повреди забрана преиначења на штету оптуженог, постојаће апсолутно битна повреда поступка (438. ст. 1. тачка 10). Наиме, ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету (забрана reformation in peius). На овај начин се окривљени штити од могућности да у случају неуспеха жалбе која је изјављена само у његову корист, дође до погоршања његовог положаја. Последња апсолутно битна повреда предвиђена закоником постојаће уколико је изрека пресуде неразумљива (438. ст. 1. тачка 11). Пресуда је неразумљива у ситуацији када се из ње не може јасно утврдити њен смисао. Ово представља фактичко питање које се има ценити од случаја до случаја. 

 

[signoff]

Тако је у једном решењу Окружног суда у Београду истакнуто:

„Изрека пресуде је противречна разлозима пресуде када суд у личним подацима окривљене наводи да је осуђивана, док у образложењу пресуде стоји да је окривљена неосуђивана.”

(Решење Окружног суда у Београду, Кж. 185/03 од 7. 2. 2003)

[/signoff]

 

Релативно битне повреде одредаба кривичног поступка садржане су у ставу 2. члана 438. ЗКП-а.

Прва таква повреда постоји уколико се пресуда заснива на доказу који није законит (438. ст. 2. тачка 1). Како се код релативно битних повреда постојање узрочне везе између повреде и пресуде не претпоставља, пресуда може опстати ако би било очигледно, с обзиром на друге доказе, да би се и без незаконитог доказа имала донети иста пресуда.

Друга релативна повреда одредаба поступка предвиђена је чланом 438. ст 2. тачка 2. и односи се на ситуацију у којој постоје недостаци у саставу, односно изреци и образложењу пресуде: уколико је изрека пресуде противречна себи самој или су разлози пресуде противречни изреци; ако пресуда уопште не садржи разлоге; ако у њој нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања или су ти разлози потпуно нејасни или противречни; ако о чињеницама које су предмет доказивања, постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника. До провреде услед наведених разлога ће доћи само ако услед њиховог постојања није могуће испитати законитост и правилност пресуде.

 

[signoff]

У вези са овим је у једној судској пресуди речено:

„Уколико су разлози у побијаној пресуди у довољној мери јасни и уверљиви, из списа предмета и садржине изведених доказа недвосмислено произлази да заиста нема доказа о постојању објективног или субјективног обележја наведеног кривичног дела, није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка. Наиме, наведена противречност изреке и разлога не онемогућава да се испита законитост и правилност пресуде и није од таквог значаја да би утицала да се првостепена пресуда само због тога укине.”

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж1 130/15 од 26. 3. 2015)

[/signoff]

 

Последња релативно битна повреда, прописана чланом 438. ст. 2. тачком 3, односи се на ситуацију када суд у току главног претреса није применио или је неправилно применио неку одредбу Законика о кривичном поступку, а то је било од одлучног утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

 

[signoff]

Тако је у једном судском решењу наведено:

„Како је одлука о одређивању притвора против окривљеног донета без његовог саслушања, а не постоје докази на основу којих би се могло утврдити да уредно позван окривљени није дошао или да очигледно избегава пријем позива, веће је утврдило да је одлука о одређивању притвора окривљеном донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. ст. 2. тачка 3. у вези са чланом 212. ст. 2. и 4. ЗКП-а.” (Решење Вишег суда у Нишу, Кв 790/2013 од 14. 11. 2013)

[/signoff]

Повреда кривичног закона

Овај жалбени основ предвиђен чланом 439. ЗКП-а обухвата повреде одредаба кривичног материјалног права, дакле, како одредаба Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014) као основног извора кривичног материјалног права, тако и одредаба других закона у којима су садржане материјалне кривичноправне норме.

 

Прва оваква повреда се односи на кривично дело, односно на питање да ли је дело за које се оптужени гони уопште кривично дело (439. тачка 1). Повреда ће постојати уколико суд погрешно утврди постојање или непостојање неког од елемената опшег појма кривичног дела. Овде се ради и о ситуацији у којој суд погрешно утврди постојање кривичног дела иако је у питању привредни преступ или, рецимо, прекршај.

[signoff]

Тако је у једној пресуди апелационог суда у Новом Саду речено:

„Полазећи од наведеног, првостепени суд је учинио повреду кривичног закона из члана 369. став. 1. тачка 1. јер дело за које је окривљени првостепено оглашен кривим, није кривично дело већ прекршај, због чега је Апелациони суд преиначио побијану пресуду и окривљеног ослободио оптужбе.”

( Пресуда Аплационог суда у Новом Саду, бр. Кж.1-2492/12 од 4. 10. 2012)

[/signoff]

Ова повреда може постојати како на штету тако и у корист окривљеног.

Друга ситуација која се односи на повреду кривичног закона постоји уколико је на кривично дело које је предмет оптужбе, примењен закон који се не може применити (439. тачка 2). Ова повреда може постојати, рецимо уколико се кривично дело погрешно квалификује.

Трећа повреда кривичног закона постоји уколико је одлуком о кривичној санкцији или о одузимању имовинске користи, или о опозивању условног отпуста, повређен закон (439. тачка 3).

Последњи облик повреде кривичног закона постоји када су повређене одредбе о урачунавању забране напуштања стана, притвора или издржане казне, као и сваког другог облика лишења слободе у вези са кривичним делом.

 

[signoff]

Тако суд чини ову повреду када прекорачи своја овлашћења и учиниоцу изрекне меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, при чему унапред одреди дужину њеног трајања.

(Решење Окружног суда у Београду, К. бр. 412/06 од 25. 4. 2006)

[/signoff]

Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање

Као што и сам назив говори, овај жалбени основ своди се на чињеничне грешке, односно жалба се у овој ситуацији изјављује због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања од стране нижег суда. Члан 440. став 2. ЗКП-а прописује: „Чињенично стање је погрешно утврђено када је суд неку одлучну чињеницу која је предмет доказивања погрешно утврдио, а непотпуно је утврђено када неку одлучну чињеницу која је предмет доказивања није утврдио”. Одлучну чињеницу представља она која је релевантна односно значајна за решавање конкретног кривичног поступка. Како би се донела законита и правилна пресуда, потребно је да суд правилно утврди чињенично стање јер то представља услов за исправну примену кривичног закона. Међутим, суд је обавезан и да не само правилно већ и потпуно утврди постојање одлучних чињеница.

 

[signoff]

Тако је у једном решењу Вишег суда у Пожаревцу речено:

„Првостепени суд није на правилан начин ценио одредбе кривичног дела Грађење без грађевинске дозволе из члана 219а. став 1. КЗ-а, јер није у потпуности извео све доказе. Виши суд као другостепени поднету жалбу браниоца окривљене сматра основаном, с обзиром да се основано указује да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање јер је своју одлуку донео иако није извео све потребне доказе након чије оцене би донео правилну одлуку о кривици окривљене.”

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, 3 Кж 110/15 од 2. 7. 2015)

[/signoff]

 

Неправилна одлука о кривичној санкцији и другим одлукама

Члан 441. ЗКП-а прописује могућност побијања судске одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама које су донете у оквиру овлашћења које суд има, али уз неправилну примену појединих законских одредби.

Члан 441. став 1. ЗКП-а предвиђа да се „пресуда може побијати због одлуке о казни, условној осуди или судској опомени када том одлуком није учињена повреда закона (члан 439. тачка 3)‚ али суд није правилно одмерио казну с обзиром на чињенице које утичу да казна буде већа или мања‚ као и због тога што је суд погрешно изрекао или није изрекао одлуку о ублажавању или о пооштравању казне‚ о ослобођењу од казне‚ о условној осуди, о судској опомени или о опозивању условног отпуста”. Овде се ради о томе да је суд неправилно одмерио казну ценећи олакшавајуће и отежавајуће околности предвиђене чланом 54. Кривичног законика, или је погрешно применио прописе који се односе на ублажавање или пооштравање казне, о ослобођењу од казне, о условној осуди, о судској опомени или о опозивању условног отпуста. Други став истог члана предвиђа да се „одлука о мери безбедности или о одузимању имовинске користи може побијати када том одлуком није учињена повреда закона (члан 439. тачка 3)‚ али је суд погрешно изрекао или није изрекао одлуку о мери безбедности или одлуку о одузимању имовинске користи од лица на које је пренесена без накнаде или уз накнаду која не одговара стварној вредности”. Овде се такође ради о погрешној процени суда, у овом случају у односу на меру безбедности и одузимање имовинске користи. Став 3. члана 441. предвиђа да се одлука о досуђеном имовинскоправном захтеву или одлука о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, може побијати ако је суд овом одлуком повредио законске одредбе. Суд у овом случају својом одлуком повређује законске одредбе које се односе на имовинскоправни захтев и одлуку о одузимању имовине која је пристекла из кривичног дела. Последња ситуација из става 4. члана 441. односи се на одлуку о трошковима кривичног поступка која се може побијати ако је суд овом одлуком повредио законске одредбе, као и због тога што је суд погрешно изрекао или није изрекао одлуку о ослобађању оптуженог од дужности да у целини или делимично накнади трошкове кривичног поступка.

 

Напомена Редакције: У другом делу овог текста који ће бити објављен у једном од наредних бројева, бавићемо се садржином жалбе, жалбеним поступком, жалбом против другостепене пресуде и  жалбом против решења.