Регрес код штета у саобраћају у судској пракси

Судска пракса у вези са парницама за регрес код штета у саобраћају прилично је обимна и представља живу материју подложну променама и различитим тумачењима. Текстом који следи обухваћен је само део ове проблематике и то превасходно онај који се односи на право на регрес Гарантног фонда. И у будућности се могу очекивати занимљиви заокрети, посебно у области страначке легитимације, месне надлежности и доспелости регресног захтева

Регресни захтеви осигуравајућих друштава и Гарантног фонда, након што су оштећеним (трећим) лицима исплатили накнаду штете, прилично су чести у пракси судова и могу се поделити на оне који свој извор имају у уговору о осигурању од аутоодговорности – када је регресни поверилац осигуравајуће друштво, и на оне, много чешће заступљене у пракси, чији је извор у закону – када је регресни поверилац Гарантни фонд.

 

На спорове по регресном захтеву из саобраћајних удеса примењује се закон о осигурању који је био на снази у време када су осигуравајућа организација или Гарантни фонд исплатили накнаду штете трећем лицу, па се зато паралално примењују Закон о осигурању имовине и лица („Сл. лист СРЈ”, бр. 30/96 … „Сл. гласник РС”, бр. 93/12, у даљем тексту: ЗОИЛ), који је престао да важи осим одредаба члана 86, а на коме се првенствено заснива овај текст, и Закон о обавезном осигурању у саобраћају.

Важећи Закон о обавезном осигурању у саобраћају („Сл. гласник РСˮ бр. 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 и 7/13) готово на идентичан начин регулише право на регрес Гарантног фонда, као и претходно важећи, већ поменути закон.

Осим тога, на ову област се примењује и Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) који у свом члану 940. наводи да у случају осигурања од одговорности, осигуравач одговара за штету насталу осигураним случајем само ако треће оштећено лице захтева њену накнаду, те да осигуравач сноси, у границама своте осигурања, трошкове спора о осигураниковој одговорности.

 

ПРАВО НА РЕГРЕС / САДРЖАЈ ПРАВА / ГАРАНТНИ ФОНД

Садржина права истицања регресног захтева по исплати средстава из фонда Гарантног фонда прописана је у чл. 91. и 92. Закона о обавезном осигурању у саобраћају. Важећим Законом о обавезном осигурању у саобраћају је прописано оснивање Гарантног фонда, и то чланом 73, a затим су прописани послови који спадају у делокруг ове организације, и то чланом 74. Истим чланом је, између осталог, регулисано да у обављању послова прописаних законом Гарантни фонд остварује регресне захтеве у случајевима прописаним истим законом. Одредбом члана 91. ст. 2. даље је прописано да се регресни захтев по исплати осигуране суме, односно накнаде штете остварује од власника моторног возила, ваздухоплова, чамца или другог превозног средства који није закључио уговор о обавезном осигурању, за износ исплаћене накнаде, камату од исплате накнаде и трошкове поступка.

 

Чланом 92. важећег Закона о обавезном осигурању у саобраћају прописано је да се штета због смрти, повреде тела или нарушавања здравља, проузрокована употребом непознатог моторног возила, ваздухоплова и чамца, накнађује до износа на који је овим законом ограничена обавеза друштва за осигурање за штету проузроковану употребом тих превозних средстава, на дан настанка штетног догађаја и то из средстава Гарантног фонда. Ставом 3. истог члана прописано је да ако се после накнаде штете установи које је моторно возило, ваздухоплов или чамац проузроковао штету, регресни захтев се остварује према друштву за осигурање са којим је био закључен уговор о обавезном осигурању, за износ исплаћене накнаде, камату од исплате накнаде и трошкове поступка.

С друге стране, одредбом члана 29. ст. 2. Закона о обавезном осигурању у саобраћају регулисано је и таксативно набројано у којим случајевима се губи право из осигурања, док је ст. 2. истог члана регулисано да Друштво за осигурање које накнади штету оштећеном лицу ступа у права оштећеног лица према лицу које је одговорно за штету, за износ исплаћене накнаде, камату од исплате накнаде и трошкове поступка.

Право на регрес је везано за исплату износа штете оштећенима из саобраћајног удеса. Проузроковање штете има за последицу одговорност за ту штету под условима и на начин прописан Законом (чл. 154. и 174. ЗОО-а). Организација за осигурање и Гарантни фонд, након накнаде штете оштећеном лицу, ступају у његова права према лицу одговорном за штету за износ исплаћене накнаде, камату и трошкове, ако није наступила њена обавеза према условима уговора о осигурању од аутоодговорности.

У највећем броју спорова у којима је у питању регресно потраживање, пред судом се као тужилац појављује Гарантни фонд, а у мањем броју случајева осигуравајућа друштва. Стога је овај текст заснован првенствено на излагању права на регрес Гарантног фонда.

Садржина права истицања регресног захтева по исплати средстава из фонда Удружења осигуравача, односно Гарантног фонда била је прописана чланом 104. ст. 2. Закона о осигурању имовине и лица, у случају накнаде штете проузроковане употребом возила за који није био закључен уговор о обавезном осигурању, и тада се регресни захтев може остварити од власника неосигураног моторног возила; као и члана 105. ст. 2. истог закона, у случају накнаде штете због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузрокованих употребом непознатог возила.

Готово идентично регулисање права на регрес садржано је у одредбама 91. и 92. сада важећег Закона о обавезном осигурању у саобраћају.

Према наведеним законским одредбама, Гарантни фонд има право регреса само уколико су испуњени законски услови. Право регреса није аутоматско право накнаде штете које прелази на Гарантни фонд, већ се ради о самосталном праву за чије остварење у сваком конкретном случају морају бити испуњени законски услови. У том смислу, Гарантни фонд може остварити право на регрес у односу на власника неосигураног возила у случају када је оштећеном исплаћена штета која је проузрокована употребом непознатог возила. Ако се после исплате утврди које је возило проузроковало штету, тада Гарнтни фонд има право регреса према осигуравачу возила. Одговорност Гарантног фонда не заснива се на уговору о осигурању и зато нема места суброгацији Гарантног фонда у права и обавезе оштећених лица према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету у смислу члана 939. ЗОО-а.

У пракси се као спорно појавило питање према ком лицу Гарантни фонд може поставити захтев за исплату регреса: да ли само према власнику возила или и према лицу које је управљало возилом у тренутку штетног догађаја, а када је реч о неосигураном возилу. Ово питање је веома битно у ситуацији када је у питању возило страних регистарских таблица и када није могуће утврдити ко је његов власник.

Према одредби члана 99. ЗОИЛ-а, Гарантни фонд чине средства која се образују доприносом организација за осигурање ради економске заштите путника и трећих оштећених лица и тај фонд се користи за накнаду штета проузрокованих употребом неосигураних или непознатих превозних средстава и за накнаду штета проузрокованих употребом моторних возила за које је био закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом над којом је отворен стечајни поступак. Штета која је проузрокована употребом моторног возила иностране регистрације, чији се власник није осигурао од аутоодговорности, надокнађује се из Гарантног фонда према члану 97. поменутог закона. Гарантни фонд може остварити право на регрес по члану 104. ст. 2. Закона у односу на власника неосигураног возила, а по члану 105. ст. 2. Закона (када је исплаћена штета проузрокована употребом непознатог возила, па се после исплате утврди које је возило проузроковало штету и ко је његов осигуравач на дан штетног догађаја), према осигуравачу возила. Стога следи закључак да се Гарантни фонд може наплатити само од власника неосигураног возила, односно да Гарантни фонд нема право на регрес у односу на друга лица одговорна за штету, а самим тим ни према лицу које је управљало моторним возилом у тренутку настанка штетног догађаја.

ЗОИЛ не предвиђа алкохолисаност штетника као основ за регрес Гарантног фонда према штетнику. Чињеница да је саобраћајну незгоду тужени по регресној тужби проузроковао под дејством алкохола не омогућава остварење регресног потраживања Гарантног фонда према туженом, с обзиром на то да је одредбама чл. 99–107. ЗОИЛ-а таксативно предвиђено у којим случајевима се тужилац може регресирати од штетника, а у те случајеве не спада алкохолисаност штетника. Судови су у том смислу заузели став да је право истицања регресног захтева по исплати средстава из Фонда тужиоца прописано чланом 104. ст. 2. ЗОИЛ-а и то само у случају накнаде штете проузроковане употребом возила за који није био закључен уговор о обавезном осигурању и тада се регресни захтев може остварити од власника неосигураног моторног возила, као и чланом 105. ст. 2. истог закона, у случају накнаде штете због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузроковане употребом непознатог возила. Ово због тога што не постоји изричита законска норма којом је прописана могућност Гарантног фонда да оствари право регреса према лицу које је проузроковало саобраћајну незгоду у алкохолисаном стању. Ово становиште се образлаже чињеницом да је основни циљ установљавања Гарантног фонда економска заштита путника и трећих оштећених лица у законом прописаним ситуацијама, те губитак права на регрес тужилац сноси као свој пословни ризик.

 

ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА

Под одређеним условима, право регреса имају, такође, и осигуравајућа друштва у односу на физичка лица, возаче и то кроз губитак права осигурања. Организације за осигурање (осигуравајућа друштва) у случају када накнаде штету оштећеним лицима из штетног догађаја (за разлику од Гарантног фонда) ступају у права оштећеног према лицу које је одговорно за штету. То право је прописано одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима (ЗОБС) и Условима за осигурање власника, односно корисника моторних и прикључних возила од одговорности од штете причињене трећим лицима. Исти Услови су саставни део полисе осигурања и јављају се у правном промету као саставни део уговора о осигурању, као сагласност воља уговорних страна при закључењу уговора о обавезном осигурању у саобраћају, које прихватају обе уговорне стране и упознате су са њима. Oдредбом члана 108. важећег Закона о обавезном осигурању, између осталог, прописано је да су друштва за осигурање која обављају послове осигурања од аутоодговорности дужна да примењују заједничке услове осигурања.

 

У том смислу, сва осигуравајућа друштва имају Условима прописане ситуације које доводе до губитка права из осигурања и кад је обавеза осигуравача да накнади штету искључена у таксативно прописаним случајевима, а то су:

1) уколико је штета причињена од возача у стању под утицајем алкохола, дроге или других наркотика, а стање у коме се наведено лице налазило је у узрочно-последичној вези са насталом штетом;

2) уколико осигураник управља возилом без возачке дозволе, или без прописане дозволе за одређену врсту возила, као и кад му је одузета возачка дозвола или му је изречена мера безбедности, односно заштитна мера забране управљања моторним возилом, осим у случају управљања возилом за време обуке за стицање возачке дозволе по законским прописима за такву врсту возила (возач који код себе тренутно нема возачку дозволу или ју је изгубио, или му је дозвола истекла, не сматра се неовлашћеним возачем и према њему се не може изрицати регресни захтев);

3) ако је возач напустио лице места и тиме онемогућио утврђивање постојања или непостојања конзумирања алкохола, будући да се сматра да је возач под дејством алкохола или наркотика ако самовољно напусти место незгоде, односно избегне тестирање.

 

Ово заправо значи да када настане неки од ових случајева, осигуравајућа организација која трећем оштећеном лицу исплати накнаду штете има право на регрес од осигураника и возача за накнаду коју је исплатила.

 

ПОЈАМ НЕОСИГУРАНОГ ВОЗИЛА

У пракси се као спорно појавило питање тумачења појма „неосигурано возилоˮ. Наиме, ретки су, али могући, случајеви да је полиса издата од одређеног датума једне године са роком важења до истог датума следеће године, а да је штетни догађај настао на датум када је издата полиса и од ког датума је наведено да полиса важи. У тим случајевима се јавило као спорно питање да ли је за насталу штету одговоран Гарантни фонд, ако се заузме став да се ради о неосигураном возилу, или је одговорно Осигуравајуће друштво, ако се заузме став да се ради о осигураном возилу.

Ову дилему разрешава члан 922. ст. 1. ЗОО-а који прописује да ако другачије није уговорено, уговор о осигурању производи своје дејство почев од двадесет четвртог часа дана који је у полиси означен као дан почетка трајања осигурања, па све до свршетка последњег дана рока за који је осигурање уговорено. Стога је у таквим случајевима за штету одговоран Гарантни фонд, који има право регреса надокнађене штете према власнику возила којим је изазван штетни догађај у саобраћају, јер се ради о неосигураном возилу.

 

ВЛАСНИК ВОЗИЛА

У пракси се много чешће као спорно јавља питање тумачења појма „власник возилаˮ. Наиме, неспорно је власништво на возилу уколико је власник возила исто лице на које је возило и регистровано, односно на које гласи саобраћајна дозвола. У пракси се појавио проблем тумачења овог појма у случајевима кад је власник на кога је возило регистровано продао возило другом лицу, а није пренео регистрацију на то друго лице, било да се ради о писменом уговору о купопродаји возила или је возило продато усменим уговором о купопродаји, а у оба случаја возило с документима предато купцу и купац исплатио купопродајну цену.

Кроз један број судских одлука заузет је став да се лице на које је возило регистровано има сматрати власником возила. Овакво становиште се образлаже ставом да саобраћајна дозвола у смислу одредбе члана 238. ЗПП-а представља јавну исправу којом се доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује.

Супротно овом ставу, у неким скоријим одлукама заступљено је мишљење да се лице на кога је возило осигурано може ослободити обавезе по регресном захтеву уколико докаже да је возило у време настанка штетног догађаја било отуђено – продато трећем лицу, иако није извршен званични пренос возила кроз податке у саобраћајној дозволи, већ је купац возила истим управљао на основу овлашћења издатог од ранијег власника, дакле, оног на кога је возило регистровано. Овај став се заснива на схватању да је моторно возило покретна ствар на којој се, сходно члану 34. Закона о основама својинскоправних односа, на основу правног посла право својине стиче предајом те ствари у државину стицаоца, а имајући у виду да је возило покретна ствар за чији промет није потребна посебна форма уговора. Заговорници овог становишта сматрају да уколико се у поступку утврди да је возило продато било писменим било усменим уговором, да је исплаћена купопродајна цена, да је возило заједно са свим документима, свим примерцима кључева и пуномоћјем предато купцу, тада се има сматрати да је власништво на возилу пренето на купца, те да је купац власник возила у време штетног догађаја.

 

ОБИМ ПРАВА

Поставља се питање да ли Гарантни фонд ступа у права и обавезе осигуравача над којим је отворен стечајни поступак према лицима која су одговорна за штету која је надокнађена оштећенима. Гарантни фонд није сукцесор осигуравача и на њега не прелази право осигуравача на регрес.

Одговорност Гарантног фонда се не заснива на уговору о осигурању и зато нема места суброгацији Гарантног фонда у права и обавезе оштећених лица према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету у смислу члана 939. ЗОО-а.

Као што је већ наведено, Закон прописује случајеве права на наплату штете од Гарантног фонда од стране оштећених и то кад је штета проузрокована употребом моторног возила за које није био закључен уговор о обавезном осигурању, за накнаду штете због смрти, повреде тела и нарушавања здравља проузрокованих употребом непознатог моторног возила и за накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које јесте закључен уговор о обавезном осигурању, али са организацијом за осигурање над којом је отворен стечајни поступак. Међутим, право истицања регресног захтева по исплати из средстава Гарантног фонда прописано је само за случајеве накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за који није био закључен уговор о обавезном осигурању и за случај накнаде штете проузроковане употребом непознатог моторног возила, али не и за случај исплате накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је закључен стечајни поступак. Стога, испуњавајући своју законску обавезу, Гарантни фонд нема право на регрес износа који је исплатио на име накнаде штете оштећеном у саобраћајној незгоди проузрокованој возилом осигураним код организације за осигурање над којом је отворен стечајни поступак.

Даље, пракса је стала на становиште да у ситуацији када је возило било осигурано код осигуравача над којим је отворен стечајни поступак и возилом управљало лице које није имало положен возачки испит нити возачку дозволу, те су правоснажном пресудом обавезани Гарантни фонд, власник возила и возач да оштећенима надокнаде штету, а Гарантни фонд је измирио своју обавезу према оштећенима, али није обавестио остале тужене о извршеној исплати, нити их је пре подношења тужбе позвао да плате регрес, Гарантни фонд као испунилац солидарне обавезе по правоснажној пресуди нема право на регрес у односу на тужене, јер исплатом штете из средстава Гарантног фонда тужилац није ступио у права АД за осигурање над којим је отворен поступак стечаја према туженима као лицима одговорним за штету по другим различитим основама. Према члану 940. ЗОО-а, осигуравач одговара за штету коју осигураник проузрокује трећем лицу и то у границама одговорности свог осигураника и у границама своте осигурања. Одговорност Гарантног фонда се не заснива на уговору о осигурању и стога се тај пропис не може примењивати на међусобни однос лица одговорног за штету и Гарантног фонда, након исплате накнаде трећим оштећеним лицима. Примена општег прописа о регресу исплатиоца из члана 208. ЗОО-а и праву испуниоца солидарне обавезе на регрес у односу на остале солидарне дужнике из чл. 423. и 424. ЗОО-а је искључена одредбама из члана 99–106. ЗОИЛ-а, тако да околност што су штетник, власник возила и тужилац Гарантни фонд правоснажном судском пресудом солидарно обавезани да накнаде штету трећим лицима нема значаја у случају потраживања права на регрес Гарантног фонда према штетнику и власнику возила.

У одређеним случајевима, мада ређим у пракси, регресни захтев је постављен од стране власника возила према возачу који је скривио саобраћајни удес. У тим случајевима је потребно утврдити степен кривице лица одговорног за саобраћајни удес, од чега зависи и право на регрес власника возила. У случају када је саобраћајни удес изазван радњама возача и причињена штета на возилу и нематеријална штета трећим лицима, за које радње је возач правоснажном кривичном пресудом осуђен за кривично дело – тешко дело против безбедности јавног саобраћаја, тужилац као власник предметног возила којим је управљао тужени нема право регреса према возачу као туженом, јер је возач штету проузроковао непажњом, а не скривљеном намером или крајњом непажњом, у смислу одредбе члана 172. ст. 2. ЗОО-а. У оваквим случајевима, за постојање права на регрес неопходно је да је штетник поступао с намером или крајњом непажњом као квалификованим обликом непажње.

 

ИНТЕРВЕНЦИЈСКО ДЕЈСТВО ПРЕСУДЕ И РЕГРЕСНО ПОТРАЖИВАЊЕ

Дејство правоснажне судске одлуке по којој је осигуравајуће друштво обавезано да исплати накнаду штете тужиоцима као оштећеним лицима у саобраћајном удесу, зависи од тога да ли је одговорно лице за исти саобраћајни удес учествовало и позвано да учествује у том поступку. Наиме, пресуда која је донесена у парници у којој се једној парничној странки (најчешће туженом осигуравајућем друштву) придружило лице за које је утврђено да је одговорно за насталу штету из саобраћајног удеса и то као умешач, производи према том умешачу специфично правно дејство које наступа у каснијем парничном поступку који против умешача као туженог покреће осигуравајуће друштво које је накнадило штету оштећенима из претходне парнице по правоснажној судској одлуци. Интервенцијско дејство пресуде се манифестује у чињеници да у новој парници између странке и умешача који јој се придружио у ранијој парници умешач не може да оспорава утврђено чињенично стање, као и правне квалификације садржане у образложењу правоснажне пресуде, нити утврђену висину накнаде штете. Наиме, у парници по регресном потраживању тужени који је учествовао као умешач у претходно вођеном поступку по истом штетном догађају не може да оспорава основ и висину потраживања исплаћене накнаде штете која је предмет регресног потраживања, нити може да оспорава утврђено чињенично стање и заузет став суда по питању основа и висине утврђене накнаде штете. Чињенична и правна оцена се у регресној парници имају узети као утврђене, суд је по регресној тужби везан истима из претходне парнице и на основу њих одлучује о регресном потраживању. Сматрамо да исту последицу има и ситуација кад је на предлог једне од парничних страна у одштетној парници регресни дужник позван да узме учешће у тој парници, а он обавести суд да одбија да се придружи једној од парничних страна као умешач, или уредно прими позив и налог за изјашњење о предлогу за мешање, а на исти се у остављеном року не изјасни. Уколико одговорно лице у парници по тужби оштећених према осигуравајућем друштву и другим лицима по другој врсти одговорности (на пример, власнику возила као правном лицу) није било позвано да узме учешће као умешач на страни једне од парничних странака, тада таква пресуда нема интервенцијско дејство у парници по регресном захтеву према умешачу у улози туженог. Наиме, пропуштање да се одговорно лице за саобраћајни удес обавести да се води спор за накнаду штете из истог штетног догађаја нема за последицу губитак права на регрес, али регресни поверилац тиме губи тзв. интервенцијско дејство пресуде на основу које је он извршио исплату штете оштећенима. У тој ситуацији, у накнадном поступку, регресни дужник може против регресног повериоца истицати све приговоре које регресни поверилац није истицао као тужени у претходној парници. Регресни дужник као тужени може у парници по регресној тужби доказивати другачије чињенично стање и висину потраживања у мањем износу од исплаћеног од стране регресног повериоца оштећенима по правоснажној пресуди.

 

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА И ПРАВО НА РЕГРЕС

Регресни захтев се може поставити у односу на власника неосигураног возила којим је изазван саобраћајни удес који је узрочник настанка штете коју је Гарантни фонд надокнадио трећим лицима.

У пракси се као спорно поставило питање пасивне легитимације у одређеним специфичним случајевима. Па тако, поставља се питање права на регресно потраживање код штете која је проузрокована употребом војног моторног возила. Када је штета настала за време важења ЗОИЛ-а, а штета је проузрокована употребом војног возила, такво возило не спада у категорију возила за које је власник, односно корисник, дужан да закључи уговор о обавезном осигурању. Одредбом члана 78. тог Закона било је прописано да се законске одредбе о обавезном осигурању не односе на Војску Југославије. У таквим случајевима Република Србија – Министарство одбране није било дужно да закључи уговор о обавезном осигурању, па ни Гарантни фонд није имао обавезу да, у смислу одредбе члана 104. ст. 1. ЗОИЛ-а, из средстава Гарантног фонда исплати накнаду трећем лицу, због чега је регресни захтев у односу на Републику Србију неоснован. У таквим случајевима је штета била проузрокована војним возилом које не подлеже обавезном осигурању, па није постојала законска обавеза Гарантног фонда да трећем оштећеном лицу исплати накнаду из средстава Гарантног фонда, због чега није било ни услова за примену општег прописа о суброгацији из члана 300. ЗОО-а.

Следеће спорно питање јавља се у случају права на регрес код возила са међународним осигурањем – „зеленом картомˮ. Гарантни фонд има право регреса према лицу, власнику које је управљало возилом страних регистарских ознака и које је поседовало „зелену картуˮ уколико исто у поступку не достави доказ о осигуравачу код кога је возило било осигурано на дан штетног догађаја. Наиме, међународна карта осигуравања не представља уговор о осигурању, већ само потврду о постојању осигуравајућег покрића, доказујући постојање управо оног покрића које прописује правни систем земље у коју ималац „зелене картеˮ улази моторним возилом, при чему је једино битно да је у моменту удеса међународна карта у важности.

Ради олакшаног кретања возила преко граница разних земаља, осигуравајуће организације издају својим осигураницима међународну карту (потврду) о осигурању и она им служи као доказ да је закључен уговор о осигурању од одговорности, које је признато и у земљи у коју возило улази.

Уколико тужени према коме Гарантни фонд има право регреса не приложи међународну карту и како је Биро зелене карте предмет по основу неосигураног возила пребацио у Гарантни фонд, то Гарантни фонд има право регреса према туженом јер се има сматрати да се ради о неосигураном возилу. Исто тако, уколико је правоснажном пресудом Гарантни фонд обавезан да накнади штету возачу теретног моторног возила, и трећим оштећеним лицима, а за које лице је правоснажном пресудом утврђена одговорност за штетни догађај, то нема основа за регресну одговорност возача теретног моторног возила према Гарантном фонду јер исто није власник возила у тренутку штетног догађаја.

У одређеним случајевима, регресни захтев се поставља од стране штетника из штетног догађаја, који је надокнадио штету према правоснажној судској одлуци оштећенима, а према Гарантном фонду. У овим случајевима се Гарантни фонд појављује у улози туженог. Возило власништво тужиоца, у време штетног догађаја је било осигурано код осигуравајућег друштва над којим је отворен и закључен стечајни поступак, а тужилац против Удружења осигуравача Србије – Гарантног фонда регресним захтевом потражује исплаћени новчани износ са каматом од дана када су наведени износи исплаћени оштећенима. Штетник не спада у круг путника и трећих оштећених лица, из чега произилази да он нема право на накнаду штете од Гарантног фонда. Штетник има право регреса само према свом осигуравачу, а трећа оштећена лица имају право на накнаду штете како према осигуравачу штетника, тако и према Гарантном фонду под условима из члана 106. ЗОИЛ-а, у случају кад је над осигуравачем штетника отворен поступак стечаја. Штетник нема право регреса према Гарантном фонду за штету коју је исплатио оштећеном лицу, јер Гарантни фонд није правни следбеник његовог осигуравача, већ представља посебну организацију чије су пословање, овлашћење и обавезе регулисани посебним одредбама ЗОИЛ-а.

 

ЗАСТАРЕЛОСТ

Приликом оцене застарелости потраживања у односу на Гарантни фонд, у пракси се поставило питање да ли су рокови застаревања потраживања повериоца из штетног захтева који се имају рачунати према осигуравајућем друштву исти као и према Гарантном фонду ако је над истим друштвом отворен поступак стечаја. Ово из разлога јер је основ потраживања различит. Тужилац као лице које је претрпело штету у саобраћајној незгоди изазваној од стране возача возила које је било осигурано код осигуравајућег друштва, које је престало да постоји закључењем стечаја после ступања на снагу релевантног закона, има право да захтева накнаду штете од Гарантног фонда и то у висини штете која није накнађена из стечајне масе. Према осигуравајућем друштву потраживање накнаде нематеријалне штете застарева у року застарелости из члана 376. ЗОО-а (трогодишњи рок застарелости за сваки вид нематеријалне штете). Одговорност Гарантног фонда, у смислу члана 106. ЗОИЛ-а, активира се тек закључењем стечаја над тим друштвом, односно одговорност Гарантног фонда је супсидијарна у односу на одговорност осигуравајућег друштва, иако се ради о одговорности из истог штетног догађаја. Стога, ако је у односу на осигуравајуће друштво над којим је отворен поступак стечаја застарело потраживање накнаде штете, застарело је и потраживање накнаде штете у односу на Гарантни фонд као супсидијарног дужника. У оваквој врсти потраживања, за утврђење је релевантна чињеница када је доспевао сваки од видова нематеријалне штете које тужилац потражује у парничном поступку, те да ли је истекао трогодишњи субјективни, односно петогодишњи објективни рок застарелости од доспелости до подношења захтева према Гарантном фонду као супсидијарном дужнику.

Међутим, када је у питању регресно потраживање Гарантног фонда према штетнику, односно лицу које је одговорно за саобраћајни удес којим је треће лице претрпело штету (а коју је Гарантни фонд надокнадио у неком претходном поступку), ту се Гарантни фонд појављује у супротној улози од претходног примера и то у улози тужиоца. У тој ситуацији се различито има рачунати рок застарелости из регресног потраживања. Наиме, кад је тужилац Гарантни фонд, тада основ потраживања није уговор о осигурању, већ је основ потраживања дуг на име регресног захтева за исплату накнађене штете проузроковане употребом моторног возила чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању. Основ потраживања тужиоца Гарантног фонда није накнада штете из штетног догађаја коју је претрпео оштећени, већ је основ потраживања дуг проистекао из законске обавезе у смислу одредбе члана 104. ст. 2. ЗОИЛ-а, па се застарелост цени у смислу одредбе члана 371. ЗОО-а, а не у смислу одредбе из члана 376. ст. 1. и 2. истог закона. Стога регресно потраживање Гарантног фонда према штетнику за износ који је оштећеном надокнадио штету коју је исти претрпео у наведеном удесу застарева у општем року застарелости од 10 година, а не у року застарелости од 3 године (субјективном) и 5 година (објективном), а који је Законом о облигационим односима прописан за застарелост потраживања накнаде штете. Ово стога јер основ потраживања Гарантног фонда према туженом као штетнику није уговор о осигурању, већ дуг на име регресног захтева за исплату накнађене штете проузроковане употребом моторног возила чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању у саобраћају.

 

НАДЛЕЖНОСТ

У пракси се појавило више различитих одлука по питању надлежности домаћег суда по регресном захтеву тужиоца Гарантног фонда против физичког лица које је држављанин друге државе, односно ради исплате дуга по основу регреса.

Ако је штета у конкретном случају настала на територији друге државе (на пример, Црне Горе), а тужени је лице с пребивалиштем у тој другој држави и није пристало на надлежност суда Републике Србије, јер на тужбу у остављеном року од 30 дана није одговорило, то се првостепени суд, у смислу члана 16. ст. 3. ЗПП-а и чл. 46, 50–53. Закона о решавању сукоба закона с прописима других земаља, треба огласити апсолутно ненадлежним и тужбу одбацити. Чланом 50. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља прописано је да, када надлежност суда РС зависи од пристанка туженог да суди суд Републике Србије, сматра се да је тужени дао пристанак подношењем одговора на тужбу, односно приговора на платни налог, а није оспорио надлежност или се упустио у расправљање. Уколико тужени коме је тужба уредно уручена не поднесе одговор на тужбу нити се упусти у расправљање, има се сматрати да није пристао на надлежност суда РС.

Када је у питању одлучивање по питању месне надлежности основног суда, у пракси је у дужем временском периоду било различитих одлука како првостепеног основног суда, тако и жалбених судова, по питању месне надлежности код потраживања по основу регреса. Па тако, постоји одређени број судских одлука у којима је исказан став да се месна надлежност суда у поступку о регресним захтевима по основу накнаде штете, против регресних дужника, одређује како према општој месној надлежности и то према месту пребивалишта туженог, тако и према месту где је штетна радња извршена и штетна последица наступила за оштећеног. Одредбом члана 44. ЗПП-а прописано је да је за суђење у споровима због вануговорне одговорности за штету, поред суда опште месне надлежности, надлежан и суд на чијем је подручју штетна радња извршена или суд на чијем је подручју штетна последица наступила. Отуд и став да се при одлучивању о месној надлежности суда имају ценити напред наведене околности на основу којих се одређује месна надлежност суда у поступку о регресном захтеву по основу накнаде штете.

У пракси се као спорно појавило питање да ли се може сматрати да је штета за тужиоца (Гарантни фонд) наступила према седишту тужиоца тиме што је из својих средстава извршио исплату оштећеном лицу, након чега је поднет регресни захтев према одговорном. Ово становиште се заснива на ставу да се Гарантни фонд или осигуравајућа друштва јављају као регресни повериоци према регресним дужницима, па сходно томе немају самостално право на накнаду штете, јер би то значило да у том истом случају постоје две штете, по основу истог штетног догађаја исте врсте, а што је правно немогуће. И зато околности на којима се може засновати месна надлежност у спору по њиховом регресном захтеву, поред опште месне надлежности, јесу и место настанка штете или место наступања штетне последице, везано за штетни догађај и оштећеног у чију корист је извршена исплата, која се по регресној тужби и потражује. Овакав став у великој мери утиче на одређивање месно надлежног суда када се, на пример, штета десила у једном граду, оба учесника и оштећени и штетник имају пребивалиште у том граду, тужени је пресудом Општинског суда у дотичном граду оглашен кривим и пресудом истог суда обавезан да оштећеној исплати накнаду нематеријалне штете. Тужилац, Гарантни фонд, је оштећеној исплатио износ накнаде штете. У том случају, тужилац има право да парнични поступак по регресној тужби покрене пред основним судом у Београду, где је регистровано седиште Фонда.

Овакав правни став је изражен у више одлука Врховног касационог суда којима је одлучивано о изазваном сукобу надлежности, где је надлежност установљивана према седишту тужиоца, Гарантног фонда, у складу са цитираним чланом 44. ЗПП-а, с образложењем да се ради о регресној тужби против регресног дужника-штетника, да је штетна последица за тужиоца настала у Београду, јер је до умањења његове имовине дошло исплатом штете оштећеном лицу са рачуна тужиоца у Београду, где је и његово седиште. Применом члана 44. ст. 1. Закона о парничном поступку, тужилац има право избора месно надлежног суда, што је учинио подношењем тужбе суду у Београду, па је за суђење у овом спору месно надлежан Трећи основни суд у Београду с oбзиром на то да се седиште Гарантног фонда налази на територији општине Нови Београд.

 

ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ У ВЕЗИ СА СТЕЧАЈНИМ ПОСТУПКОМ НАД ОСИГУРАВАЈУЋИМ ДРУШТВОМ И ОДГОВОРНОСТ ГАРАНТНОГ ФОНДА

У ситуацији када тужилац као оштећено лице тужбеним захтевом потражује накнаду штете коју је претрпело у саобраћајном удесу који је скривило лице које је у парници првотужени и то возилом осигураним код друготуженог, над којим је у току парничног поступка отворен стечајни поступак, а за штету која проистекне из уговора о обавезном осигурању закљученим са друготуженим, која није накнађена из стечајне масе, одговара Гарантни фонд на кога је тужба проширена као трећетуженог. У таквој ситуацији су сви тужени солидарни дужници накнаде штете коју је претрпео тужилац, а која солидарност се заснива на законским одредбама из чл. 178. и 941. ЗОО-а, те члана 106. ЗОИЛ-а, при чему сваки од тужених има различит основ и услов обавезе, али све троје сходно одредби члана 414. ЗОО-а тужиоцу одговарају за целу обавезу и тужилац може захтевати испуњење обавезе накнаде штете од сваког од солидарних дужника све док она не буде потпуно испуњена. У овој ситуацији тужилац своје потраживање накнаде штете може наплатити од било кога од тужених као солидарних дужника, а висина намиреног потраживања из стечајне масе друготуженог биће од утицаја једино у поступку остваривања права испуниоца на накнаду – регрес из члана 423. ЗОО-а. Висина намирења тужиоца у стечајном поступку који је отворен над друготуженим осигуравајућим друштвом не представља претходно питање у смислу одредбе члана 12. Закона о парничном поступку за утврђивање висине накнаде штете и обавезе тужених да исту накнаде тужиоцу с обзиром на то да сходно одредби члана 414. ЗОО-а сваки од тужених појединачно одговара за целокупну обавезу према тужиоцу.

 

КАМАТА У СПОРУ НАКНАДЕ ШТЕТЕ ПО ОСНОВУ РЕГРЕСА

У пракси се као спорно поставило питање од када Гарантни фонд има право на камату по основу регресног потраживања. Да ли је то од момента кад је регресног дужника позвао да испуни регресну обавезу, да ли је то од момента кад је истекао рок остављен регресном дужнику по опомени пред утужење (позива за испуњење обавезе) за добровољно испуњење регресне обавезе, да ли је то од момента кад је поднео тужбу суду или је то од момента кад је извршио обавезу према оштећеном, а који износ потражује исплатом регреса.

Више година је важио став и доношене су бројне пресуде према којима осигуравач има право на камату на исплаћено утужено регресно потраживање почев од дана када је туженог као регресног обвезника позвао да испуни обавезу на начин одређен чланом 324. ст. 2. ЗОО-а, а ако то није учинио почев од дана подношења тужбе суду. Тај правни став је образлаган одредбом члана 939. ст. 1. ЗОО-а којим је прописано да сва осигураникова права према лицу које је по том основу одговорно за штету, исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача по самом закону, до висине исплаћене накнаде.

Мeђутим Врховни касациони суд је на својој седници од 3. 3. 2015. године заузео став да је регресно потраживање доспело даном исплате накнаде штете трећем лицу, од када тече камата у односу на регресног дужника. Сматрамо да се овакав став може с успехом бранити само у случају да је регресни дужник у време исплате накнаде штете имао или је могао имати сазнања о овој исплати, на пример, тако што је као умешач или тужени учествовао у поступку који је оштећени водио против осигуравача, или је био позван да као умешач у њему учествује. Међутим, уколико није имао сазнања о овој чињеници, неправедно је да регресни дужник сноси камату за дуг по основу регреса о коме није имао сазнања, пре него што је позван да исти регресира исплатиоцу.