Да би задржала своју позицију на тржишту, предузећа морају стално испоручивати робу и услуге који за потрошаче имају вредност. С друге стране, савремени и добро информисани инвеститори могу повући свој капитал из предузећа које не ствара добит, а све то намеће потребу да се структура предузећа стално прилагођава тржишту, односно потребу да се познају правне технике реструктурирања (реконструкције) предузећа
Економски посматрано, предузеће није ништа друго до мрежа трансакција (запослени, средства рада…) који се „стационирају” на једном месту, како би дошло до уштеде трошкова до којих би иначе дошло уколико ова мрежа не би постојала. Формалноправно, привредно друштво јесте конструкција ових мрежа којима правни систем даје својство правног лица не би ли оно могло функционисати у привредно-правном поретку.
У основи, базичну структуру организације звану привредно друштво, економски посматрано, чине: средства, капитал, (корпоративно) управљање и менаџмент, трошкови и организација. Поменимо овде да је термин предузеће економска, а термин привредно друштво – правна категорија.
„Реконструкција” привредног друштва заправо представља промену неких од ових базичних структура привредног друштва, како би оно могло одговорити промењеним захтевима на тржишту, односно наставити да конкуретно испоручује робу и услуге својим потрошачима ради стицања профита. Од деведесетих година прошлог века, ова „појава” више представља правило, него изузетак.
Уже, формалноправно, посматрано, у нашем правном систему, под „реконструкцијом” се подразумевају: реорганизација привредних друштава, прописана у Закону о привредним друштвима и Закону о стечају, као и реструктурирање предузећа, регулисано прописима који се односе на приватизацију. Примера ради, статусне промене (спајање, припајање, подела и издвајање привредног друштва) чине реорганизацију будући да долази до промена у организацији привредног субјекта. У ширем смислу, правно посматрано, то су сви они правни механизми (правни институти) којима се горепоменута мрежа неформалних уговора, односно неки од базичних елемената структуре привредног друштва мењају. У том смислу, и приватизација јесте један вид „реконструкције” предузећа, јер се мења структура једног од базичних елемента – капитала, односно мења се његов својински облик.
Економски посматрано, овде је суштински реч о појави са истим циљем, али која има своје различите правне облике.
На овом месту се може поставити питање зашто је приликом реорганизације/реструктурирања привредних субјеката потребно познавати шире, економске аспекте правних института. У науци је изречен став да познавање једне области нужно захтева познавање и других научних области са којима се поменута област граничи. Конкретно, приликом одлуке о начину реорганизације привредног друштва, борд директора ангажује правне саветнике који му помажу у избору правне технике остварења сопствене пословне замисли, а успех реструктурирања у великој мери зависи од правне технике која се примењује. Примера ради, менаџери уобичајено бирају технике које могу водити повећању њихове дискреције, повериоци ће, насупрот акционарима, инсистирати на смањењу дивиденди, запослени се могу противити технолошким вишковима и покренути штрајк, а, такође, и крупни акционари имају своје интересе.
Промена у својинском облику привредног друштва као мера реорганизације
Како је истакнуто, у теорији менаџмента, сâм својински облик предузећа није једина гаранција да ће предузећа бити успешна у свом пословању, а пракса у Србији управо то и показује. Постоје успешна предузећа у државном (су)власништу (на пример, НИС), постоје предузећа у државном власништву која су на „рубу” пропасти (на пример, Галеника), постоје многа успешна предузећа која су у приватном власништу, али истовремено и многа приватна која су након приватизације „пропала” (на пример, Термоелектро Београд).
Занимљиво је поменути да постоје и многа предузећа која су „у рукама” радника („Металац” Горњи Милановац, „Планинка” Куршумлија, „Гожа Монтажа” и др.), а ту су и успешне задруге, општинска предузећа и сл.
Економски посматрано, суштина промена у својинском облику огледа се у томе да ће нови власник (различитог својинског облика) економски рационалније управљати ресурсима привредног друштва, а сходно економској теорији, да оскудна економска средства треба да буду дата на управљање онима који ће их најбоље искористити. Формалноправно, постоји неколико правних института који ово регулишу и у чијој је основи присутна ова замисао.
[signoff]
Астрономске провизије за саветнике
Провизија за услуге правних саветника у неким врстама реорганизације варира у односу на величину трансакције и креће се у распону од 1–2% трансакције, али се може уговорити да тај проценат буде и већи у случају успешно реализоване реорганизације. Провизије могу бити јако високе, па је тако, на пример, Royal Bank of Scotland платила 93 милиона фунти трошкова накнаде за саветнике у понуди за преузимање Nat West. На сличан начин је 2001. године Bank of Scotland преузела Halifax. Инвестиционе банке су, том приликом, наплатиле 40 милиона фунти да би помогле „склапање брака” упркос чињеници да је то било већ уговорено (пријатељско) спајање. Укупни трошкови транскакције износили су 76 милиона фунти, што је укључило финансијске саветнике, штампање, поштарину и надокнаду за правнике.
[/signoff]
Да би могло доћи до претварања потраживања у капитал дужника, као једне од мера реорганизације у ширем смислу, потребно је да постоји формалноправни основ. У том смислу, Закон о извршењу и обезбеђењу, у глави VII, прописује извршење на aкцијама и уделима у привредном друштву. Међутим, он не прописује могућност конверзије, већ „само” пленидбу, процену, продају удела (акција) и на тај начин намирење поверилаца. Исто је и разумљиво ако се имају у виду основе извршног права, али постављамо питање нису ли се принудна извршења новчаних потраживања радника против друштвених предузећа у реструктурирању могла другачије завршити, имајући у виду да се опрема ових предузећа није продавала по својој употребној вредности и оној вредности коју има у организацији предузећа, већ често изоловано и „по тежини”. У тој ситуацији, правни основ би се могао тражити у члану 10. Закона о облигационим односима, односно у аутономији воље учесника споразума, уз одобрење Агенције за приватизацију, а имајући у виду пресуду Европског суда правде, да се зараде запослених против предузећа у реструктурирању могу принудно извршити.
На исправност оваквог приступа могу указати и решења, сада из процедуре повученог, Предлога Закона о приватизацији. Наиме, према предлогу овог Закона, један од начина приватизације друштвеног, односно државног капитала или имовине јесте конверзија потраживања поверилаца у капитал предузећа.