Рента (други део)

У другом делу текста о ренти говорићемо о капитализацији ренте, измени и престанку ренте, застарелости и камати, уз закључно разматрање о овом институту

У претходном делу овог текста наведено је да се накнада штете у виду новчане ренте може досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па убудуће, а не и за раније претрпљену штету, која се досуђује у једнократном новчаном износу. Осим тога, наведено је и детаљно објашњено да постоје четири врсте накнаде штете у виду ренте и то:

1) изгубљено издржавање (некад помагање) због смрти даваоца издржавања (члан 194. ЗОО-а);

2) изгубљена зарада због потпуне или делимичне неспособности за рад (члан 195. ст. 1. ЗОО-а);

3) трајно повећање потреба (члан 195. ст. 2. ЗОО-а), и

4) уништење или смањење даљег развијања и напредовања у случају потпуне или делимичне неспособности за рад (члан 195. ст. 2. ЗОО-а).

У завршном делу овог текста аутори ће се позабавити капитализацијом ренте, изменом ренте, застарелошћу захтева за накнаду штете у виду ренте и каматом на досуђену ренту.

На овом месту важно је истаћи да право на накнаду штете у облику ренте представља лично право, као и накнада нематеријалне штете, па се зато не може нити преносити нити наслеђивати. То важи за случај постављања захтева за накнаду штете у виду ренте. Међутим, када су у питању већ утврђена и доспела потраживања, онда се она, уз испуњење законом предвиђених услова, могу пренети на друго лице. Доспели износи ренте улазе у имовину оштећеног (а не лична права која треба утврдити), па стога оштећени њима може располагати преносом. Исто тако, смрћу оштећеног, доспели а неисплаћени износи ренте улазе у оставинску масу као имовинско право и могу се наслеђивати.

Капитализација ренте

Основно обележје накнаде штете у виду ренте јесте чињеница да је рента врста накнаде материјалне штете специфична по томе што се досуђује унапред, односно убудуће. Исплаћује се унапред ради обезбеђења материјалне сигурности лица које је претрпело штету. Рента је, дакле, будућа штета, а не накнада већ настале штете. Међутим, постоји изузетак и то у ситуацији када је могуће утврдити, односно остварити право на капитализирану ренту. Она се управо и разликује од класичног захтева за накнаду штете у виду ренте по томе што је капитализирана рента и даље облик будуће штете, али штете која се надокнађује у једном укупном износу. Ради се о претварању будуће ренте у једну укупну своту новца.

Капитализирана рента је накнада будуће штете која се у законом одређеним случајевима плаћа у укупном износу.

Да би се досудила рента у виду капитализиране ренте, потребно је да су испуњени услови из члана 188. ст. 4. или члана 188. ст. 5. Закона о облигационим односима, а то су: да одговорно лице није пружило обезбеђење које је суд на оштећеников предлог одредио или да постоје други озбиљни разлози да се уместо ренте исплати једна укупна свота.

Према ставу Апелационог суда у Новом Саду, досуђење ренте у месечним износима који се исплаћују месечно унапред је правило, а капитализација изузетак, те је на тужиоцу обавеза да докаже постојање услова из члана 188. ст. 3–5. ЗОО-а да се рента досуди у капитализованом износу.

 

Из наведеног се може закључити да је капитализирана рента накнада будуће штете која се у законом одређеним случајевима плаћа у укупном износу. Оштећени је овлашћен да захтева одређивање капитализиране ренте ако дужник не пружи обезбеђење које суд одреди или ако постоје други озбиљни разлози, а како то закон прописује. Овако замењивање исплате досуђене новчане ренте убудуће у утврђеним будућим периодичним износима за исплату у виду једнократне накнаде може се досудити само из озбиљних разлога, а у пракси су то случајеви када, на пример, штетник – дужник као правно лице може изненада престати да постоји и тиме проузроковати евентуалну немогућност наплате досуђене новчане ренте, а самим тим оправдана бојазан да тужени као дужник у будућности неће бити у стању да плаћа штету у виду ренте, затим нарочите и изузетне потребе оштећеног, било здравствене било економске, или у другим изузетним ситуацијама које је као такве потребно и утврдити у сваком конкретном случају. То су најчешће случајеви: веће потребе за куповином скупих лекова, потреба одласка на лечење у специјалистичке установе, потребе за школовањем своје деце или помагање других лица и др. Озбиљни разлози за досуђивање капитализиране ренте уместо месечних износа могу бити како на страни повериоца, односно тужиоца, тако и на страни дужника, односно туженог.

Према једној ревизијској одлуци, заузет је став да чињеница да је тужиља претрпела повреду на раду, да има супруга и двоје малолетне деце и да отежано обавља кућне послове сама по себи не представља озбиљан узрок због кога би било оправдано усвојити захтев за исплату капитализиране ренте. Уз наведене чињенице, било је потребно да тужиља докаже и постојање других озбиљних узрока који оправдавају досуђивање капитализиране ренте, као што су, на пример, могућност да досуђеним износом лице отклони несигурност и бојазан за будућност на начин да ће решити неко егзистенцијално птање као, на пример, свој радни статус или стамбено питање (уколико нема решено) или, на пример, када је тужени инсолвентан или му прети опасност од стечаја.

У том смислу, у једној судској одлуци жалбеног суда заузет је став да у случају када је у поступку утврђено да је тужилац оболео приликом вршења војне службе, па је због штетног догађаја пензионисан, као и да трпи штету у виду изгубљене зараде и то у висини разлике између плате коју би примао да није дошло до обољења и инвалидске пензије коју прима до испуњења услова за редовно пензионисање, као и разлике између пензије коју би остваривао приликом редовног пензионисања и пензије коју прима, да у том случају није основан захтев за досуђивање капитализиране ренте коју је тужилац тражио зато што је у ранијем периоду купио стан, јер тужилац на овај начин не може да решава своја егзистенцијална питања као што је питање становања, чиме би се убудуће лишио издатака око становања, с обзиром на то да ЗОО ставом 4. члан 188. не предвиђа исто као потребан законски услов. Тужилац у конкретном случају није поставио захтев за обезбеђење исплате ренте да би му се уместо месечне ренте исплатила једна укупна свота – капитализирана рента.

Суд је, такође, нашао да дати разлози не представљају озбиљне разлоге због којих би тужилац могао захтевати одмах или доцније да му се уместо ренте исплати једна укупна свота.

С друге стране, према другој одлуци истог жалбеног суда, заузет је став да су испуњени услови за признавања права на капитализирану ренту када је тужилац пензионисан, његова неспособност за рад као последица вршења професионалне војне службе износи 100%, тужилац не може више бити радно ангажован, да због природе болести стално користи терапије и лекове, а месечни износи ренте не би обезбедили ни минималне егзистенцијалне услове живота њега и његове породице.

Према једној одлуци Врховног суда Црне Горе из 2013 године, становање у неусловном објекту и тешка болест – карцином представљају озбиљне узроке који оправдавају досуђивање капитализиране ренте.

Досуђивање капитализиране ренте се може тражити тужбом као иницијалним актом кроз тужбени захтев или касније у току поступка, чак и у току трајања извршавања обавезе исплате оброка досуђене ренте ако се у једном тренутку промене околности које су постојале у време пресуђења.

Начин утврђивања висине капитализиране ренте

Основно питање за судове који одлучују у погледу захтева за досуђивање капитализиране ренте јесте начин на који се утврђује њена висина. У пракси се ради одлучивања о висни капитализиране ренте она најчешће утврђује преко вештака економско финансијске струке – актуара. У члану 188. ст. 4, Закон о облигационим односима, између осталог, прописује да се уместо ренте може исплатити једна укупна свота чије се висина одређује према висини ренте и вероватном трајању повериочевог живота, уз одбитак одговарајућих камата.

Капитализирана рента се добија тако што се месечна рента множи бројем месеци вероватног трајања живота оштећеног и од тог износа одбијају дисконтне камате, јер одговорно лице унапред плаћа накнаду штете и не може се користити тим новцем, док се оштећени новцем одговорног лица користи и пре доспелости обавезе.

Висина капитализиране ренте се не добија простим сабирањем будућих оброка ренте. Висина износа капитализиране ренте зависи од висине ренте и од броја будућих оброка, који се утврђује просечним животним веком или извесним временским будућим периодом трајња ренте (на пример, до до одређеног очекиваног тренутка у будућности). Збир будућих оброка ренти се умањује за износ међукамата, како је то наведено цитираном одредбом члана 188. ст. 4. ЗОО-а с обзиром на то да се дужник онемогућава да та средства користи у будућности.

Сразмерно су најчешћи захтеви за досуђивање накнаде у виду капитализиране ренте у случају трајне неспособности за рад и због уништене или смањене могућности даљег развијања и напредовања. Штета због губитка зараде услед трајне неспособности за рад, као и штета због уништене или смањене могућности даљег развијања и напредовања, јесте будућа штета повређеног. Она се, по правилу, надокнађује периодично у виду месечне ренте која се исплаћује унапред, у смислу члана 188. ст. 2. ЗОО-а. Само изузетно, оштећени може захтевати да му се надокнада исплати одједном, а такав изузетак у корист оштећеног суд ће допустити ако докаже да се тиме обезбеђују услови за његов бољи живот у будућности, ако оштећени од лица одговорног за штету не може добити задовољавајуће обезбеђење свог потраживања или ако постоје други оправдани разлози. Закон о облигационим односима таксативно не помиње те разлоге и они су у пракси ствар процене сваког конкретног случаја. У том случају, када се надокнада досуђује у једном износу у виду капитализиране ренте, висина штете се утврђује тако што се од нађеног износа укупне штете у номиналном износу имају одбити одговарајуће камате којих се дужник ослобађа због тога што накнаду, коју је дужан да плаћа повремено убудуће, исплаћује одједном.

Треба истаћи и то да су захтеви за исплату капитализиране ренте у пракси јако ретки, међутим, чак и у оним ретким случајевима, према судској пракси, одлуке су у највећем броју случајева укидане због неправилног обрачуна капитализиране ренте.

Најбољу илустрацију начина обрачуна капитализиране ренте представља Пресуда Врховног суда Србије Рев 1017/2002 од 9. 10. 2002. године. Према њеном образложењу, накнада штете због смањене радне способности досуђена у виду ренте штити интерес оштећеног кроз равномерност у исплатама ренте. Зато оштећени има право да захтева потребно обезбеђење за исплату ренте. Међутим, у одређеним ситуацијама одређивањем ренте у месечним износима не би били заштићени интереси оштећеног и Закон о облигационим односима тада допушта могућност да се уместо ренте исплати једна укупна свота – капитализирана рента. Оштећени је овлашћен да захтева одређивање капитализиране ренте ако дужник не пружи обезбеђење које суд одреди или из одређених узрока прописаних чланом 188. ст. 4. и 5. ЗОО-а. Износ капитализиране ренте се утврђује путем вештака финснијске струке – актуара. Капитализирана рента се добија тако што се месечна рента множи бројем месеци вероватног трајања живота оштећеног и од тог износа се имају одбити дисконтне камате. Вероватна дужина трајања живота оштећеног се утврђује зависно од пола, стања здравља, животног века његових предака, резултата пописа становиништва о просечном животном веку становништва места пребивалишта. Према ставу судске праксе, суд прибавља потребна обавештења и доказе који се тичу околности самог тужиоца као оштећеног, које је тужилац дужан да презентује суду (пол, здравствено стање, животни век предака и др.), а затим вештак прибавља доказе о резултату пописа становништва о просечном животном веку становништва места пребивалишта тужиоца, и доставља налаз и мишљење о висини.

Имајући у виду све наведено, аутори овог текста сматрају да накнада штете у облику ренте и накнада штете у виду капитализиране ренте нису битно различити институти, већ да се ради о различитим начинима испуњења у бити истоврсног захтева за накнаду штете (због изгубљеног издржавања, односно, на пример, изгубљене зараде).

Измена ренте

Рента траје одређени период за који је установљена било судском одлуком или вољом обе стране (примаоца и даваоца). У зависности од врсте ренте, она може трајати доживотно, а може трајати и ограничени временски период до настанка одређеног догађаја, односно тренутка у будућности. Рента се у пракси досуђује – док за то постоје законски разлози.

Када је једном установљена обавеза плаћања ренте (у погледу висине и трајање за будућност), то не значи да се она у неком будућем моменту не може променити (смањити или повећати) или укинути. За све три наведене промене, односно измене потребно је да је наступио услов – битно промењене околности случаја. У том смислу члан 196. Закона о облигационим односима прописује да суд може на захтев оштећеника за убудуће повећати ренту, а може је на захтев штетника смањити или укинути, ако се знатније промене околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке.

Из ове законске одредбе произилази да се рента може повећати по захтеву оштећеног, док се рента може смањити или укинути по захтеву штетника, односно лица одговорног за штету. Такође важи правило да се измена и укидање ренте може тражити само од дана подношења захтева па убудуће, а никако не и за период пре постављања таквог захтева. Када се досуђује измена ренте, онда се нужно мора изменити и раније донета одлука у погледу висине досуђене ренте, јер би у супротном постојала два извршна наслова у погледу исте правне ствари. Измена (повећање, смањење) или укидање ренте се може тражити више пута у току трајања обавезе исплате накнаде штете у облику ренте, и то сваки пут за убудуће. Уколико је рента једном установљена, па по захтеву буде укинута, то није препрека да се у будућности, ако наступе битно промењене околности, поново може тражити утврђивање права на накнаду штете у облику ренте. Измена ренте се може тражити само ако постоји ранија правноснажна пресуда (или извршни наслов) којом је установљена обавеза плаћања ренте.

 

Промењене околности

У пракси је највећа недоумица присутна приликом оцене измењених околности и стандарда које треба применити при оцени измењених околности. Наиме, закон изричито прописује да је потребно да се знатније измене околности од доношења одлуке о установљавању права на ренту да би се испунили услови за измену или укидање ренте. Код утврђивања постојања овог услова, суд треба да цени све околности конкретног случаја и да у односу на целокупно утврђено чињенично стање донесе одлуку да ли ће удовољити захтеву за измену ренте или га одбити. То значи да чак и када суд утврди истинитост чињеница наведених у предлогу за измену ренте, као наведене разлоге на основу којих се измена потражује, ако друге промењене околности које је суд утврдио да су се такође измениле од тренутка установљавања права на исплату ренте то не оправдавају, измена ренте не би била правична у односу на целокупно утврђено чињенично стање.

У пракси постоји мањински став да одлука о измени или укидању ренте важи од пресуђења, односно правноснажности пресуде. Међутим, већински став је да се измењена рента досуђује од подношења захтева са образложењем да се у поступку управо и утврђује постојање битно промењених околности које су логично настале пре или у време подношења захтева за измену ренте, због чега је и поднет захтев за измену ренте.

У пракси, битно промењене околности могу бити различите. Најчешће су то:

1) околности које се тичу оштећеног: промена здравственог стања на боље (оздрављење) или погоршање здравственог стања које захтева додатне трошкове лечења, потреба за туђом негом, повећане потребе оштећеног, повећање трошкова живота, наступање пунолетства, заснивање брака, престанак школовања;

2) промена статуса штетника, на пример, промена посла и вишеструко виша зарада, односно губитак посла и немогућност стицања средстава или пак остваривање права из социјалног осигурања и др.

 

Повећање ренте

У случају подношења захтева за повећање ренте, оштећени не трпи штету због битно промењених околности, јер због претходно установљеног права на исплату ренте, од подношења захтева до доношења одлуке суда по захтеву за повећање ренте траје обавеза штетника да му ренту редовно исплаћује по претходној правоснажној одлуци суда. Тужилац има право на повећање ренте само ако се у поступку утврди да постоји већа штета или већи обим штете у односу на штету која је утврђена да је тужилац трпи у време пресуђења у претходном правноснажно окончаном поступку. Штетна последица за повећање ренте мора бити у истој узрочно-последичној вези, као и штета у виду месечне ренте која је претходно досуђена, тј. обе штете (досуђена рента и повећање ренте) морају имати исти узрок. Најчешћи разлог за досуђивање повећања ренте је погоршање здравственог стања које узрокује повећане трошкове лечења, туђе неге и помоћи, повећана неспособност за рад, повећан губитак, односно разлика у заради и др. Разлог за повећање ренте не може бити у повећаним трошковима живота, расту цена нити у инфлацији. Повећане потребе примаоца издржавања могу бити основан разлог за повећање ренте.

Смањење ренте

Ако нису испуњени услови за смањење ренте према свим околностима конкретног случаја јер нису испуњени услови из члана 196. ЗОО-а с обзиром на то да је утврђено да нису настале битно промењене околности, тада при одлучивању о измени (смањењу) досуђене ренте нису од битног значаја материјалне прилике штетника јер рента нема алиментациони каректер већ искључиво одштетни карактер.

Суд ће удовољити захтеву за смањење ренте ако тужилац докаже да тужени (оштећени) трпи мању штету од оне која је досуђена претходном правоснажном пресудом. Она настаје у супротним случајевима него што су разлози за повећање ренте, напред набројани, а то су: побољшање здравственог стања, смањење трошкова лечења и трошкова туђе неге, смањење разлике као губитка у заради од износа висина досуђене ренте, повећање износа инвалидске, односно породичне пензије и др.

Укидање ренте

Укидање ренте се потражује када су престали услови због којих је рента досуђена, па самим тим оштећени штету више и не трпи. У случају укидања ренте, када је иста досуђена претходном пресудом за убудуће па док постоје законски услови, а ти услови отпадну, не може се у извршном поступку тражити престанак плаћања накнаде штете у виду ренте, а самим тим и укидање ренте без судске одлуке донете у парници. Рента досуђена правноснажном пресудом може престати, односно бити укинута само другом правноснажном пресудом суда у спору који по правилу покреће обвезник плаћања ренте против туженог као оштећеног и то подношењем преображајне (конститутивне) тужбе. Тек на основу такве пресуде извршни суд може обуставити извршење наплате ренте досуђене претходном правноснажном пресудом. Укидање ренте се у пракси потражује због престанка околности које су постојале и оправдавале досуђивање ренте, а то су најчешће: настанак пунолетства, престанак школовања, стицање услова за пензију, заснивање брака, запослење и др.

Услови за укидање ренте настају у случају претходно досуђене ренте због изгубљеног издржавања и када према околностима случаја пок. лице које је проузроковало штету тужиоцу због година живота не би више радом по редовном току ствари могло да остварује приходе и даје издржавање.

 

ПРИМЕРИ ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ

Према исказаном ставу из једне одлуке Другог општинског суда у Београду признато је право тужиоца на ренту за период од 1. 7. 2005. године до 1. 10. 2006. године. Налазом и мишљењем вештака економско-финансијске струке утврђена је разлика између ренте која треба да се исплати и која се исплаћује тужиоцу, а за период који се тражи у тужби, а све по Правилнику о платама и другим новчаним примањима професионалних припадника Војске Србије, као и према Одлуци о усклађивању војних пензија за 2007. годину. У смислу одредби члана 188. и 195. Закона о облигационим односима, до повећања ренте може доћи само ако оштећено лице трпи већу штету у поређењу са оном која је утврђена у време доношења раније одлуке, а већа штета се може појавити као последица разних околности (услед повећаног губитка зараде, због повећане неспособности за рад, услед повећаних трошкова лечења, повећаних издатака за туђу негу и сл.). Рента се може повећати, а исто тако смањити или укинути, само од дана подношења захтева па за убудуће. Захтев за измену ренте, у смислу повећања, смањења или укидања, може се поднети чим се околности знатније измене, а рента се може изменити само за убудуће и то од дана подношења захтева за измену, јер је висина ренте до дана подношења тужбе обухваћена правоснажношћу пресуде којом је већ досуђена. Камата оштећеном припада на износ накнаде од дана доспелости сваког појединачног месечног износа у смислу члана 277. Закона о облигационим односима.

Такође, треба правити разлику између измене (повећања) ренте и накнаде штете.

Према Решењу Апелационог суда Гж 2204/12 од 22. 11. 2012. године Тужбени захтев којим се тражи накнада штете због неисплаћене ренте која би припала тужиоцу, с обзиром на извршено усклађивање плата и пензија, не значи да суд одлучује о измени ренте, већ о накнади штете, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Према чињеничном стању Решењем фонда СОВО тужиоцу је признато право на инвалидску пензију почев од 1. 1. 2003. године. Правоснажном пресудом Другог општинског суда од 2006. године, тужиоцу је признато право на ренту у висини разлике између плате коју би тужилац примао као активно војно лице и инвалидске пензије, у месечном износу од 3.000,00 динара. Вештачењем је утврђено да разлика између ренте која је требала бити исплаћена тужиоцу и исплаћене ренте за период од априла 2004. године до септембра 2011. године, укупно износи 330.000,00 динара. Суд је одбио тужбени захтев тужиоца за период од маја 2005. године до фебруара 2010. године, уз образложење да се захтев за измену ренте у смислу члана 196. Закона о облигационим односима може тражити само за убудуће, односно од дана подношења тужбе, па је досудио неплаћене месечне износе ренте за период од марта 2010. године закључно са септембром 2011. године, а од 1. 10. 2011. године па до 8. 10. 2015. године, када тужилац навршава 40 година пензијског стажа, тужиоцу је досуђена месечна рента у износу од 6.000,00 динара. Међутим овакав став суда није правилан. Наиме, из садржине тужбе произлази да је тужбеним захтевом тражена накнада штете због неисплаћене ренте која би припала тужиоцу, с обзиром на извршено усклађивање плата и пензија, будући да су органи тужене били у обавези да након сваког усклађивања плата и пензија тужиоцу с тим у вези обрачунају и исплаћују усклађене износе ренте. Дакле, накнада штете се тражи у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, па није правилан закључак суда да се тужбом тражи измена ренте. Осим тога, у ситуацији ако се досуђује измена ренте онда се нужно мора изменити и раније донета одлука у погледу висине досуђене ренте, јер би у супротном постојала два извршна наслова у погледу исте правне ствари. Неисплаћени износи ренте могу се досуђивати до пресуђења, а не и након тога.

Одлуком Апелационог суда у Београду Гж бр. 6126/15 од 4. 12. 2015. године је одлучивано по питању права на измену, повећање ренте. Првостепени суд је пресудом од 10. 3. 2015. године усвојио захтев за повећање ренте. Тужилац је у току поступка захтевао повећање ренте изменом одлуке у погледу висине досуђене ренте јер су се од дана доношења пресуде чија се измена тражи повећали трошкови живота тако да је досуђени износ ренте обезвређен. У току поступка је вештачењем извршена валоризација досуђеног месечног износа ренте растом цена на мало, односно потрошачких цена за претходни период и износ месечне ренте на овај начин на дан 1. 10. 2014. године. Жалбени суд је нашао да се измена ренте не може досудити за претходни период већ само од дана подношења захтева па убудуће. Штета која је наступила од настанка до доношења судске одлуке нема карактер ренте већ накнаде доспеле штете. Приликом одлучивања о захтеву оштећеног за повећање ренте нису релевантни пораст трошкова живота, опадање куповне моћи оштећеног или инфлација већ суд као „битно промењене оконостиˮ треба да цени да ли би дошло до пораста зараде тужиоца. Утврђивање висине ренте валоризацијом раније досуђене ренте растом цена на мало, односно потрошачких цена је погрешан и неприменљив принцип код захтева за повећање ренте. Рента се не досуђује зато што је смањена радна способност оштећеног, већ зато што је изостала зарада коју би оштећени остварио због смањене радне способности и то у висини коју би иначе остваривао да није дошло до штетног догађаја. Суд треба да утврђује као основни параметар да ли би дошло до повећања зараде тужиоца да није било штетног догађаја. Да ли је основан захтев за досуђивање повећања ренте и у којој висини се утврђује кроз утврђивање да ли су испуњени релевантни услови а то су: коју би зараду тужилац остварио да није дошло до штетног догађаја, повређивања које је проузроковало смањену радну способност, да ли и колику зараду тужилац сада остварује, да ли постоји разлика између ових износа, и да ли је та разлика виша или нижа од претходно досуђене ренте. Тек уколико суд утврди да је разлика виша, у том износу би тужилац имао право на повећање ренте. У овој одлуци је исказан став да штета у висини повећане ренте од подношења захтева до пресуђења има карактер доспеле штете, а од пресуђења карактер ренте и може се досудити убудуће од пресуђења.

У пресуди Првог основног суда у Београду од 20. 12. 2012. године је одлучено о захтеву за укидање ренте. Према утврђеном чињеничном стању – претходном правоснажном пресудом од 27. 1. 2005. године обавезана је ДЗ СЦГ да туженом накнади материјалну штету у висини разлике између инвалидске пензије и зараде коју би остваривао у досуђеном новчаном износу, као и да му убудуће, па док за то постоје законски услови плаћа новчану ренту. Правоснажном пресудом суда од 1. 4. 2010. године измењена је висина ренте и у том спору тужилац обавезан да туженом плаћа новчану ренту у повећаном износу. Наплата ренте из тог поступка се вршила у поступку извршења (по решењу о извршењу од 21. 5. 2010. године). Тужени је рођен 1958. године и по сили закона војна служба би му престала са навршењем 53 године живота и 40 година пензијског стажа, односно 21. 12. 2011. године. Примењујући напред цитиране материјално-правне норме које регулишу услове за укидање ренте, на овако утврђено чињенично стање, суд је донео пресуду којом је утврђно да тужени има право на ренту закључно са 21. 12. 2011. године и да се рента утврђена пресудом (од 1. 4. 2010. године) укида и престаје са даном 22. 12. 2011. године. У том случају, рента је била одређена претходном пресудом од 1. 4. 2010. године на име губитка зараде услед неспособности за рад туженог а тужилац је био обавезан да плаћа ренту све док за то постоје законски услови. Туженом би по сили закона престао радни однос 21. 12. 2011. године од када не би имао право на зараду и од тог тренутка не постоји штета у висини разлике између зараде која би се туженом исплаћивала и инвалидске пензије коју прима. Зато су испуњени услови из члана 196. ЗОО-а за утврђење да је туженом престало право на ренту и за њено укидање од одређеног датума (а то је 21. 12. 2011. године). Иста пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду од 27. 2. 2013. године.

 

Застарелост

Застарелост захтева за накнаду штете цени се према чл. 376. и 377. ЗОО-а без обзира на то да ли се накнада захтева за већ насталу штету или за штету за коју је по редовном току ствари извесно да ће сукцесивно настајати у будућности, као и без обзира на то да ли се накнада будуће штете захтева у облику ренте или у једнократном износу. Ово је став са зједничке седнице Савезног суда, републичких врховних судова и Врховног војног суда од 25. и 26. новембра 1986. године.

Дакле, захтев за накнаду штете у облику ренте застарева у року прописаном за накнаду штете тј. у року од три (односно пет) година из чл. 376. и 377. ЗОО-а.

 

Наведени рок застарелости почиње да тече од момента када је оштећени сазнао за штету, односно обим штете и учиниоца. Рок застарелости не тече од момента настанка штете која је проузроковала право на ренту (на пример, повређивање, односно повреда телесног интегритета), већ застарелост почиње да тече од момента сазнања за штету која у том случају представља, на пример, губитак у заради, и за њену висину. Међутим, ради се о специфичном облику накнаде штете која се не исплаћује у једном износу већ сукцесивно убудуће. Поједини месечни износи досуђене или утврђене ренте застаревају у смислу члана 379. ст. 2. и члана 372. Закона о облигационим односима за три године, а само право на ренту застарева за пет година од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога обвезник исплате није испунио обавезу исплате ренте. Овакво становиште је заузето и одлуком Врховног суда Србије Рев. 3010/97 од 22. 7. 1997. године у којој је наведено да се сукцесивна штета отклања сукцесивном накнадом штете, па се застарелост процењује по прописима о оброчним давањима.

 

Ако је штета причињена кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете у облику ренте застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Уколико се ради о накнади штете у облику ренте која је везана за штетни догађај повреде тела и потребу лечења или потребе утврђивања радне способности, тада застарелост почиње да тече од завршетка лечења.

ЈОШ ПРИМЕРА ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ

Према одлуци Врховног суда Србије Рев 1617/99 од 21. 7. 1999. године потраживање за исплату накнаде штете због изгубљеног издржавања и будуће ренте је потраживање накнаде штете за које важе општа правила о застарелости накнаде штете, а не потраживање издржавања и општи рок застарелости из члана 372. ЗОО-а од десет година. Наиме, тужиоци тужбеним захтевом поднетом тужбом дана 8. 5. 1997. године потражују накнаду штете у виду месечне ренте због изгубљеног издржавања проузроковану погибијом њиховог оца 13. 1. 1992. године. Ради се о потраживању накнаде штете која застарева по истеку субјектвиног рока од 3 и објективног од 5 година. Основан је приговор застарелости потраживања јер је од настанка штете до подношења тужбе протекао рок од 3 године за застарелост спорног потраживања прописан чланом 376. ст. 1. ЗОО-а.

„Захтев за накнаду материјалне штете по основу ренте у висини разлике између пензије коју тужилац остварује и накнаде зараде коју би остварио да је остао у радном односу застарева у року од 3 године (субјективни рок), односно 5 година (објективни рок) из члана 376. ЗОО-а. У конкретном случају, тужиоцу је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 4. 5. 1998. године признато право на инвалидску пензију почев од 1. 3. 1998. године са 85% од пензијског основа и пензија му је мања за 15% од накнаде зараде коју би добијао да је у радном односу. Тужилац је оглашен неспособним за професионалну војну службу трајно. Предмет тужбеног захтева је исплата накнаде материјалне штете у висини разлике између пензије коју остварује и накнаде зараде коју би остварио да је остао у радном односу. Одбијен је тужбени захтев тужиоца због застарелости потраживања. Потраживање накнаде проузроковане штете застарева за 3 године од када је оштећени сазнао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од када је штета настала. У конкретном случају, тужиоцу је признато право на инвалидску пензију 1. 3. 1998. године, од када прима нижи износ пензије од зараде коју би остваривао да је остао у радном односу, на основу Решења Фонда СОВО од 4. 5. 1998. године. Доношењем наведеног решења тужилац је сазнао да ће његова пензија износити 85% од пензијског основа, па су нижестепени судови правилно закључили да је тог момента сазнао за штету коју ће трпети. Тужбу је поднео 11. 12. 2006. године, и изгубио право да захтева накнаду штете јер је протеком рока од 5 година наступила застарелост самог права.

Неоснован је ревизијски разлог да се застарни рокови код накнаде штете рачунају од дана настанка штете, сходно члану 376. ЗОО-а и да нису застарела тужиочева потраживања за штету коју је претрпео у периоду од 3 године пре подношења тужбе, а посебно будуће штете у виду ренте. Застарелост захтева за накнаду штете цени се према члану 376. ЗОО-а и то без обзира на то да ли се накнада захтева за већ насталу штету или за штету за коју је по редовном току ствари извесно да ће сукцесивно настајати у будућности и без обзира на то да ли се накнада будуће штете захтева у облику ренте или у једнократном износу. Време застарелости почиње да тече од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило. За будућу штету рок застарелости почиње да тече од дана када у будућности та штета буде настала. То се односи на штету која је последица узрока раније штетне радње и која временски није с њом повезана нити је њено наступање извесно. Међутим, ако се будућа штета може већ заједно са садашњом сагледати, ако је она већ тада по редовном току ствари била извесна, као када је у питању губитак зараде, не ради се о штети за коју ће он дознати тек у време када наступи губитак у заради. Због тога, рок застарелости за ту штету почиње да тече већ сазнањем за њу, а не тек оним даном када у будућности настане губитак зараде. Иако таква штета настаје сукцесивно и траје све док трају штетне последице, она има свој узрок у већ свршеној штетној радњи. Реч је о будућој штети, али таквој која је у садашњости већ извесна, на коју оштећени одмах има право и за чије одређивање постоје сви неопходни елементи да му се на терет одговорне особе досуди накнада у рентном облику све док трају штетне последице. Зато застаревање почиње истог дана када би почело и за штету чија укупност настаје одједном.ˮ

(Пресуда Другог општинског суда у Београду П бр. 8025/06 од дана 14. 9. 2007. године, Пресуда Окружног суда у Београду Гж. бр. 15118/07 од дана 12. 11. 2008. године, Пресуда Врховног касационог суда Републике Србије Рев. 1081/10 од дана 20. 5. 2010. године)

Застарелост накнаде штете у облику ренте за штету проузроковану кривичним делом.

„Тужилац, као активно војно лице ЈНА, рањен дана 2. 5. 1992. године у борбама са муслиманским снагама у реону Сарајево. Том приликом задобио је теже телесне повреде. Од стране ниже војнолекарске комисије при ВП 2082 Београд, тужилац је проглашен неспособним за професионалну војну службу трајно, као последица вршења војне службе. Решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника признато му је право за инвалидску пензију почев од 1. 7. 2001. године, којим решењем је утврђено да је инвалидност тужиоца наступила као последица повреде на раду или професионалне болести. Утврђена је висина разлике у примањима тужиоца између пензије коју остварује и плате коју би примао да није било штетног догађаја за период од дана пензионисања 1. 7. 2001. до 31. 10. 2007. године и висина затезне камате до 5. 11. 2007. Утврђен је месечни износ ренте за убудуће, након 1. 11. 2007. године.

На основу утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су заузели правилно становиште да тужилац има право на накнаду материјалне штете. Она се темељи у одредби члана 195. ст. 2. Закона о облигационим односима, којом је прописано да ако повређени због потпуне или делимичне неспособности губи зараду, или су му потребе трајно повећане, или су могућности његовог даљег развијања или напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно је плаћати повређеном одређену новчану ренту, као накнаду за ту штету.

Материјална штета се огледа у разлици између инвалидске пензије и зараде коју би тужилац остваривао. Материјална штета коју тужилац трпи, представља последицу штетног догађаја (рањавања). Тужилац је остварио право на инвалидску пензију 1. 7. 2001. године и пензионисање тужиоца је последица рањавања, односно штетног догађаја. Потраживање тужиоца није застарело јер је штета проузрокована припадницима бивше ЈНА у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22. 5. 1992. године проузрокована је кривичним делом оружане побуне из чл. 124. КЗЈ, па њено потраживање застарева у року од 15 година, а с обзиром на то да овај период није протекао од пријема решења о стицању права на инвалидску пензију и пријема првог износа исте до подношења тужбе суду.ˮ

(Пресуда Врховног касационог суда Републике Србије Рев 1367/10 од дана 8. 4. 2010. године)

Камата на ренту

Оштећеном припада камата на досуђени износ ренте од дана настанка права на ренту и то од доспелости сваког појединачног оброка до доношења пресуде. Када је у питању потраживање накнаде штете у виду ренте због изгубљеног издржавања, тада камата припада тужиоцу само од дана подношења тужбе јер се ради о повременим потраживањима из члана 279. ст. 3. ЗОО-а. Ово правило важи и за накнаду штете због изгубљене зараде, па се за овај вид накнаде камата никако не може потраживати од настанка штете, односно од штетног догађаја.

Преовлађује став да се рента за убудуће, након доношења пресуде, мора досудити без камате, јер се ради о будућој штети која још није доспела, па се дужник не може унапред обавезивати на камату, већ само ако закасни са исплатом доспелог оброка ренте.

Уместо закључка

На крају, можемо закључити да рента представља накнаду специфичне будуће материјалне штете за коју важе посебна правила, како она законска, тако и она које је изнедрила судска пракса кроз вишедеценијску примену овог института.

И поред тога што се захтеви за накнаду штете у облику ренте релативно ретко јављају у пракси, чини се да у пракси и даље постоје знатне недоумице које судови свакодневно решавају поступањем у предметима по захтевима за досуђивање ренте. То не би требало да чуди јер се ради о једном од најсложенијих института одштетног права.

Управо због тога, ауторке овог текста су сматрале да ова обимна и комплексна тема завређује пажњу и да није наодмет подсетити стручну јавност на неке основне поставке, као и на праксу судова у погледу ренте.

Све наведено у оба дела овог текста дато је, пре свега, кроз призму судске праксе, која својом динамиком покреће, али и разрешава разне дилеме у овој области у њеној конкретној примени.