Рента (први део)

Имајући у виду различите ситуације у којима је могуће потраживати накнаду штете у облику ренте и различито одлучивање по таквим захтевима, у овом тексту ћемо покушати да отклонимо одређене дилеме и дамо допринос класификацији постојеће судске праксе у овој области

Новчана рента је облик накнаде материјалне штете који се остварује у случају смрти, телесне повреде или оштећења здравља. Накнаду штете у облику ренте познају готово сви правни системи у свету. Код нас је прописана Законом о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) и то члановима 188–197.

У домаћој судској пракси овај институт је мање заступљен јер се много ређе потражује накнада материјалне штете у облику ренте у односу на број захтева за накнаду материјалне штете уопште. Изузетно, дозвољено је утврђивати и досуђивати накнаду нематеријалне штете у облику ренте, због умањења опште животне активности и њених трајних облика, ако то према околностима случаја представља одговарајућу сатисфакцију, а ово је и став Врховног суда и врховних судова република и аутономних покрајина од 7. маја 1981. године од када се у пракси и примењује.

Правна природа ренте

Накнада штете у виду новчане ренте може се досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке, па убудуће, а не и за раније претрпљену штету, која се досуђује у једнократном новчаном износу. Утврђен износ до пресуђења сматра се доспелом накнадом материјалне штете у јединственом новчаном износу, а не рентом која се досуђује убудуће. Из наведеног се може закључити да је рента врста накнаде материјалне штете специфична по томе што се досуђује унапред, односно убудуће. Она се исплаћује унапред ради обезбеђења материјалне сигурности лица које је претрпело штету. Рента је, дакле, будућа штета, а не накнада већ настале штете.

Због овакве њене правне природе, у време подношења захтева – тужбе и у време доношења судске одлуке није познато колико ће коначно бити исплаћено на име ренте. Није познато ни колико ће трајати исплата ренте јер је тај тренутак неизвестан и налази се у будућности. По овоме се рента битно разликује од накнаде других врста накнаде штете, где је унапред познат износ који дужник из облигационог односа треба да плати повериоцу. Осим тога, код ренте је могуће у будућности исходовати измену износа ренте, било смањењем било повећањем, било изменом временског обавезивања и доспелости. У зависности од основа за досуђивање ренте, она се може досудити тужиоцу доживотно или за одређен утврђен период живота, односно времена.

Поред тога, за разлику од досуђивања накнаде материјалне штете, која се увек досуђује у једном новчаном износу, рента се досуђује за исплату периодично, најчешће месечно у одређеним оброцима који су опредељени и то за период унапред. У пракси се у складу са чланом 196. ЗОО-а рента, по правилу, досуђује за убудуће месечно уназад или месечно унапред, али је могуће, с обзиром на све околности конкретног случаја, ренту досудити и у другачијем интервалу исплате (тромесечно, шестомесечно, годишње и сл.).

Накнада материјалне штете у облику ренте специфичан је вид накнаде материјалне штете и у пракси се поставило питање да ли у случају смрти тужиоца (лица које потражује ренту) његови законски наследници могу наследити ово право. По том питању рента је ближа накнади нематеријалне штете јер је накнада штете у облику ренте строго лично право. Па тако, она није наследива за убудуће нити се може пренети по било ком основу на неко друго лице. То не важи за доспеле ануитете већ досуђене или утврђене ренте, јер се ти износи могу наслеђивати или прећи на треће лице по било ком ваљаном правном основу, и у том погледу рента (када су у питању доспели ануитети ренте) има обележја накнаде материјалне штете.

Основ

За постојање услова за накнаду штете у облику ренте, потребно је утврђење одговорности штетника за причињену штету оштећеном (тужиоцу), било по субјективној било по објективној одговорности. У пракси је чест случај да тужени истиче приговор подељене одговорности, односно доприноса оштећеног настанку штете који се цени у складу с утврђеним чињеничним стањем. Уколико суд нађе да постоји допринос оштећеног штети, тада оштећени има право на сразмеран део накнаде штете која се не може приписати у његову кривицу. Но, ако суд нађе да је штета настала искључивом кривицом оштећеног, тада оштећени нема право на ренту и суд ће одбити тужбени захтев за накнаду штете у облику ренте.

На пример, чланови уже породице возача моторног возила, који је искључиво скривио саобраћајну незгоду, немају право на накнаду нематеријалне штете у облику ренте због смрти блиског лица од осигуравача.

У члану 188, ЗОО прописује 3 случаја досуђивања накнаде штете у облику ренте, а то су:

1) узроковање смрти;

2) наношење телесне повреде, и

3) оштећење здравља.

Врсте ренте

Постоје четири врсте штете које се надокнађују у облику ренте. У зависности од тога о којој врсти штете је реч, зависи и основ потраживања, а самим тим и уредност постављеног захтева, зависе доказна средства за утврђивање основа и висине ренте и зависи које све параметре који су релевантни странка мора да предложи, а суд узме у обзир да би се на правилан начин утврдила основаност захтева и утврдила висина ренте. У пракси се дешава да се највећи број одлука које се тичу ренте укида управо због неадекватног утврђивања висине потраживања по основу ренте јер нису узети у обзир релевантни параметри када се одлучује о основу и висини ренте.

Постоје четири врсте материјалне штете које се накнађује у облику ренте и које су прописане законом и присутне су у пракси, а то су:

1) изгубљено издржавање (некад помагање) због смрти даваоца издржавања (члан 194. ЗОО-а);

2) изгубљена зарада због потпуне или делимичне неспособности за рад (члан 195. ст. 1. ЗОО-а);

3) трајно повећање потреба (члан 195. ст. 2. ЗОО-а), и

4) уништење или смањење даљег развијања и напредовања у случају потпуне или делимичне неспособности за рад (члан 195. ст. 2. ЗОО-а).

У наредном делу текста биће више речи о врстама штете које се надокнађују у облику ренте, као и о појединим питањима која се тичу доказног поступка и чињеница које суд мора да утврди како би донео правилну и закониту одлуку по захтеву за ренту.

Накнада штете због изгубљеног издржавања

При овом виду накнаде штете треба подвући разлику између досуђивања издржавања које је различито од досуђивања накнаде штете због изгубљеног издржавања. Стога, између ова два вида потраживања никако не може стајати знак једнакости, што судови треба да имају у виду приликом одлучивања о накнади штете у виду ренте због изгубљеног издржавања.

Висина ренте због изгубљеног издржавања се досуђује с циљем да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би била да није било штетног догађаја, односно да због штетеног догађаја није изостало издржавање које је оштећени примао. Рента се одмерава према околностима сваког конкретног случаја, посебно према фактичким потребама оштећеног и материјалним приликама погинулог од кога је издржавање изостало. Но, висина ренте не може бити већа од оног износа који би оштећени добијао од погинулог да је исти остао у животу. Висина ренте може бити само једнака или мања од износа до тада приманог издржавања. Стога, право на ренту зависи од самог права на издржавање, односно помагање. Ако оштећени није имао право на издржавање или га погинули није помагао, тада оштећени нема право на ренту од штетника, сем у случају утврђивања да је на такво издржавање имао право по редовном току ствари (на пример, уколико у време штетног догађаја није примано издржавање јер се оштећени није родио, али је био рођен у време подношења тужбе).

Лице које је погинули издржавао, односно лице које је имало право на издржавање од погинулог, има право да од одговорног лица тражи накнаду штете коју трпи губитком издржавања. У таквом случају, суд мора да утврди износе издржавања које би погинули био дужан и могао обезбедити издржаваном лицу у складу са одредбама Породичног закона да је у животу. Лице које би по закону имало право да захтева издржавање од погинулог, мора да испуњава услове предвиђене одредбом члана 156. Породичног закона и одредбе члана 194. ЗОО-а.

Приликом одлучивања о висини ренте због изгубљеног издржавања, узима се у обзир првенствено узраст издржаваног лица као оштећеног. Ако се ради о детету, узима се у обзир узраст детета и његове уобичајене потребе примерене за тај узраст, као и висина издржавања коју је до тада примао и која је изостала због штетног догађаја. Ако се ради о одраслом лицу, узимају се у обзир његова примања, могућност остваривања зараде. Па тако, ако је оштећени остварио зараду, породичну пензију или дечији додатак, исти се одбија од износа који би добијао од погинулог лица да је остао у животу. На крају, када се све ове околности узму у обзир, суд ће затим ценити како висину свих примања коју је остваривао погинули тако и његове сопствене потребе и друге новчане обавезе које је погинули имао према трећим лицима.

Висина износа новчане ренте за изгубљено издржавање због смрти даваоца издржавања одмерава се према околностима случаја, посебно према фактичким потребама оштећеног примаоца издржавања и материјалним приликама погинулог даваоца издржавања, с тим да овако одмерена накнада не буде већа од оног износа који би оштећени и даље примао од погинулог даваоца да је овај остао жив.

Када се штета накнађује детету због узроковане смрти једног родитеља, а други родитељ је жив, потребно је узети у обзир и колико је погинули родитељ са своје стране фактички сâм доприносио издржавању детета, затим колико је по закону он био дужан доприносити за то издржавање, у каквим је имовинским и животним приликама живео непосредно пре своје смрти, у каквим имовинским и животним приликама живи други родитељ који је такође дужан да доприноси издржавању детета. Приликом утврђивања висине изгубљеног издржавања мора се узети у обзир и дечији додатак ако га оштећени остварује, као и то да ли је лице које тражи накнаду штете због изгубљеног издржавања покушало да оствари право на породичну пензију, те ако није, да ли би да је поднело захтев то право остварило, с обзиром на то да се због губитка издржавања оштећеном може досудити рента само у висини разлике између онога што би добијао на име издржавања (фактичког или законског) и примања која оштећени остварује поводом смрти даваоца издржавања или би их могао остваривати. Суд даље треба да утврди фактичке потребе тужиоца као оштећеног и то од тренутка смрти родитеља до дана утврђивања висине, имајући у виду да би сада покојни родитељ тужиоца да је жив, био у обавези да доприноси његовом издржавању сразмерно својим могућностима, а у границама потреба тужиоца, које потребе не могу бити исте када је тужилац имао само неколико година и када тужилац има 18–19 година и када се налази на редовном школовању. Суд треба да утврди ко је и у којој мери тужиоца издржавао од момента смрти оца, па до дана подношења тужбе.

Код захтева у обрнутој улози – захтева родитеља за ренту због смрти детета, тужилац треба да докаже да нема довољно средстава за живот и да није способан за рад. У ситуацији када се утврди да су износи које прима и приходи које остварује оштећени као тужилац (отац) довољни за његово издржавање, онда није основан захтев за ренту у виду изгубљеног издржавања од штетника по основу објективне одговорности због погибије сина. То је ситуација када суд утврди да је тужилац пре штетног догађаја, а и након тога био у радном односу и да се издржавао од сопствене зараде. Износи које оштећени прима по основу старосне пензије и по основу инвалиднине због смрти сина могу бити, у конкретном случају, оцењени као довољни за издржавање. Да би родитељ остварио право на накнаду штете због изгубљеног издржавања услед смрти детета морају бити испуњени услови из одредбе члана 156. Породичног закона који се тичу услова под којима би имао право да захтева издржавање од пунолетства детета. Ако тужилац у смислу наведене законске одредбе не би могао да оствари право на издржавање од пунолетног детета, то у смислу наведене законске одредбе, као и одредбе члана 194. ЗОО-а, ово лице не би имало право на накнаду штете у виду новчане ренте на име изгубљеног издржавања. Поред наведених околности, мора се ценити и чињеница да би син тужиоца по редовном току ствари засновао сопствену породицу и да не би могао да учествује у издржавању тужиоца који би примањима по основу зараде, као и по основу пензије и породичне инвалиднине обезбедио сопствено издржавање. Стога, у оваквим случајевима није основан захтев за накнаду штете по основу ренте због изгубљеног издржавања. Но, ако је у тренутку смрти детета већ постојала његова обавеза издржавања родитеља, тада је основан захтев за накнаду штете у облику ренте родитеља према штетнику.

Кад је у питању рента због изгубљеног издржавања супружника, супружник има право на накнаду штете у облику ренте само у случају да је погинули брачни друг, да је жив, био дужан да га издржава. Приликом одлучивања о овој врсти ренте, посебно је потребно узети у обзир колико је погинули супружник са своје стране фактички доприносио издржавању супруге/га, колико је по закону био дужан доприносити за то издржавање, у каквим је имовинским и животним приликама живео непосредно пре своје смрти и у каквим имовинским и животним приликама живи супружник као оштећени прималац издржавања. Приликом утврђивања висине изгубљеног издржавања морају се узети у обзир и сви приходи које је оштећени прималац издржавања, како у моменту смрти даваоца издржавања, тако и након тога, остваривао, а све због тога што се због губитка издржавања, оштећеном примаоцу издржавања може досудити рента само у висини разлике између онога што би добијао на име издржавања (фактичког или законског) и примања која оштећени остварује поводом смрти даваоца издржавања, или би могао остваривати.

Код захтева за накнаду штете у виду изгубљеног помагања, суд узима у обзир вредност помагања и учесталост помагања које је претходило штетном догађају. Приликом одлучивања, суд узима у обзир и околности у време пресуђења које се тичу могућности и финансијске ситуације лица које је погинуло и од кога је изостало помагање, па ако би према околностима случаја то помагање у време пресуђења било веће од помагања које је било учестало пре штетног догађаја, оштећеном припада изгубљено помагање у складу с могућностима погинулог у време пресуђења у обиму – учесталости који је претходио штетном догађају. При томе суд узима у обзир све конкретне околности ако је помагање било неуједначено (учесталост).

Изгубљена зарада због потпуне или делимичне неспособности за рад

Према одлуци Врховног суда Рев. 880/05 рента је накнада будуће материјалне штете чији укупан износ није познат у време одлучивања о тужбеном захтеву, а плаћа се периодично у унапред утврђеним износима. За штету која је већ наступила у време доношења судске одлуке исплата нема карактер ренте, већ накнаде штете због изгубљене зараде услед неспособности за рад. При том се узима у обзир реална зарада коју би оштећени могао остваривати. Ова зарада не мора бити једнака у свим месецима за које с обрачунава. Оштећени који у време повређивања још није привређивао, стиче право на накнаду штете, односно ренту, од дана када би према личним и другим околностима случаја почео стицати зараду.

Материјална штета због изгубљене зараде и рента нису исте категорије. Новчана рента се досуђује као накнада будуће трајне штете која ће се остваривати после доношења пресуде.

Рента се досуђује у случају телесне повреде или нарушености здравља услед које је код оштећеног настала потупна или делимична неспособност за рад. Ова накнада досуђује се због изгубљене зараде чије је остварење онемогућено због потпуне или делимичне неспособности за рад. Рента се не досуђује зато што је смањена радна способност оштећеног, већ због зараде коју оштећени не може да остварује због смањене радне способности, односно због зараде која је из тог разлога изостала. Штета због губитка зараде услед трајне неспособности за рад јесте будућа штета повређеног. Стога се она надокнађује, по правилу, периодично, у виду месечне ренте, која се исплаћује унапред, у смислу члана 188. ст. 2. ЗОО-а. Основ за остваривање права на накнаду овог облика материјалне штете постоји само ако се утврди да повређени услед претрпљених повреда и нарушења здравља не може да остварује зараду коју је остваривао до повреде, односно зараду коју би остваривао да је здрав и да му није смањена радна способност. Рента се у овом случају остварује само ако се утврди да оштећени због смањене радне способности не може да остварује приход за који је могао основано очекивати да ће остварити да је здрав и да му није умањена радна способност. Стога, рента се не досуђује зато што је оштећеном умањен степен радне способности, већ зато што му је зарада изостала, односно смањена због потпуног изостанка, односно смањења радне способности. Ову разлику је битно напоменути јер је у пракси уочен одређен број одлука у којима је исказан став да тужилац као оштећени има право на ренту (која је и досуђена) због губитка радне способности и то у висини процента губитка радне способности, а не због (и у висини) губитка, односно смањења зараде због губитка радне способности. Стога, да би оштећени као тужилац успео у спору, он мора доказати две ствари: да је због умањења радне способности (у одређеном проценту) претрпео штету у виду изгубљене зараде у висини разлике између зараде коју је остварио и коју би остваривао да није било штетног догађаја; даље, оштећени, на коме је терет доказивања, мора да докаже колико износи та разлика до пресуђења и да ли и у којој висини постоји у време пресуђења за убудуће да би могла имати карактер ренте. Као што је већ наглашено, штета која је наступила од њеног настанка па до доношења одлуке нема карактер ренте, већ накнаде доспеле штете због изгубљене зараде.

Да би се поуздано утврдио губитак повређеног у заради, треба упоредити његову зараду у периоду пре повређивања са зарадом других радника у истом периоду и на истим пословима, при чему треба оценити и да ли је повређени остваривао исте резултате рада, од којих зависи зарада. Уколико је пре повређивања остваривао приближно исте резултате рада, може се претпоставити да би такве резултате остваривао и убудуће, па би се кретање зарада других радника у каснијем периоду могло узети као мерило за зараду коју би тужилац остваривао. Од тако утврђене висине изгубљене зараде треба одбити сва примања која оштећени добија по основу повређивања, као и зараду коју евентуално остварује на другим пословима, а која је мања од зараде коју би остваривао на пословима које је обављао пре повређивања.

Чест случај у пракси Првог основног суда у Београду јесу захтеви за накнаду штете у облику ренте због потпуне или делимичне неспособности за рад у којима је тужена Република Србија – Министарство одбране и то од стране лица која су била припадници бивше ЈНА, односно ВЈ, а која су рањена или им је здравље нарушено у ратним сукобима 1991–1992. године и 1999. године. И у тим случајевима тужилац као оштећени има право на накнаду штете у виду новчане ренте за штету која постоји у моменту доношења одлуке суда па убудуће, а раније претрпљена штета се досуђује у једнократном износу и утврђује вештачењем према ценама у време доношења судске одлуке са каматом од дана вештачења. У тим предметима би тужиоци имали право на разлику између износа које примају по основу пензије и износа које би примали да нису отишли у инвалидску пензију само уколико је болест, обољење због којих им је престала служба у Војсци последица вршења војне службе. У таквим предметима суд је обавезивао тужену да тужиоцу накнади претрпљену штету и то за период од дана подношења тужбе суду, па до дана давања налаза и мишљења судског вештака, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате, почев од дана вештачења, до исплате, сходно одредби члана 279. ст. 3. ЗОО-а, а у вези са одредбом члана 186. истог Закона, као и ренту у будућем месечном износу од дана вештачења па на даље, са каматом на будуће износе ренте од дана доспелости, сходно одредби члана 277. ЗОО-а. У таквим случајевима тужилац нема право на обрачунату законску затезну камату на сваки појединачни месечни износ од дана доспелости до пресуђења (вештачења) која је приписана главном дугу, као и на камату на укупан износ.

Приликом одлучивања о овој врсти штете у облику ренте, суд је морао имати у виду и временску ограниченост судске одлуке за убудуће. Наиме, када су у питању професионални припадници Војске, тада суд приликом одлучивања о будућој ренти мора да узме у обзир када би тужиоцу по сили закона престала војна служба. Ово је у складу с чланом 195. ст. 2. ЗОО-а, јер суд досуђује ренту док за то постоје законски услови. Тужиоцу би по сили закона престао радни однос одређеног датума у будућности што је потпуно утврдива чињеница, од ког тренутка би тужиоцу престало право на зараду, па самим тим од тог тренутка не постоји ни штета у висини разлике између зараде која би му се исплаћивала и инвалидске пензију коју прима. У тим случајевима се рента досуђује до одређеног датума у будућности.

Такође, захтев за накнаду штете у облику ренте због потпуне или делимичне неспособности за рад у виду зараде која је изостала се поставља према лицу које је према правилима о субјективној или објективној одговорности одговорно за штету коју је претрпео оштећени. Сходно томе, ако је оштећени повређен или му је нарушено здравље услед аката предузетих од стране лица које је припадник правног претходника или Војске Србије, то постоји пасивна легитимација РС – МО да тужиоцу накнади ову врсту штете.

Начин обрачуна ренте због изгубљеног издржавања и изгубљене зараде

Обрачун висине ренте, по правилу, се врши преко стручног лица, вештака одговарајуће струке (економско-финансијске струке, некад актуара) с обзиром на то да суд нема стручно знање из ове области, а ради утврђивања висине ренте узимајући у обзир све релевантне околности.

Код накнаде штете у облику ренте због изгубљене зараде оштећени има право на штету и ренту од тренутка када би по редовном току ствари почео остваривати зараду. У том случају као параметар не узима се минимална зарада у РС, већ би требало узети у обзир просечну гранску зараду за посао за који је оштећени квалификован. Мерило висине штете коју тужилац трпи код новчане ренте, не може бити нето зарада у Републици Србији за тражени период, већ просечна месечна зарада за струку тужиоца и то за сваки месец посебно за период за који се накнада изгубљене зараде потражује, у месту пребивалишта, односно боравишта тужиоца.

Приход од допунског рада је релевантан за досуђивање ренте уколико се утврди да би оштећени исти обављао и након штетног догађаја по редовном току ствари. У том случају није релевантно да ли је оштећени на допунски рад у претходном периоду плаћао порез или не.

Према основном начелу одштетног права, накнада штете не може бити већа од износа штете, што захтева да се све исплате у вези са штетним догађајем урачунају у накнаду. Урачунавање се врши тако што се све исплате у вези са штетним догађајем урачунавају у накнаду за одговарајући облик штете, према свом карактеру.

Потребно је да се у сваком конкретном случају утврди да ли постоји разлика између пензије коју тужилац остварује и зараде коју би остваривао, с обзиром на све околности, да није постао неспособан за рад, при чему се под зарадом која није остварена подразумевају сви облици зараде које би лице извесно остварило и при чему се у зараду коју оштећени – тужилац остварује у време доношења одлуке не урачунава инвалиднина. Суд при том треба да има у виду да је један од видова материјалне штете предвиђених у члану 195. ст. 2. ЗОО-а губитак зараде и да се као губитак зараде појављује: прво – изгубљена зарада од момента окончања лечења па до момента доношења судске одлуке о накнади штете, и друго – изгубљена зарада у моменту доношења судске одлуке о накнади штете па убудуће. Разликовање ове две врсте зараде потребно је због тога што се накнада штете у виду новчане ренте може досудити само за штету која постоји у мометну доношења судске одлуке, па убудуће, дакле, за период од дана подношења тужбе па убудуће, а не и за раније претрпљену штету.

У случају када је оштећеном након штетног догађаја престао радни однос и када је остварио право на инвалидску пензију, пракса је стала на становиште да се има путем економско-финансијског вештачења утврдити да ли би се могло очекивати да би у одсуству штетног догађаја тужилац остваривао најмање износ од колико процената (на пример, 40%) од просечне нето зараде исплаћене у привреди Србије узимајући у обзир висину инвалидске пензије коју прима. Затим је потребно утврдити да ли се појављује разлика између просечене нето зараде исплаћене у привреди Србије и висине инвалидске пензије коју тужилац прима и то у висини од нађеног процента (на пример, 40%) од просечне нето зараде исплаћене у привреди Србије. У овој врсти спора је реално очекивати да ће се таква разлика појављивати и у будућности на штету тужиоца. У таквој ситуацији суд досуђује месечну ренту у висини од 40% од просечне зараде у привреди Србије (без пореза и доприноса) према објављеном податку Републичког завода за статистику за месец који претходи месецу на који се месечна рента односи и то са датумом доспећа до последњег дана у месецу за који се врши исплата месечне ренте убудуће. Све ово је у складу с чланом 195. ст. 2. у вези са чланом 190. ЗОО-а.

Приликом обрачуна висине ренте по овом основу не може се узети у обзир само последња висина примања коју је остварио тужилац пре штетног догађаја, ако се фактичка ситуација тужиоца променила у каснијем периоду. Па тако, на пример, када је тужилац био запослен у Хрватској која је у време пресуђења друга држава, параметри који се тичу висине зараде коју је тужилац могао да оствари у Републици Хрватској од тренутка када се тужилац преселио и живи у Републици Србији нису од утицаја на одређивање висине претрпљене штете. Ово стога што једно лице не може захтевати од државе накнаду штете која се утврђује по критеријумима и стандардима постојећим у некој другој држави. Наиме, правилна примена материјалног права захтева адекватан метод обрачуна висине накнаде претрпљене штете утврђивањем висине зараде три радника упоредника исте стручне спреме, квалификација и истих или сличних година стажа, према стандардима о висини примања у Републици Србији, с обзиром на то да тужилац у посматраном периоду живи у Републици Србији. Оштећено лице треба да предузме све радње да би смањило насталу штету, па је ради правилне примене материјалног права потребно утврдити и чињенице везане за ту околност, то јест да ли је тужилац обављао одређене послове у посматраном периоду, у складу са својом преосталом радном способношћу и колико је на тај начин зарађивао.

Обрачун висине изгубљене зараде не може се вршити револаризацијом износа накнаде. Новчано потраживање настало после 24. 1. 1994. године, односно после увођења тзв. новог динара који је и сада у оптицају као средставо плаћања, не може се потраживати као ревалоризовани износ, јер такав захтев нема утемељење ни у једном важећем пропису. Тужилац може остваривати новчано потраживање само ако је новчани износ исказан у оном броју новчаних јединица у коме је обавеза и настала (главни дуг) са законском затезном каматом (споредно потраживање), а у случају да штету због доцње не покрива затезна камата, тужилац може тражити разлику до потпуне накнаде, али мора и доказати у чему се штета састоји. Ако је потраживање настало након увођења „новог динараˮ погрешно је применити методологију извршењем ревалоризације износа накнаде за период после 24. 1. 1994.године, јер тужиоцу као оштећеном, правилном методологијом обрачуна за тај период, на правилно утврђен износ накнаде припада законска затезна камата, од дана доспећа исплате накнаде, а на валоризовани износ по стопи раста цена на мало.

Приликом одлучивања о висини ренте код изгубљеног издржавања имају се урачунати и остали приходи које тужилац као оштећени остварује. Најчешће је то породична пензија на коју је тужилац као оштећени стекао право након штетног догађаја. У том случају се износ примљен на основу породичне пензије има урачунати у висину изгубљеног издржавања, па тужилац има право на разлику између издржавања које је изостало услед штетног догађаја и висине породичне пензије коју је остварио. У случају да тужилац није поднео захтев за породичну пензију, а по принудноправним прописима на њу има право, суд ће у доказном поступку разјаснити да ли је тужилац поднео захтев за породичну пензију, ако није да ли намерава да поднесе захтев или исти захтев неће поднети. У случају да је тужилац поднео захтев или намерава да га поднесе, суд ће прекинути поступак до одлуке надлежног управног органа о захтеву тужиоца за признавање права на породичну пензију (и одлуке о њеној висини). У случају да тужилац наведе да неће подносити захтев за признавање права на породичну пензију, суд ће као претходно питање у оквиру утврђивања висине тужбеног захтева преко вештака економско-финансијске струке утврдити висину исте и тако добијен износ одбити од нађеног износа ренте који тужиоцу припада за убудуће. Тако треба поступити и са свим осталим примањима која се према околностима случаја имају урачунати у висину ренте. Уколико тужилац прима дечији додатак, исти износи се имају обрачунати приликом утврђивања висине ренте. Имовина коју је оштећени наследио од погинулог лица се обрачунава приликом утврђивања накнаде за изгубљено издржавање у облику ренте.

Доспели износи накнаде штете и будућа рента (разлике у обрачунавању и времену доспелости)

У пракси су ретки случајеви да се тужбеним захтевом потражује само исплата ренте, што значи у будућим месечним износима од пресуђења па убудуће. Најчешће се тужбеним захтевом потражује исплата доспелих износа ренте и будућа рента. Ради се о трајном облигационоправном односу који је у једном делу доспео, па се досуђује кроз институт материјалне штете, а у другом делу (будућа рента) се одлуком суда обавезује тужени да у одређеним временским интервалима плаћа номинални износ ренте од пресуђења па убудуће. У том случају суд за доспеле износе треба или да утврди њихов укупан износ или да тужиоцу за сваки месец (почев од месеца када је настало само право, па до момента подношења тужбе) утврди номиналне месечне износе материјалне штете за период за који није застарео. С обзиром на то да рента представља врсту повременог потраживања, на доспеле износе ренте тече законска затезна камата од момента подношења тужбе суду па до исплате у складу са одредбом члана 278. ст. 3. ЗОО-а. За ренте које доспевају након подношења тужбе правило је да се утврђује номинални износ за сваки месец до закључења главне расправе, а да се законска затезна камата досуђује од момента доспелости сваког од појединачних износа. У односу на будућу обавезу плаћања ренте одређује се један номинални износ који је дужник дужан да плаћа месечно унапред. Практично, за доспеле износе од момента настанка самог права суд треба да утврди њихову висину, било кроз појединачно исказане номиналне износе за сваки месец или збирно, и да законску затезну камату досуди од момента подношења тужбе. За доспеле износе ренте након подношења тужбе, треба да се утврди за сваки месец номинални износ на који тужилац као оштећени има право и на законску затезну камату од момента доспелости тих износа до исплате, док за будућу обавезу плаћања ренте суд треба да утврди један номинални месечни износ и да обавеже туженог на плаћање месечног износа без досуђивања законске затезне камате јер се унапред не може знати да ли ће тужени на време испуњавати ту обавезу. У одређеном броју судских одлука заузет је став да се на будуће износе ренте досуђује камата у формулацији „са законском затезном каматом од 15. у наредном месецу за претходни месецˮ, што је по мишљењу аутора овога текста правилније јер се поставља питање доцње или неисплате у будућности доспелих износа ренте, те би без одлуке о камати иста ситуација водила новим поступцима и већим трошковима. О питању камате на досуђене износе ренте биће више речи у другом делу овог текста који ћемо објавити у неком од наредних бројева Часописа.

Накнада штете у облику новчане ренте и инвалиднина

Поставља се питање да ли је захтев за накнаду штете у облику ренте основан уколико суд нађе да тужилац поред инвалидске пензије прима и инвалиднину која је већа од разлике између плате, коју би тужилац примао по редовном току ствари да није било штетног догађаја, и пензије коју прима.

Сходно члану 188. ЗОО-а, првостепени судови су у одређеним случајевима одбијали тужбени захтев за накнаду материјалне штете – ренте, из разлога што тужиоцу право на ренту припада само до пуног износа плате коју би остваривао, а у ситуацији када примања која тужилац остварује по свим основама, узимајући у обзир и висину инвалидске пензије и висину инвалиднине, превазилазе износ који би му припадао на име плате коју би по редовном току ствари остваривао да није дошло до његовог повређивања, тужилац нема право на ренту.

У овом случају треба применити одредбу члана 188. ЗОО-а која представља начелну и општу одредбу о ренти, као и одредбу члана 195. ст. 2. ЗОО-а, која представља посебну одредбу о ренти. Накнада за телесно оштећење (инвалиднина) може се узети у обзир према околностима случаја, само при одређивању висине правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због умањења ОЖА, а ако лице, потпуно или делимично неспособно за рад, прима инвалиднину, онда се инвалиднина не урачунава и не одбија од износа новчане ренте на коју то лице има право, јер инвалиднина представља накнаду досуђену на име претрпљене неимовинске штете, па оштећено лице има право тражити разлику до пуног износа те штете, а досуђена новчана рента представља накнаду претрпљене материјалне штете.

Накнада штете у облику новчане ренте представља посебан начин накнаде материјалне штете која је проузрокована штетним поступком (одредбе члана 188. и члана 195. ст. 2. ЗОО-а). Инвалиднина, међутим, представља накнаду досуђену на име претрпљене неимовинске штете. При утврђивању висине правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, узима се у обзир (цени заједно са другим околностима) и накнада (инвалиднина), за телесно оштећење коју оштећени прима по прописима о инвалидском осигурању, али не у капитализираном износу и не простим одузимањем од припадајућег износа правичне новчане накнаде, већ суд на основу свих околности случаја, по слободној оцени (члан 224. ЗПП-а) утврђује у којој мери инвалиднина утиче на висину новчане накнаде за овај вид нематеријалне штете.

Инвалиднина је категорија код које се висина материјалне накнаде одређује лицу чије је здравље нарушено, у зависности од обима телесних и физичких последица, те се у накнаду штете због изгубљене или смањене радне способности не урачунава инвалиднина, јер она представља категорију инвалидског осигурања у складу са Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца, а може само утицати на висину накнаде нематеријалне штете због умањене ОЖА.

Као што је већ поменуто, најчешћи случај потраживања исплате ренте по основу изгубљене зараде је захтев припадника ВС према РС – МО у случају рањавања, односно губитка здравља вршењем војне службе, те тужиоци потражују разлику између инвалидске пензије и плате коју би примали да није било штетног догађаја. Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца утврђена су основна права бораца, војних инвалида, породица палих бораца и чланова породица војних инвалида. Једно од основних права војног инвалида је и лична инвалиднина (члан 21. Закона), а ради остваривања права по овом закону војни инвалиди се разврставају у групе војног инвалидитета према степену оштећења организма израженом у проценту, а за одређивање процента војног инвалидитета узимају се у обзир, поред осталог, и оштећења организма настала услед употребе стандардних лекова, операција и других терапеутских подухвата ради лечења од рана, повреда, озледа и болести задобијених под околностима предвиђеним овим Законом (члан 24. Закона). Лична инвалиднина се одређује према групи војног инвалидитета (члан 29), а ако војни инвалид за исто оштећење организма има право на новчану накнаду за телесно оштећење по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, може по сопственом избору користити то право или право на личну инвалиднину по овом Закону (члан 66. Закона). Оваквом карактеру инвалиднине једино одговара накнада штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и утиче поред осталих околности на висину новчане накнаде за овај вид нематеријалне штете у конкретном случају. Стога се лична инвалиднина не урачунава у висину ренте.

Изгубљена зарада због потпуне или делимичне неспособности за рад и трајно повећање потреба

У одређеним ситуацијама могуће је утврдити право на ренту када је извесно да ће лице – оштећени због штетног догађаја имати повећање потреба и то у висини издатака за исте. Тако се накнада штете у облику ренте може досудити у висини посебних издатака за негу од стране другог лица, у висини повећаних потреба за одређеним лековима, у висини издатака за посебну врсту исхране која је потребна због настале повреде или насталог обољења, односно нарушења здравља и др. Приликом одлучивања о висини ренте због трајно повећаних потреба, суд треба да узме у обзир да ли оштећени има право на исплату ових издатака по принудноправним прописима. Уколико оштећени има право на туђу негу и помоћ и исто право је остварио код надлежног управног органа, износи примљени на име туђе неге и помоћи ће се одбити од пуног износа за туђу негу и помоћ који је потребан тужиоцу, те тужиоцу припада разлика између ова два износа. Ако је износ који тужилац прима као накнаду за туђу негу и помоћ већи или исти као износ за који суд нађе да тужиоцу припада за трајно повећане потребе по овом основу, захтев тужиоца није основан. Ако тужилац има право, али није тражио и нема намеру да тражи признавање права на туђу негу и помоћ, суд ће исту чињеницу и висину утврђивати кроз претходно питање и поступити на исти начин као када је у питању породична пензија.

У случају нанете телесне повреде или нарушења здравља, у складу са чланом 195. ст. 2. ЗОО-а, оштећеном припада право на накнаду стварно претрпљене штете, а не и претпостављене и неизвесне штете. На пример, ако тужилац свој захтев за накнаду изгубљене зараде и ренте базира на чињеници да се активно бавио спортом и по том основу остваривао зараду, коју због повређивања више не може да остварује јер не може више да се бави тим спортом, у том случају се не би могла одмерити висина ренте узимајући за основ зараду коју је тужилац остваривао по основу закљученог уговора на одређени временски период са спортским клубом пре повређивања. Тај уговор је временски ограничен на рок од једне (више) година и обавезује тужиоца да наступа за клуб на свим такмичењима које клуб организује. Суд у том случају треба да цени да ли би у конкретној ситуацији такав уговор уопште био обновљен и да није дошло до повређивања тужиоца. Суд треба да узме у обзир чињеницу да је радни век спортисте нужно ограничен, годину рођења тужиоца, односно године старости тужиоца, као и то да се накнада штете у висини новчане ренте може досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па за убудуће, те је потребно утврдити до када по редовном току ствари траје радни век спортисте за ту врсту спорта, те до када би тужилац објективно био способан, да до повреде није дошло, да се бави тренирањем, односно да ли би могао да се активно бави тим спортом и учествује на такмичењима. Неспособност тужиоца за бављење професионалним спортом, која настаје као последица телесне повреде, није штета сама по себи, већ се накнада штете због умањења радне способности односи на губитак зараде коју би извесно, по редовном току ствари, тужилац остваривао да није дошло до повређивања, као и то да се свака зарада остварена радом након повређивања мора имати у виду и утврдити њен износ за који се мора умањити висина накнаде изгубљене зараде, у вези са чим треба испитати да ли је тужилац остваривао зараду и у ком износу.

Уништене или смањене могућности даљег напредовања и развијања

За разлику од претходног вида накнаде штете у виду ренте (због изгубљене или смањене зараде) која се досуђује једино у случају да суд утврди да постоји разлика између примања која тужилац прима и примања која би остварио да није било штетног догађаја, накнада штете у виду ренте због смањених могућности даљег развијања и напредовања повређеног може се досудити и кад оштећени после повреде зарађује исто као и пре повреде. За овај вид тражене накнаде штете потребно је да суд утврди да је изостало повећање зараде до којег је требало да дође на основу осујећеног напредовања. Потребно је да суд утврди у доказном поступку да је напредовање већ изостало, да би по редовном току ствари и околностима случаја оно наступило до доношења пресуде, односно да ће евентуално изостати напредовање до ког треба да дође (губитак повишице, очекиваног унапређења или немогућности бављења одређеним послом). Право на изгубљену зараду због немогућности даљег школовања припада оштећеном ако би се, с обзиром на показане резултате успеха у школи пре повређивања, са сигурношћу могло очекивати да би оштећени наставио школовање и са успехом завршио даље школовање.

 

[signoff]

Напомена:

У другом делу овог текста, који ће бити објављен у једном од наредних бројева Часописа, говорићемо о капитализацији ренте, измени и престанку ренте, застарелости и камати, уз закључно разматрање овог института.

[/signoff]