Подаци говоре да тек сваки 26. млади човек у нашој земљи размишља о предузетништву, те да смо према Индексу просперитета када је реч предузетништву, као земља, на 77. месту. Наведени подаци, баш као и чињеница да је „санˮ готово сваког младог човека рад у јавном сектору, јасно поручују да предузетништво, као начин обезбеђивања прихода, није атрактивно међу грађанима Републике Србије. Могу ли се утврдити субјективни и објективни узроци за ову, можемо слободно рећи, негативну појаву?
Према правној дефиницији (члан 83. ст. 1. Закона о привредним друштвима), предузетник је пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је, као такво, регистровано у складу са законом о регистрацији.
Као својеврсна форма личног, индивидуалног рада, предузетник се разликује од запосленог код послодавца. Запослени делује по упутствима и налозима свога послодавца, док код предузетника ове субординације нема. Разлика је и у одговорности. Предузетник одговара за све обавезе настале у вези са обављањем своје делатности целокупном својом имовином и у ту имовину улази и имовина која се стиче у вези са обављањем делатности (члан 85. ст. 1. Закона о привредним друштвима). Запослени, условно речено, одговара за своју „делатностˮ, обавезе (вршење радних обавеза) – радноправно, дисциплински.
Ко је у ствари предузетник? Предузетник је лице које ресурсима којима располаже (локал, машина за производњу, унајмљивање радника) у одговарајућој правној форми организовања предузетништва (у форми предузетничке радње, о.д., к.д., д.о.о. или а.д.) покреће посао како би, на конкурентан начин, тржишту испоручио робу или услугу и тако задовољио потребу купаца, при чему лично сноси ризик неуспешности посла.
Може се видети да се економски (суштински) појам предузетника разликује од оног правног. Према правном поимању предузетника, предузетништво се обавља само у облику предузетничке радње, а економски посматрано, оно обухвата и друге правне форме.
Суштина предузетништва јесте поседовање својеврсних личних способности: иновативност (уочава нове потребе купаца које треба задовољити, начин на који се постојеће потребе купаца могу другачије задовољити, као и чињеницу да постојеће потребе нису у целости задовољене), поседовање информација које други учесници на тржишту не поседују (тзв. асиметрија информација), спремност да се прихвате прорачунати ризици, самопоуздање, толеранција на неуспех, толеранција на нејасноће (емотивна реакција на нејасне, недефинисане или неструктуриране ситуације и неизвесности).
Поседујући ове личне особине, предузетник се разликује од запослених, а посебно оних у некадашњем друштвеном сектору, који немају овакав емотивно-ментални склоп предузетника.
Оквирно, предузетници се могу поделити у две групе: на предузетнике занатлије и предузетнике могућности (Предузетништво и управљање малим предузећима, др Благоје Пауновић, ЦИД, 2014).
Основна карактеристика предузетника занатлије јесте ускостручно знање и обука који не обезбеђују истински нове производе и услуге. Превасходно су оријентисани на текуће активности, често у форми самозапошљавања, с тежњом да се обезбеди егзистенција за чланове породице. Предузетнике могућности, по правилу, одликују одлично образовање и обука, који су усмерени на откривање нових производа и услуга, нових материјала. Усмерени су на дугорочне ризике, а поседују и лидерске склоности у настојању да прошире посао.
Ризици раног предузетништва
У предузетништву је готово природна законитост да се одређене фирме гасе, а да друге настављају да активно развијају пословање. У економској теорији присутан је синдром тзв. предузетничке грешке, где се поједни субјекти који „не преживеˮ прву годину у једној делатности, преусмере на другу и у њој успевају. Због тога се у друштвима у којима је развијена предузетничка култура „поштениˮ предузетник охрабрује за нови почетак и не доживљава „осудуˮ заједнице, а што, чини се, баш и није присутно у нашој земљи.
Истовремено, у нашој је земљи већина грађана дуго живела у систему где је приватна иницијатива често доживљана као „јересˮ, и у правом смислу речи „гушенаˮ, и где је држава обезбеђивала сигурност грађана и запослених. Рекло би се да је овај систем вредности преношен и на млађе генерације, што све заједно добрим делом доприноси подацима које смо навели у уводном делу текста.
Према неким истраживањима, фактори кризе у предузетништву могу се поделити у:
1) екстерне факторе који се не могу контролисати: политичко-правне промене – извозне и увозне квоте, дозволе и забране – за које се, уосталом, облигационоправно не одговара – виша сила;
2) екстерне факторе који се делимично могу контролисати: технолошке, организационе и друге промене које доводе до нестанка једних, а настанка других социјалних и економских вредности, демографске и економске промене, укуси потрошача и сл., и
3) интерне факторе: визија и циљеви предузетника, делатности и унутрашња организација фирме, међуљудски односи, правни ризици и сл.
Тешкоће у отпочињању посла јесу и емпиријски подаци да се нови посао преко 80% финансира из личне уштеђевине или задржане добити, што говори о слабом приступу будућих предузетника изворима капитала. Наведени извор финансирања, који не даје много простора за грешку, управо и јесте додатни фактор „одвраћањаˮ од предузетништва.
Додатни фактор овим ризицима јесте и „квалитетˮ законских прописа и недостатак јединствене (државне) концепције која би се манифестовала у раду појединих министарстава. Примера ради, систем пореза и доприноса на зараду усвојен је реформом пореског законодавства с почетка 2000. године, који је последица тадашње неолибералне политике. Такав систем пореза и доприноса био је „капитално-интензиванˮ, а не „радно-интензиванˮ, што је доводило до тога да се послодавцу више „исплатиˮ да аутоматизује процес рада, него да запошљава нове раднике. Осим тога, ту је и „радˮ инспекцијских органа, који по дефиницији има троструку функцију: превентивну, корективну и репресивну. У Србији постоји преко 35 различитих инспекција, са често нејасно дефинисаним надлежностима и њиховим међусобним преплитањем. Нажалост, присутна је „негативнаˮ пракса државе да када „понестанеˮ пара у буџету, инспекције крећу да кажњавају за сваку „ситницуˮ (примера ради, стављен је знак „Забрана пушењаˮ на А3, а не на А4 формату, иако је суштина остварена).
„Криза јавног дугаˮ, која се манифестује у потреби „санирањаˮ расходне стране буџета, треба, по дефиницији, да доведе до макроекономске стабилности, јачања поверења (инвеститора) и развоја приватне иницијативе, која, последично, доводи до раста запослених и раста приходне стране буџета. Примера ради, у САД, преко 4/5 запослених упошљавају управо мала и средња предузећа. Код нас је, међутим, овај феномен сложенији јер, уз „природнеˮ ризике предузетништва, постоје и наши, „специфичниˮ узроци, који блокирају развој предузетничке иницијативе.
Како поуздано избећи ризике?
Научна сазнања показују да се у раној фази највећи ризици могу предвидети и избећи. За почетак, предузетник треба да направи тзв. PEST анализу, познату у стратегијском менаџменту (од engl. Political, Economical, Sociocultural, Tehnological), а која садржи анализу битних аспеката окружења (подврста ове анализе јесте PESTLE анализа, која укључује и анализу правних прописа и животне средине).
Управо и страни инвеститори, пре уласка на домаће тржиште, раде ову анализу. Према речима аутора (Драган Н. Ђуричин и др.: Стратегијски менаџмент, ЦИД, 2009), искуства земаља у транзицији показују да пореске стимулације нису примарно привлачиле директне стране инвестиције. Наведена анализа јесте потреба јер у средишту савременог пословања није производ, већ купац, односно како остварити тзв. потрошачеву вредност.
Поред наведених психолошких карактеристика (које могу бити урођене, али исто тако и створене), предузетник мора да поседује (основна) знања из права и економије. Примери су бројни. Уколико предузетник „лошеˮ отпусти радника, након неколико година трајања радног спора, он ће бити дужан да исплати накнаду штете (и за период када запослени није радио), што ће умањити његов профит и капитал за даља улагања. Осим тога, ако предузетник добро не обезбеди уговор или не испита бонитет купца, неће моћи да наплати испоручену робу или услуге. Ту су и многобројне прекршајне одредбе, а нарочито ако се узме у обзир негативна пракса државе да у буџету за наредну годину, обавезно „предвидиˮ приход од прекршајних казни. Примера ради, ако предузетник (привредно друштво) не чува документа у складу са законом, ризикује новчану казну од 100.000 до 1.000.000 динара.
Наравно, предузетник не треба да буде правник, нити овом струком и треба да се бави. У раној фази предузетништва, међутим, кад још увек постоји неизвесност успеха на тржишту, ови „трансакциониˮ трошкови исувише су скупи за предузетника, што додатно појачава ризик предузетништва.
Поред ових основних правних знања, за предузетника је изузетно важно да познаје и основе економије. Не само што одговара и за рад књиговође већ је економско схватање предузетничке делатности и „кључˮ његовог опстанка на тржишту. Нажалост, многи предузетници „крећу у посаоˮ интуитивно, без претходно одређене стратегије, мисије, плана и програма. У посао се креће с људима различитог вредносног система, што касније и доводи до њиховог „разлазаˮ (примера ради, разликују се предузетници који дугорочно или краткорочно гледају на стопу повраћаја уложеног новца). Исто тако, најпре се креће од производа (стари концепт пословања), а не од потребе купца и анализе тржишта које треба задовољити. Због тога је и потребна добро анализирана и урађена стратегија која се тактички спроводи кроз бизнис план, процедуре, програме, буџет и пројекте, и оперативно кроз свакодневне оперативне активности.
Конкретно, предузетник понајпре треба да разликује појам ефективности (радити праве ствари) од појма ефикасности (радити ствари на прави начин). Истовремено, треба да познаје и следеће економске категорије:
1) однос прихода и ценовне еластичности производа и супституте (да ли и како промена цене утиче на тражњу производа);
2) продуктивност (да се датом количином инпута оствари највећа количина производа, носилаца вредности, односно како варирањем одређених инпута (рада, средстава за рад) може доћи до већег аутпута);
3) економичност (да се одређени обим производње оствари с најмањим трошковима, однос између трошкова и обима производње);
4) профит (биланс успеха, рачуноводствени профит, економска добит, додата економска вредност);
5) рентабилност (како тржиште – потрошачи валоризују способност предузећа да произведе одређени обим производа, преломна тачка пословања, мерење рентабилности (нето рентабилност, стопа повраћаја, принос на укупна средства, мерење рентабилности пословних активности));
6) трошкови (фиксни, варијабилни, укупни и просечни трошкови, режијски);
7) економски аспекти реорганизације посла;
8) окружење предузећа (конкуренција, величина и конкурентност гране, добављачи, потрошачи, друштвени покрет, вредности, конкуренција страних предузећа, технологија производње, рецесија, нови материјали, девизни курс);
9) пословни циљеви (профит, број радника, статус, величина буџета, раст, престиж);
10) основе књиговодства, односно економских аспеката пореза;
11) инвестиције (као алокација ресурса у времену);
12) маркетинг (није „дељење летакаˮ, већ како планирати производњу и позиционирати производ на тржишту);
13) основе теорије организације.
Како Европска унија подстиче предузетништво?
Један од најважнијих докумената за развој предузетништва на територији Европске уније јесте Европска повеља о малим предузећима, која је усвојена 2000. године. Србија и Црна Гора је прихватила ову Повељу у јуну 2003. године. Повеља истиче да су мала предузећа кључна у развоју европске економије, те да су она најосетљивија на промене у пословном окружењу. Мала предузећа морају бити разматрана као основни покретачи иновације, запошљавања, социјалне и локалне интеграције у Европи.
Када су у питању мала предузећа, подршка се огледа у следећем:
1) Образовање и обука за предузетништво
Европа ће подстицати предузетнички дух и нове вештине од најранијег доба. Опште знање о пословању и предузетништву треба да буде изучавано на свим школским нивоима. Посебне наставне јединице које се односе на пословање треба да буду основни састојак образовања на нивоу средње школе и високошколских установа. Посебно се охрабрује и промовише предузетништво младих.
2) Јефтиније и брже оснивање нових предузећа
Оснивање предузећа треба да се развија према најконкурентнијем моделу у свету. Државе с најдужим роком и с највише административних процедура за оснивање нових компанија треба охрабривати да иду у корак с најбржим. Могућност за оснивање нових предузећа преко интернета треба да буде повећана.
3) Боља законодавна регулатива
Нови прописи који се доносе треба да буду анализирани и са становишта њиховог утицаја на мала предузећа и предузетнике. Увек када је то могуће, прописи треба да буду једноставни. У погледу извесних обавеза које намећу прописи, мала предузећа треба да буду изузета.
4) Доступност вештина
Додатне напоре посветити обезбеђивању институција за обуку, пропраћеним интерним плановима обуке и обезбеђивањем целоживотног тренинга и консултација.
5) Побољшање интернет приступа
Јавне власти треба да повећају електронску комуникацију са сектором малих предузећа. Отуд, малим предузећима треба омогућити да примају савете, подносе захтеве, попуњавају пореске пријаве или добију једноставне информације путем интернета. То је брже и јефтиније.
6) Више од јединственог тржишта
Неопходно је да мала предузећа осећају све предности јединственог тржишта Европске уније.
7) Област пореза и финансија
Порески систем треба да буде конципиран тако да награђује успех, подстиче почетак, охрабрује раст малих предузећа и отварање нових радних места, као и да олакша оснивање и континуитет малих предузећа. Будући да су предузетницима потребна финансијска средства да би своје идеје спровели у праксу, у том смислу је малим предузећима потребно:
а) обезбедити приступ фондовима за инвестирање;
б) побољшати везе између малих предузећа и банака, као и олакшати приступ финансијским средствима.
8) Јачање технолошких капацитета малих предузећа
Ојачати постојеће програме који се односе на промовисање ширења знања о технологијама према малим предузећима, као и капацитете малих предузећа да могу да препознају, изаберу и прилагођавају технологију. У циљу заједничког приступања тржишту развијаће се кластери.
9) Развијање успешног е-пословног модела
10) Развијање јачег и ефективнијег представљања интереса малих предузећа
У јуну 2008. године, Европска унија је донела Акт о малој привреди, који представља основно опредељење Европске уније када су у питању мала предузећа. Овај акт почива на следећим принципима:
1) стварање амбијента у којем предузетници и породична предузећа могу бујати, а предузетништво бити награђено;
2) обезбедити да поштен предузетник који је искусио банкротство (стечај) брзо добије другу шансу;
3) креирати регулативу у складу с принципом „размишљати прво о малимаˮ;
4) учинити јавну администрацију (управу) осетљивом на потребе малих и средњих предузећа;
5) прилагодити инструменте јавне политике потребама малих и средњих предузећа: олакшати учешће малих и средњих предузећа у јавним набавкама и бољој употреби средстава државне помоћи;
6) подстаћи приступ малих и средњих предузећа финансијским средствима и развити право и пословно окружење које подстиче уредно извршавање плаћања у комерцијалним трансакцијама;
7) помоћи малим и средњим предузећима да осете веће користи од јединственог тржишта;
8) промовисати развој вештина у малим и средњим предузећима и све видове иновативности;
9) омогућити малим и средњим предузећима да изазове окружења претворе у могућности, и
10) охрабрити и подржати мала и средња предузећа да осете користи од раста тржишта.
Ради имплементације ових циљева, припремљени су бројни програми и основане су различите институције за пружање подршке оснивању нових и развоју постојећих малих и средњих предузећа.
Колики је значај малих и средњих предузећа и предузетништва види се из последњег „стабилизационогˮ пакета Европске уније, односно јединствене кохезионе политике.
Право међународне организације рада
Да би дошло до запошљавања, потребно је да постоји и друга страна, односно послодавац, што је условило да питање предузетништва буде предмет регулације Међународне организације рада. Препоруком број 189 о отварању нових радних места у малим и средњим предузећима јасно се означава шта се сматра повољним окружењем за мала и средња предузећа тј. за предузетништво:
1) одговарајуће правне мере – право власништва, нарочито интелектуално власништво, уговори, здрава конкуренција, као и адекватно друштвено и радно законодавство – социјална стабилност;
2) унапређење предузетништва – избегавање политичких и правних мера које обесхрабрују оне који желе да постану предузетници (у том смислу, похвална је брза регистрација привредних субјеката с јасним инструкцијама, али остају и други проблеми: проблем хоризонталне усаглашености прописа, преплитање надлежности инспекција која треба да има превасходно превентивни карактер и др.);
3) праведан порески систем (како се истиче у пореском праву, легитимност пореза јесте једна од битних ставки како се може смањити пореска утаја, али порески систем претходно мора бити праведан);
4) монетарни систем – инфлација, стопа камате (отуда идеја о увођењу домаће банке за подстицај предузетништва, а имајући у виду ситуацију са Фондом за развој), курс стране валуте.
Препорука је свеобухватна и садржи велики број мера које су врло применљиве и у нашој земљи, због чега ћемо неке и издвојити: развијање позитивног става према ризичном и пропалом послу, препознавање њиховог значаја као доброг искуства, проучавање грешака, охрабрење процеса доживотног учења.
У самој Препоруци се предлаже: помоћ пре и после отварања посла, као и помоћ за развој, услуге информисања, а нарочито о владиној политици, консултантске и истраживачке обуке (услуге), правно-рачуноводствене и финансијске услуге, истраживање тржишта и маркетиншка помоћ. Нарочито треба смањити административне процедуре, трошкове трансакција и, додали бисмо, смањити тзв. асиметрију информација.
Уместо закључка
Евидентно је да је предузетништво сложен друштвени феномен, за који је потребан мултидисциплинарни приступ, односно интегрисани приступ више научних дисциплина, односно закона. Законодавац који не уважава природне законитости овог друштвеног феномена, чини се да је „осуђенˮ на неуспех. У том смислу, поменимо само да је Нацрт Закона о социјалном предузетништву у процедури већ две године.
Сматрамо да су за успех предузетништва кључни тзв. рани ризици предузетништва, а на такав закључак упућује и чињеница да су европски инвеститори после две године рада предузетника спремни да „уђуˮ у власништво привредног друштва на домаћем тржишту.
Према научним истраживањима, ризици „раног предузетништваˮ могу се интегрисаним приступом смањити чак и до 80%. С тим у вези упућујемо на пројекат „Ризици раног предузетништваˮ који се може пронаћи на сајту http://www.nlpagency.com/preduzetnistvo/ и који „негује“, управо, овај интегрисани приступ ризицима предузетништва.
[signoff]
Граничне категорије
Поставља се питање граничних категорија које се налазе између запослених и предузетника тзв. самозапослених, која већ постоји у праву Европске уније. У ову „међукатегоријуˮ спада рад ван радног односа (уговор о делу, уговор о привременим и повременим пословима и сл.), али и категорије тзв. фриленсера, односно хонорараца. Практично, како треба регулисати категорије рада ван радних односа – облигационоправно или радноправно. С једне стране, у питању је облигационоправни уговор, у коме је „делатникˮ самосталан (ако се има у виду облигациони карактер уговора о привременим и повременим пословима, нема радноправне субординације). С друге стране, запослени, у пракси, остварује сва права из радног односа (радно време, зарада и сл., али мора ли послодавац исто уговорити?).
У упоредноправној судској пракси, ова лица, ако су правно самостална (на пример, тзв. хонорарци), али „економски зависнаˮ према једном послодавцу (као и „класичанˮ запослени), могу захтевати преображај у „класичанˮ радни однос. Наш законодавац ово (изричито) не омогућава, имајући у виду законске одредбе о преображају. Преображај се, евентуално, може „покушатиˮ применом института злоупотребе права Закона о облигационим односима, односно института симулованих правних послова. Ово ће трајати до (потпуне) хармонизације нашег права с правом Европске уније.
[/signoff]
[signoff]
Предузетник је личност специфичног менталног склопа, који се разликује од менталног склопа „класичногˮ запосленог. У овим чињеницама могу се и тражити разлози неуспеха пројекта „Отпремнином до послаˮ с почетка 2000-их.
[/signoff]
[signoff]
Практичан значај економских појмова
Обим текста не дозвољава шире објашњење сваког од наведених економских појмова, али се на конкретном примеру може видети њихов практични значај.
У теорији организације познате су фазе у развоју организације (од неформалних улога у привредном друштву, када свако ради све, до професионализације менаџмента и јасне улоге сваког од запослених). Исто тако, природна фаза у развоју организације (привредног друштва) јесте тзв. комешање или криза организације. Предузетник који препозна ове фазе „кризеˮ предузетништва, може даље наставити са успешним радом.
Осим тога, предузетник који се базира само на једном производу више је склон ризику него предузетници који су диверзификовали свој асортиман.
[/signoff]
[signoff]
Могући правци решавања „сивогˮ предузетништва
Кад је реч о „сивомˮ предузетништву, потребно је јасно разликовати „нечаснеˮ предузетнике, који свесно избегавају плаћање пореза и доприноса и предузетнике који овим обезбеђују основну егзистенцију и који не могу поднети „теретˮ легалног пословања.
У оквиру Међународне организације рада изашла је студија с примерима из многих земаља како се треба „боритиˮ са „сивимˮ предузетништвом, а она је у приличној мери применљива и у нашој земљи. Имајући у виду наведене природне, као и наше специфичне ризике предузетништва, чини се да најављено сузбијање „сивеˮ економије, путем јачања инспекцијских служби, неће довести до жељених резултата.
[/signoff]