Рочиште за одбачај тужбе: дилеме у пракси

И после само годину дана од измена Закона о парничном поступку у његовој примени се појавило више спорних правних питања, а једно од њих се односи и на рочиште за одбачај тужбе. Наиме, остаје спорно да ли се то рочиште мора одржати и да ли само онда кад је тужбу поднела странка непосредно. Поставља се и питање ко се позива на то рочиште и да ли се то чини позивом или посебним решењем. Ту су и бројне друге дилеме које ћемо покушати да разрешимо у тексту који следи

 

Члан 294. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, који је ступио на снагу 1. 2. 2012. године, у даљем тексту: ЗПП) предвиђа да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди:

1) да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16);

2) да је тужба поднета неблаговремено, ако је посебним прописима предвиђен рок за подношење тужбе;

3) да о истом захтеву већ тече парница;

4) да је ствар правноснажно пресуђена;

5) да је у истој ствари закључено судско поравнање;

6) да не постоји правни интерес за подношење тужбе из члана 194. овог закона;

7) да је тужба неразумљива или непотпуна.

 

Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 55/14) од 23. маја 2014. године ступио је на снагу у јуну 2014. године и примењује се на све поступке који нису окончани пре ступања на снагу овог закона. У члану 11. предвиђена је измена члана 294. тако што је после става 1. додат став 2. који гласи: „Пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога прописаних у ставу 1. oвог члана, суд је дужан да одржи рочиште на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе.ˮ

Образлажући свој предлог, предлагач ових законских измена указао је на Препоруку Савета Европе бр. Р(81)7 о мерама које олакшавају приступ правди, а која, између осталог, наводи да парничење треба да буде брзо и јефтино. Као разлог измена наводи се и Препорука бр. Р(84)5 о принципима парничног поступка намењеним за побољшање функционисања правде, која предвиђа да изјаве и доказе треба поднети у раној фази парнице. Измене закона имају за циљ да заштите право грађана на правично суђење. Ефикаснијим поступком смањиће се број представки пред Европским судом за људска права, уставних жалби пред Уставним судом, као и могућност стварања судских заостатака.

Од ЗПП-а који се примењује од 2005. године („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04) постоји могућност да суд одбаци тужбу без налога за исправку уколико странка има пуномоћника који је адвокат. ЗПП из 2012. године задржао је ову одредбу, а уколико је тужбу поднео тужилац који нема пуномоћника из реда адвоката тужба се враћа туженом ради исправке сходно члану 101. ст. 1. ЗПП-а. Уколико је тужбу с недостацима у име странке поднео пуномоћник, односно јавни правобранилац или јавни тужилац, суд ће је одбацити према члану 101. ст. 5. ЗПП-а.

У случају одбачаја тужбе, поступак по жалби, поготово у преоптерећеним судовима, траје дуго што је доводило до блокирања поступка, поготово кад је реч о хитним ситуацијама, када постоји предлог за одређивање привремене мере, код сметања државине, исељења, раскида уговора о доживотном издржавању и др. То је вероватно и био разлог зашто је предлагач закона уврстио и ову измену закона, а тиме је дата могућност тужиоцу да брани свој став да је тужба уредна. То, међутим, доводи и до додатног оптерећења суда у раду и продужења трајања поступка, јер подразумева обавезу да се одржи рочиште и тек након њега донесе решење о одбачају тужбе.

 

ДИЛЕМЕ КОЈЕ СЕ ЈАВЉАЈУ У ПРАКСИ

 

#1 Постоји ли уопште потреба да се одржава ово рочиште?

Aргументи који негирају потребу одржавања рочишта говоре да у случају одбачаја тужбе тужилац у жалби износи своје разлоге и оспорава став суда да тужбу треба одбацити, а што би учинио и на самом рочишту. Стога нема потребе за његовим изјашњењем. Закон је, међутим, изричит да је суд дужан да одржи то рочиште на коме ће се тужиоцу омогућити изјашњење.

Члан 374. ст. 1. ЗПП-а предвиђа да постоји битна повреда одредаба парничног поступка ако суд у току поступка није применио или је неправилно применио одредбу овог закона, а то је било или је могло бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке. Став 2. тач. 7) истог члана предвиђа да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем

достављања, странци није дата могућност да расправља пред судом.

Тумачећи системски одредбу члана 274. ст. 2. ЗПП-а у склопу свих одредаба ЗПП-а могло би се тумачити да је реч о релативно битној повреди одредаба парничног поступка уколико и суд који одлучује по жалби сматра да тужбу треба одбацити. Могуће је и другачије тумачити ову одредбу и сматрати да је у питању битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 7), у ком случају решење треба укинути без обзира на то да ли суд који одлучује по жалби сматра да тужбу треба одбацити. Закон предвиђа обавезу суда да тужиоцу омогући да се изјасни о одбацивању тужбе. Овде није реч о расправљању, већ о изјашњењу, што је могуће и у жалби, а не само на рочишту. Ипак, овакво тумачење водило би томе да се та одредба закона уопште не примењује што, свакако, није био циљ законодавца. С обзиром на то да је закон изричит – да се мора одржати рочиште на ком ће се тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе – то не оставља простор за тумачење. У сваком случају, рочиште се мора одржати ради изјашњења тужиоца.

 

Из образложења:

„Чланом 294. ст. 2. ЗПП-а прописано је да је, пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога прописаних у ставу 1, суд дужан да одржи рочиште на ком ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе. Како првостепени суд није одржао наведено рочиште, а предлог је одбацио, тиме је учинио апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 7) у вези са чланом 30. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку на коју Виши суд пази по службеној дужности.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 3242/15 од 13. 5. 2015)

Судска пракса и даље је неуједначена у погледу поступања првостепених судова, па су запажена различита поступања суда у правцу одржавања рочишта и понашања као да ова одредба не постоји.

 

 #2 Да ли рочиште ради изјашњења тужиоца мора да се одржи и у случају ако је тужилац поднео тужбу преко пуномоћника из реда адвоката или само у случају ако је тужбу поднео тужилац лично, поготово ако је реч о одбачају тужбе зато што је она непотпуна или неразумљива?

Будући да је циљ овог рочишта да се тужиоцу омогући изјашњење на став суда да тужбу треба одбацити, онда нема дилеме да се ова одредба примењује и у случају када је тужба поднета преко пуномоћника адвоката.

 

Из образложења:

„Побијаним решењем одбачена је тужба тужиоца поднета преко адвоката. Првостепени суд је одбацио тужбу, а да претходно није ни заказао рочиште на коме би омогућио тужиоцу да се изјасни о одбацивању тужбе, а што је био дужан да учини сходно одредби члана 11. Закона о изменама и допунама ЗПП-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 55/14), а који је ступио на снагу 2. 6. 2014. године, дакле, пре подношења ове тужбе, због чега је наведено решење морало бити укинуто, јер је првостепени суд учинио апсолутно битну повреду парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 7) ЗПП-а, на коју Виши суд пази по службеној дужности.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. 1, бр. 196/15 од 29. 4. 2015)

 

#3 Има ли потребе да се рочиште одржава у случају кад странка без адвоката не поступи по решењу суда којим је тужба враћена на исправку и допуну?

У случају кад тужбу подноси тужилац који нема пуномоћника из реда адвоката, суд је, сходно члану 101. ст. 1. ЗПП-а, дужан да тужбу врати ради исправке тужиоцу. Уколико тужилац не поступи по налогу суда и не достави му исправљен примерак тужбе тужба се сходно члану 101. ст. 4. сматра повученом, па онда нема потребе да се одржава рочиште. У случају кад се тужба врати без исправке и допуне суду, онда се примењује одредба члана 294. став 2. ЗПП-а и заказује рочиште ради изјашњења тужиоца јер је санкција за тужиоца у том случају одбачај тужбе. Ипак, враћајући тужиоцу тужбу, суд је у том решењу изнео своју аргументацију зашто сматра да је неопходно исправити или допунити тужбу. Достављајући то решење тужиоцу суд му је дао могућност да се изјасни, што је тужилац и учинио доставивши тужбу без исправке и допуне или само с делимичним изменама сматрајући да нема потребе за тим. Стога је у овој ситуацији спорно постоји ли битна повреда одредаба парничног поступка јер нема повреде из члана 374. ст. 2. тач. 7). Питање је да ли се ради о релативно битној повреди из члана 374. ст. 1. ЗПП-а. Уколико другостепени суд сматра да тужбу треба одбацити онда непоступање по овој одредби није утицало на доношење законите одлуке. Уколико тужбу не треба одбацити, по мишљењу суда који одлучује по жалби на решење о одбачају тужбе, питање је да ли је и тада непоштовање одредбе члана 294. ст. 2. ЗПП-а утицало на доношење законите одлуке или је то ствар погрешног тумачења других одредаба ЗПП-а на основу којих је то решење донето. У сваком случају, ова дилема не утиче на право странке и више представља дилему за суд који одлучује по жалби, на основу којих ће одредаба ЗПП-а укинути решење о одбачају тужбе. У пракси има случајева да се заказује рочиште, на којем се тужиоцу без адвоката саопштавају недостаци тужбе услед којих се тужба може одбацити и на том рочишту му се решењем тужба враћа на уређење. Уколико тужилац не поступи по овом решењу и неисправљену тужбу врати суду питање је има ли разлога да суд заказује још једно рочиште на ком би суд поново тужиоцу дао могућност да се изјасни.

 

#4 Кога је потребно позвати на рочиште за одбачај тужбе – да ли само тужиоца или и туженог?

Одговор на ово питање, пре свега, зависи од тога у ком тренутку суд одлучује о одбачају тужбе. Уколико суд сматра да постоје разлози за одбачај тужбе у тренутку када туженом тужба није ни достављена и парница није почела да тече, онда у сваком случају на то рочиште не треба позивати туженог. И решење о одбачају тужбе не доставља се туженом коме није достављена тужба сходно члану 364. ст. 2. ЗПП-а.

Међутим, у случају кад је туженом достављена тужба и он је у одговору на њу навео да за њен одбачај постоје разлози (на пример, зато што о истом захтеву већ тече парница, зато што је ствар правноснажно пресуђена или је у истој ствари закључено судско поравнање), о којима суд није имао сазнања приликом претходног испитивања тужбе, онда у сваком случају на то рочиште мора бити позван и тужени. Непозивање туженог на рочиште у овом случају било би супротно члану 5. ЗПП-а и водило би битној повреди одредаба парничног поступка сходно члану 386. ст. 3. ЗПП-а. Ипак, тужени не би имао разлог, а ни правни интерес, да се на решење о одбачају тужбе жали. Члан 378. ст. 3. ЗПП-а предвиђа да је жалба недозвољена ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за њено изјављивање.

 

#5 Да ли ће другостепени суд, у случају укидања решења о одбачају тужбе, само констатовати постојање битне повреде поступка јер рочиште није одржано или ће се изјаснити и у погледу изнетих разлога за одбачај тужбе?

У сваком случају, за све учеснике у поступку било би корисно када би другостепени суд у свом решењу изнео своје становиште у погледу разлога за одбачај тужбе. У досадашњој пракси запажено је да другостепени судови заиста и износе своје мишљење о постојању услова за одбачај тужбе. То је корисно јер не оставља дилеме ни тужиоцу ни првостепеном суду како даље треба поступати и убрзава поступак што је у складу с начелом суђења у разумном року. Сходно члану 10. ЗПП-а, странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року. Суд је дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу с претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи и са што мање трошкова.

 

Из образложења:

„Првостепени суд је тужбу одбацио позивајући се на одредбе члана 98. ст. 1. ЗПП-а, члан 192. ст. 1. ЗПП-а, те одредбу члана 118. ст. 1. Закона о раду, након што је оценио да је тужба коју је у име тужиоца поднео адвокат непотпуна, с обзиром на то да уз тужбу није достављен доказ да је тужилац запослен код туженог, а на тој чињеници заснива своје потраживање које је предмет тужбеног захтева. Чланом 228. ЗПП-а прописано је да је странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника у складу са овим законом. Чланом 239. ст. 2. ЗПП-а прописано је да се не доказују чињенице које је странка признала пред судом у току парнице, односно чињенице које није оспорила. Из овог произлази да се неће доказивати ни чињенице које странка није оспорила, без обзира на то да ли су оне изнете у тужби или у каснијим поднесцима. Недостављање доказа уз тужбу не може бити разлог за одбачај тужбе, већ евентуално, уколико се нека чињеница оспори, суд ће одлуку о постављеном тужбеном захтеву донети применом правила о терету доказивања. У поновљеном поступку суд ће отклонити учињену битну повреду одредаба парничног поступка на коју је указано овим решењем, тако што ће наставити да поступа по поднетој тужби у складу са одредбама Закона о парничном поступку и по проведеном поступку, о тужбеном захтеву тужиоца донети правилну и на закону засновану одлуку.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. 1, бр. 196/15 од 29. 4. 2015)

 

#6 Да ли се рочиште за одбачај тужбе мора одржати ако је суд већ заказао припремно рочиште или рочиште за главну расправу?

О неким разлозима за одбачај тужбе суд не мора имати довољно основа за доношење одлуке у фази претходног испитивања тужбе, па одлука може бити донета на припремном рочишту или на рочишту за главну расправу (члан 295. ЗПП-а). Тада се на рочиште морају позвати обе странке.

 

#7 У којој форми и на који начин се тужилац позива на ово рочиште: позивом или решењем и у којој мери то решење треба да буде образложено?

Тужиоцу је могуће упутити или решење или само позив, али се у позиву мора назначити да је реч о рочишту ради изјашњења тужиоца из члана 294. ст. 2. ЗПП-а. У питању је решење о управљању поступком и против њега није дозвољена посебна жалба, па стога сходно члану 365. ЗПП-а оно не мора бити образложено. Ипак, било би корисно навести који су то разлози због којих суд сматра да тужбу треба одбацити. Тиме се тужиоцу пружа могућност да се до тог рочишта припреми или да на рочишту суду достави све што сматра да иде у прилог уредности тужбе и аргументацију супротну схватању суда (судску праску и др.). Јасно је да то убрзава поступак и даје могућност странци да, уколико сматра да је становиште суда заиста исправно и да тужбу треба одбацити, повуче тужбу и смањи трошкове поступка. На решење о повлачењу тужбе не плаћа се такса, а решење о одбачају тужбе подлеже таксеној обавези у вредности 1/2 таксе на тужбу. Осим тога, то даје могућност и судији да промени своје мишљење и да настави даље поступак.

 

#8 Након што тужбу преда суду (тужба од адвоката или тужба која није исправљена пошто је враћена тужиоцу без адвоката), може ли тужилац да исправља тужбу? Да ли се тужба може исправљати до доношења и уручења позива – решења којим се заказује рочиште за изјашњење о одбацивању тужбе?

Могућа су различита мишљења о тренутку када то право тужиоца престаје: да ли чином предаје тужбе суду, доношењем одлуке суда или сазнањем за мишљење суда да тужбу треба одбацити. ЗПП не даје одговор на ово питање.

Уколико је тужба уредна и уколико се по њој може поступати, тужилац до припремног рочишта, односно до рочишта за главну расправу, уколико се припремно рочиште не одржава, без ограничења може допуњавати наводе из тужбе. По природи ствари, то се ретко догађа и такво допуњавање није целисходно. Суд је дужан да се стара да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова сходно члану 10. ст. 2. ЗПП-а. И када постоје, ти трошкови се странкама не признају као нужни и корисни за вођење парнице јер је тужилац то све могао навести у тужби.

Нема дилеме да се допуне и исправке тужбе учињене после пријема позива – решења о одређивању рочишта ради изјашњења о одбацивању тужбе не могу узети у обзир. Након тог тренутка тужилац зна за мишљење суда о уредности тужбе и може само полемисати у погледу оправданости тог мишљења, али не може исправљати тужбу.

Доношењем решења о заказивању рочишта ради изјашњења тужиоца, суд је исказао свој став да тужбу треба одбацити, па доношењем тог решења с тим датумом више нема могућности да тужилац исправља тужбу.

Подношењем тужбе сматра се да је тужилац поднео, према његовом мишљењу, уредну тужбу, па се стога може тумачити и да је то тренутак после кога нема могућности да тужилац уређује и исправља тужбу коју по мишљењу суда треба одбацити. Ипак, ова дилема је више теоретска и у пракси ће се ретко појављивати јер је суд дужан да у року од 15 дана од пријема тужбе у суд тужбу достави туженом на одговор и оцени уредност тужбе сходно члану 296. ЗПП-а. Подносећи тужбу суду, тужилац сматра да је она потпуна и да се по њој може поступати, па стога у већини случајева и нема разлога да је допуњава и исправља. Ипак, у случају дилеме, пре би се могло прихватити становиште да подношењем тужбе суду престаје могућност тужиоца да је исправља и допуњава. Евентуално би се тај период могао продужити до тренутка доношења решења о заказивању рочишта ради изјашњења тужиоца, али сигурно не после пријема позива за рочиште ради изјашњења тужиоца.

 

#9 Какав је садржај рочишта ради изјашњење тужиоца?

Садржај рочишта ради изјашњења тужиоца ограничен је на излагање разлога због којих суд сматра да тужбу треба одбацити и пружање могућности тужиоцу да се изјасни о одбацивању тужбе. То је и једина прилика за тужиоца да се изјасни и нема могућности да се ово рочиште одлаже и тужиоцу дају додатни рокови за изјашњење. Евентуална одлагања могућа су пре одржавања рочишта из оправданих разлога. Случајеви када постоје разлози за враћање у пређашње стање морају се у сваком случају појединачно ценити.

 

Из образложења:

„Побијаним решењем одбачена је тужба као непотпуна. Виши суд сматра да се ожалбена одлука не може прихватити као правилна. Наиме, првостепени суд је одбацио тужбу, а да претходно није заказао рочиште на ком би омогућио тужиоцу да се изјасни о одбацивању тужбе, а што је био дужан да учини сходно одредби члана 294. ст. 2. ЗПП-а. Таквим пропустом, односно незаконитим поступањем, тужилац је онемогућен да расправља пред судом на који начин је у првостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 7) ЗПП-а, због које је побијано решење морало бити укинуто.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 5700/15 од 6. 5. 2015)

 

#10 Какве одлуке може донети првостепени суд?

Различите су ситуације које се појављују у пракси:

– суд на том рочишту доноси и објављује решење којим одбацује тужбу, тужилац се одриче права на жалбу, решење постаје правноснажно и тужилац подноси нову уредну тужбу суду;

– тужилац повлачи тужбу, одриче се права на жалбу и решење постаје правноснажно, након чега тужилац подноси нову уредну тужбу суду;

– суд након изјашњења тужиоца закључује рочиште за изјашњење и накнадно одлучује о одбачају тужбе;

– суд одлучује да, ипак, нема услова за одбачај тужбе и доставља тужбу туженом на одговор или заказује рочиште за главну расправу.

 

Уместо закључка

У пракси судова известан број тужби одбациван је из најразличитијих разлога, а жалбени поступак је трајао дуго због преоптерећености другостепених судова. Од 2005. године од када је уведена могућност одбачаја неуредне тужбе поднете преко пуномоћника адвоката, странке су често подносиле тужбе без печата адвоката како би избегле одбачај тужбе.

Ова одредба члана 294. ст. 2. ЗПП-а у примени је дала могућност да се појасне нејасни наводи у тужби, поготово када је тужба с више захтева делимично нејасна или непотпуна, пре уручења тужбе туженом и тиме омогући ефикасније поступање и изјашњење туженог. Када су пропусти у тужби очигледни, то странци даје могућност да повуче тужбу чиме убрзава поступак подношења нове уредне тужбе и смањује трошкове поступка.

Домет и резултати примене ове норме не могу се још озбиљно оцењивати с обзиром на то да је у примени мање од годину дана, те да судови у дужем периоду у 2014. години нису поступали због обуставе рада адвоката.

У погледу свих спорних питања изнетих у овом тексту још увек није заузет јединствен став судске праксе. До сада је уочено различито поступање првостепених судова, од потпуног игнорисања ове одредбе, па до њене примене у свим варијантама изнетих дилема у овом тексту. Иако постоје одлуке другостепених судова, од којих су неке цитиране у овом тексту, другостепени судови још увек званично нису заузели јединствен став у погледу свих овде изложених дилема. Очекује се да ће Апелациони судови и Врховни касациони суд заузети јединствен став о свим овим дилемама које су се појавиле у пракси.

 

 

[blockquote]

Примена ових одредаба на ванпарнични и извршни поступак

Закон о ванпарничном поступку („Сл. гласник СРСˮ, бр. 25/82 са изменама и допунама) у члану 30. ст. 2. предвиђа да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку ако овим или другим законом није другачије одређено. Стога нема дилеме да се ова одредба примењује и на ванпарнични поступак. У прилог томе говори и горе цитирана одлука Вишег суда у Београду, Гж. бр. 3242/15 од 13. 5. 2015.

Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 31/11, 99/11, 109/13, 55/14 и 139/14) у члану 10. предвиђа да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено. Члан 28. предвиђа да у извршном поступку суд, односно извршитељ поступају искључиво на основу поднесака и других писмена, а извршитељ поступа и на основу судске одлуке и општег овлашћења извршног повериоца, ако овим законом није другачије прописано. ЗИО не предвиђа могућност одржавања рочишта пре доношења одлуке по предлогу за извршење, па би стога, у контексту општег начела хитности извршног поступка, ову одредбу члана 294. ст. 2. ЗПП-а требало рестриктивно тумачити у погледу примене у извршном поступку. Ипак, и о овој дилеми видећемо какво ће мишљење дати пракса.

[/blockquote]