Из аспекта имплементације савремених инструмената финансирања у правни систем Републике Србије, евидентно је да клијенти банака нису довољно информисани о предностима савремених инструмената финансирања, те се очекује да ће у складу с глобалним трендовима они тек доживети своју експанзију
Tрансформација која је наступила крајем прошлог и почетком текућег века донела је реформу банкарског система савремених економија, као и прилагођавање тог система новим тржишним условима. У таквом транзиционом раздобљу, банке су прошириле опсег својих услуга и почеле да обављају различите врсте банкарских трансакција, излазећи из оквира традиционалних, депозитно-кредитних послова. Оваква трансформација довела је до настанка савремених инструмената финансирања као нове категорије банкарских услуга.
Савремени инструменти финансирања представљају комплексну синергију мера, поступака, радњи и одлука, како на нивоу пословне банке, тако и на оном међубанкарском. Организовано финансијско тржиште јесте пословни и оперативни оквир у којем савремени инструменти финансирања највише долазе до изражаја, јер они представљају инструменте којима се остварују суштинске претпоставке за функционисање тог тржишта. Савремени инструменти финансирања представљају надградњу класичним банкарским пословима и имају за претежни циљ остваривање добити банке. С друге стране, они су атрактивни и за привредни сектор, имајући у виду да је, нарочито из аспекта спољне трговине, привредним субјектима неопходан стални извор финансија. Овим пословима банке проширују асортиман услуга ради подмиривања практичних потреба својих клијената. Савремени инструменти финансирања спадају у најпрофитабилније послове у савременом банкарству, а у економски развијеним и тржишно оријентисаним земљама учествују и до 50% у нето приходима.
У савремене финансијске производе убрајају се факторинг, форфетинг, франшизинг и финансијски лизинг. Постоје и други облици савремених банкарских производа попут финансијског консалтинга, тајм-шеринга (дугорочни закуп туристичких објеката), али имајући у виду околност да они нису у великој мери присутни на домаћем тржишту, неће бити детаљније обрађивани на овом месту. У даљем тексту осврнућемо се на факторинг и форфетинг као најзначајније савремене инструменте финансирања.
Факторинг – појам и законски оквир
Као одраз потребе да се факторинг као облик савременог финансијског пословања нормативно уреди, у Србији је јула месеца 2013. године ступио на снагу Закон о факторингу („Сл. гласник РС”, бр. 62/2013, у даљем тексту: Закон).
Факторинг је посебан уговор између банке и њеног клијента који се по правилу појављује у спољнотрговинском пословању. Закон захтева да уговор о факторингу буде закључен у писаној или електронској форми. Уговором о факторингу банка се обавезује да преузме клијентово ненаплаћено потраживање и да га за свој рачун реализује уз накнаду, уобичајено остварујући за себе профит у висини од 2% до 10% вредности основног посла и више и исплаћујући клијенту вредност потраживања умањену за износ уговорене накнаде банке, док клијент приликом преношења потраживања на банку гарантује њихову исправност (веритет).
Факторинг постаје све значајнији облик савременог финансирања и у унутрашњем и у спољнотрговинском промету. Реч факторинг је енглеског порекла са значењем агент, односно заступник, поверилац, посредник, комисионар. Суштина овог посла тиче се потраживања и преношења ризика наплате с клијента на банку. Клијент уступа банци (фактору) потраживања која има према трећим лицима и тиме се одриче свих права према својим дужницима, задржавајући обавезу да фактору гарантује постојање (веритет) потраживања. Факторинг подразумева откуп краткорочних потраживања клијента, односно откуп потраживања с роком доспећа који није дужи од годину дана од дана продаје робе или пружања услуга, а у складу са одредбом члана 2. ст. 3. тач. 3) Закона.
Оперативни оквир факторинга из аспекта банке као фактора
Класични факторинг има за циљ увећање обима продаје клијента банке или посебне факторинг компаније. Обично пословне банке најпре оснивају посебна одељења за факторинг послове. Одлука о формирању посебног сектора за факторинг у оквиру банке подразумева доношење одговарајуће нормативне регулативе на нивоу банке, што укључује усвајање различитих процедура, систематизација, правилника и слично. Посебно организационо одељење банке које пружа услуге факторинга треба да буде независно у домену пружања услуга факторинга клијентима, у погледу услова под којима се такве услуге пружају, и у погледу могућности усаглашавања правних докумената и вођења књиговодства. Тарифа банке за пружање факторинг услуга по правилу је варијабилна и формира се појединачно, а на њу утичу бројни фактори – примера ради, број купаца за које се уступа потраживање, постојање инструмената обезбеђења за таква потраживања, ороченост потраживања и сл.
У пружању услуга факторинга банка има обавезу да оцењује ризик факторинг послова. При томе, имајући у виду да се приступ у оцени ризика код факторинга значајно разликују од процене кредитног ризика, од изузетног је значаја да се одлуке о предузимању факторинг послова доносе независно од кредитног сектора пословне банке. Ризик се процењује на основу анализе података о пословној способности и финансијским капацитетима клијента. У овом контексту, потребно је посебно анализирати податке о пословању клијента, његовим партнерима – купцима и евентуалним јемцима.
Учесници факторинга
Поред чињенице да врши откуп клијентовог будућег или доспелог потраживања према купцу (кориснику услуга) клијента и наплату таквог потраживања о доспелости, пракса показује да се фактор – први учесник у правном послу факторинга у модалитетима уговора које закључује с клијентима може обавезати и да одобри клијенту кредит за сврху набавке добара трећих лица од клијента у својству добављача, који садржи лимит до кога клијент може уговарати продају сопствене робе на кредит (пример за овакву сврху је купопродаја рачунарске опреме у малопродајним објектима продавница електронске опреме путем бескаматних кредита преко банака које су фактори продавца), као и да прикупља хартије од вредности као услужну функцију и врши њихову наплату.
Други учесник у правном послу факторинга јесте клијент, који на себе преузима обавезу да по основу закљученог уговора о факторингу пренесе своје потраживање према купцу на фактора, као и да фактору у свему у складу с преузетим обавезама доставља фактуре и отпремнице о испорученој роби. Клијент је по правилу у обавези да фактуре сачињава на транспарентан начин, тако да укључују све податке о потраживањима од купца, динамици плаћања, роковима доспелости, као и јасну напомену да ће се свако плаћање по предметној фактури обавити преко банке – фактора.
Трећи учесник правног посла факторинга јесте купац, чија је основна обавеза да изврши плаћање у свему у складу са условима које је уговорио са својим продавцем. Чињеницом измиривања обавеза купца према клијенту, како је предвиђено уговором закљученим између продавца (клијента) и купца, гаси се целокупна трансакција факторинга.
Интересенти за услуге факторинга јесу претежно клијенти банке – мала и средња привредна друштва. Мала привредна друштва углавном су заинтересована искључиво за финансирање, а факторинг се процењује као најповољнији производ управо за ову групу клијената. Средња привредна друштва су заинтересована за свеобухватнији инструмент којим би могла да увећају обим продаје, имајући у виду комерцијалну потребу тих друштава да својим купцима нуде повољне услове за набавку, укључујући и одложено плаћање за продату робу/услуге. На тај начин настаје потреба за коришћењем целог спектра услуга банке који би омогућио нуђење и пружање конкурентних услова купопродаје на перманентном и дугорочном нивоу.
Функције факторинга
Примарна функција факторинга је финансирање, а не како се често погрешно тумачи кредитирање. Факторинг омогућује обезбеђивање ликвидне активе која је неопходна за одржавање солвентности и ликвидности клијента банке. Друга основна функција факторинга је del credere функција, односно осигурање наплате, која се састоји у томе да се фактор одриче права на повраћај потраживања клијенту у случају да дужник не изврши плаћање. Стога је у овом смислу неопходно да банка – фактор изврши детаљну и правилну процену ризика у сваком случају закључивања факторинг уговора. Трећа значајна функција је управљање потраживањима клијента, што подразумева да фактор у потпуности преузима на себе послове који стоје у вези с наплатом потраживања клијента према купцу (кореспонденција с купцем, упућивање опомена у случају доцње купца, испитивање бонитета и кредитне способности дужника, анализа потраживања, предузимање принудних радњи за наплату потраживања итд.).
Комерцијални интерес банке за пружање факторинг услуга састоји се у наплати провизије. У оквиру пружања „пуне” факторинг услуге, фактор може имати и друге зависне трошкове (примера ради, камате на стање ненаплаћених потраживања која прелазе фиксни број дана, различите врсте трошкова који претходе закључењу уговора и сл.) У том смислу, препорука фактору је да у уговор о факторингу унесе клаузулу која ће обезбедити пуну надокнаду оваквих трошкова.
Врсте факторинга
У пракси су присутне поделе факторинга према различитим критеријумима. Према територијалном принципу факторинг се дели на домаћи и међународни, у зависности од тога да ли се уговор о факторингу закључује између резидената или садржи и спољнотрговински елемент in personam.
С обзиром на број уговорних страна у факторингу, разликују се директни и индиректни факторинг. Код директног факторинга, клијент и фактор су резиденти исте земље уз постојање само једног фактора, а након преноса потраживања долази до успостављања директног односа између фактора и увозника – дужника. Код индиректног факторинга постојаће два фактора – извозни фактор и фактор у земљи увозника. Дужник из основног посла (увозник) извршава своју обавезу плаћања фактору у својој земљи (увозном фактору), а исплату увозни фактор преноси фактору у земљи извозника – клијента. У овом случају између извозника – клијента и фактора у земљи увоза не постоји никакав уговорни однос, а основни уговор о продаји је такође потпуно одвојен од уговора о факторингу.
Надаље, постоји подела факторинга на отворени и неотворени (скривени), у зависности од тога да ли се фактор појављује пред дужником у својству повериоца потраживања или не. Код отвореног факторинга, поверилац – клијент преноси на фактора своја потраживања, а дужник је након пријема обавештења обавезан да дуговани износ исплати фактору, а не продавцу. Код овог облика факторинга, фактор је у директном контакту с дужником – увозником који зна да куповну вредност плаћа фактору, а не продавцу. Код затвореног (скривеног) факторинга купац није упознат с продајом права потраживања, а правна конструкција има следећи облик: прво, робу која је намењена извозу продавац (клијент) продаје фактору, затим фактор као прикривени налогодавац исту робу препродаје, али преко извозника на кредит иностраном купцу. Пред купцем – нерезидентом као уговорна страна појављује се само клијент, који није стварни власник робе, јер ју је већ продао фактору и иступа у своје име а за рачун фактора, односно као комисионар фактора. Сложеност ове трансакције је у томе да цена код препродаје буде већа, јер је у њу урачуната и факторова провизија, али и краткорочни кредит одобрен извознику. На тај начин и извозник добија готовину, иако се роба продаје на кредит, а фактор добија провизију, која је виша од провизије код отвореног факторинга.
Значајна подела факторинга је и подела на факторинг с регресом и подела на факторинг без регреса. Факторинг с регресом је посао код кога поверилац одговара не само за веритет већ и за бонитет потраживања, тако да у случају да фактор не успе да наплати потраживање, он има право регреса према клијенту. Напомињемо да је у Закону садржана само подела на домаћи и међународни факторинг и на факторинг без регреса и с регресом.
Предмет факторинга
У складу са чланом 2. ст. 1. тач. 1) Закона, предмет факторинга може бити свако постојеће недоспело или будуће, цело или делимично, краткорочно новчано потраживање које је настало по основу уговора о продаји робе или пружања услуга, закљученог између правних лица и предузетника. Према томе, само две врсте потраживања могу бити предмет факторинга, уз испуњење општег услова да је потраживање произашло из уговора у привреди и да је такво потраживање краткорочно:
– постојеће недоспело потраживање – под изразом постојеће подразумева се потраживање које је већ настало; имајући у виду први услов, реч је о потраживању које је настало из уговора о продаји робе или услуга; битна одлика оваквог потраживања је да још увек није доспело у моменту закључења уговора о факторингу;
– будуће краткорочно потраживање, при чему је будуће потраживање потраживање које још увек није настало; према томе, чињеница да потраживање које је предмет уговора о факторингу у моменту закључења таквог уговора није настало не утиче на могућност закључења уговора о факторингу.
Предмет факторинга могу бити само краткорочна потраживања, односно потраживања која доспевају на наплату у року до годину дана од дана пружања услуге дефинисаног уговором о пружању услуге, и то како постојећа потраживања, тако и будућа, уколико је оно одредиво и ако уговор о факторингу садржи податак о томе ко ће бити дужник таквог потраживања.
Регистар факторинга као јавна евиденција
Законом је предвиђено оснивање Регистра факторинга који води Агенција за привредне регистре. Регистар факторинга почео је с радом 22. октобра 2013. године. У њему се евидентирају решења министарства надлежног за послове финансија којима се у складу са законом којим се уређује правни посао факторинга привредном друштву издаје или одузима одобрење за обављање послова факторинга. Регистар факторинга се води као јединствена, централна, електронска и јавна база података о решењима надлежног министарства за послове финансија којима се привредном друштву издаје или одузима одобрење за обављање послова факторинга.
Форфетинг
Форфетинг је облик финансирања који се користи у спољнотрговинским трансакцијама и то превасходно код послова капиталне вредности. Послове форфетинга обављају привредна друштва са стабилном структуром капитала, а претежно банке. Форфетинг је посао откупа дугорочног новчаног потраживања продавца (извозника) од стране банке комитента, уз одређени дисконт који пада на терет клијента и уз одрицање права на регрес таквог потраживања према продавцу, ако оно не буде наплаћено од трећег лица. Овај уговор у себи конзумира и уговор о продаји (купац стиче потраживање, којим може слободно располагати, а искључена је одговорност продавца за наплативост) и уговор о кредиту (време од продаје потраживања до његове доспелости). Уговор о форфетингу се разликује од уговора о факторингу (иако се у оба случаја преузима ризик наплате, тј. престаје право на регрес од продавца потраживања ако се оно не наплати од дужника, осим у случају факторинга с регресом) по томе што је предмет факторинга редовни откуп краткорочних потраживања, док је предмет форфетинга откуп дугорочних потраживања. Такође, делатност факторинга редовно је шира од делатности форфетинга у ком се не обављају додатне факторинг услуге (примера ради, управљање потраживањима).
Учесници у правном послу форфетинга су: купац, који не располаже средствима за куповину робе и стога се обраћа другом учеснику у форфетингу – продавцу (извознику или комитенту), са захтевом за кредитирање, који се даље обраћа форфетеру ради продаје својих потраживања према купцу, под условом да му форфетер, након испуњења одређеног услова и презентације одговарајуће документације исплати потраживање које има према купцу. Форфетер прихвата овакву цесију потраживања, с тим да се обавезује да сноси ризик наплате потраживања од купца и исплаћује продавцу накнаду, умањену за износ зависних трошкова, провизије и есконтне стопе.
Основна предност форфетинга за извозника је што промптно добија готовину за испоручену робу и услуге, чиме обезбеђује своју ликвидност и ослобађа се ризика везаних за финансирање извозног посла – ризика земље увозника, кредитног ризика, ризика валутних кретања и флуктуација каматне стопе.
Пракса је довела до формирања одређених правила која данас важе у пословима форфетинга:
– хартије од вредности које се представљају у форфетингу морају имати одговарајући рејтинг;
– потраживања која су предмет откупа у форфетингу по правилу су орочена на период од 12 до 60 месеци, иако граница у овом смислу није јасно дефинисана као код факторинга;
– форфетинг се изражава у валутама, а карактерише га и могућност рефинансирања.
Погодности за банку као пружаоца услуга форфетинга превасходно се односе на комерцијални интерес у погледу стицања профита који је у већини случајева знатно виши него када се ради о пласирању капитала на националном или међународном тржишту. Форфетинг механизме карактерише и то да га често контролише државни апарат, а њихова дејства су ограничена како би тржиште капитала неометано функционисало. Тако многе земље утврђују укупне квоте и лимите форфетинг потраживања за сваку земљу која се појединачно јавља као корисник ових инструмената. Сви учесници форфетинга, по правилу, воде рачуна о флуктуацијама на домаћем и међународном тржишту. Тржиште форфетинга доприноси повећању прилива средстава и ликвидности, уз неопходну претпоставку да је портфолио хартија одговарајућег квалитета и да је пратећа документација у форфетингу прихваћена према општим стандардима форфетинг тржишта.
Надзор над пословима форфетинга и факторинга
Надзор над пословима форфетинга и факторинга у случају када такве послове обављају банке поверен је Народној банци Србије, те је у том смислу донета Одлука о достављању Народној банци Србије статистичких података о имовини и обавезама привредних друштава која се баве пословима факторинга и форфетинга („Сл. гласник РС”, бр. 35/2012 и 28/2013, у даљем тексту: Одлука). Тачком 3) Одлуке предвиђено је да је факторинг и/или форфетинг компанија обавезна да евидентира и обради податке о стању и о осталим променама вредности своје имовине и обавеза, који су класификовани према инструментима у активи и пасиви, према секторима, као и према рочности и валути.
Предметном одлуком су детаљно и прецизно одређени извештаји и рокови које факторинг, односно форфетинг компанија доставља НБС-у. По основу тач. 11) Одлуке, факторинг и/или форфетинг компанија су извештаје из Одлуке први пут доставиле НБС-у за треће тромесечје 2012. године – најкасније 31. октобра 2012. године.
Уместо закључка
Једна од примарних тенденција савременог банкарства, како у економски развијеним земљама тако и у земљама у транзицији, јесте развијање нових производа који за циљ имају глобалистички приступ тржишту и минимизирање тешкоћа с којим се сусреће свака спољнотрговинска трансакција. Савремени инструменти финансирања у великој мери утичу на оптимизацију пословања субјеката који су учесници спољнотрговинског пословања, утичу на раст производње, промета и извоза, уз позитивно дејство на платни биланс земље. Дакле, у фокусу интересовања банака су клијент и његове пословне потребе, али и потреба банке да остане конкурентна на локалном и глобалном нивоу потраживања. Упркос тој чињеници, савремени инструменти финансирања су у недовољној мери заступљени у Србији. Тако, према резултатима истраживања које је спровела Унија послодаваца Србије у 2011. години, свега 1,8% привредних субјеката у Србији користи факторинг, док више од половине малих предузећа послове факторинга обавља преко банака.
Из аспекта имплементације савремених инструмената финансирања у правни систем Републике Србије, евидентно је да клијенти банака нису довољно информисани о предностима савремених инструмената финансирања, те се очекује да ће у складу с глобалним трендовима они тек доживети експанзију, што је нарочито омогућено доношењем модерног закона којим је регулисан факторинг.
[signoff]
Факторинг у пракси
Типична процедура факторинга као инструмента финансирања подразумева следеће активности:
1) друштво А закључује уговор о купопродаји робе/вршењу услуга с друштвом Б, испоручује робу или услуге и издаје фактуру;
2) друштво А (сада у својству клијента у правном послу факторинга) доставља банци – фактору оригиналну фактуру из правног посла који је закључен с друштвом Б и подноси захтев за факторинг;
3) фактор врши проверу солвентности, односно бонитета купца и процењује ризик повезан с наплатом клијентовог потраживања;
4) фактор закључује с друштвом А уговор о факторингу;
5) друштво Б се обавештава о преузетом потраживању;
6) фактору се представља одговарајућа документација (фактура, отпремна документација, ЈЦИ и сл.);
7) фактор уплаћује предујам у висини од 70% до 90% вредности потраживања према купцу на рачун клијента;
8) по доспелости потраживања купац врши исплату пуне купопродајне цене на рачун фактора;
9) након наплате потраживања од купца, фактор врши продавцу доплату до пуног износа потраживања које је представљало предмет уговора о факторингу.
Разлика између износа који је авансно плаћен клијенту и износа на који гласи потраживање које је предмет факторинга представља својеврсно финансијско обезбеђење банци – фактору за случај да не реализује потраживање према клијентовом дужнику. У случају да такво потраживање буде наплатила банка – фактор у целости, она ће клијенту исплатити целокупно потраживање или може да уз претходну сагласност клијента позитивну разлику користи за намирење других клијентових обавеза из других послова факторинга, односно за случај ненаплативости других потраживања клијента према трећим лицима.
[/signoff]
[blockquote]
Ризици факторинга и форфетинга из аспекта Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма
Факторинг и форфетинг су финансијски инструменти који потенцијално могу довести до злоупотреба ради постизања недопуштених циљева, попут прања новца. У том смислу, неопходно је да банке као фактори и форфетери посебну пажњу посвете испитивању законитости ових трансакција.
Правилником о методологији за извршавање послова у складу са Законом о спречавању прања новца и финансирања тероризма („Сл. гласник РС”, бр. 7/2010 и 41/2011), у члану 23. прописано је да су обвезници дужни да примењују листу индикатора која је објављена на сајту Управе за спречавање прања новца за сваку групу обвезника, али сваки обвезник појединачно саставља и сопствену листу. Циљ листе јесте помоћ обвезницима у препознавању странака и трансакција у вези с којима постоје разлози за сумњу у прање новца и финансирање тероризма.
Листом која је објављена на сајту Управе за спречавање прања новца као активности које се потенцијално могу сматрати сумњивим означене су, између осталог, када странка која уступа потраживања из пословања фактору често мења привредна друштва дужнике (купце) од којих се нека не баве превасходно или уобичајено делатношћу за коју примају робу; када фактор открије или има сазнања да странка своја потраживања уступа на основу извршених фактурисања дужнику – новооснованом привредном друштву (купцу) које убрзо гаси своје пословање (фиктивно привредно друштво); када странка нуди фактору као јемство за наплату потраживања од дужника јемство једног или више физичких лица; када је странка фактора спољнотрговинско привредно друштво које пласира робу или услуге на офшор дестинације или у државе у којима се не примењују стандарди у области спречавања прања новца и финансирања тероризма или у државе у којима су на снази строги прописи о поверљивости и тајности банкарских и пословних података. Листе тих држава налазе се на сајту Управе за спречавање прања новца.
Листом индикатора за препознавање сумњивих трансакција за форфетинг послове коју је објавила Управа за спречавање прања новца, као ризичне трансакције су, између осталог, дефинисане трансакције у којима странка (извозник) нуди форфетеру инструменте обезбеђења (менице, банкарске гаранције и акредитиве) које је издао купац са офшор дестинација за које се тешко може сазнати власничка и стварна пословна структура – делатност; странка (извозник) која продаје своје потраживање форфетеру, извози (продаје) робу која није из уобичајеног производног или трговинског програма странке, форфетер тешко може да изврши стварну идентификацију власничке и руководеће структуре странке (извозника) као и ино купца, форфетер сумња у веродостојност издатих инструмената обезбеђења које странка нуди као покриће за откуп потраживања; форфетер има сазнања да странка (извозник) нуди откуп потраживања и другим форфетинг предузећима и при том даје различите податке о уговореном или реализованом послу који знатно одступају од стварних података.
[/blockquote]