Скраћени прекршајни поступак

15
КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● МАЈ 2020.
Скраћени прекршајни поступак
„Судија, хоћемо у скраћеном?”
Питалац који је речитији поставио би исто
ово питање овако: „Судија, хоћемо да га ра-
димо у скраћеном или редовном поступку?”
Кратко и, рекло би се, јасно питање. Но,
јасно је само за оне који се баве прекршајима,
али и питање је да ли је баш тако – да ли и
они који се баве прекршајима знају о чему се
овде ради.
Многи држе да знају!
Ево шта сви знамо: знамо ко поставља
питање и коме га поставља. То дежурни по-
лицијски старешина пита дежурног прекр-
шајног судију.
Шта му дође дежур-
ство, помислио би неко
ко се иначе не бави пре-
кршајима, а чита ову
причу. Овде ћемо узети
у обзир да се неки слу-
чајни пролазник затекао
у близини док је неко
други постављао оно
питање с почетка и док
се оно затим постепено
разјашњавало.
Пролазник, наравно, зна шта су полиција,
суд и судија, као и да су прекршаји (не)дела за
која је прописана казна.
Дежурство је, случајни пролазниче, бо-
рављење судије у суду за одређено време да
би могао да, када је то потребно (а потреб-
но је онда када се изврши прекршајно дело,
заправо кад има сумње да је оно извршено),
спроведе какву хитну радњу. То је објашњено
у Судском пословнику – за који Ви, наравно,
нисте чули. А и што би, кад се како већ реко-
смо, не бавите судом и прекршајима. У истом
том пословнику лепо пише и да је судија при-
праван кад није у суду, али је спреман (при-
праван) да дође у суд кад треба спровести
какву (већ поменуту) хитну радњу.
Е, сад кад смо ово разјаснили, можемо да
наставимо даље.
Управо током дежурства (које траје и по-
сле уобичајеног радног времена) полицајац
поставља наведено питање судији, а заправо
га полиција, као орган државне управе (јер
иступа испред Министарства унутрашњих
дела), поставља суду као другом државном
органу.
Шта кажете, случајни пролазниче, то Вам
је јасно, али не знате о чему се заправо ради?
Драги пролазниче, ради се о сумњи да је
учињен прекршај. Наравно да би многи ре-
кли да посреди јесте прекршај, а да је „сум-
ња” овде залутала, али ми нећемо казати да
Владимир Живанкић,
судија Прекршајног суда у Кикинди
Илустрације: Горан Новаков,
илустратор
16
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ КРИВИЧНО ПРАВО
је ствар баш тако јасна зато што нећемо да
пресудимо пре суђења. Кад бисмо ту сумњу
одагнали, пресудили бисмо. Међутим, како
право суђење још није ни почело, нека ње.
Дакле, полиција сумња да је неко извршио
прекршајно дело (некад то буде кад му време
није – ван уобичајеног радног времена).
О томе затим обавештава дежурног (или
приправног) прекршајног судију, што је и у
реду јер полиција тужи, а суд суди. Е сад, на
шта полицајац, а на шта судија помисли кад
у оном питању каже „да га радимо”? Наравно
да нећемо сад о везницима, заменицама и гла-
голима, па да дајемо језичко тумачење. Поли-
цајац, а наравно и судија мисле на подношење
захтева за покретање прекршајног поступ-
ка. Тај захтев
заправо пред-
ставља врсту
тужбе… тужби-
це (такорећи
тужбалице) јер
није то, да каже
човек, нека ко
зна како велика
тужба – тужбе-
тина за ко зна
какво дело, већ
за дело са ка-
зном до највише
60 дана затвора
или до 150.000
динара. То је,
ето тако, једна
обична тужба.
Захтев) то јест поменуту тужбу суду под-
носи полиција против сумњивог лица, оног
лица за које се сумња да је извршило прекр-
шајно дело. Тек кад се то уради, а судија који
иступа и поступа у име суда (а тиме и у име
државе) утврди да су испуњени сви услови
који се у Закону о прекршајима траже, што
ће рећи да је у захтеву све ваљано описано
(ко, кад, где, шта, како и чиме), одлучује се
да се покрене прекршајни поступак. Сад то
сумњиво лице више није само сумњиво, већ
постаје и окривљено!
Кад се довде стигло, драги случајни прола-
зниче, то значи да је у току судски поступак у
ком имамо тужиоца, туженог и судију. А да,
умало да заборавим, имамо и записничарку
(у народу познату као дактилограф), којој се
казује шта да упише у записник. Да су којим
случајем она времена, она би била перовођа
којој би судија у (гушчије) перо говорио шта
да пише!
Е сад га, што би се рекло, „радимо”!
Ако је довде, надам се, све било јасно, онда
ћете разумети и наставак објашњења.
Спомињу се и скраћени и редовни по-
ступак. Кад се каже „скраћени”, мисли се на
довођење, мада је по Закону о прекршајима
исправније рећи привођење осумњиченог у
судску зграду, пред судију, при чему се исто-
времено суду подноси захтев за покретање
прекршајног поступка. С друге стране, кад
се каже да је поступак „редован”, мисли се на
то да се осумњичени не приводи, већ се само
подноси поменути захтев. Уколико су испу-
њени сви законски услови, суд покреће по-
ступак и позива осумњиченог који је постао
окривљени.
17
КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● МАЈ 2020.
Ви бисте, случајни пролазниче, сад могли
да кажете да сте прелистали Закон о пре-
кршајима и да нигде нисте видели да пише
„скраћени” и „редовни” поступак! Ако сте то
и рекли, у праву сте!
Овде слободно можемо да кажемо да жи-
вот иде шумом, а закон друмом. У тој шуми
нешто је скраћено (дакле нередовно), а нешто
редовно.
Случајни пролазниче, Ви се јамачно не
бавите прекршајним правом, али се оно по-
некад бави Вама – кад се, рецимо, не вежете
сигурносним појасом док возите ауто. А кад
бисте се бавили, знали бисте да се давних дана
примењивао Основни закон о прекршајима
из 1965. године (Еј, кад је то било!), у ком је
изричито писало да постоји скраћени посту-
пак! Какав је то – у оно време – био поступак?
Један од могућих, мимо редовног и мандатног,
у ком се решење о прекршају могло донети
без саслушања окривљеног, уз услове да је
постојала пријава службеног лица поднета на
основу непосредног опажања, да је судија за
прекршаје сматрао да није потребно позвати
и саслушати окривљеног, а да је новчана казна
могла бити изречена до одређеног, законом
прописаног, износа.
Сад долазимо до одговора на шта мисле
полицијски старешина и судија кад се поста-
ви питање „хоћемо у скраћеном”. Они мисле
на привођење осумњиченог – да ли га треба
приводити или не. И нема ту никаквог скра-
ћеног поступка нити је ишта скраћено, пошто
је и привођење законито ако се држимо про-
писаног.
Привођењем се не ускраћују права која
осумњичени (касније окривљени) има у пре-
кршајном поступку. Прекршајни поступак
који следи након привођења није редован
јер не постоји ни нередовни или скраћени
поступак. Скраћени је некад постојао, али
га више нема! Ипак је остао у сећању као у
оној народној изреци да је некад било, сад се
приповеда. Међутим, његов назив се, као што
сте, случајни пролазниче, већ и сами могли да
закључите, користи кад и како не треба.
Е да, умало заборависмо! Полицијски слу-
жбеник не треба ни да пита судију да ли да
приводе осумњиченог зато што судија није
властан да се у таквим ситуацијама бави пи-
тањима која су ван прекршајног поступка
(сећате се да смо малопре говорили да је пре-
кршајни поступак покренут тек кад судија
донесе одлуку о покретању истог). Уколико
му и поставе то питање, судија не треба (ово
морам да вам шапнем – и не сме…) да одго-
вори.
Одговор на наведено питање треба да има-
ју овлашћене полицијске старешине и држав-
ни тужиоци. А то што га управо полицијске
старешине постављају судији, може бити зато
што је некад судија за прекршаје законом био
овлашћен да предузима радње које су приме-
реније органима гоњења него суду и судији.
Кад је и како то било, и како се тако нешто
одржало до данас, то је за неку другу причу.
А ви журите, јелда? Овде сте били само у
пролазу. Е па збогом, ал’ имам само још једно
питање на које не очекујем одговор – пого-
тово не од Вас. Да ли се одговором судије на
питање с почетка приче нарушавају права у
случају лишења слободе без
одлуке суда, право на пра-
вично суђење, одржавање
поверења у независност и не-
пристрасност судије, начело
судске власти да судови шти-
те слободе и права грађана и
начело независности судске
од извршне власти, а тиме и
начело поделе власти? Нарав-
но да не умете да ми одгово-
рите. Разумем да вам та ствар
није блиска. То сам питао
више онако, за себе.