У споровима мале вредности судови би требало много више да се користе законским овлашћењима и теже што доследнијој примени конкретних одредаба које важе за ову врсту спора јер би тиме у великој мери допринели убрзању поступка и ефикаснијој заштити права странака
Спор мале вредности по први пут је регулисан као посебна врста спора с посебним одредбама у нашем правном систему ступањем на снагу Новела Закона о парничном поступку 3. јуна 1972. године. Осим тога, предратно право, такође, је препознавало и детаљно регулисало овај институт (спор мале вредности) и то Закоником о судском поступку у грађанским парницама.
Од увођења овог института, кроз посебне одредбе Закона о парничном поступку 1972. године, он је мењан 12 пута све до сада важећег Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11). У важећем Закону спор мале вредности је регулисан у глави 33. и то одредбама чланова 467–479.
У пракси парничних одељења основних судова уочено је да се велики број поступака води по одредбама Закона о парничном поступку које регулишу поступак у спору мале вредности. У већини поднетих тужби пред основним судовима вредност предмета спора не прелази законом прописан цензус за ову врсту спорова који износи 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Кад се узме у обзир да се споровима мале вредности сматрају и спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ од 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази овај износ, све ово додатно повећава укупан број парница које се воде по посебним одредбама о парничном поступку у споровима мале вредности. Овај ценсус за спор мале вредности већи је у поступку пред привредним судовима и износи 30.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
У овој врсти спорова примењују се процесне одредбе које се понекад веома разликују од општег парничног поступка, а установљене су зато да би се поступак учинио бржим и ефикаснијим. Међутим, последњих година у пракси постоји тенденција да се поступак у овој врсти спорова не разликује битно или уопште од поступака у другим врстама спорова, па се неретко дешава да и ови спорови трају неоправдано дуго. Управо из тог разлога, аутори овог текста сматрају да ова врста спорова, тзв. маличњаци заслужује посебну пажњу.
Осим тога, ова врста спорова заслужује посебан третман будући да се у поступцима пред основним судовима који се воде по одредбама о споровима мале вредности као тужиоци појављују углавном јаки привредни субјекти као што су банке, осигуравајућа друштва, комунална предузећа, понекад и са монополским положајем, а тужени су углавном физичка лица, често мале платежне моћи, неретко без правничких знања и могућности да ангажују стручну правну помоћ. Стога је у овим споровима битно наћи равнотежу између начела ефикасности и брзине у поступку и потребе да се тиме не оштети слабија страна и да се обезбеди једнакост процесних оружја.
Шта се сматра спором мале вредности
Закон о парничном поступку одређује спор мале вредности како по врсти спора тако и по његовој вредности.
Одредбе о спору мале вредности примењују се само код тужбеног захтева који је кондемнаторан, односно садржи осуду на чинидбу.
Чланом 468. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) прописано је, као што је већ у уводу речено, да су спорови мале вредности они спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Битно је нагласити да промена курса евра након подношења тужбе не утиче на примену правила овог поступка.
Као што је већ напоменуто, споровима мале вредности сматрају се и спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ од 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ од 3.000 евра.
На парничне поступке који за предмет имају утврђење неког права (деклараторне тужбе) не могу се применити одредбе ЗПП-а о спору мале вредности. Споровима мале вредности не сматрају се ни спорови о непокретностима, спорови из радних односа, породичних односа, стамбени спорови и спорови због сметања државине. Међутим, постоје одређени гранични случајеви који се могу сврстати у једну од ових врста спорова, а за предмет имају новчано потраживање. На пример, спорови који за предмет имају исплату закупнине јесу у ширем смислу спорови о непокретностима, али имајући у виду да се ради о тужбеном захтеву који за предмет има исплату одређеног броја новчаних јединица, па се самим тим не разликују од осталих тужби за исплату одређеног новчаног износа по другом основу, сматрамо да се они могу сврстати у спорове мале вредности. Осим тога, уколико је предмет тужбеног захтева издржавање засновано на уговору, сматрамо да из истих разлога поступак може да се води по правилима за спор мале вредности.
Правила поступка у спору мале вредности примењују се и у споровима који настану у поступку издавања платног налога или решења о извршењу када је изјављен приговор против целог решења или дела решења који не прелази новчани износ од 3.000 евра у динарској противвредности.
Ако тужилац преиначи тужбу тако да вредност предмета спора прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије поступак ће се довршити у складу са одредбама о општем парничном поступку, а ако тужилац до закључења главне расправе која се води, у складу са одредбама о општем парничном поступку смањи тужбени захтев тако да више не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије, даљи поступак спровешће се у складу са законским одредбама о поступку у споровима мале вредности (члан 476. ЗПП-а).
Уколико се у току поступка који се води као спор мале вредности поднесе противтужба, код оцене да ли се ради о спору мале вредности износи из тужбе и противтужбе се не сабирају.
Због свега наведеног изузетно је важно да суд у поступку претходног испитивања тужбе до завршетка првог рочишта за главну расправу правилно утврди вредност предмета спора, а самим тим и да ли спор спада у спор мале вредности. У сваком случају, питање брзог и ефикасног утврђивања вредности предмета спора и доследне примене одредби ЗПП-а по овом питању представља веома важан део у оквиру парничног поступка од кога зависи даљи ток поступка, примена материјалних и процесних норми, питање надлежности, примена посебних одредаба о поступку мале вредности, право на правни лек, редовни и ванредни, како на процесна решења у току спора тако и на коначну одлуку, те управо из свих поменутих разлога ово питање и заслужује посебан ауторски текст.
Специфичности поступка
На самом почетку ваља напоменути да се, као и у другим посебним парничним поступцима, и у спору мале вредности сходно примењују опште одредбе парничног поступка, ако за спор мале вредности није нешто друго прописано.
За разлику од обичног парничног потупка, у поступку у споровима мале вредности не доставља се тужба туженом на одговор, а тужба се туженом доставља уз позив за главну расправу. У овим парницама се не заказује и не одржава припремно рочиште, како би парница што брже и ефикасније била окончана. Стога, код тужби у споровима мале вредности, суд по пријему тужбе и након што нађе да је тужба уредна, заказује главну расправу (прво рочиште), позива обе парничне странке (пуномоћнике/заступнике) и уз позив туженом доставља тужбу с прилозима и налогом за изјашњење уз упозорење о свим последицама пропуштања и предузимања правних радњи у парници спора мале вредности.
У позиву за главну расправу наводи се, поред осталог, да ће се сматрати да је тужилац повукао тужбу ако не дође на рочиште за главну расправу, да ће суд, ако тужени изостане са рочишта за главну расправу, да донесе пресуду због изостанка (члан 351). Суд ће упозорити странке да у овом поступку треба све чињенице и доказе да изнесу до закључења првог рочишта за главну расправу, да у жалби против пресуде не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, као и да одлука може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. ЗПП-а и због погрешне примене материјалног права.
Чланом 474. ЗПП-а прописано је шта записник о главној расправи, поред података из члана 116. ст. 1. овог закона, треба да садржи, а то су:
1) изјаве странака које су од битног значаја, а нарочито оне којима се, у целости или делимично, признаје тужбени захтев, одриче од тужбеног захтева, преиначава или повлачи тужба, или одриче од жалбе;
2) битна садржина изведених доказа;
3) одлуке против којих је дозвољена жалба и које су објављене на главној расправи;
4) да ли су странке биле присутне објављивању пресуде и ако јесу, да су поучене под којим условима могу да изјаве жалбу.
У овој врсти спора постоје специфичне одредбе у случају неприступања тужиоца главној расправи и у случају неприступања туженог истој. Па тако, ако у редовном поступку тужилац не приступи главној расправи, а тужени приступи, суд ће наставити расправљање с присутном странком. У спору мале вредности, ако тужилац не приступи главној расправи, суд ће донети решење којим се тужба сматра повученом. Тиме Закон прави разлику између редовног и поступка мале вредности тиме што се код изостанка тужиоца било ком рочишту у спору мале вредности, тужени не може противити доношењу решења о повученој тужби, чак и када има правни интерес да суд мериторно оконча поступак. У парничном поступку спора мале вредности суд не може расправљати у одсуству тужиоца, док у редовном поступку може. Ако тужени не приступи главној расправи, уз испуњење осталих законских услова, донеће се пресуда због изостанка.
Пресуда у спору мале вредности
У пракси је уочена тенденција да судови у току поступка, а посебно приликом израде писмених отправака пресуда у „маличњацимаˮ не праве никакву разлику у методологији израде у односу на пресуде донете по правилима општег парничног поступка, иако им ЗПП за ово пружа овлашћења, јер чланом 477. ст. 3. прописује да писано израђена пресуда у спору мале вредности у образложењу садржи утврђено чињенично стање, навођење доказа на основу којих је оно утврђено и прописе на којима је суд засновао пресуду. Међутим, у пракси основни судови готово да и не посежу за применом ове одредбе Закона и не доносе пресуде у спору мале вредности које садрже скраћени сажетак образложења у складу с чланом 477. ст. 3. ЗПП-а.
То доводи до тога да судови израђују непотребно дугачке пресуде у којима опширно цитирају изведене доказе, нарочито речи странака и сведока дате на рочиштима и у доказном поступку, чиме неоправдано троше време, а у крајњој линији и средсва за израду писаног отправка одлуке. Самим тим поступак који по својој природи треба да буде брз и кратак, траје неоправдано дуго и нарушава се право грађана на брз и ефикасан суд и суђење у разумном року.
Оваква пракса, дакле, није добра ни за грађане, а ни за судове, те смо мишљења да би је што пре требало изменити у правцу скраћења образложења ових пресуда утолико што ће се у њима навести само заиста кључни елементи на којима је суд засновао своју одлуку, а то су:
1) наводи тужиоца у кратким цртама;
2) наводи туженог у кратким цртама;
3) побројани докази које је суд извео, без њиховог детаљног навођења;
4) утврђено чињенично стање;
5) образложење одлуке о процесним и материјалноправним приговорима уколико их је било;
6) назначење прописа на основу којих је суд донео одлуку, такође без њиховог цитирања.
Мишљења смо да би се оваква пракса морала установити на нивоу свих судова, а уколико судије не би осећале довољну сигурност јер Закон не пружа довољно изричите норме да на овај начин израде пресуду у тзв. маличњацима, сматрамо да би се могла иницирати измена ЗПП-а којом би се на много директнији начин, императивном законском нормом, прописала садржина пресуде у овој врсти спорова, јер се судови тренутно воде начелом „ко може мање, може и више”, и у овој врсти спорова, за сваки случај, пресуду пишу на исти начин као да се ради о општем парничном поступку.
Сматрамо да би нека од будућих редакција ЗПП-а требало да садржи норму којом би се нагласила обавеза суда да скрати садржај писаног отправка пресуде (образложење) кроз формулацију шта он мора да садржи, а можда треба предложити да пресуда садржи само увод и изреку, а не и образложење, макар за спорове чија вредност не прелази 500 евра у динарској противвредности.
Пресуда због изостанка
Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће донети пресуду због изостанка (члан 475. ЗПП-а). Ова врста пресуде је регулисана чланом 351. ЗПП-а који за доношење ове пресуде тражи испуњеност више услова, а први је да тужени коме тужба није достављена на одговор, већ му је достављена заједно са позивом на рочиште, не дође на прво рочиште за главну расправу или ако дође на та рочишта, али неће да се упусти у расправљање, а не оспори тужбени захтев, све под условом да:
1) тужени је уредно позван;
2) тужени није поднеском оспорио тужбени захтев;
3) основаност тужбеног захтева произлази из чињеница наведених у тужби;
4) чињенице на којима се заснива тужбени захтев нису у супротности са доказима које је сâм тужилац поднео или са чињеницама које су општепознате;
5) не постоје општепознате околности због којих тужени није могао да дође на рочиште.
Међутим, и кад су испуњени ови услови, пресуда због изостанка неће се донети ако је реч о захтевима којима странке не могу располагати (члан 3. ст. 3 ЗПП-а), а њено доношење ће се одложити ако је потребно да се о околностима да ли су посреди овакви захтеви претходно прибаве обавештења.
Ако из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева, а тужба на рочишту није преиначена, суд ће донети пресуду којом се тужбени захтев одбија.
У том смислу, постоје различити ставови по питању природе ове врсте пресуде и услова за њено доношење. Кроз праксу судова они се протежу од става да је пресуда због изостанка у спору мале вредности чисто формална пресуда и да се доноси кад су испуњени сви махом формални услови, односно када тужени уредно прими позив, не оспори тужбени захтев, не приступи на рочиште за главну расправу и из доказа тужиоца може да се утврди вероватност основаности тужиочевог потраживања, па до става да уз испуњење формалних услова морају да буду испуњени и сви материјални услови, односно да из приложених и изведених доказа произилази основаност тужиочевог потраживања у потпуном мериторном смислу.
Према мишљењу аутора овог текста, одговор на ово питање управо произилази из законских одредаба које детаљно регулишу услове за доношење ове врсте пресуде. Из њих произилази да се овлашћење суда за доношење пресуде због изостанка заснива на претпоставци да тужени својим изостанком признаје чињенице којима се оправдава тужбени захтев, али не признаје и сâм тужбени захтев. Суд није везан основом тужбеног захтева наведеног у тужби, али је везан чињеничним стањем наведеним у њој. Стога, уз испуњеност формалних услова, при доношењу пресуде због изостанка суд цени да ли из чињеница наведених у тужби и навода тужилачке стране произилази и само право које се у тужби потражује тужбеним захтевом и то према нормама материјалног права. Из наведеног се дâ закључити да пресуда због изостанка представља супстрат за пресуду на основу признања чињеница, које се претпоставља у одсуству оспоравања истих и неприступања рочишту и поред уредног позива. Ово произилази из законске норме која налаже суду да у позиву за рочиште упозори туженог да ће се у случају да не приступи рочишту и не оспори тужбени захтев донети пресуда због изостанка, чиме настаје законска претпоставка да чињенице и наводе наведене у тужби тужени својим пропуштањима признаје. Испуњење услова за доношење пресуде због изостанка суд цени према садржини навода тужбе и доказима који су суду приликом доношења пресуде били познати или изведени. Стога је законска претпоставка да тужени пропуштањем да расправља, у случају да постоји испуњеност осталих законских услова за доношење пресуде због изостанка, признаје тужиочеве чињеничне наводе.
Доношење пресуде због изостанка може да се одложи и ако нема доказа да је тужени уредно позван, а несумњиво је да му је позив упућен. У том случају суд ће одредити рок, који не може да буде дужи од 30 дана за доставу у Републици Србији, односно дужи од рока потребног за достављање у смислу члана 133. ст. 2. ЗПП-а, да се провери да ли је тужени уредно позван. Ако се у одређеном року утврди да је тужени био уредно позван, суд ће донети пресуду због изостанка.
Од самог увођења ове одредбе у наш правни систем Законом о парничном поступку из 2004. године, код судова и странака уочене су одређене недоумице. Једна од њих је да ли се ова пресуда може донети само на првом рочишту за главну расправу или на било ком рочишту, уколико тужени не приступи. Друга је да ли писани отправак пресуде због изостанка мора да садржи детаљно образложење или је довољно да суд наведе да су испуњени сви законски услови за њено доношење.
Пракса за пресуде због изостанка
У наредним примерима из судске праксе сазнаћемо како су на ова и слична питања одговорили другостепени судови.
Случај #1
„…предмет спора у овој правној ствари је исплата регреса на име исплаћене штете, а пуномоћник тужене, иако уредно позван, није приступио на рочиште за главну расправу, па је првостепени суд донео пресуду због изостанка којом је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да тужиоцу исплати дуг на име регреса са припадајућом каматом. Виши суд је нашао да је суштина пресуде због изостанка да суд, без доказивања, узима као тачне и истините тврдње тужиоца, зато што тужени изричито признаје чињенице изнете у тужби. Циљно тумачење норме из члана 476. ЗПП-а (сада члан 475) зато упућује на закључак да је прави њен смисао да се пресуда због изостанка донесе у случају потпуно пасивног понашања туженог, а то се дешава када тужени, иако уредно позван, не приступи на рочиште за главну расправу, а претходно није образложено оспорио тужбени захтев истицањем приговора, материјалноправних и процесноправних. Ово стога што је основни циљ и функција суда да се донесе истинита и тачна пресуда, па се приликом доношења пресуде због изостанка морају узети у обзир истакнути приговори – и процесноправни и материјалноправни – о којима је суд имао сазнања у моменту одлучивања. У конкретном случају, тужени се није пасивно понашао, а о његовим доказним предлозима суд није одлучио, па његов изостанак са рочишта није могао бити санкционисан доношењем пресуде због изостанка.ˮ
(Решење Вишег суда у Београду од 31. 1. 2013)
Случај #2
„…из стања у списима произилази да је на претходном рочишту за главну расправу туженом лично саопштен дан и час одржавања наредног рочишта, али тужени није упозорен на законске последице изостанка са рочишта из члана 476. ст. 1. Закона о парничном поступку (сада члан 475), чиме је странка противно расправном начелу као једном од елемената правичног суђења у смислу одредбе члана 5. Закона о парничном поступку и члана 6. Европске конвенције о људским правима и основним слободама онемогућена да расправља пред судом, па у датој ситуацији нису били испуњени услови за доношење пресуде због изостанка…ˮ
(Решење Вишег суда у Београду од 4. 3. 2010)
Из ове две изнете одлуке може се закључити да судови другог степена веома строго и рестриктивно цене услове за доношење пресуде због изостанка у „маличнимˮ споровима, дајући предност начелу правне сигурности у односу на начела економичности и ефикасног поступања. Стога се може извести закључак да се према ставу Вишег суда у Београду, израженом кроз велики број одлука, пресуда због изостанка може донети само у случају да тужени, иако уредно позван, није приступио рочишту за главну расправу, није оспорио тужбу и тужбени захтев, као и у ситуацији кад је изостао с рочишта и оспорио тужбу и тужбени захтев, али из навода туженог и достављених (изведених) доказа не произилази да тужбени захтев тужиоца није основан, односно да приговори и наводи туженог нису основани.
Постоје и оне ситуације када су испуњени сви законски услови у спору мале вредности, а не може се донети пресуда због изостанка. Рецимо, ако је предмет спора накнада нематеријалне штете (најчешће накнада нематеријалне штете због претрпљеног страха и физичких болова, или накнада нематеријалне штете због повреде угледа и части) чија вредност не прелази динарску противвредност 3.000 евра, и поред процесних ситуација да је тужени уредно примио тужбу и позив за главну расправу, није доставио одговор на тужбу и није оспорио тужбу и тужбени захтев, уколико не приступи рочишту у спору мале вредности, суд нема довољно чињеничне грађе, да без извођења доказа предложених од стране тужиоца донесе пресуду због изостанка. Ово из разлога јер суд у таквим ситуацијама треба да цени интензитет и трајање (на пример, душевних болова … бола и страха), па без саслушања оштећене стране и прибављања стручног мишљења судског вештака одговарајуће струке суд није у стању на основу навода у тужби и евентуалне лекарске документације да одлучи о основу и висини такве врсте захтева. И у другим ситуацијама када је предмет тужбеног захтева везан за одлучивање које задире у члан 3. ст. 1. ЗПП-а, суд без прибављања и извођења доказа неће донети пресуду због изостанка иако су испуњени сви напред наведени услови. Суд неће донети пресуду због изостанка ни када су испуњени потребни услови, ако нађе да се ради о захтеву којим странке не могу располагати, као ни онда када се ради о таквом правном послу који има за циљ изигравање закона.
Осим тога, ако тужилац у току поступка мења, односно измени чињенично стање наведено у тужби, тако да суд налази да захтев према измењеном чињеничном стању није основан, не може се изрећи пресуда због изостанка. Основаност тужбеног захтева при доношењу пресуде због изостанка треба да проистиче из чињеница наведених у тужби (наведених од стране тужиоца), те уколико тужилац у току спора измени те чињенице на којима заснива свој захтев тако да захтев према измењеном чињеничном стању није основан, суд не може донети пресуду због изостанка.
Нови Закон о парничном поступку на другачији начин уређује услове за доношење пресуде због изостанка, па тако уводи норму којом овлашћује суд да уз оцену испуњености свих услова донесе пресуду због изостанка и без предлога тужиоца, какво решење је имао претходни ЗПП из 2004. године.
Пресуда због изостанка увек се доноси и објављује на рочишту по закључењу главне расправе. За разлику од редовног парничног поступка, ово правило не трпи изузетке, што значи да суд не може као у редовном парничном поступку да закљичи главну расправу и отправак пресуде због изостанка достави странкама накнадно, без објављивања.
Жалба и правни лекови у спору мале вредности
У поступку о споровима мале вредности дозвољена је посебна жалба само против решења, односно одлуке којом се окончава поступак.
Остала решења против којих је по закону дозвољена посебна жалба могу се побијати само жалбом против одлуке којом се поступак окончава, а ова решења се не достављају странкама, већ се објављују на рочишту и уносе у писани састав одлуке. Ове одредбе су врло проблематичне када се у току поступка донесе решење о прекиду поступка, којим се заиста не окончава поступак у одређеној фази, али које може, чак и кад је незаконито донето, знатно пролонгирати трајање ове врсте поступка, јер на њега странка нема право посебне жалбе, па не може бити предмет оцене другостепеног суда. Уосталом, може се полемисати у погледу закључка да решење о прекиду не окончава поступак с обзиром на то да је Судским пословником прописано да се предмет у коме је решење о прекиду правноснажно води као решен. Осим тога, ни разлози правичности не говоре у прилог оваквог става и тумачења Закона о парничном поступку, те хипотетички могу довести до тога да се незаконито прекинути поступци у маличњацима никада не наставе, пошто суд по предлогу странке за наставак поступка може донети решење којим се овај предлог одбија, на које странка опет не би имала право жалбе.
Такође, кад су у питању одлуке о приговорима месне, стварне и апсолутне ненадлежности, поступање суда у ситуацији када сматра да су такви приговори основани, а при непоседовању права на жалбу о којој би се одлучило у току поступка, самим тим и на делотворну одлуку, доводи до одсуства делотворних правних средстава странке којој је такво право базично признато законом, јер такве приговоре може успешно спровести само доношењем коначне одлуке у конкретној правној ствари.
Најзад, ни решењем о привременој мери се не окончава поступак, али би, свакако, било упутно да се заузме став да се оно може напасти посебном жалбом и у маличном спору, како би се ваљано штитили интереси странака и процесно начело двостепености поступка.
Пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. ЗПП-а (апсолутно битне повреде) и због погрешне примене материјалног права.
Детаљно регулишући „спор мале вредности“ као посебну врсту спора, Закон о парничном поступку кроз своје одредбе има интенцију да убрза поступак и стави у правичну равнотежу вредност спора (која је у овим споровима мала) и дужину поступка кроз рад суда, а све у циљу бржег и ефикаснијег остваривања права странака. То се посебно дâ закључити из одредаба Закона које регулишу жалбене разлоге у пресудама спора мале вредности који се своде на апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка и погрешну примену материјалног права. Погрешно и непотпуно чињенично стање Закон не предвиђа као жалбени разлог. То даје много већу одговорност судовима код поступања у спору мале вредности да нађу правичну равнотежу између примене законских одредаба које се тичу брзине поступка и утврђења свих чињеница од којих зависи одлука о основаности захтева, и која неће водити арбитрерности судова у овим поступцима.
Будући да је Закон прописао разлоге побијања пресуде у спору мале вредности, сматрамо да су исти разлози применљиви и код пресуде на основу признања и пресуде на основу одрицања, када је у питању спор мале вредности.
Поводом жалбе у поступку о споровима мале вредности не примењују се одредбе члана 392. ЗПП-а којима је прописано да ће другостепени суд решењем укинути пресуду првостепеног суда и вратити предмет том суду на поновно суђење ако сматра да због нових чињеница и нових доказа ради правилног утврђивања чињеничног стања треба да се одржи нова главна расправа пред првостепеним судом. У том смислу говори следећа одлука Вишег суда у Београду:
„… неосновани су жалбени наводи којима се указује на погрешно утврђено чињенично стање, као и на погрешну примену материјалног права. Заправо, указивањем у жалби на погрешну примену материјалног права, тужени на посредан начин оспорава оцену доказа и утврђеног чињеничног стања, то јест на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што није предвиђено као разлог због кога се може побијати пресуда којом се окончава спор у поступку у споровима мале вредности, па су наводи жалбе туженог са тог аспекта без утицаја на правилност првостепене пресуде и примену члана 479. ст. 1. и. 2 ЗПП-а…”
Другостепени суд ће решењем укинути првостепену пресуду и вратити предмет првостепеном суду на поновно суђење и ако је због погрешне примене материјалног права чињенично стање било непотпуно утврђено, као и ако је то законом прописано.
Против првостепене пресуде, односно решења у спору мале вредности странке могу да изјаве жалбу у року од осам дана. Рок за жалбу рачуна се од дана објављивања пресуде, односно доношења решења, а ако је пресуда, односно решење достављено странци, рок се рачуна од дана достављања.
Као што је познато, правило парничног поступка је да жалба има суспензивно дејство тј. да одлаже извршење пресуде или решења, међутим, ЗПП у овом погледу уноси једну новину и то чланом 368. којим је прописано да се против првостепене пресуде којом се физичком лицу налаже исплата потраживања чија главница не прелази износ од 300 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења одлуке, односно којом се предузетнику или правном лицу налаже исплата потраживања чија главница не прелази износ од 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења одлуке, не одлаже извршење. Такође, ако се у пресуди налаже само накнада трошкова поступка у висини која не прелази износе од 300 евра за физичко лице, односно 1.000 евра за правно лице, по средњем курсу НБС на дан доношења одлуке, жалба против решења о накнади трошкова поступка не одлаже извршење. Управо се ове одредбе односе на спорове мале вредности, а уведене су због интенције законодавца да ови поступци трају што краће и да се повериоци брзо намире. Међутим, ове одредбе могу бити упитне ако се узме у обзир чињеница да представљају изузетак од правила о суспензивном дејству жалбе, а највише погађају тзв. ситне дужнике, и то посебно физичка лица која су најчешће у веома тешком и подређеном положају у односу на тужиоце који се понекад понашају монополистички.
Рок од осам дана је прописан и за подношење предлога за доношење допунске пресуде.
У поступку о споровима мале вредности, парициони рок износи осам дана.
Против одлуке другостепеног суда у спору мале вредности није дозвољена ревизија.
Пресуда због изостанка заснива се на претпоставци о неоспоривости чињеничног стања, па се зато не може побијати ванредним правним леком – предлогом за понављање поступка због нових чињеница и нових доказа (члан 426. ст. 1 тач. 10).
Иако Закон не садржи изричите одредбе о условима отварања главне расправе пред другостепеним судом у случају претходно укинуте пресуде (један пут), с обзиром на то да Закон не допушта као могућност побијање утврђеног чињеничног стања пресуде у спору мале вредности, следи закључак да жалбени суд не би могао одржати главну расправу у случају одлуке по жалби код другог пресуђења ради правилног утврђивања чињеничног стања, већ само када је у првостепеном поступку учињена апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка. Такође, жалбени суд може преиначити првостепену пресуду у спору мале вредности једино у ситуацији погрешне примене материјалног права на утврђено чињенично стање.
Могућност злоупотребе права
У спорове мале вредности, свакако, се убрајају и тужбе које за вредност предмета спора имају изузетно низак новчани износ и то од неколико динара до неколико десетина динара. Поставља се питање правног интереса за пружање судске заштите у таквој врсти спора мале вредности, као и то да ли се они могу третирати као шиканозни у односу на туженог. Када се тужбом потражује исплата неколико десетина динара, па чак у одређеним случајевима и свега неколико динара, или исплата законске затезне камате на низак новчани износ за период од неколико дана, мишљења смо да такав тужбени захтев представља потраживање исплате багателног износа, и да такво потраживање нема за циљ остварење права, већ злоупотребу права ради шикане супротне стране, те да у таквом случају тужбу треба одбацити.
Одредбама ЗПП-а и Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) изричито је прописано начело савесности и поштења парничних странака и забрана злоупотребе права. Наиме, сматрамо да је наведени став у складу са чланом 9. ЗПП-а којим је прописано да су странке дужне да се савесно користе својим правима која су им законом призната, као и да је суд дужан да спречи и казни сваку злоупотребу права које имају странке у поступку, као и у складу с чланом 12. ЗОО-а којим је прописано да су у заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа странке дужне да се придржавају начела савесности и поштења. У сваком конкретном случају суд треба да цени да ли су испуњени услови из ових законских одредаба и да ли тужбени захтев који за предмет потраживања има пренизак износ потраживања представља злоупотребу процесних права у односу на све околности конкретног случаја.
У прилог оваквом ставу говори и одлука првостепеног суда којим је тужба одбачена јер је предмет захтева био исплата 4,00 динара, а која је потврђена одлуком Вишег суда од 25. 2. 2016. године.
Уместо закључка
Посебним одредбама ЗПП-а регулисано је поступање у споровима мале вредности. Воља је законодавца да спорове који за странке имају малу вредност стави у корелацију са пружањем адекватне судске заштите којом је првенствено наглашена брзина и ефикасност поступања и то кроз одредбе закона о јачем санкционисању несавесног понашања странака и увођењем јаче процесне дисциплине и скраћењу рокова и временског трајања поступка. Ове одредбе у пракси треба да остваре примену кроз остваривање баланса између поступања суда неугрожавањем процесних и материјалних права странака у спору мале вредности и коришћење истим правима на савестан начин.
Сматрамо да би у споровима мале вредности судови требало много више да се користе законским овлашћењима и да теже што доследнијој примени конкретних одредаба које важе за ову врсту спора јер би тиме у великој мери допринели убрзању поступка и ефикаснијој заштити права странака
КОМЕНТАР АУТОРА #1
У пракси је уочена тенденција да се прво рочиште за главну расправу у спору мале вредности углавном води на идентичан начин као и у општој парници, с тим што носи другачији назив, тако да се оно фактички претвара у припремно рочиште. Тиме судови долазе у ситуацију да губе време и ресурсе, а у крајњој линији то доводи до пролонгирања овог поступка, што се може сматрати неоправданим.
КОМЕНТАР АУТОРА #2
Аутори су мишљења да би ревизију у маличним споровима, свакако, требало дозволити када су у питању тзв. типски спорови у којима се у више десетина или чак стотина и хиљада предмета као тужилац или тужени појављује исто правно лице – држава, њен орган или организација, предшколска установа или неки од фондова, са истим или сличним чињеничним и правним основом, а ради уједначавања судске праксе на нивоу четири Апелациона суда. Тиме би се у читавој земљи постигла уједначеност примене права и следствено томе ојачала правна сигурност грађана као једно од основних правних начела гарантованих Уставом и међународним конвенцијама.