Специфичности уговора у привреди у Закону о облигационим односима

Бавећи се специфичностима уговора у привреди, аутор пише и о материјалноправним решењима садржаним у Закону о облигационим односима.

Законом о облигационим односима уређују се облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других Законом утврђених чињеница. Стране у облигационим односима могу да буду физичка и правна лица, а Законом је предвиђена њихова равноправност. Закон је издвојио уговоре у привреди као посебну групу облигационих односа. Ово, наравно, не задире у саму равноправност правних субјеката – различит приступ проузрокован је различитим карактеристикама уговора у привреди, а не различитим својствима уговорних страна.

Закон о парничном поступку такође прави велику дистинкцију између спорова у којима се појављују привредни субјекти, што се огледа у посебној врсти суда, различитим критеријумима за сврставање спорова мале вредности, различитим критеријумима за изјављивање ревизије итд. Други закони, како они који регулишу материјалноправну тако и они који регулишу процесноправну материју, такође праве разлике. Међутим, у овом тексту аутор ће се бавити искључиво материјалноправним решењима садржаним у Закону о облигационим односима.

Уговори у привреди су, у смислу Закона о облигационим односима, уговори које предузећа и друга правна лица која обављају привредну делатност, као и имаоци радњи и други појединци који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну делатност, закључују међу собом у обављању делатности које сачињавају предмете њиховог пословања или су у вези са тим делатностима. Дакле, да би један уговор имао својство уговора у привреди, потребно је испунити два критеријума: субјективни и објективни. Субјективни се огледа у карактеристикама самих уговорних страна – потребно је да се ради о предузећима или појединцима који обављају привредну делатност (привредним субјектима), те је потребно да привредни субјекти ступају у облигационоправне односе међу собом. Уколико је једна страна у уговорном односу привредни субјект, а друга није, такав уговор нема својство уговора у привреди. Објективни критеријум се огледа у томе да се уговор односи на делатност привредних субјеката или је у вези са тим делатностима. Такође, за уговор у привреди је важно да субјективни и објективни критеријум буду кумулативно испуњени.

Закон о облигационим односима предвиђа посебан стандард пажње за привредне субјекте. Чланом 18. Закона предвиђено је начело да су стране у облигационом односу дужне да у извршавању својих обавеза поступају са пажњом која се у правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника, односно пажња доброг домаћина). Дакле, уколико се ради о уговорима у привреди, захтева се посебан стандард пажње – „пажња доброг привредника”, која од правног субјекта захтева већи ниво пажње од „пажње доброг домаћина”. Законодавац није пошао од претпоставке да је лице које се бави привредним делатностима самим тим дужно да преузме већи степен одговорности од других лица, већ је пажња доброг привредника предвиђена за посебне ситуације и односе, у којима по правилу учествују привредни субјекти. Једна од разлика између „доброг домаћина” и „доброг привредника” јесте у томе што се од „доброг привредника” очекује да се приликом доношења одлука не ослања само на сопствено знање и искуство (што је за „доброг домаћина” обично довољно), већ и на знање и искуство других лица, те „добар привредник” на пример одговара и за избор својих сарадника на основу чијих савета доноси одлуке.

Једна од специфичности која се јавља у Закону о облигационим односима код уговора у привреди јесте регулисање полагања и продаје дуговане ствари у случају поверилачке доцње. Наиме, кад је поверилац у доцњи или је непознат, или кад је неизвесно ко је поверилац или где се налази, или кад је поверилац пословно неспособан а нема заступника, дужник може да положи дуговану ствар код суда за повериоца. Код уговора у привреди довољно је да се такве ствари предају јавном складишту, па дужник дуговану ствар не мора да оставља код суда.

Још једна од посебности уговора у привреди јавља се код дељивих обавеза. Дељиве обавезе су оне које могу да се поделе, а на дужничкој и поверилачкој страни јавља се више лица. Уколико се више лица појави на страни дужника, онда се, сходно члану 412. ставу 2. ЗОО-а, обавеза дели међу њима на једнаке делове, ако није одређена друкчија подела, и сваки од дужника одговара за свој део обавезе. Код уговора у привреди, међутим, претпоставља се солидарност дужника у дељивим обавезама, па уколико уговорне стране ову последицу желе да избегну, то морају изричито да нагласе у уговору. Солидарност значи да поверилац може да захтева целокупну обавезу од једног или више дужника по свом нахођењу, па је један дужник дужан да плати како свој део дуга тако и делове својих садужника. Након исплате дуга дужник који је исплатио целокупан дуг повериоцу има право да се регресира од осталих дужника.

Одређивање цене такође има својих специфичности код уговора у привреди. Наиме, ако уговором о продаји цена није одређена, а ни уговор не садржи довољно података помоћу којих би се она могла одредити, уговор нема правно дејство. Кад уговором о продаји у привреди цена није одређена нити у њему има довољно података помоћу којих би она могла да се одреди, купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ове, разумну цену. Дакле, код уговора о привреди недостатак цене, као ни немогућност да се иста одреди на основу других података, не представљају разлоге за ништавост уговора. Битно је да уговарачи, односно суд, одреде разумну цену, која увек може да се одреди. У случају судског спора, одређивање разумне цене најчешће се поверава вештаку економско-финансијске струке.

Приликом прегледа примљених ствари и указивања на недостатке такође се јавља разлика између „обичних” правних субјеката и привредних субјеката. Док о видљивим недостацима у уговору у привреди купац продавца мора да обавести без одлагања, у осталим уговорима Закон је купцу оставио рок од осам дана. У погледу скривених недостатака рокови су осам дана од откривања, односно „без одлагања” након откривања, у уговору у привреди. Поставља се питање шта у овом случају значи стандард „без одлагања”. Да ли то значи да стандард „без одлагања” свакако подразумева рок краћи од осам дана? У овом случају рок „без одлагања” рачуна се од тренутка када је одговорно лице у привредном субјекту имало прилику да се уопште упозна са недостацима на купљеној ствари. С обзиром на разне специфичности уговора у привреди (велика количина, па, услед тога, немогућност брзог прегледа нпр.), стандард „без одлагања” може да подразумева и рок дужи од осам дана, а све зависно од околности конкретног случаја.

Такође, када је у питању уговор у привреди, уколико продавац испоручи купцу већу количину робе од уговорене, а купац у разумном року не изјави да вишак одбија, сматра се да је примио и вишак и дужан је да га плати по истој цени.

У случају продаје по узорку или моделу у уговору у привреди, ако ствар коју је продавац предао купцу није саобразна узорку или моделу, продавац одговара по прописима о одговорности продавца за материјалне недостатке ствари, а у другим случајевима, по прописима о одговорности за неиспуњење обавезе. Овакво решење Закона произашло је из тога што се уговори о продаји у привреди закључују у пословне (трговачке) сврхе, па се несаобразност узорку или моделу подводи под материјалне недостатке, док је у осталим уговорима одговорност продавца већа јер у том случају купац нема интерес да купи ствар која не одговара узорку, зато што се ствар купује ради коришћења, а не стицања добити. Примера ради, уколико трговачко предузеће купи ствар која не одговара узорку, оно ту ствар и даље може да прода, па је стога прописан блажи облик одговорности продавца (одговорност за материјалне недостатке), док уколико домаћинство купује ствар по узорку, потребама домаћинства одговара тачно тај модел, па је отуд прописан строжи облик одговорности продавца (одговорност за неиспуњење).

У уговору о зајму зајмопримац може да се обавеже да уз главницу дугује и камату. У уговорима у привреди зајмопримац дугује камату и ако она није уговорена. Међутим, на овом месту важно је истаћи да привредна друштва и предузетници, изузев банака, не могу да се баве кредитирањем. Привредна друштва и предузетници послове давања зајмова са каматом могу да одобравају повремено и у мањем обиму. Разлике између уговора о зајму и уговора о кредиту нису велике, а једна од круцијалних разлика јесте у субјекту даваоца зајма односно кредита. Наиме, кредитирањем могу да се баве само банке. Остале битне разлике су то што уговор о зајму може да буде доброчин, а уговор о кредиту не може, као и то што се кредит увек односи на новац, а зајам може и на друге замењиве ствари.

Што се камате тиче, према члану 399. ставу 3. ЗОО-а, ако је уговорена, али није одређена њена стопа ни време доспевања, између правних лица важи каматна стопа коју банка или друга банкарска организација плаћа односно уговара за такву или сличну врсту посла и доспева по истеку године, ако за одређени случај није предвиђено нешто друго. Привредни апелациони суд је у Пресуди Пж 8212/2016 од 23. 2. 2017. године заузео став да се између правних лица не може уговорити већа камата од каматне стопе коју банка или друга банкарска организација плаћа, односно уговара за такву или сличну врсту посла, те уколико се таква камата ипак уговори, суд ће је свести на камату из члана 399. став 3. ЗОО-а. Дакле, иако би се стриктним језичким тумачењем члана 399. став 3. Закона о облигационим односима дошло до закључка да се ради о норми која се супсидијарно примењује, суд је овој норми дао и императивни карактер, вероватно у циљу спречавања „зеленашења” и несавесног пословања.

Што се посредовања тиче, посредник у привреди има веће дужности од осталих посредника. Исти је дужан да у посебну књигу (посреднички дневник) убележи битне податке о уговору који је закључен његовим посредовањем и да изда извод из те књиге потписан од његове стране (посреднички лист). Из ове одредбе произлази да ће у евентуалном судском поступку, произашлом из уговора о посредовању, недостаци приликом вођења посредничког дневника и неиздавање посредничког листа пасти на терет посредника.

Приликом залагања ствари, ако дужник не намири о доспелости потраживање настало из уговора у привреди, поверилац није дужан да се обраћа суду, него може да приступи продаји заложене ствари на јавној продаји по истеку осам дана од упозорења учињеног дужнику, као и залогодавцу, кад то није исто лице, да ће тако поступити.

У погледу јемства, јемац за обавезу из уговора о привреди одговара као јемац платац, ако шта друго није уговорено. То значи да поверилац не мора да се обраћа најпре главном дужнику, као код супсидијерног јемства, већ може да се обрати било повериоцу или дужнику било обојици у исто време.

Дакле, Закон о облигационим односима предвидео је веће дужности и одговорности уговарача у уговору о привреди. Овде је важно поновити да је уговор у привреди условљен субјективним и објективним критеријумима. Веће дужности и одговорности не односе се на привредне субјекте, јер то не било у складу са начелом равноправности страна, већ на уговорне стране уговора у привреди. Из овог произлази да се на привредне субјекте, уколико закључују уговоре са физичким лицима, правним лицима и другим привредним субјектима и уколико је уговор невезан за предмет пословања, не примењују одредбе Закона које се односе на уговоре у привреди. Дакле, за разликовање је битно својство уговора, а не својство уговарача, чиме је начело равноправности страна у потпуности очувано.