Споразум о признању кривичног дела

Споразум о признању кривичног дела је својеврстан уговор закључен између јавног тужиоца, с једне стране, и окривљеног (и његовог браниоца), с друге стране, којим окривљени у потпуности признаје извршење кривичног дела, а заузврат од тужиоца добија одговарајуће уступке

 

Споразум о признању кривичног дела је институт преузет из англосаксонског права и, мада је био предвиђен и претходним Закоником о кривичном поступку, свој коначни облик, а и примену у пракси, добија тек ступањем на снагу новог Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14). Ratio legis овог института лежи, пре свега, у убрзавању кривичног поступка, односно растерећењу судова. Наиме, кривични поступци у Србији, у складу с крилатицом „да је правда спора, али достижнаˮ, често трају дуго, нарочито ако се поредимо са стандардима ЕУ и тамошњим просеком трајања поступака. Вишегодишња суђења доводе у питање саму сврху изрицања кривичних санкција (после протека толико времена од извршења кривичног дела), затим постоји опасност од застарелости кривичног гоњења, а у сваком случају доводе се у питање и начела ефикасности и економичности поступка.

 

Осим смањења броја поступака у фази главног претреса, последице примене овог института су и смањење броја истрага, с обзиром на то да се споразум може закључити и пре окончања истраге, односно доказних радњи у скраћеном поступку, односно након прикупљања само неких од расположивих доказа.

Споразум о признању кривичног дела је својеврстан уговор закључен између јавног тужиоца, с једне стране, и окривљеног (и његовог браниоца) с друге стране, којим окривљени у потпуности признаје извршење кривичног дела, а заузврат од тужиоца добија одговарајуће уступке. Споразум је замишљен тако да буде у интересу свих страна које у њему учествују. Суду је у интересу да донесе пресуду без одржавања бројних главних претреса, и то пресуду на коју је могућност жалбе изузетно ограничена. Тужилаштву одговара да не мора да доказује свој предмет на главном претресу, а своју највећу корист тужилаштво остварује ако је споразум закључен још у фази истраге, када тужилаштво не спроводи ни целу истрагу, односно не предузима све доказне радње у скраћеном поступку, или спроводи само неке од њих.

На крају, споразум одговара и самом окривљеном, коме тужилаштво пре закључења споразума предочава доказе који против њега стоје, односно који су до тада прикупљени, и који у консултацији са својим браниоцем, кога мора имати, процењује (при чему свакако зна да ли је крив или није) да ли ће на крају бити осуђен и каква га казна чека. Уколико окривљени процени да ће бити осуђен, споразум за њега представља шансу да добије блажу казну, смањи трошкове поступка, укључујући и трошкове браниоца, а евентуално представља и одређено психолошко растерећење за окривљеног, јер „зна шта га чекаˮ.

Коначно, законодавац је водио рачуна и о оштећеном. Наиме, иако му није дао право да иницира закључење споразума, учествује у његовом закључењу, нити даје сагласност на већ закључени споразум, законодавац је, ипак, обавезао јавног тужиоца да пре закључења споразума позове оштећеног да истакне имовинскоправни захтев, а одлука о том захтеву је обавезна садржина споразума – чиме је оштећеном сачувао његово основно право у кривичном поступку. Теоретски гледано, закључењем споразума којим је у потпуности решен имовинскоправни захтев, растерећује се и парнични суд, јер иза кривичног поступка неће следити и парнични, у коме би оштећени остваривао своје право на обештећење.

Законик о кривичном поступку (ЗКП) прописује да се споразум може закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге до изјашњења оптуженог о оптужби на главном претресу. У скраћеном поступку, у коме се не спроводи истрага, споразум се може закључити од подношења кривичне пријаве, до изјашњења окривљеног на главном претресу. Нови законик напушта раније решење по коме се споразум могао закључити до краја главног претреса, што је оправдано, јер у тој фази споразум више не постиже своју основну функцију – ефикасности и економичности поступка.

Поступак закључења споразума започиње на иницијативу јавног тужиоца или окривљеног (односно браниоца), који преговарају о могућностима и условима закључења споразума. Сами преговори су неформални и свака страна може од њих одустати у било ком тренутку. Неформалност преговора је једна од основних карактеристика споразума и можда и његова најпривлачнија особина, јер она даје слободу у преговорима, а неуспех у проналажењу заједничке воље нема последице ни по једну страну, и за судију остаје тајна.

Након што се договор постигне, сачињавају се два акта – записник о признању кривице, који је пандан записнику о саслушању окривљеног, у ком окривљени признаје извршење кривичног дела, и сâм споразум о признању кривичног дела, који има форму уговора.

Иако ЗКП експлицитно не помиње записник о признању кривичног дела, као посебан акт који се уз споразум доставља суду, судска пракса је на становишту да такав акт мора постојати, те да није довољна сама констатација из споразума да окривљени кривично дело признаје.
Тако је, примера ради, Трећи основни суд у Београду решењем одбио споразум, уз образложење да „споразум о признавању кривичног дела да би био прихваћен од суда, неопходно је да су кумулативно испуњени услови прописани чланом 317. ст. 1. ЗКП-а. Како окривљени није саслушан у складу са чланом 85. ЗКП-а, нема ни његовог свесног и добровољног признања извршења кривичног дела, што је услов за закључење споразума о признању кривичног делаˮ.
(Решење Трећег општинског суда у Београду, СПК. 167/15 од 5. 11. 2015)

И записник и споразум о признању кривице могу се саставити само у присуству браниоца (изабраног или постављеног по службеној дужности), чија је улога у закључењу споразума кључна, јер је управо бранилац тај који својим знањем и искуством помаже окривљеном да процени свој положај у преговорима – пре свега, да процени доказну снагу постојећих доказа (бранилац зна правила доказивања, док окривљени може погрешно веровати да се нешто може или не може користити као доказ), те оцени да ли је понуда тужиоца повољна (јер бранилац познаје казнену политику, а окривљени не). Отуд не чуди што ЗКП предвиђа обавезну одбрану приликом закључења споразума, чак и када су у питању кривична дела за која одбрана иначе није обавезна, јер је сасвим јасно да окривљени нема потребно знање да би био равноправна страна у преговорима с јавним тужиоцем.

За разлику од преговора, сâм споразум је формалан, мора бити у писменој форми и садржати све елементе које ЗКП прописује одредбом члана 314. – опис кривичног дела, признање окривљеног, споразум о казни или другој кривичној санкцији, споразум о трошковима, о одузимању имовинске користи и имовинскоправном захтеву, изјаву странака о одрицању од права на жалбу и потписе странака и браниоца. Као факултативне елементе, законик предвиђа изјаву јавног тужиоца о одустанку од кривичног гоњења за дела која нису обухваћења споразумом и изјаву окривљеног да прихвата примену института одлагања кривичног гоњења, као и споразум у погледу имовинске користи проистекле из кривичног дела која ће бити одузета од окривљеног.

Само признање окривљеног мора бити потпуно и недвосмислено, без икаквих услова или ограничења. Оно се односи и на чињенични опис дела и на правну квалификацију. Што се тиче споразума о казни (или другој кривичној санкцији), она може бити тачно одређена – на пример, новчана казна у одређеном износу, казна затвора у тачно одређеном трајању, међутим, наш законодавац дозвољава и да споразум садржи само распон казне, остављајући суду да је одмери у оквиру тог распона. Приликом споразумевања о казни, странке су везане законом. У том смислу, казна се одмерава по општим правилима, у оквиру прописаних казни Кривичним закоником за то кривично дело (члан 54. КЗ-а), те не би било могуће споразумом „уговоритиˮ блажу или другачију казну од оне коју би окривљени добио по општим правилима (на пример, условну осуду мимо услова из члана 66. КЗ-а и сл.). Наравно да је казну могуће ублажити по општим правилима, али све ван тога повлачи санкцију одбијања закљученог споразума. То неспорно произлази из одредбе члана 317. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а, којом је предвиђено да ће суд прихватити споразум ако је казна или друга кривична санкција, односно друга мера у складу са законом.

Уколико се споразумом предвиђа тзв. кућни затвор, односно да ће окривљени казну затвора издржавати у просторијама у којима станује, наши судови су стали на становиште да није довољно да су само испуњени услови прописани КЗ-ом, већ да је потребно доставити суду и доказе о испуњености осталих законских, па и техничких услова за издржавање казне на овај начин, те прецизирати да ли ће казна бити издржавана уз примену средстава електронског надзора или без њих.

Тако, Трећи основни суд у Београду решењем одбацује закључени споразум, налазећи да „у споразуму није наведено да ли ће окривљени издржавати казну у просторијама у којима станује, с применом електронског надзора или без тога, нити је достављен доказ о пријави пребивалишта, односно боравишта окривљеног, оверена изјава власника просторија у којима би окривљени издржавао казну уколико он није власник истих и уколико је са електронским надзором, за последњи месец плаћене рачуне фиксног телефона Телекома и струје ЕПС снабдевања”.
(Решење Трећег основног суда у Београду СПК бр. 124/15 од 23. 11. 2015)

Када су у питању трошкови кривичног поступка и имовинскоправни захтев оштећеног, јавни тужилац и окривљени немају много ограничења у договарању – они су обавезни да споразум око ових питања постигну, али се могу договорити и да окривљени буде у целини или делимично ослобођен трошкова поступка, као и да окривљени имовинскоправни захтев оштећеног испуни само делимично, или да оштећени буде упућен на парнични поступак. Уколико би споразуму недостајали ови елементи, суд би био обавезан да га одбаци.

Тако је Трећи основни суд у Београду решењем одбацио споразум који није садржао одредбе о имовинскоправном захтеву који је оштећена поставила.
(Решење Трећег основног суда у Београду, СПК бр. 3/15 од 25. 3. 2015)

Када је, међутим, у питању одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом, ситуација није тако једноставна. Осим начелног питања да ли је оправдано закључити са окривљеним споразум којим му се дозвољава да такву корист задржи за себе, сметња оваквом договору је и изричита одредба члана 91. КЗ-а, по којој нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом. Према томе, намеће се закључак да би сваки споразум који тако нешто предвиђа био незаконит и да би га суд стога морао одбити.

Слична ситуација је и са (факултативним) споразумом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Овде се, међутим, споразумевање око тога која би то имовина била одузета може показати веома целисходно, имајући у виду сложеност поступка одузимања овакве имовине који је предвиђен Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, те могућност да се споразумом избегне спровођење финансијске истраге, која може бити дуготрајна и веома компликована за тужилаштво.

У погледу ове ставке споразума, треба поменути и да је Апелациони суд у Београду заузео став да уколико споразум о признању кривичног дела не садржи одредбе о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, тужилаштво не може накнадно поднети овакав захтев „стога што, у случају када закон експлицитно прописује могућност споразума у погледу имовине проистекле из кривичног дела, као што то предвиђа одредба члана 314. ст. 2. тач. 3) Законика о кривичном поступку, није у складу с природом и суштином овог института да се о свим чињеницама које су опредељујуће за његово закључење не одлучи једновременоˮ.
(Решење Апелационог суда у Београду, Кж 2. По. 1. 41/2014 од 28. 2. 2014)

Коначно, судска пракса је заузела став да споразум о признању кривичног дела може садржати и друге елементе – на пример, обавезу тужиоца да ће дати сагласност за условно отпуштање окривљеног када се за то буду стекли законски услови.
(Решење Апелационог суда у Београду, Кж. 2. По. 1. бр. 212/12 од 22. 5. 2012)

Након закључења споразума, јавни тужилац споразум доставља суду, и то судији за претходни поступак – до подизања оптужнице, а уколико је споразум закључен након подизања оптужнице, председнику претресног већа. Уколико се споразум доставља судији за претходни поступак, тужилац мора саставити и доставити и оптужницу, која чини саставни део споразума и која не подлеже контроли од стране кривичног ванрасправног већа.

По пријему споразума, суд заказује рочиште за одлучивање о споразуму, на коме је јавност искључена, и позивају се само јавни тужилац, окривљени и бранилац.

Виши суд у Београду заузео је став да је суд обавезан да на ово рочиште позове и лице од кога је споразумом предвиђено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, односно пуномоћника таквог лица.
(Решење Вишег суда у Београду, По. 1. Спк бр. 5/12 од 28. 3. 2012)

На овом рочишту суд ће, најпре, испитати да ли споразум испуњава формалне услове предвиђене законом – пре свега, да ли садржи све прописане елементе. Уколико споразум не садржи све прописане елементе, као и уколико окривљени који је уредно позван не дође на заказано рочиште, нити оправда изостанак, суд ће споразум одбацити решењем, на које жалба није дозвољена. Закон, међутим, не спречава странке да поново поднесу споразум суду, у истом или измењеном облику. У пракси се понекад дешава да суд, уместо да споразум одбаци јер му недостаје неки од обавезних елемената, врати споразум јавном тужиоцу на уређење. Ово решење је целисходно, а посебно у ситуацијама када се ради о неким мањим недостацима. Како је сама суштина споразума о признању кривичног дела његова економичност, не би требало да буде сметњи да и на самом рочишту за испитивање споразума странке на записник прецизирају његове одредбе, међутим, наш закон, а ни пракса, не подржавају овакву опцију.

Након испитивања формалних услова за прихватање споразума, суд испитује окривљеног: да ли је упознат са значајем и дејством споразума који је закључио, да ли је исти закључио свесно и добровољно и да ли су му јасне његове последице. Уобичајено је да суд пита окривљеног да ли је на њега извршена принуда да споразум закључи, да ли је евентуално био под дејством алкохола или опијата приликом закључења споразума и сл. Затим суд утврђује да ли су одредбе споразума у погледу договорене санкције у складу са законом, а донекле улази и у меритум кривичноправне ствари, тако што испитује да ли постоје други докази у списима предмета који су у супротности с признањем. За разлику од решења из ранијег ЗКП-а, који је захтевао поткрепљеност споразума другим доказима, важећи Закон захтева само да нема доказа који су с њим у супротности.

Коначно, суд је обавезан да испита и да ли је дело које је предмет оптужбе кривично дело, да ли је евентуално застарело, обухваћено амнестијом или помиловањем, односно да ли постоје друге околности које искључују кривично гоњење. Сваки недостатак у погледу наведених околности повлачи за собом одбијање споразума.

У сваком случају, ни на решење о одбијању споразума жалба није дозвољена, а такође нема ни законских сметњи да странке закључе нови споразум након доношења таквог решења. ЗКП изричито предвиђа да се, када решење о одбијању споразума постане правноснажно, сâм споразум и сви списи у вези с њим морају уништити, и то у присуству судије који је донео решење, након чега се поступак враћа у фазу у којој се налазио пре закључења споразума. Ова одредба несумњиво има заштитну функцију у односу на окривљеног, јер претпоставка невиности захтева да суд који ће му судити не сазна да је он икада пристао да споразум закључи и дело призна. Из истог разлога, судија који је одлучивао о споразуму не сме учествовати у даљем току поступка.

Уколико закључени споразум испуњава све материјалне и формалне услове, суд га усваја и доноси пресуду којом окривљеног оглашава кривим. Ова пресуда је по свом дејству изједначена с било којом другом пресудом. У погледу садржаја пресуде, ситуација је нешто другачија, јер у образложењу суд не образлаже изведене доказе, утврђено чињенично стање и правну квалификацију, већ даје разлоге за прихватање споразума.

Иако је саставни (и то обавезни) елемент споразума и изјава странака да се одричу од права на жалбу против пресуде донете на основу споразума, право жалбе, ипак, није у потпуности искључено. Пре свега, странке и бранилац имају право жалбе против пресуде уколико се она не односи на предмет споразума. Ово обухвата ситуације у којима је суд донео пресуду која се у потпуности не поклапа са закљученим споразумом, било у погледу казне, односно друге санкције, било у погледу чињеничног описа и правне квалификације, било у погледу било ког другог елемента постигнутог споразумом. Не само да је апсолутно везан садржином споразума, коју не сме мењати, већ суд нема право ни да се креће ван оквира закљученог споразума, те у пресуду унесе нешто о чему се странке нису споразумеле, нити може из пресуде „избацитиˮ неки део о коме је споразум постигнут.

Остали основи за жалбу се односе на ситуације у којима иначе суд поступак обуставља (члан 338. ст. 1. ЗКП-а) – када дело није кривично дело, а нема услова за примену мере безбедности, када је кривично гоњење застарело, или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем, или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење, као и када нема довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио дело које је предмет оптужбе.

Наши судови су на становишту да се странке и бранилац могу одрећи права на жалбу и из ових разлога, али не у самом споразуму, већ тек након одржаног рочишта о споразуму.
(Решење Вишег суда у Београду, По. 1. Спк. бр. 14/12 од 27. 3. 2012)

Коначно, може се поставити и питање дејства закљученог споразума с једним од саокривљених, и на њему засноване пресуде, на остале саокривљене. Апелациони суд у Београду заузео је став да пресуда донета на основу споразума о признању кривичног дела „не везује касније суд у погледу правне квалификације у поступцима који се воде према саоптуженима, јер се правна квалификација радњи оптужених мора у сваком конкретном случају решавати, будући да заузети став по питању радњи једног од оптужених не прејудицира одлуку суда у погледу квалификације саоптуженихˮ.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж. 1. По. 1. 24/2013 од 24. 1. 2014).

Како одредба члана 402. ст. 1. тач. 5) ЗКП-а предвиђа да је на главном претресу могуће читање записника о саслушању саоптуженог, према коме је поступак окончан правноснажном осуђујућом пресудом, отворена је могућност да се признање једног од саоптужених (дато у циљу закључења споразума) касније користи у поступку против осталих саоптужених. Будући да је јасно да такво признање може садржати и делове који се односе на учешће осталих окривљених у кривичном делу (тешко је замислити како би то окривљени признао извршење кривичног дела у саизвршилаштву без описивања ко је предузео који део радње извршења, или како би помагач или подстрекач признали извршење дела, а да не опишу и радњу коју је извршилац предузео), поставља се питање да ли би коришћењем таквих записника о признању било нарушено право на одбрану осталих окривљених, и на неки начин на њих био посредно извршен притисак да и сами закључе споразум, односно признају извршење кривичног дела. Друга могућност је да се окривљени који је закључио споразум, и који је на основу њега правноснажно осуђен, у поступку према осталим окривљенима испита у својству сведока. Ту, свакако, постоји опција и да он као сведок дâ другачији исказ у односу на онај који је дао као окривљени (јер окривљени није дужан да говори истину, а сведок јесте). Трећа могућност била би да се онемогући било какво учешће окривљеног који је закључио споразум у даљем току поступка (било кроз читање његовог признања, било кроз сведочење). Ово питање остаје да га реше наши судови, или законодавац кроз неке наредне измене и допуне Законика о кривичном поступку.

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Поставља се питање да ли је могуће да суд усвоји споразум у предмету у којем је признање окривљеног једини доказ – и то управо оно дато у циљу закључења споразума. Требало би узети у обзир да би у том случају суд морао споразум да одбије, јер је као један од разлога за одбијање споразума Закоником предвиђен и недостатак довољно доказа за оправдану сумњу да је окривљени учинио дело које је предмет оптужбе.

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #2

У теорији је спорно да ли би суд могао одбити споразум и у случају када нађе да договорена санкција није адекватна, односно да није одмерена правилно, имајући у виду олакшавајуће и отежавајуће околности – јер би се и та ситуација могла подвести под законску формулацију да санкција није у складу са законом (конкретно одредбом члана 54. КЗ-а). Ово питање се у пракси није показало као значајно, имајући у виду да суду свакако није у интересу да због тога одбија споразуме, нити може на основу података из списа предмета тако лако утврдити постојање свих релевантних околности за одмеравање казне.

[/signoff]