Спорна питања у вези са застарелошћу међусобних потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга

Аутор се у овом тексту бави недоумицама које су се појавиле у пракси, а које се односе на међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга.

Законом о облигационим односима је прописано да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости. Чланом 374. истог закона прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године, те да застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу.

За међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга предвиђен је посебан, краћи рок застарелости од општег застарног рока. Ово не значи да сва међусобна потраживања правних лица застаревају у краћем року од три године, већ само потраживања у промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, док остала међусобна потраживања правних лица, која произлазе из других правних основа невезаних за промет роба и услуга, застаревају у општем застарном року, уколико за неке од њих није опет предвиђен краћи рок застарелости по неком другом основу. На пример, уколико је једно правно лице у својини ствари, а друго правно лице у државини исте, право власника на подношење тужбе за повраћај индивидуално одређене ствари која се налази у фактичкој власти туженог – не застарева, без обзира на то да ли се ради о физичким или правним лицима. Потраживање накнаде штете које једно правно лице има према другом правном лицу, застарева за три године од кад је оштећеник (у овом случају представник оштећеног правног лица) дознао за штету и за лице које је штету учинило. Такође, Врховни суд Србије је заузео став да кад потраживање потиче из уговора о кредиту, онда се на такво потраживање не може применити рок застарелости из чл. 374. ЗОО-а, већ то потраживање застарева у општем застарном року. Дакле, да би се применио посебан рок застарелости од три године, потребно је да, поред тога што се ради о потраживању једног правног лица према другом правном лицу, буде испуњен још један услов – потребно је да се ради о потраживању из уговора о промету услуга или о потраживању за издатке у вези са тим уговором.

Уколико се ради о сукцесивним испорукама робе, извођењу радова или вршењу услуга са различитим роковима доспећа, рок застаревања тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу, па у пракси често долази до ситуација да је део потраживања који је раније доспео – застарео, а део потраживања који је касније доспео – није. У том случају дужник основано може да истакне приговор застарелости за сва потраживања која су доспела пре више од три године, рачунајући од дана подношења тужбе или преузимања друге радње пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.

Рок застарелости од 3 године односи се и на новчана и на неновчана потраживања уколико се ради о потраживањима из уговора о промету робе и услуга. Застаревање потраживања повратне амбалаже, уколико се нпр. ради о потраживањима између правних лица и произлази из уговора о промету робе и услуга, такође застарева за три године. Међутим, када је у питању захтев за предају покретних ствари, потребно је разграничити да ли се такав захтев заснива на члану 37. Закона о основама својинскоправних односа – када се ради о својинској тужби, или се ради о потраживању из уговора у промету роба и услуга. Уколико је реч о својинској тужби, право на њено подношење не застарева. Међутим, уколико се захтев заснива на обавези дужника да ствар преда по основу нпр. уговора о продаји, овакав захтев је подлежан застарелости, тј. застарева за три године уколико су у питању правна лица. Тужилац, наравно, не би имао право избора између ова два захтева јер се ради о две потпуно различите правне ситуације. Наиме, својинском тужбом тужилац може тражити само ствар на којој је већ стекао право својине, док у другом случају, кад се потраживање заснива на обавези дужника из уговора, тужилац још увек није стекао својину на покретној ствари јер није дошло до предаје те ствари тужиоцу. У погледу покретних ствари начин стицања својине је предаја ствари, и све док до ње не дође, поверилац нема право на подношење својинске тужбе. На пример, иако се по уговору о продаји покретне ствари једна страна (продавац) обавезала да другој страни (купцу) преда ствар, купац неће стећи својину на ствари самим закључењем уговора нити исплатом продајне цене, већ искључиво предајом ствари, пошто је предаја ствари начин стицања својине над покретним стварима. Док год до предаје не дође, купац нема право на подношење својинске тужбе (тада не би био ограничен роком застарелости), већ тужбом може захтевати испуњење обавезе из уговора, тј. предају ствари, при чему је ограничен посебним роком застарелости од три године.

Примена члана 374. Закона о облигационим односима не односи се само на правна лица која су привредни субјекти, већ на сва правна лица. Без обзира на то да ли су правна лица – уговорне стране регистрована за обављање привредне делатности или нису, њихова међусобна потраживања застаревају у застарном року од три године. У овом смислу се изјаснио и Врховни суд Србије у образложењу Пресуде Рев. 37/02 од 10. 7. 2002. године, где је наглашено да примена одговарајућих одредаба Закона о облигационим односима зависи од врсте спорног односа, а не од тога да ли су правна лица која су странке у поступку привредни субјекти или нису. У случају да непрофитна организација која се не бави комерцијалним делатностима изврши услугу другом правном лицу, потраживање које непрофитна организација (која је такође правно лице) има према другом правном лицу по основу извршене услуге, такође застарева у року од три године, без обзира на то што поверилац у овом случају нема својство привредног субјекта.

Исто тако, краћи рок застарелости се не односи на привредне субјекте који нису правна лица, без обзира на то што су у питању уговори о промету роба и услуга. Краћи рок застарелости за међусобна потраживања из уговора о промету робе и услуга по члану 374. ЗОО-а, примењује се само на правна лица, а не и на имаоце радњи и друге појединце који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну делатност и као такви закључују уговоре у привреди. То што та лица закључују уговор у привреди сагласно члану 25. ст. 2. ЗОО-а и у спорним ситуацијама се појављују као странке пред привредним судовима, није од утицаја на примену материјалноправне одредбе у погледу застарелости потраживања из члана 374. ст. 1. ЗОО-а. Стриктно тумачећи слово закона судови су заузели став да се посебан рок застарелости не односи на све привредне субјекте, већ само на оне привредне субјекте који имају својство правног лица, као и на сва остала правна лица која немају својство привредног субјекта.

Судска пракса се у спорним питањима која се тичу својства правних субјеката који се појављују код међусобних потраживања из уговора о промету робе и услуга, определила за строго језичко тумачење, дакле за стриктну примену законског текста. То значи да за посебан рок застарелости од три године није битно својство привредног субјекта, већ само својство правног лица. Одатле произлази да предузетници, као привредни субјекти, могу да рачунају на дужи рок застарелости, за разлику од правних лица која нису привредни субјекти, тј. која се не баве профитним делатностима и која немају комерцијалне циљеве на које се односи краћи рок застарелости, а није сигурно да је то била намера законодавца.

У пракси се често јављају недоумице у вези са разликовањем застарелости потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга и застарелости потраживања поводом обавезе враћања стеченог без основа. Уколико је део имовине једног правног лица прешао у имовину другог правног лица без основа, за враћање стеченог примењује се општи а не посебни рок застарелости. Уговор о промету роба и услуга, закључен између правних лица, правни је основ на ком се заснива потраживање које подлеже посебном року застарелости од три године, а ако тог а ни другог основа нема, а део имовине једног лица прешао је у имовину другог лица, онда је у питању правно неосновано обогаћење за које важи општи рок застарелости.

За застарелост потраживања из члана 374. Закона о облигационим односима такође важе правила о застоју и прекиду потраживања, па долази до застоја у случају несавладивих препрека које су спречиле повериоца да судским путем захтева испуњење обавезе, или у случају законских узрока, као што долази до прекида застарелости у случају признања дуга и подизања тужбе.

Што се тиче признања дуга као начина прекида застарелости, ово питање је посебно занимљиво када су у питању правна лица. Сходно члану 387. Закона о облигационим односима, застаревање се прекида када дужник призна дуг, а признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што је давање отплате, плаћање камате или давање обезбеђења. Дакле, уколико је дужник у току времена које је потребно за застарелост повериоцу, уплатио рату или део дуга или пружио додатно обезбеђења за наплату дуга, нпр. потписао меницу, таква радња се такође сматра признањем. Међутим, у пракси се поставило питање да ли је потписивање извода отворених ставки признање дуга или није. Врховни суд Србије је у Пресуди Пзз. 48/04 од 4. 11. 2004. године пресудио да потписивање извода отворених ставки од стране представника дужника није признање дуга. Суд је ову одлуку образложио тиме да је у питању преписка којом се тражи сагласност за књиговодствено стање и да иста не утиче на ток застарелости. У прилог овом схватању иде и Пресуда Привредног апелационог суда, Пж 7695/2016 од 29. 6. 2016. године, којом је пресуђено да евидентирање обавезе у књиговодству дужника нема дејство признања дуга јер не представља радњу на основу које се без сумње може закључити да је дужник манифестовао вољу да призна дуг повериоцу, те се наведеном радњом не прекида ток застарелости. Међутим, Виши трговински суд је у Пресуди Пж. 6638/07 од 18. 4. 2008. године пресудио да када тужени потпише и службеним печатом овери извод отворених ставки, на тај начин признаје дуг у смислу члана 378. став 1. Закона о облигационим односима и прекида ток рока застарелости потраживања.

Такође, застарелост се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. Просто позивање туженог да плати дуг, било оно усмено или писмено, није радња која прекида застарелост. Није довољно да поверилац дужнику пошаље нпр. опомену пред утужење писаним путем да би дошло до прекида застарелости, већ је за поменути прекид потребно учешће суда или другог државног органа. Осим подизања тужбе, застарелост се прекида и нпр. пријавом потраживања у стечајном поступку, јер је и то радња која је предузета пред судом у циљу остварења потраживања. Застарелост се прекида и захтевом за упис хипотеке који је поднет државном органу – Републичком геодетском заводу, надлежној служби за катастар непокретности – у циљу обезбеђења потраживања. Што се правних лица тиче, подношење пријаве потраживања Агенцији за приватизацију у судској пракси се такође сматрало радњом која је довољна за прекид застарелости.

Посебно је занимљив однос између уређивања застарелости међусобних потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга и посебног једногодишњег рока застарелости који је регулисан чланом 378. Закона о облигационим односима. Наиме, члан 378. ЗОО-а предвиђа да за једну годину застаревају: 1) потраживање накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димничарске услуге и за одржавање чистоће, кад је испорука односно услуга извршена за потребе домаћинства; 2) потраживање радио-станице и радио-телевизијске станице за употребу радио-пријемника и телевизијског пријемника; 3) потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима; 4) потраживање претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена. Што се тиче тачке 1. овог члана, јасно је наглашено да за једну годину застаревају накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димничарске услуге и за одржавање чистоће, само кад су у питању домаћинства, а не када су потрошачи правна лица и предузетници. Кад су у питању правна лица, рок застарелости за робу и услуге наведене у члану 378. став 1. тачка 1. ЗОО-а, јесте три године, јер се ради о потраживању правног лица (пружаоца услуга – испоручиоца) према другом правном лицу (кориснику услуга) и јер се ради о повременим потраживањима чији је рок застарелости такође три године. И кад су у питању предузетници, тј. привредни субјекти који немају својство правног лица, рок застарелости за робу и услуге наведене у члану 378. став 1. тачка 1. ЗОО-а, јесте три године, без обзира на то што предузетници нису правна лица, јер се свакако ради о повременим потраживањима. Међутим, када су у питању остала потраживања за која је предвиђен једногодишњи рок застарелости, а наведена су у члану 378. став 1. тачке 2, 3. и 4. Закона о облигационим односима, Закон није прописао услов да је испорука односно услуга извршена за потребе домаћинства. У овом случају се поставља питање да ли треба примењивати једногодишњи или трогодишњи рок застарелости уколико су испоруке односно услуге извршене за потребе правних лица. У судској пракси су по овом питању подељена мишљења. Привредни апелациони суд је у Пресуди Пж 6539/2014 од 31. 8. 2016. године, заузео став да потраживање за услуге мобилне телефоније, које су извршене правном лицу од стране мобилног оператера, застаревају за једну годину у складу са чланом 378. став 1. тачка 3. Закона о облигационим односима. Међутим, на двадесетом саветовању судија привредних судова РС, у септембру 2012. године, заузет је став да би у случају да је корисник правно лице, потраживање мобилног оператера застаревало у року од три године, рачунајући од сваке поједине испоруке робе, односно извршене услуге, сходно члану 374. Закона о облигационим односима. Прихватљивије је становиште да потраживања за услуге мобилне телефоније које су извршене правном лицу од стране мобилног оператера, застаревају за једну годину, јер то произлази из тумачења одредбе члана 378. Закона о облигационим односима. Наиме, како је тачком 1. став 1. поменутог члана наглашено да се једногодишњи рок застарелости односи на испоруке односно услуге које су извршене домаћинству, а како другим тачкама истог става исто није наглашено, произлази да је циљ законодавца био да се једногодишњи рок застарелости за испоруке и услуге наведене у тачкама 2, 3. и 4. става 1. члана 378. ЗОО-а, односи и на испоруке и услуге извршене правним лицима.

Што се тиче застарелости потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, експлицитно је наглашено у члану 379. став 1. Закона о облигационим односима да иста застаревају за десет година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застарелости. Дакле, међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају за десет година, а не за три године. Међутим, чланом 372. став 2. Закона о облигационим односима прописано је да сва повремена потраживања која проистичу из таквих одлука или поравнања и доспевају убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања. Дакле, међусобна повремена потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, која доспевају убудуће и која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања, тј. за три године од доспелости сваког појединог давања.