Спречавање службеног лица у вршењу службене радње и напад на службено лице у вршењу службене дужности

Кроз бројне судске одлуке анализирамо бића ова два кривична дела, уз напомену да нови Закон о јавном реду и миру уноси додатне недоумице увођењем кривичног дела ометања службеног лица у вршењу службене дужности на начин који много не олакшава примену ове инкриминације у пракси и њено разграничење од кривичних дела спречавања и напада на службено лице

Кривична дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње (члан 322. Кривичног законика, у даљем тексту: КЗ) и напад на службено лице у вршењу службене дужности (члан 323. КЗ-а) припадају групи кривичних дела против државних органа, којима су инкриминисане најразличитије радње које ометају нормално функционисање државног апарата.

Оба кривична дела имају основни, и по три квалификована облика, и код оба је пасивни субјект службено лице. Појам службеног лица дефинисан је одредбом члана 112. ст. 3. КЗ-а, који прописује да се службеним лицем сматра лице које у државном органу врши службене дужности, изабрано, именовано или постављено лице у државном органу, органу локалне самоуправе или лице које стално или повремено врши службене дужности или службене функције у тим органима, јавни бележник, извршитељ и арбитар, као и лице у установи, предузећу или другом субјекту, којем је поверено вршење јавних овлашћења, које одлучује о правима, обавезама или интересима физичких или правних лица или о јавном интересу, лице којем је фактички поверено вршење појединих службених дужности или послова, и коначно, војно лице.

Суд је дужан да у сваком конкретном случају испита да ли оштећени има статус службеног лица (Решење Вишег суда у Ваљеву Кж. бр. 113/2014 од дана 23. 4. 2014). Тако је Апелациони суд нашао да ово својство имају радници електродистрибуције, приликом обављања радње искључења електричне енергије код корисника, јер се ради о лицима запосленим у предузећу коме су поверена јавна овлашћења, односно којима је фактички поверено вршење службених дужности, односно послова (Решење Апелационог суда у Београду Кж. бр. 895/2013 од дана 19. 3. 2013).

Истом логиком се Апелациони суд водио и када је нашао да радници паркинг сервиса приликом вршења контроле паркирања, односно исправности коришћења јавних паркиралишта, такође имају својство службених лица, јер им је фактички поверено вршење службених дужности и послова, у складу са Одлуком о jавним паркиралиштима Града Београда (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 4353/2010 од дана 22. 2. 2011). Из ових образложења могло би се закључити да је Апелациони суд на становишту да ова лица испуњавају услов из члана112. ст. 3. тач. 4) КЗ-а.

Нешто другачији је најновији став Врховног суда, који такође не спори да је контролор наплате паркинга службено лице, али на основу члана 112. ст. 3. тач. 3) КЗ-а, јер, као лице запослено у јавном предузећу, врши овлашћења (контролу наплате паркинга) из оквира делатности тог јавног предузећа, којима се остварује законом утврђени јавни интерес (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 246/2016 од дана 24. 3. 2016).

Може се приметити да је круг службених лица релативно широко постављен, али да и поред тога постоји сталан притисак јавности да се овај круг још више шири, како би обухватио и друга лица која обављају друштвено важне делатности, а због природе свог посла често долазе у ризичне ситуације. Тако су увек присутни предлози да се под службена лица подведу и лекари, наставно особље, новинари, контролори у саобраћају, међутим, за сада наши судови одолевају том притиску.

Основни облик кривичног дела спречавања службеног лица у вршењу службене радње чини онај ко силом или претњом да ће непосредно употребити силу спречи службено лице у вршењу службене радње коју предузима у оквиру својих овлашћења, или га на исти начин принуди на вршење службене радње.

Према томе, у питању су два модалитета радње извршења – спречавање службеног лица у вршењу службене радње – тзв. противстајање, и принуђивање службеног лица да изврши неку радњу. Спречавање, односно принуђивање се може извршити силом или квалификованом претњом. Под силом треба узети не само физичку силу, већ и примену хипнозе или омамљујућих средстава, с циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор (члан 112. ст. 12. КЗ-а). Није нужно да се сила примени према самом службеном лицу, већ кривично дело постоји и када се сила примени према другом лицу (најчешће колеги службеног лица који је спречава у предузимању радње), па чак и према стварима (примера ради, ломљењем или паљењем службеног возила). Кад је реч о претњи, неопходно је да се прети непосредном употребом силе, што значи да учинилац прети да ће силу применити одмах, с тим што је, као и увек код претње, неопходно да је она озбиљна, и да оштећени оправдано у њу верује, али долазе у обзир и претње празним или лажним пиштољем, течношћу за коју се каже да је киселина и сл. У обзир свакако долазе и конклудентне претње, примера ради, показивањем пиштоља или симболичним прелажењем прстом преко врата.

Треба узети да дело постоји само када се службено лице спречава у извршавању појединих, конкретних службених радњи, а не када се генерално омета у вршењу своје службене дужности. Неопходно је рећи и да у обзир долазе само радње које спадају у круг овлашћења тог службеног лица, што се мора утврдити у сваком конкретном случају. Коначно, кривично дело постоји само ако се сила и претња примењују непосредно пре предузимања службене радње, и током њеног предузимања, јер је њихов циљ да извршење те радње спрече, а нема овог кривичног дела уколико се оне примене према службеном лицу након предузимања службене радње. Да кривично дело постоји и када се спречавање предузима непосредно пре предузимања или настављања вршења службене радње сматра и Врховни суд, који је нашао да су испуњени законски елементи овог кривичног дела када је окривљени својим возилом дошао до улазних врата полицијске станице, скинуо кошуљу и ушао у ходник станице, где је започео са вређањем и претњама оштећеним полицијским службеницима, који су се у том тренутку управо спремали да крену у један локал, да доврше започету службену радњу (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 197/2016 од дана 31. 3. 2016).

Коначно, за постојање кривичног дела није битно да ли се службена радња предузима према самом учиниоцу дела или према неком трећем. Тако је Врховни суд нашао да кривично дело постоји и у ситуацији када окривљени примени силу према оштећеном који је покушао да достави писмено његовом сину, јер је за постојање дела довољно да се окривљени супротставио оштећеном у извршењу службене радње предузете у оквиру службених овлашћења, а без значаја је чињеница на кога је писмено адресирано (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 737/2015 од дана 8. 9. 2015).

С друге стране, нема кривичног дела уколико се учинилац поставља пасивно, одбија да поступи по налозима службених лица (одбија да преда личну карту, да отвори врата возила или откључа просторије и сл.). Исто важи и за непристојно понашање или вређање службеног лица, као и фотографисање и снимање службених лица док врше своје дужности. Тако је и Апелациони суд нашао да речи које је окривљени упутио службеним лицима – туристичким инспекторима, приликом вршења контроле у његовом предузећу, „следећи пут ћемо другачије, ви сте безобразни, видећете, ја сам тек почеоˮ, не представљају претњу у смислу овог кривичног дела, већ се могу окарактерисати као некултурно и неваспитано понашање, те се у тим радњама окривљеног не стичу законски елементи овог кривичног дела (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 1630/2010 од дана 4. 3. 2010).

Дело је свршено када је службено лице у потпуности или делимично спречено у вршењу службене радње. Уколико је учинилац применио силу и претњу, али није спречио извршење службене радње, постојаће покушај, који је кажњив, у смислу одредбе члана 322. ст. 5. КЗ-а. Окружни суд је тако нашао да је у питању покушај овог кривичног дела када окривљени, у тренутку када му полицијски службеник прилази са намером да га доведе до службеног возила, истог одгурне, говорећи да га неће нигде водити, након чега полицијски службеници успевају да га савладају, вежу лисицама и сместе у службено возило (Пресуда Окружног суда у Суботици Кж. бр. 22/2008 од дана 1. 2. 2008).

Врховни суд је нашао да покушај постоји само ако је радња изведена континуирано, упркос примењеној сили и претњи, док, уколико је услед силе и претње било прекида у извршењу радње, и даље постоји свршено кривично дело (став седнице Кривичног одељења Врховног суда Србије од дана 20. 12. 1972). У том смислу је и пресуда Окружног суда којом се окривљени оглашава кривим за свршено кривично дело када је потегао пиштољ на саобраћајног полицајца, и уз ту претњу се удаљио са лица места, спречивши полицајца да га легитимише, без обзира на то што је касније заустављен и легитимисан (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. бр. 1820/2002 од дана 6. 3. 2003).

Кад је у питању принуђивање службеног лица на вршење службене радње, такође је неопходно да се ово лице принуђава на извршење неке конкретне радње (или више њих), на чије предузимање је овлашћено. Није од значаја да ли су испуњени услови за предузимање те радње у конкретном случају, или нису, те кривично дело постоји и када се службено лице принуђава да предузме радњу коју је по закону дужно да предузме, као и кад се принуђава да изврши незакониту радњу. И овде ће дело бити свршено ако службено лице предузме радњу на коју је принуђено, а у супротном се ради о кажњивом покушају.

Основни облик кривичног дела напада на службено лице у вршењу службене дужности чини онај ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности. Напад представља сваку примену силе, а код овог кривичног дела долази у обзир само примена силе према самом службеном лицу, не и према трећим лицима, при чему исто важи и за квалификовану претњу. Циљ учиниоца код овог кривичног дела није да спречи службено лице да изврши неку службену радњу, нити га принуди на њено вршење, тако да кривично дело постоји ако је напад предузет док је службено лице на дужности, без обзира на то да ли у том тренутку предузима неку конкретну радњу. Управо у томе је и најкрупнија разлика између овог кривичног дела и кривичног дела спречавања службеног лица у вршењу службене радње.

Тако је и Виши суд нашао да је у питању кривично дело напада на службено лице, а не спречавања службеног лица, када је окривљени применио силу према полицијској службеници, у ситуацији када су се налазили у просторији на којој су врата била отворена, а он није био везан, те је могао просторију да напусти и без примене силе према њој, из чега произилази да напад није био усмерен ка спречавању оштећене у вршењу службене радње (Пресуда Вишег суда у Чачку Кж. бр. 77/2014 од дана 5. 4. 2014).

Како ово дело није последично, то је дело свршено самим предузимањем радње – силе и претње, без обзира на то да ли се то и како одразило на вршење службене дужности нападнутог службеног лица. Ово кривично дело постоји и кад је службено лице нападнуто након предузимања службене радње, па тако претња окривљеног да ће напасти тужиоце запослене у Општинском јавном тужилаштву, тако што је рекао да ће сачекати да из тужилаштва изађу радници писарнице, а потом бацити бомбе у просторије тужилаштва, представља радњу извршења кривичног дела напада на службено лице у вршењу службене дужности, без обзира на то што је претња учињена након што је поступајући тужилац одбацио кривичну пријаву коју је окривљени поднео, односно завршио са предузимањем службене радње у конкретном случају. Код овог кривичног дела, криминална зона је шира, и обухвата не само претњу у вршењу тужилачке дужности него и било коју претњу која је у вези са вршењем те дужности, па и након што је извршена одређена дужност у оквиру јавнотужилачке функције (Пресуде Основног суда у Чачку К. бр. 164/2010 од дана 31. 3. 2010. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 4427/2010 од дана 7. 9. 2010).

Међутим, независно од тога што окривљени напада оштећеног без мотива да га спречи у обављању својих послова, он, ипак, мора бити свестан да напада службено лице на дужности, односно то својство оштећеног мора бити обухваћено умишљајем. Напад на полицајца у цивилу чије својство службеног лица није познато окривљеном, не може бити ово кривично дело. У том смислу је и пресуда Окружног суда, који је нашао да постоји кривично дело напада на службено лице, јер је оштећени показао окривљеном службену легитимацију, након чега га је окривљени, свестан његовог статуса службеног лица, одгурнуо. Слично је резоновао и Апелациони суд када је нашао да је битна чињеница за постојање кривичног дела околност да су контролори паркинг сервиса имали службене легитимације и носили службене униформе (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 4353/2010 од дана 22. 2. 2011). На том становишту је и Виши суд када закључује да је окривљени, пре него што је напао оштећеног, знао да је он службено лице електродистрибуције, јер се оштећени представио и рекао окривљеном да ће му због дуга бити привремено искључена струја (Пресуда Вишег суда у Ужицу Кж. бр. 273/2014 од дана 30. 7. 2014).

Врховни суд је нашао да постоји кривично дело јер је окривљеном неспорно била позната чињеница да је оштећени службено лице, имајући у виду да, када је оштећени пришао возилу окривљеног, место је било осветљено, фарови на возилу упаљени, оштећени је у руци држао полицијску значку, и кроз отворен прозор рекао „стој полицијаˮ (Пресуда Врховног суда Србије Кж. бр. 693/2005 од дана 16. 2. 2006).

Тежи облици код оба кривична дела су готово исти. Тако, први тежи облик спречавања службеног лица у вршењу службене радње постоји ако учинилац приликом извршења кривичног дела увреди или злостави службено лице, или му нанесе лаку телесну повреду или прети употребом оружја. Код кривичног дела напада на службено лице у вршењу службене дужности, први тежи облик постоји када учинилац приликом извршења кривичног дела нанесе службеном лицу лаку телесну повреду или прети употребом оружја.

Други тежи облик код спречавања службеног лица у вршењу службене радње постоји ако се дело чини према службеном лицу у вршењу послова јавне или државне безбедности, или дужности чувања јавног реда и мира, спречавања или откривања кривичног дела, хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе. Код кривичног дела напада на службено лице у вршењу службене дужности, овај тежи облик постоји само уколико се дело чини према службеном лицу у вршењу послова јавне или државне безбедности.

Апелациони суд у Београду је указао на чињеницу да послови одржавања јавног реда и мира нису послови јавне или државне безбедности, те да чињеница да су оштећени полицајци у тренутку напада чували јавни ред и мир, није довољна за постојање квалификованог облика кривичног дела напада на службено лице у вршењу службене дужности (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 4717/2013 од дана 18. 12. 2013).

КЗ прописује и један факултативни основ ослобађања од казне код основних, и до сад описаних тежих облика оба кривична дела, а то је ситуација у којој је учинилац био изазван незаконитим или грубим поступањем службеног лица. Законитост радњи које предузимају службена лица суд ће ценити у свакој конкретној ситуацији, с обзиром на овлашћења службеног лица, начин и време вршења радње и сл. (Пресуда Врховног суда Србије Кзз. бр. 44/80). Неки аутори, као што је професор Лазаревић, инсистирају на разликовању ситуација у којима је сама радња коју службено лице предузима незаконита, од оних у којима је радња сама по себи законита, али при њеном извршењу службено лице поступа незаконито. У првом случају, по том мишљењу, уопште нема кривичног дела спречавања службеног лица, јер незаконита радња није службена радња у смислу тог кривичног дела, нити је спречавање службеног лица у предузимању незаконите радње кажњиво, док у другом случају кривично дело постоји, али постоји и основ за ослобођење од казне (а самим тим и за максимално ублажавање казне). Као пример наводи се службена радња претресања стана, која, уколико је незаконита, искључује постојање кривичног дела, а уколико је сâм претрес законит (предузима се по налогу суда итд.), али службено лице током претреса поступа незаконито, тако што уништава ствари, понаша се грубо и бахато према укућанима, прети им и сл., постоји основ за ослобођење од казне.

Уколико се службена лица крећу у оквиру својих законских овлашћења, учиниоци се не би могли позвати на институт нужне одбране, наводећи да су силу применили према службеним лицима како би себе одбранили од истовременог напада, јер тај напад није противправан. Тако је Виши суд навео да се не може прихватити одбрана окривљеног да је пуцао на полицајце и бацио бомбу у нужној одбрани, да би се заштитио и одбранио, јер су полицајци поступали законито и у оквиру својих овлашћења приликом предузимања радње потере, те уз претходно упозорење, позив на предају и испаљивање хитаца увис предузели лишавање слободе окривљених (Пресуда Вишег суда у Чачку К. бр. 45/2010 од дана 18. 4. 2011).

Коначно, најтежи облик код оба кривична дела постоји када је приликом извршења основног или тежих облика службеном лицу нанета тешка телесна повреда. Чак и када је учинилац овог облика кривичних дела био изазван грубим или незаконитим понашањем службеног лица, не може се ослободити од казне, али би та околност несумњиво имала утицаја као олакшавајућа околност приликом њеног одмеравања.

Занимљиви су и ставови наше судске праксе по питању односа ових кривичних дела и прекршаја. Прекршајни апелациони суд је нашао да кривично дело напада на службено лице учињено према саобраћајцима не конзумира саобраћајне прекршаје због којих су они у конкретном случају реаговали – управљање нерегистрованим трактором, чињеницу да је возило било неосветљено, нити непоступање по наредби службеног лица да се возило заустави. Није од значаја што су те радње описане у диспозитиву кривичне пресуде, те тако ушле у чињенични опис кривичног дела за које су окривљени оглашени кривим, јер не представљају елементе бића кривичног дела, већ опис околности под којима је оно учињено, те се не може применити институт ne bis in idem. Како то овај суд констатује, кривично дело, које се састоји у ударању оштећених металном штанглом, би постојало и да је трактор био осветљен и регистрован (Пресуда Прекршајног апелационог суда Прж. бр. 16293/2014 од дана 25. 8. 2014). Сличан томе је став Апелационог и Врховног суда, који су нашли да правноснажно решење у поступку за прекршај против јавног реда и мира, у ком је окривљеном стављено на терет ремећење спокојства грађана – станара зграде, пуштањем прегласне музике, не искључује кривично гоњење за кривично дело напада на службено лице који је окривљени учинио према полицајцима који су критичном приликом изашли на лице места да интервенишу (Пресуде Апелационог суда у Београду Кж. бр. 4752/2013 од дана 18. 9. 2013. године и Врховног касационог суда Кзз. бр. 219/2013 од дана 15. 1. 2014).

Најдаље је у том смислу отишао Апелациони суд у Нишу, када је нашао да није прекршено начело ne bis in idem чак ни у ситуацији када је окривљени оглашен кривим за прекршај из члана 6. Закона о јавном реду и миру, јер је руком ударио оштећеног у лице, наневши му повреде, а затим због истог догађаја оглашен кривим и у кривичном поступку, због кривичног дела напада на службено лице, јер је оштећени био службено лице на дужности. Образложење суда лежи у чињеници да је окривљеном у прекршајном поступку изречена опомена, а не казна, па није било могуће урачунати је у казну изречену у кривичном поступку, иначе би урачунавањем било онемогућено двоструко кажњавање (Пресуда Апелационог суда у Нишу Кж. бр. 2567/2010 од дана 12. 10. 2010). Поступајући по уставној жалби у истом предмету, Уставни суд је нашао да права окривљеног нису повређена доношењем ове две пресуде, али са другачијом аргументацијом, нашавши да у питању нису иста дела, јер се прекршајима штите сви грађани од физичких насртаја, без обзира на статус који имају у друштву, а кривичним делом се од напада штите службена лица у вршењу службене дужности, па стога кривично дело не може бити конзумирано прекршајем (Одлука Уставног суда Србије Уж. бр. 1207/2011 од дана 11. 7. 2014).

Ипак, овај став да је за оцену идентитета оптужби релевантно само својство оштећеног, односно заштитни објекат конкретних инкриминација, није јединствен, па је тако Апелациони суд у Београду одбио оптужбу према окривљеном за кривично дело напада на службено лице, јер је за исту радњу (хватање оштећеног за врат и стезање) већ правноснажно оглашен кривим по приватној тужби оштећеног за кривично дело лаке телесне повреде. Тај став је по захтеву за заштиту законитости заузео и Врховни суд, нашавши да се ради о пресуђеној ствари, јер је у питању исти чињенични основ (Пресуде Апелационог суда у Београду Кж. бр. 4011/2011 од дана 19. 3. 2012. године и Врховног касационог суда Кзз. бр. 106/2012 од дана 13. 12. 2012). Иако су овде у питању два кривична дела, а не кривично дело и прекршај, ипак се може рећи да је Врховни суд битно другачије решио сличну ситуацију од Уставног суда – у оба случаја је дошло до примене силе према оштећеном, који је у једном поступку третиран као грађанин, а у другом као службено лице.

Закоником је изричито прописано да је покушај кажњив за основне облике оба кривична дела, јер по општим правилима не би био, имајући у виду запрећене казне. За све облике кривичних дела, изузев за најтежи, гоњење се предузима у скраћеном поступку.

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА

Треба напоменути да је фебруара 2016. године ступио на снагу нови Закон о јавном реду и миру, којим је уведено кривично дело ометања службеног лица у вршењу службене дужности (члан 23. Закона о јавном реду и миру). Раније кривично дело из члана 23. старог Закона о јавном реду и миру практично је сасвим реформисано, али, како се чини, не на начин који ће олакшати примену ове инкриминације у пракси, и њено разграничење од кривичних дела спречавања и напада на службено лице.

За почетак би се могло констатовати да се кривично дело из Закона о јавном реду и миру односи на ужи круг службених лица него што је то случај са делима из Кривичног законика, јер се под службеним лицима сматрају само службеници Министарства унутрашњих послова, комунална полиција, инспекцијски органи и други надлежни органи у складу са законом утврђеним делокругом. Међутим, поставља се питање када је оштећени неко од тих категорија службених лица, на које се односе оба закона, а што и јесте најчешћи случај у пракси, које ће кривично дело доћи у обзир. Наиме, ако се погледа радња извршења кривичног дела из члана 23. ЗОЈРМ-а, основни облик чини, између осталог, и ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности. Ово је идентично радњи извршења основног облика кривичног дела напада на службено лице. Једина је разлика у запрећеној санкцији, јер ЗОЈРМ предвиђа казну од 6 месеци до 2 године, а Кривични законик од 3 месеца до 3 године. Даљим извођењем ове логике долазимо до тога да ће нападачу на радника електродистрибуције или паркинг сервиса претити већа казна него нападачу на полицајца (на ког би се могао применити ЗОЈРМ било као lex specialis, било као блажи закон). Ово сигурно није била жеља законодавца, али оваква инкриминација дела у ЗОЈРМ води управо томе. Ствар се додатно компликује са тежим облицима кривичног дела, јер се такође у извесној мери поклапају са тежим облицима кривичних дела спречавања и напада на службено лице (квалификаторне околности су наношење лаке, односно тешке телесне повреде службеном лицу, претња употребом оружја и сама употреба оружја), где ће у неким ситуацијама један, а у неким други закон, бити повољнији за учиниоца. Ако се већ осећала потреба за некаквом инкриминацијом, чини се да је боље решење било да се ЗОЈРМ, и кривично дело које прописује, ограничио на ометања службених лица у обављању послова чувања јавног реда и мира (а не у вршењу службене дужности у целини), и то на она ометања која нису обухваћена постојећим инкриминацијама из Кривичног законика. Како је ЗОЈРМ релативно скоро ступио на снагу, остаје да се види каква ће решења овог проблема наћи наша судска пракса.

[/signoff]