Нацрт Закона о штрајку „прошао” је јавну расправу и тренутно се налази на „усаглашавању” код ресорних министарстава, при чему ставови социјалних партнера, по свим питањима, и даље остају нејединствени
Штрајк није ништа друго до „институционализована сила” коју запослени спроводе у виду прекида рада не би ли тако извршили притисак на послодавца (у виду његове изгубљене добити), а све с циљем да захтеви штрајкача буду прихваћени. Према Хиксовој економској теорији штрајка, а како се истиче у уџбеницима економије рада (Ардаренко), спремност запослених да покрену штрајк и послодавца да му се одупре зависиће од њихових процена шта се добија одрицањем од надница, односно профита, за време трајања штрајка. Ако је извесно да ће се у случају непостизања споразума штрајк заиста и догодити, тада свака страна разматра трошкове које ће јој он донети и упоређује их с добицима које ће имати уколико истраје у свом првобитном ставу. Са одмицањем штрајка, међутим, укупни трошкови обеју страна расту, што их све заједно „гура” ка споразуму.
Израда постојећег Нацрта Закона о штрајку траје већ четири године, а радови су интензивирани у последњих шест месеци. Нацрт је „прошао” јавну расправу и тренутно се налази на „усаглашавању” код ресорних министарстава, при чему ставови социјалних партнера, по свим питањима, и даље остају нејединствени.
У 2012. години, у Републици Србији било је укупно 165 „индустријских акција”, од чега 103 штрајка и 60 протеста и у њима је учествовало више од 100.000 запослених.
Конкретне одредбе Нацрта Закона о штрајку
Према члану 2. Нацрта новог Закона о штрајку, штрајк представља прекид рада који организују синдикат или запослени ради остваривања и заштите њихових економских и социјалних интереса и права из радног односа и по основу рада. Битно је напоменути да сâм Нацрт садржи новину у виду одреднице „права”, из чега проистиче да је могуће штрајковати и због правних спорова, а што према постојећем Закону није могуће.
Овде је важно истаћи да се ни постојећим Законом, а ни Нацртом, не поставља питање „целисходности” штрајка, односно не разматра се околност да ли је штрајк сразмеран циљу који се штрајком жели остварити, како се то чини у упоредном праву (рецимо, СР Немачка). У спору о законитости штрајка, ово се питање, стога, не поставља, већ се (само) испитује процедура организовања штрајка, односно да ли се сâм штрајк организује и води према Закону о штрајку. Током јавне расправе о овом Нацрту, одржане у августу 2013. године, могли су се чути и предлози да се штрајк дефинише као изузетна мера када на други начин није могуће заштитити интересе запослених.
Када је у питању (не)законитост штрајка, Нацрт Закона уводи битну новину правећи разлику између Одлуке о организовању штрајка и самог вођења штрајка, будући да је могуће да одлука о штрајку буде законита али да се сâм штрајк води на незаконит начин, и обрнуто.
У вези са самим штрајком неизоставно се поставља питање тзв. лок-аута, односно „искључења запослених с рада”, као својеврсне „противтеже” праву запослених да организују штрајк. Лок-аут представља право послодавца да суспендује уговор о раду запосленима који учествују у штрајку или другим запосленима како би извршио притисак на запослене да прихвате његове захтеве. Заправо, у ситуацији када послодавац „искључује” запослене који не учествују у штрајку, ствара се посредан притисак на штрајкаче, јер ти запослени, са своје стране, остварују посредан притисак на учеснике у штрајку да одустану од штрајка, док, с друге стране, послодавац не мора да исплаћује зараду нештрајкачима, у ситуацији када привредно друштво не ради због штрајка. Послодавци инсистирају на увођењу овог правног института у радно законодавство Републике Србије, али је мала вероватноћа, барем према најавама званичника, да ће овај предлог и бити усвојен.
Начела
Нацрт Закона садржи и начела: добровољности, мирног решавања спора и сарадње у обезбеђивању минимума процеса рада, заштите безбедности и здравља грађана, као и заштите имовине. У вези с последње поменутим начелом водила се велика расправа, будући да су синдикати „страховали” да се под појмом имовине може „сакрити” и изгубљена добит. Управо и текст Нацрта, након одржане јавне расправе, садржи одредбу да штрајк не може бити организован у циљу намерног наношења штете средствима, опреми, репроматеријалу и другој имовини послодавца, а да се под имовином не сматра изгубљена добит. Када су у питању поменута начела, правнотеоријски се поставља питање да ли су начела извор права, обавеза и одговорности или су „само” руководећи принципи који служе приликом тумачења појединих правних празнина у тексту Закона.
Врсте штрајка
Нацртом су дефинисане и врсте штрајка, односно: генерални штрајк (који се организује за територију Републике Србије); штрајк за територију јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе; грански штрајк који се организује у одређеној грани, групи или делатности на одређеној територији; штрајк код послодавца или организационог дела послодавца.
Штрајк упозорења, као и до сада, може се организовати на свим овим нивоима у трајању од најдуже један сат.
Новину представља увођење штрајка солидарности (подршке) који се организује у циљу подршке запосленима или синдикатима који се већ налазе у штрајку код истог послодавца, у истој грани, групи или делатности или на територији исте јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе, у трајању од најдуже један дан за штрајк коме се даје подршка.
Одлука о ступању у штрајк
Истоветне су одредбе о томе ко доноси одлуку о ступању у штрајк, односно да одлуку о ступању у штрајк доноси надлежни орган синдиката, у складу са општим актом синдиката или већина запослених код послодавца, односно организационог дела послодавца. Наведено важи будући да наше законодавство прихвата концепцију да одлуку о ступању у штрајк може донети како синдикат тако и запослени, што је принцип Европске социјалне повеље. „Ситну” новину представља одредница да надлежни орган синдиката доноси ову одлуку „у складу са општим актом синдиката”, што значи да ће се приликом евентуалног испитивања оцене законитости штрајка испитивати и процедура у вези са штрајком која је прописана статутом „вишег” нивоа синдикалног организовања, по правилу гранског синдиката, чија је синдикална организација члан.
Када је у питању састав одлуке (садашњи члан 4, а по Нацрту члан 9), постојеће одредбе само су прецизиране, али су суштински остале непромењене. Одлука о ступању у штрајк и даље садржи: врсту штрајка, захтеве учесника у штрајку, односно навођење подршке другом штрајку, време почетка штрајка, место и начин спровођења штрајка и састав штрајкачког одбора. Као што смо претходно навели, законитост штрајка се према Нацрту „цени” са два становишта: Одлуке о штрајку (да ли су захтеви постављени у складу са законом, да ли Одлука садржи законом прописане елементе и сл.) и с материјалног становишта (да ли се штрајк спроводи у складу са законом, на пример, да ли учесници у штрајку дозвољавају послодавцу да користи средства за рад).
У вези са законитошћу штрајка, поставља се питање шта све може бити предмет штрајкачких захтева, а самим тим и да ли разрешење директора може бити (законити) штрајкачки захтев. У пресудама неких судова истакнуто је да „смена” директора (изричито) не може бити предмет штрајкачког захтева, уз утврђивање кривичне одговорности због кривичног дела злоупотребе права на штрајк, али сматрамо да би формулација „утврђивање одговорности директора која је од значаја за положај запослених”, а која имплицитно подразумева и захтев за разрешење, могла „проћи” тест законитости.
Рокови за најаву штрајка
Рокови за најаву штрајка остали су неизмењени: 10 дана за штрајк у делатностима с тзв. минимумом процеса рада, 5 дана за „редован” штрајк, 15 дана за генерални штрајк. Ни у Нацрту Закона, међутим, није разрешено и сада у пракси спорно питање када је реч о штрајку упозорења у делатностима с тзв. минимумом процеса рада. Наиме, и у садашњем Закону и у Нацрту „стоји” одредба да се штрајк упозорења најављује 24 сата пре ступања у штрајк, али се поставља питање да ли овај истоветни рок важи како за редован штрајк тако и за штрајк с тзв. минимумом процеса рада. Имајући у виду разлоге због којих се уводи минимум процеса рада, сматрамо да се и штрајк упозорења мора најављивати у року од 10 дана.
У вези с наведеним роковима, у пракси су се појавили „механизми” уз помоћ којих послодавац може да „спречи” штрајкаче да организују штрајк у минимуму процеса рада, а што Нацрт Закона није „спречио”. Наиме, када запослени доставе одлуку о ступању у штрајк, послодавац може, у смислу Закона о раду, да донесе одлуку о прерасподели радног времена и тиме посредно „уведе” својеврсни лок-аут. Ни Закон о штрајку, али ни Нацрт Закона, ову фактичку ситуацију не санкционишу. У овом случају, запослени, практично, и не могу бити у пословном кругу, зато што запослени може боравити у пословном кругу само у току радног времена, али не и пре или након његовог истека. У знатно ширем тумачењу, уз примену злоупотребе права (која се, у принципу, може користити само у случају тешких злоупотреба, али ју је у пракси, иначе, јако тешко доказати) ово би се могло санкционисати.
Место и начин вођења штрајка
Место вођења штрајка, односно околност да ли се може штрајковати изван „пословног круга” послодавца, представља једно од питања које је изазвало највише контроверзи у јавности. Постојећи Закон, у члану 5. ст. 3, то не дозвољава јер су запослени, у ситуацији постојања друштвене својине, одлазили пред Владу или друге „носиоце моћи” и захтевали остварење својих права. Сада се уводи могућност да се може штрајковати и „на другом месту на начин прописан законом којим се уређује окупљање грађана”. Као и до сада, штрајк се организује на радном месту, мирним окупљањем запослених у просторијама послодавца, у кругу пословног простора послодавца.
Ограничење права на штрајк
Проширује се круг лица којима је забрањено право на штрајк, где се, поред професионалних припадника Војске Србије, као што је било и до сада, штрајк забрањује и припадницима Безбедносно-информативне агенције, државним службеницима на положају, у здравственим службама које пружају хитну медицинску помоћ, у контроли летења, али и кад је то утврђено законом, што значи да законодавац, посебним законом, може и другим лицима ускратити ово право. Треба напоменути да је Одлуком Уставног суда, IУз број 1442/2010. од 4. 10. 2012. године, припадницима полиције и запосленима у државном органу омогућено право на штрајк, јер им је постојећи Закон о штрајку забрањивао штрајк.
Начин одређивања минимума процеса рада јесте друго најспорније питање у Закону о штрајку. Према садашњем решењу, минимум процеса рада одређује директор по прибављеним (правно необавезујућим) примедбама, предлозима и сугестијама организатора штрајка. У пракси су се догађале злоупотребе у смислу да, будући да нема прецизних критеријума и у намери да спречи штрајк, директор одреди несразмерно висок степен минимума процеса рада. Према стандардима Међународне организације рада, минимум процеса рада утврђује се споразумно, а у случају немогућности остварења овог споразума, треће независно и непристрасно лице треба да утврди овај минимум. Примера ради, у Републици Хрватској то је арбитар кога именује месно надлежни председник суда.
Дакле, да ли ће и у којој делатности бити утврђен минимум процеса рада остављено је да се утврди посебним законима (на пример, у области енергетике, пољопривреде и сл.), у складу с поменутим принципима, чиме је одступљено од концепције садашњег Закона о штрајку, који изричито „побројава” делатности у којима се организује минимум процеса рада.
С друге стране, сâм минимум процеса рада (примера ради, 40% од свакодневне делатности), односно врста и обим обављања послова (примера ради, делатност пријема поште ради 100%, а производња 30%) утврђује се колективним уговором, при чему се полази од природе и врсте делатности, степена угрожености живота, личне безбедности и здравља становништва и других околности од значаја за остваривање потреба становништва. Уколико минимум процеса рада није утврђен на овај начин, стране у спору дужне су да у року од два дана од дана најаве штрајка покушају да постигну споразум о минимуму процеса рада, а овај споразум се по правном дејству изједначава с колективним уговором.
Ако се минимум процеса рада не може утврдити ни на овај начин, он се утврђује одлуком арбитраже, коју образује Републичка агенција за мирно решавање радних спорова, а арбитража је дужна да донесе одлуку о минимуму процеса рада у року од пет дана од дана одређивања арбитара и иста је обавезујућа. Заправо, „замисао” кратких рокова јесте у томе да се минимум процеса рада утврди пре почетка штрајка, а у року од 10 дана колико износи рок за најаву штрајка.
Нацрт уводи новине када је реч о одређивању запослених који ће радити у минимуму процеса рада. Као и до сада, послодавац одређује запослене који су дужни да раде за време штрајка ради обезбеђивања минимума процеса рада, по прибављеном мишљењу штрајкачког одбора, и то најкасније пет дана пре почетка штрајка. Послодавац, међутим, не може да одреди чланове штрајкачког одбора да раде без сагласности штрајкачког одбора, осим ако нема других запослених који би обављали те послове. Уколико послодавац не одреди запослене који су дужни да раде за време штрајка, штрајк може да почне а одговорност због неизвршења обавезе послодавца не сносе учесници у штрајку.
У пракси се поставља питања шта се догађа у ситуацији када се не утврди минимум процеса рада, што послодавци некада користе да би спречили запослене да организују штрајк. У том случају, примењује се решење да надлежни државни орган, односно орган територијалне аутономије или локалне самоуправе за одређену област или делатност, предузима одговарајуће мере у складу са законом, које је истоветно као и у постојећем Закону. У пракси би то, примера ради, био општински орган надлежан за послове саобраћаја, ако штрајкује аутопревозничко предузеће с територије те општине.
Права запослених
Као и до сада, организовање штрајка, односно учешће у штрајку који је у складу са законом, не представља повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине, нити може да буде основ за утврђивање материјалне или друге одговорности.
У досадашњој пракси било је спорно да ли запослени има право на накнаду трошкова превоза за време учешћа у штрајку, што је сада дефинисано тиме да запослени који учествује у штрајку остварује права из радног односа, осим права на зараду и накнаду трошкова по основу рада. Овде треба приметити још две околности: у постојећем Закону, за време штрајка, запослени ужива само „основна” права, а сада сва она која му следују по закону, изузев, ових, тачно одређених.
Новину представља и одредба да се споразумом о престанку штрајка организованом због неиспуњења основних обавеза послодавца утврђених законом, општим актом, односно уговором о раду, може утврдити исплата накнаде зараде и трошкова по основу рада за време штрајка. У овом делу синдикати су инсистирали на томе да се уведе исплата накнаде зараде за време учешћа у штрајку који је организован због неисплате зараде.
Обавезе штрајкачког одбора и учесника у штрајку
Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку дужни су да штрајк организују и воде тако да се не угрожава безбедност лица и здравље запослених и других лица, онемогућава наношење штете на средствима рада, опреми и имовини и наставак рада по окончању штрајка, што је истоветно досадашњем законском решењу. Као и до сада, штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку не могу да спречавају послодавца да обавља делатност, нити да спречавају запослене који не учествују у штрајку да раде.
Запосленом не може престати радни однос због учешћа у штрајку, осим: ако запослени који је одређен да ради због обезбеђивања минимума процеса рада одбије да ради; ако организује штрајк или учествује у њему противно начину на који се води штрајк (у ком случају му радни однос може престати и пре доношења одлуке о незаконитости штрајка, при чему, напомињемо, постоје два основа: „организовање” и „учешће” у штрајку), а ако учествује у штрајку чија је незаконитост утврђена одлуком суда послодавац не може да откаже уговор о раду пре доношења правноснажне одлуке суда, чиме су прецизиране постојеће одредбе.
Права и обавезе послодавца
Послодавцима је сада изричито признато право, које им, и иначе, припада по општим правилима облигационог права, да у случају незаконитог организовања и учешћа у штрајку имају право на накнаду штете по општим правилима облигационог права.
У току штрајка организованог под условима утврђеним законом, послодавац не може да запосли, радно ангажује или на други начин замени учеснике у штрајку, осим ако запослени који је одређен да ради за време штрајка ради обезбеђивања минимума процеса рада одбије да ради или ако је одлуком суда утврђена незаконитост штрајка, што је, у суштини, и садашње решење, с тим што је незнатно прецизирано.
Послодавац не сме да спречи запослене да организују и учествују у штрајку нити да употребљава мере принуде или претње ради окончања штрајка, као ни да по основу неучествовања у штрајку предвиди повољнију зараду или друге повољније услове рада за запослене који не учествују у штрајку, што је истоветно досадашњем законском решењу. У овом делу, међутим, законодавац није прописао рок у коме се остварује ова „заштита” запослених.
Престанак штрајка
Штрајк престаје споразумом страна у спору или одлуком штрајкачког одбора. За сваки нови захтев или у случају неиспуњења овог споразума, организатор штрајка доноси нову одлуку о ступању у штрајк, што значи да нема тзв. замрзавања штрајка.
У оквиру надзора над применом овог Закона, инспекцији рада, односно управној инспекцији, дата су много шира овлашћења, а сâм поступак рада ових органа детаљно је регулисан, што до сада није био случај.
Нацрт Закона уводи још две новине: судску одлуку у вези са штрајком односно да је поступак о оцени законитости штрајка хитан, као и евиденцију штрајка, која треба да буде основа за разне анализе у вези са овим друштвеним феноменом.
Од значаја су и прелазне и завршне одредбе Нацрта Закона о штрајку и то у смислу да се минимум процеса рада утврђује у року од шест месеци од ступања на снагу овог закона, а да се до утврђивања минимума процеса рада примењују прописи који су на снази на дан ступања на снагу овог закона. Учесници у закључивању колективног уговора у делатностима дужни су да најкасније у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона започну преговоре у доброј вери за утврђивање минимума процеса рада.
Ове прелазне и завршне одредбе биле су „проблематичне” у погледу имплементације новог система утврђивања тзв. минимума процеса рада. За сада је, дакле, остало решење да законодавац, у овом периоду, посебним законом (уколико такав не постоји) утврди делатности у којима треба организовати минимум, и да истовремено буду закључени колективни уговори/донета арбитражна одлука о минимуму процеса рада, а све у складу са одредбама овог (нацрта) закона.
Уместо закључка
Врло је вероватно да ће Нацрт Закона о штрајку остати концепцијски у овом облику. Могућа су евентуална прецизирања и техничка усаглашавања. С друге стране, овај Закон, заправо, представља увод у реформу радног законодавства, заједно са изменама Закона о раду, чија је израда започела средином октобра.
Овај Нацрт Закона, међутим, показао је да је међу социјалним партнерима врло тешко постићи висок степен сагласности у вези са законом из радноправне сфере. Сматрамо да је велика одговорност, добрим делом, и на члановима преговарачких тимова, односно начину на који ће исти својим организацијама, из којих су делегирани, представити усаглашене одредбе, а с обзиром на то да коначну „реч” о Нацрту Закона доносе највиши органи социјалних партнера.
[signoff]
Шта је минимум процеса рада?
Минимум процеса рада омогућава да се и током штрајка обављају послови који обезбеђују заштиту живота, личне безбедности или здравља становништва или дела становништва. С друге стране, постоји и тзв. технолошки минимум процеса рада, који треба да спречи да прекид рада проузрокује ненадокнадиву штету услед које би се угрозило обављање делатности у току или након престанка штрајка (према слову Нацрта Закона, то су делатности хемијске индустрије, индустрије челика, црне и обојене металургије, али и друге делатности, у складу с поменутим принципом).
[/signoff]