Са сваком реформом неминовно долази и до промене нормативних аката, чија је сврха усаглашавање фактичког стања с правним прописима. У конкретном случају, када је реч о законима из области правосуђа, њихов циљ је да се реформише систем правосуђа. Стога ће у тексту који следи бити обрађен само један део сета прописа који су донети, као и најзначајније новине које се односе, пре свега, на организациони део правосуђа
Питање одговорности за штету коју евентуално у свом раду проузрокује судија одувек је било једно од актуелних питања. До сада је постојала само одговорност државе за незаконит рад њених органа, а што је прописано правилима Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – Одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/03 – Уставна повеља). Стога се великом новином у Закону о изменама и допунама Закона о судијама („Сл. гласник РС”, бр. 101/13) сматра и одредба којом је по први пут регулисан институт материјалне одговорности судија за штету коју је судија намерно проузроковао. Наиме, од сада, уколико Република Србија на основу правноснажне судске одлуке, односно поравнања које је закључено пред судом или другим надлежним органом, исплати штету, држава може тражити од судије накнаду исплаћеног износа, ако је штета намерно проузрокована. Осим тога, ако је одлуком Уставног суда, Европског суда за људска права или другог међународног суда, утврђено да су у току судског поступка кршена људска права и основне слободе и да је пресуда заснована на таквом кршењу или да је пресуда изостала због кршења права на суђење у разумном року, Република Србија може тражити од судије накнаду исплаћеног износа, ако је штета намерно учињена. Висина накнаде штете утврдиће се у парничном поступку.
Из наведеног произлази да ће судија материјално одговарати за штету коју намерно проузрокује. Овде је битно нагласити да странке чија су права угрожена радњом коју ју је евентуално проузроковао судија у свом раду, нису активно легитимисане да покрену парнични поступак против поступајућег судије, већ је за то једино овлашћен Републички јавни правобранилац, а на захтев надлежног министра правде. Наиме, за материјалну одговорност судије неопходно је да је Република Србија претходно исплатила штету, а затим да ту штету држава потражује од судије, али у парничном поступку. На описани начин, проширена је одговорност судије за поступање у свом раду, али је с друге стране судија заштићен, јер једино Јавни правобранилац у име државе може покренути поступак за накнаду штете, односно странке које су претрпеле штету не могу директно од судија потраживати да им исту и накнаде.
Промена начина избора судија и јавних тужилаца
Следећа велика новина која ће неминовно обележити правосудни систем у Србији у будућности, односи се на избор судија и јавних тужилаца. Наиме, новим одредбама члана 18. Закона о изменама и допунама Закона о судијама промењен је дотадашњи члан 50. ст. 3. Закона о судијама („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 58/09 – Одлука УС, 104/09, 101/10, 8/12 – Одлука УС), а одредбама члана 11. Закона о изменама и допунама Закона о јавном тужилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 101/13), измењен је члан 75. ст. 2. Закона о јавном тужилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11 – др. закон, 101/11, 38/12 – Одлука УС). Новина је у томе што је Високи савет судства, односно Државно веће тужилаца, дужно да Народној скупштини предложи једног кандидата за избор на једно судијско место (прекршајног или основног суда), односно за једно место заменика јавног тужиоца (основног јавног тужилаштва), из чега произлази да ће убудуће за судијску функцију, односно функцију заменика тужиоца, моћи да буде изабран само полазник Правосудне академије.
Наведена правила у себи носе преписана решења правила из Закона о Правосудној академији („Сл. гласник РС”, бр. 104/09), која су сада усаглашена с наведеним законима. Уставност наведених одредаба, међутим, треба испитати, будући да су те одредбе у поступку оцене уставности пред Уставним судом Републике Србије. Питање уставности односи се на то да ли се на наведени, новоутврђени начин избора судија и јавних тужилаца крши начело једнакости грађана који се налазе у истој правној ситуацији из члана 21. Устава и да ли се повређује Уставом зајемчено право на ступање на јавне функције под једнаким условима из члана 53. Устава. На тај начин, од момента када су кандидати примљени на Правосудну академију, већ унапред су предодређени да буду бирани за судије и заменике јавних тужилаца, те су тиме постали небитни критеријуми на основу којих се бирају носиоци правосудне функције (стручност, достојност и оспособљеност), а то из разлога јер је извесно да ће само полазници академије бити изабрани, а наведени критеријуми неће бити цењени кандидатима који, такође, у погледу стручности испуњавају услове за избор, али нису полазници академије.
Новоутврђени начин избора судија и јавних тужилаца директно искључује како судијске помоћнике тако и тужилачке помоћнике који су своју стручност и оспособљеност за обављање судијске, односно тужилачке функције управо стицали у судовима, односно у јавним тужилаштвима, а убудуће неће моћи да обављају функцију за коју су се стручно оспособљавали, већ ће на ту функцију моћи да буду бирани кандидати који упишу Правосудну академију, према постојећем Закону о Правосудној академији.
[signoff]
Судијски помоћник и тужилачки помоћник
„Судијски помоћник помаже судији, израђује нацрте судских одлука, проучава правна питања, судску праксу и правну литературу, израђује нацрте правних схватања, усвојена правна схватања припрема за објављивање и самостално или уз надзор и упутства судије врши послове одређене законом и Судским пословником.”
Члан 58. ст. 1. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – др. закон, 78/11 – др. закон, 101/11 и 101/13)
„Тужилачки помоћник помаже јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, израђује нацрте аката, прима на записник пријаве, поднеске и изјаве грађана и самостално или под надзором врши послове предвиђене законом и другим прописима.”
Члан 119. ст. 1. Закона о јавном тужилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11 – др. закон, 101/11, 38/12 – Одлука УС, 101/13)
[/signoff]
Стога је неопходно имати у виду да је држава ишколовала и у пракси судова и тужилаштава обучила око 2.500 судијских и тужилачких помоћника, припремајући их у складу с важећим прописима управо за послове судија и тужилаца, те да је неопходно да пружи могућност најбољима да буду изабрани на функције за које су се годинама теоријски и практично припремали и за које су неоспорно квалификовани. У том смислу, у новонасталој ситуацији се као актуелно поставља питање дефинисања статуса судијских и тужилачких помоћника у циљу заштите њихових „стечених права”, а с обзиром на промене услова предвиђених за избор носилаца правосудних функција.