Иако је у стручној јавности изазвао велике полемике, овај закон заправо представља велики револуционарни помак будући да регулише материју која до сада готово да уопште није ни била регулисана.
Велика прашина која се подигла приликом израде, а касније и доношења новог Закона о приватном обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 104/13 и 42/15), несумњиво нам је указала на многе аномалије које владају у овом сектору. Свакако, нови закон далеко је бољи од неких претходних решења, јер ако ништа друго, а оно имамо коначно регулисање ове јако осетљиве области у којој је до сада практично све функционисало у сивој зони. С друге стране, јављају се већ заиста бројне замерке око спровођења овог закона у пракси и сигурно је да ће с временом овај закон морати да доживи и одређене измене.
Наравно, највећа бука подигла се управо око лиценцирања за вршење послова приватног обезбеђења, јер тај поступак захтева изузетно сложену процедуру, која захтева и свакако значајна материјална средства и која дефинитивно уводи озбиљност и ред у систем приватног обезбеђења.
За правна лица и предузетнике уводи се чак шест различитих лиценци, док се за физичка лица уводе три врсте лиценци. Све лиценце издаје Министарство унутрашњих послова, а услови за њихово добијање изузетно су строги.
И пре него што се упустимо у анализу одредаба које регулишу само лиценцирање, важно је истаћи шта Закон заправо подразумева под приватним обезбеђењем. За почетак, врло је важно нагласити да се физичким, а посебно правним лицима, која су добила лиценцу за обављање послова приватног обезбеђење законом онемогућава да врше послове заштите лица и имовине који су у искључивој надлежности државних органа, нити она могу примењивати оперативне методе и средства, односно оперативно-техничка средства и методе које ти органи примењују на основу посебних прописа.
Под појмом „приватно обезбеђењеˮ подразумева се пружање услуга, односно вршење послова заштите лица, имовине и пословања физичком и техничком заштитом када ти послови нису у искључивој надлежности државних органа, као и послови транспорта новца, вредносних и других пошиљки, одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана које врше правна лица и предузетници регистровани за ту делатност, као и правна лица и предузетници који су образовали унутрашњи облик организовања обезбеђења за сопствене потребе. Услуге приватног обезбеђења не спадају у полицијске или друге послове безбедности које врше органи државне управе.
Овакво дефинисање појма „приватног обезбеђењаˮ и надлежности који се јасно деле на послове које обављају искључиво органи државне управе и послове приватног обезбеђења имају логику и у пракси. Наиме, неретко се догађало да се полиција искључиво позива на одговорност приликом организовања одређених скупова, посебно спортских приредби, без обзира на то што је организатор ангажовао приватно обезбеђење. Оваквим дефинисањем надлежности у самом закону избегава се уперивање прста у полицију. Уколико организатор скупа ангажује приватно обезбеђење да обезбеди скуп, одговорност ће бити искључиво на организатору и правном лицу које је ангажовано за послове приватног обезбеђења. Практично, уколико на стадиону дође до немилих догађаја приликом фудбалске утакмице, полиција више не сноси никакву одговорност уколико није и ангажована да обезбеди ту утакмицу. Одговорност је на организатору утакмице и на приватном обезбеђењу које је ангажовано.
Нови закон је врло прецизно дефинисао шта све може да потпадне под послове приватног обезбеђења, односно за шта све предузетници и правна лица могу да добију лиценцу:
1) процена ризика у заштити лица, имовине и пословања;
2) заштита лица и имовине физичким и техничким средствима, као и послови одржавања реда на јавним скуповима, спортским приредбама и другим местима окупљања грађана у делу који није у надлежности МУП-а;
3) планирање, пројектовање и надзор над извођачем система техничке заштите, монтаже, пуштања у рад, одржавања система и техничке заштите и обуке корисника;
4) обезбеђење транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки у делу који није у надлежности Министарства.
Веома битан је члан 7. Закона који забрањује правним лицима и предузетницима који се баве пословима приватног обезбеђења да врше посредовање у наплати потраживања, чиме је држава истакла да ће стати на пут тзв. легалном рекетирању. У пракси се дешавало да приватни извршитељи или уопште повериоци неретко ангажују људе који се баве пословима приватног обезбеђења да наплате одређена потраживања од дужника. Овим законом тако нешто дефинитивно је забрањено. Ипак, постоје мишљења да је овакве радње Закон требало да убаци у кривично законодавство, а не да овакву наплату третира као прекршај. За правно лице или предузетника које учини овај прекршај предвиђена је казна од 100.000 до милион динара.
Лиценцирање
Претходно смо нагласили да правна лица или предузетници могу да конкуришу за шест врста лиценци које су оптицају, док физичка лица могу то учинити за три, с тим што две лиценце имају најмање још три подлиценце.
Правна лица или предузетници могу добити следеће лиценце:
1) лиценцу за процену ризика у заштити лица, имовине и пословања;
2) лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите лица и имовине и одржавање реда на спортским приредбама, јавним скуповима и другим местима окупљања грађана;
3) лиценцу за вршење послова обезбеђења транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки;
4) лиценцу за вршење послова планирања система техничке заштите;
5) лиценцу за вршење послова пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите;
6) лиценцу за вршење послова монтаже, пуштања у рад и одржавања система техничке заштите и обуке корисника.
Да би правно лице или предузетник могло да добије неку од ових лиценци потребно је да испуни опште услове прописане овим законом у члану 10. ст. 1, као и одређене посебне услове за сваку од лиценци посебно, а који се прописују у истом члану само у ставу 3. Осим тога, став 2. истог члана даје могућност министру унутрашњих послова да пропише листу референтних здравствених установа које издају уверења о психофизичкој способности за обављање послова приватног обезбеђења. Услови које Закон прописује били су предмет оштре полемике у јавности, јер објективно гледано велики број фирми које се баве овим послом једноставно нису у могућности да испуне ове законске услове, будући да би у то морали да уложе значајна материјална средства.
Физичка лица могу добити следеће лиценце:
1) лиценцу за процену ризика у заштити лица, имовине и пословања;
2) лиценцу за вршење послова физичко-техничке заштите лица и имовине и одржавања реда на спортским приредбама, јавним скуповима и другим местима окупљања грађана:
– лиценцу за вршење послова одговорног лица за заштиту;
– лиценцу за вршење основних послова службеника обезбеђења – без оружја;
– лиценцу за вршење специјалистичких послова службеника обезбеђења – са оружјем;
3) лиценцу за вршење послова техничке заштите:
– лиценцу за вршење послова планирања система техничке заштите;
– лиценцу за вршење послова пројектовања и надзора над извођењем система техничке заштите;
– лиценцу за вршење послова монтаже, пуштања у рад, одржавања система техничке заштите и обуке корисника.
Највише полемике у јавности изазвали су услови под којима физичко лице може да добије неку од законом предвиђених лиценци. Наиме, општих услова има укупно осам, али баш тај осми услов јесте полагање стручног испита у Министарству унутрашњих послова. Иако до сада то није била пракса и било је бројних примедби на увођење овог услова, законодавац је остао чврсто при ставу да једино МУП може да организује полагање стручног испита будући да је намера да ипак држава изврши одређену врсту селекције ко све може да се бави овим послом. Наиме, да би лице дошло до фазе полагања испита, оно мора да прође безбедносну проверу (што такође до сада није био случај), мора да има најмање средњу стручну спрему (што такође до сада није био случај, па смо неретко имали и лица са осмогодишњом школом која су радила на пословима обезбеђења), мора да прође лекарске прегледе у надлежним здравственим установима за које министар унутрашњих послова одреди да су релевантни. За лица која раде посао обезбеђења под оружјем изузетно је битан општи услов да морају имати одслужени војни рок под оружјем. Овде се јавља проблем због чињенице да убудуће неће бити пуно кандидата за послове обезбеђења, јер војни рок данас није обавезан. Самим тим, искључиво лица која су отишла на добровољно служење војног рока могу убудуће да конкуришу за добијање лиценце за обављање послова обезбеђења под оружјем, с тим што ако се узму у обзир претходне безбедносне провере, а затим и лекарски прегледи, који могу да укажу на то да то лице не може да добије лиценцу, озбиљно ће се поставити питање да ли ће бити довољан број људи за обављање послова обезбеђења под оружјем. Држава је овде рачунала с тим да се за те послове морају одабрати заиста искључиво беспрекорни кандидати.
Поред општих услова за сваку од лиценци за коју неко физичко лице конкурише, прописују се и посебни услови, чиме се поступак и сама селекција оних који ће се овим послом евентуално бавити додатно уздиже на виши ниво. Једна од новина у посебним условима јесте обавеза правног лица или предузетника да за сваког запосленог једном годишње мора да достави доказ о психофизичкој способности за вршење послова приватног обезбеђења. Уколико правно лице или предузетник то не учине, физичко лице за које није достављен доказ о психофизичкој способности за обављање послова приватног обезбеђења изгубиће лиценцу.
Правно лице или предузетник не могу обављати послове приватног обезбеђења ако нису уписани у регистар привредних субјеката у Републици Србији са одговарајућом шифром делатности. Одговорна лица у правном лицу морају да буду држављани Републике Србије. Исто се односи и на физичка лица која конкуришу за добијање лиценце. Наиме, физичко лице мора да буде држављанин Републике Србије.
У овом закону посебно је важан поступак за издавање лиценце који је држава у потпуности ставила под своју контролу. Наиме, обуку физичких лица која намеравају да се баве пословима физичко-техничког обезбеђења могу да врше МУП и правна и физичка лица која испуњавају материјалне, техничке, стручне и кадровске услове за обављање послова обуке. Међутим, да ли та физичка или правна лица испуњавају прописане услове, о томе одлуку доноси МУП. МУП одређује висину цене обуке, износ републичке таксе за издавање лиценце, у МУП-у се полаже стручни испит, али и прописује начин полагања стручног испита, као и висина трошкова за његово организовање. Трошкове организовања испита и његово спровођење сноси лице које полаже стручни испит или правно лице код кога је лице које полаже стручни испит запослено. Суштински, у пракси ће се веома ретко појављивати правна или физичка лица која ће поред МУП-а бити довољно кадра да спроведу ову обуку, посебно ако МУП цену полагања испита, па и саме услове, прилагоди себи. С једне стране, то јесте добро, будући да држава има у потпуности под контролом цео поступак издавања лиценци, док, с друге стране, представља и монополски положај који МУП, на неки начин, има у овој области.
Захтев за лиценцу подноси се МУП-у преко надлежне полицијске управе. Лиценца се правним лицима, предузетницима и физичким лицима издаје на пет година, решење о добијању или одбијању доделе лиценце доноси се у року од 15 дана од поднетог захтева. Лиценца се може и одузети, а то је ситуација ако од дана добијања лиценце правно лице, предузетник или физичко лице не почне са радом у року од шест месеци. Такође, 60 дана пре истека лиценце, правно лице, предузетник или физичко лице дужни су да поднесу захтев за издавање нове лиценце.
Начин вршења послова приватног обезбеђења
Правно лице или предузетник послове приватног обезбеђења може вршити само на основу и у оквиру закљученог уговора са правним или физичким лицем коме пружа услуге. Закон је прописао обавезне елементе уговора без којих се он сматра ништавим. Кад се уговор закључи, али и када дође до евентуалних његових промена или састављања анекса уговора, о томе се у року од осам дана обавезно обавештава месно надлежна полицијска управа. Закон је прецизно прописао и шта то обавештење месно надлежној полицијској управи све мора да садржи.
Приватно обезбеђење се може обављати кроз шест делатности:
1) послови физичке заштите;
2) послови обезбеђења са оружјем;
3) послови техничке заштите;
4) послови планирања, пројектовања, техничког надзора, монтаже и одржавања система техничке заштите;
5) послови обезбеђења транспорта новца, вредносних и других пошиљки;
6) послови редарске службе.
Правна лица и предузетници који имају лиценцу за обављање послова физичко-техничке заштите лица и имовине и одржавања реда на спортским приредбама, јавним скуповима и другим местима окупљања грађана, односно лиценцу за вршење послова обезбеђења транспорта и преноса новца и вредносних пошиљки морају имати контролни центар. Самим тим, јасно је да је за формирање једне такве фирме потребно изузетно улагање, што у техничка средства, што у кадрове, и што све заједно захтева прилично велика новчана средства.
Контролни центар мора да има дежурство током 24 часа. Правно лице или предузетник који поседује контролни центар морају да имају тим за интервенцију по дојавном сигналу од најмање два службеника, а оператер у контролном центру дужан је да одмах обавести полицију о информацијама које указују да се врши кривично дело које се гони по службеној дужности или прекршај са елементима насиља.
За сваку од делатности, Закон је иначе прописао услове које правно лице, предузетник или физичко лице морају да испуне како би адекватно вршили намењени посао. Битно је нагласити да код свих послова сагласност за простор који покрива обезбеђење даје МУП. За све што излази ван простора за који је дата сагласност такође се мора затражити сагласност од МУП-а.
Занимљиво је да је Закон прописао и које оружје смеју да поседују лица која обезбеђење обављају под оружјем. Наиме, правна лица и предузетници за приватно обезбеђење могу поседовати полуаутоматско оружје, пиштољ калибра 7,65 мм и 9 мм, код којег се једним повлачењем обарача може испалити само један метак. Правно лице не може поседовати ватрено оружје у броју већем од једне половине броја запослених службеника обезбеђења који имају лиценцу за вршење специјалистичких послова службеника обезбеђења – са оружјем.
У оквиру начина вршења послова приватног обезбеђења, правна лица и предузетници могу организовати тзв. самозаштитну делатност ради заштите своје имовине, пословања, објеката, простора и лица у њима и организовања своје унутрашње службе обезбеђења за одржавање реда. За ту делатност могу добити једну или више лиценци.
Овлашћење службеника обезбеђења
Током обављања послова физичке заштите, службеник обезбеђења има следећа овлашћења:
1) проверава идентитет лица које улази или излази из објекта или простора који се обезбеђује и у самом штићеном простору;
2) прегледа лице или возило на улазу или излазу из објекта или простора у самом штићеном простору;
3) забрањује неовлашћеним лицима улаз и приступ у објекат или простор који се обезбеђује;
4) наређује лицу да се удаљи из објекта или простора који се обезбеђује, ако се лице ту неовлашћено налази;
5) упозорава лице које својим понашањем или пропуштањем дужне радње може угрозити своју безбедност, безбедност других или изазвати оштећење имовине;
6) привремено задржава лице које је затекао у објекту или простору у вршењу кривичног дела и тежих прекршаја нарушавања јавног реда и мира, до доласка полиције;
7) употребљава следећа средства принуде:
– средства за везивање,
– физичку снагу,
– посебно дресиране псе,
– ватрено оружје, под условима утврђеним овим законом и законом којим се уређује употреба оружја од стране овлашћеног полицијског службеника.
Сва овлашћења се предвиђају закљученим уговором и могу се применити једино у оквиру простора за који је дата сагласност да се обезбеђује, као и у ситуацији праћења транспорта новца и вредносних пошиљки. Примена мере мора бити сразмерна законитом циљу и никако не сме да вређа достојанство, углед и част, нити било које друго загарантовано људско право. Такође, приликом примене мере нико не сме бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању.
Закон веома прецизно дефинише када се које средство сме употребити и у којој мери. На основу онога што смо могли да чујемо од стране законодавца приликом образлагања закона, намера је била да се у сваком погледу спрече злоупотребе овлашћења које су иначе биле веома честе пре доношења овог закона. Неретко смо били сведоци застрашујућих снимака премлаћивања лица приликом уласка у угоститељске објекте. Приликом једне од таквих интервенција приватног обезбеђења смртно је страдало лице, те је прецизно дефинисање употребе мера било неопходно. Тако је, рецимо, употреба физичке снаге дозвољена искључиво после упозорења лицу да ће против њега бити употребљена физичка снага и то искључиво у случају нужне одбране или крајње нужде. Употреба физичке снаге мора бити сразмерна нападу који се одбија и обустављена након престанка напада. Слично је и са употребом ватреног оружја које се, такође, може употребити само у случају нужне одрбане или крајње нужде, али се претходно службеник обезбеђења мора јасно идентификовати и издати јасно упозорење да намерава да употреби ватрено оружје речима „стој, обезбеђење, пуцаћуˮ. Уколико би таквом интервенцијом службеник обезбеђења довео у животну опасност себе или лице које штити, он нема право да употреби ову меру.
После употребе средстава принуде, припадник обезбеђења дужан је да пружи прву помоћ повређеном лицу и да одмах обавести лекарску службу. О самој употреби средстава принуде дужан је да одмах обавести надлежну полицијску управу, а у року од 12 часова мора да достави извештај одговорном лицу у правном лицу или код предузетника за приватно обезбеђење. Одговорно лице у правном лицу или код предузетника дужно је да извештај са мишљењем достави полицијској управи у року од 48 часова.
Означавање и представљање
Службеници обезбеђења дужни су да поседују униформе чију боју и саставне делове прописије министар унутрашњих послова. Изглед униформе одређује правно лице или предузетник својим унутрашњим актом. Док су на дужности, службеници обезбеђења дужни су да носе униформу и њу могу носити искључиво у периоду за време вршења посла.
Службеник обезбеђења има легитимацију коју издаје МУП и њу мора поседовати приликом вршења послова обезбеђења и дати је увек на увид полицијском службенику на његов захтев. Ознака припадности правном лицу и предузетнику, затим лого и натпис „Обезбеђењеˮ или „Securityˮ морају бити истакнути на видном делу униформе службеника обезбеђења. Када припаднику обезбеђења истекне радни однос, дужан је да одјави униформу и легитимацију, с тим што легитимацију враћа у МУП.
Када је реч о возилима приватног обезбеђења, она не могу да имају ротацију, осим изузетно када им се дозвољава бело ротационо светло у складу са прописима којима се уређује безбедност саобраћаја на путевима.
Евиденције
МУП води следеће евиденције:
1) евиденцију издатих лиценци за правна лица и предузетнике који обављају послове приватног обезбеђења;
2) евиденцију издатих лиценци за физичка лица која врше послове приватног обезбеђења;
3) евиденцију издатих легитимација за службенике обезбеђења.
У члану 66. Закона прецизно је прописано шта свака од ових евиденција мора да садржи.
Осим тога, правна лица и предузетници морају да воде сопствене евиденције чији садржај Закон, такође, прецизно прописује, а реч је о следећим евединцијама:
1) евиденција о привремено и повремено ангажованим службеницима обезбеђења;
2) евиденција закључених уговора са корисницима;
3) евиденција збирке података за правна и физичка лица која се обезбеђују;
4) евиденција штићених објеката и простора који се обезбеђују;
5) евиденција оружја, муниције, опреме и средстава за рад;
6) евиденција издатих налога за ношење оружја и грађанског одела;
7) евиденција одржаних вежбовних гађања из ватреног оружја;
8) евиденција о примени средстава принуде;
9) евиденција извештаја о кривичним делима која се гоне по службеној дужности и прекршајима са елементима насиља, достављеним надлежној полицијској управи;
10) евиденција о извршеној стручној обуци и стручном испиту службеника обезбеђења.
На основу предвиђених обавезних евиденција, за које је дефинисано шта садржински морају да поседују, законодавац је желео да посао приватног обезбеђења издигне на знатно виши ниво него што је то до скоро био случај. Наиме, били смо сведоци да готово ниједна фирма није поседовала овакве евиденције и да су људи који су радили административне послове у фирмама које су се бавиле овом делатношћу углавном били необучени у сваком погледу за овакву врсту посла. Да не говоримо о томе да су сами припадници обезбеђења били углавном лица из подземља која никада никакав извештај нису ни написала. Оваквим прописима законодовац је желео да подстакне све фирме које се баве пословима приватног обезбеђења да сâм посао не своде само на пуку физичку интервенцију, већ да се у оквиру фирме развију све могуће службе, од правне, до техничке, преко службе за људске ресурсе и сл. Самим тим, нема дилеме да закон у својој бити представља велики помак у овој области упркос свим примедбама које су се могле чути.
Заштита података
Сви подаци до којих дођу припадници приватног обезбеђења могу се користити искључиво у сврху за коју су прикупљени и не могу се никако уступати трећим лицима, нити јавно објављивати. Лице на које се подаци односе има право да захтева да му се прикупљени подаци ставе на увид како би их прегледао, прочитао, преслушао, прочитао забелешке.
Правна лица и предузетници који врше послове приватног обезбеђења, као и службеници обезбеђења, дужни су да као тајну, у складу са законом и другим прописима којима се уређује тајност података, чувају све податке које сазнају у вршењу послова.
Надзор
Надзор над спровођењем Закона врши МУП. Поред овлашћених радњи којима се утврђује инспекцијски надзор, полицијски службеници имају право, али и дужност, да проверавају начин чувања ватреног оружја, ношење ватреног оружја, психофизичку споспобност и оспособљавање обезбеђења за руковање оружјем.
Полицијски службеници могу и да привремено забране обављање делатности правном лицу или предузетнику, а службенику обезбеђења могу привремено да забране обављање послова приватног обезбеђења уколико делатност врши без лиценце, без закљученог уговора, без потребних кадровских и техничких услова, на нестручан и непрофесионалан начин који може проузроковати штету или опасност за корисника, службеника обезбеђења или треће лице и ако посао врши супротно налогу да обављање делатности, односно вршење послова усклади са законом. Све неправилности које решењем утврде полицијски службеници морају се отклонити у року од 60 дана од достављања решења.
Уколико овлашћени полицијски службеник оправдано посумња у психофизичке способности припадника приватног обезбеђења може га упутити на лекарски преглед.
Уместо закључка
Закон о приватном обезбеђењу доноси револуционарни помак будући да ову област до сада готово да уопште нисмо имали уређену. Сама чињеница да су фирме које су се бавиле пословима приватног обезбеђења углавном биле у власништву лица са оне стране закона и да су за своје услуге ангажовале пензионисана лица чије психофизичке способности нису биле адекватне за посао који су морали да обављају, те да су за те услуге припаднике обезбеђења плаћали заиста минимално, нужно је захтевала да се овакав закон што пре и појави.
Примедба да ће многи остати на улици, јер не могу да испуне захтеве које пред њих поставља овај закон, само је делимично коректна. Уз све разумевање за социјални апспект, посао приватног обезбеђења заиста не може свако да обавља. Прописана правила у том смислу представљају заправо велики помак. Обука се мора проћи, а само финансијски стабилне фирме које могу да улажу у савремене методе и развој овог посла могу да опстану на тржишту и ниво ових услуга у сваком моменту мораће да се подиже. Овај посао носи велики ризик, те самим тим правила за његово обављање морају да буду ригидна.
Добра околност је и то што је држава највећим делом ставила под контролу ову делатност, те по питању одговорности увек можемо и државу да прозовемо уколико је неком лицу издата лиценца мимо прописаних правила. Све у свему, закон се с временом свакако може и додатно побољшати, али свакако представља револуционарни корак напред када је реч о овој материји.
Примена овог закона почиње 1. јануара 2017. године.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.