Шта доноси Закон о спречавању насиља у породици

У овом тексту дајемо преглед најбитнијих одредби Закона о спречавању насиља у породици, који је у примени од 1. јуна 2017. године.

Социолошки посматрано породица представља основну ћелију сваког друштва, па породично насиље не представља једино кршење основних људских права лица која га трпе, већ и озбиљан напад на основне темеље сваког друштва.

Иако породица чини заједницу коју најчешће чине супружници и њихова деца, а чији помен првенствено рађа асоцијације на стварање, љубав, разумевање, нежност и пажњу, подаци многобројних истраживања указују на то да породица представља друштвену институцију у којој је насиље веома честа појава, односно место где постоје велике шансе да неко буде лишен живота, осакаћен, повређен, ошамарен, психолошки или економски злоупотребљаван, полно узнемираван и сл. Ипак, имајући у виду специфичну испреплетеност емотивних веза унутар саме породице, као и потребу њених чланова да је често, чак и по сваку цену, сачувају, бежећи каткад и од притисака средине, а суочавајући се са могућношћу друштвене осуде и осећања личног неуспеха, могућност сазнања да је у одређеној породици дошло до породичног насиља представља посве специфичан проблем.

Многобројне институционалне и правне мере заштите од насиља у породици често нису ефикасне, а у појединим ситуацијама могу само усложити већ постојеће проблеме. Наиме, често се доношењем прописа који неретко представљају међународну обавезу, брзоплето и недовољно промишљено усвајају одредбе које се своде на шаблонско преписивање решења других земаља, заборављајући да у овој сфери значај одређеног поднебља и обичаји одређене друштвене средине имају посебан значај. Нису само устаљена правила понашања која се низом година понављају на одређеном простору брана која решавању ове проблематике не дозвољава механички приступ, већ и сваки индивидуални породични случај. Све ово захтева један темељнији приступ проблематици, чији свакако важан део представља специјализација кадрова, као и њихова међусобна координација, чији ће институционални оквир подразумевати већу одговорност, стручност и озбиљнији приступ сваком поједином случају. Закон о спречавању насиља у породици („Сл. гласник РС”, бр. 94/2016) управо треба да прошири лепезу мера и могућности које стоје на располагању посебно обученим службеним актерима, чија делатност подразумева заштиту жртава и друштва од породичног насиља.

Управо због изузетне друштвене опасности, жртвама породичног насиља у Србији се у правном смислу пружа вишеструка заштита, како кривичноправна и прекршајна, тако и грађанскоправна.

Када је реч о кривичноправној заштити, кривично дело насиље у породици предвиђено је кроз пет ставова члана 194. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016). Овим кривичним делом окривљеном се одређује казна када је већ угрожено спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана породице, и то: применом насиља, упућивањем претње да ће се напасти на живот и тело, односно, уколико је дошло до дрског и безобзирног понашања од стране окривљеног или је он прекршио мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио.

Са друге стране, Породични закон („Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015) у свом деветом делу који се односи на заштиту од насиља у породици, предвиђа специфичне мере заштите против члана породице који врши насиље, а којима се насилнику привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице (члан 198. ПЗ-а). Како би суд могао одредити поједину или више мера заштите предвиђених Породичним законом, потребно је у судском парничном поступку утврдити да је до угрожавања телесног интегритета, душевног здравља или спокојства жртве породичног насиља и дошло.

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 23. новембра 2016. године Закон о спречавању насиља у породици. Примена овог закона започеће од 1. јуна 2017. године.

Република Србија је усвајањем овог закона испунила своју обавезу да законски нормира систем сузбијања насиља у породици, а која произлази из међународних уговора које је она потврдила. Конкретно, реч је пре свега о усклађивању националног законског оквира са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, која је донета у Истанбулу 11. маја 2011. године (Истанбулска конвенција), а коју је наша земља ратификовала. Ова Конвенција за земље потписнице утврђује обавезе које се превасходно односе на организацију и мултиресорну сарадњу државних органа како би се на делотворан начин законски одговорило на проблем породичног насиља и како би се на што потпунији начин заштитила његова жртва.

Са друге стране, овај закон представља, нажалост, и резултат поражавајућих података који се тичу све већег броја тешких кривичних дела која се извршавају у породици, а о којима готово свакодневно добијамо обавештења путем медија. Очигледно је да кривичноправна и грађанскоправна заштита, усмерена на заштиту од породичног насиља, није ефикасна и довољна у заустављању овог тренда.

Одредбе Закона

Први члан Закона о спречавању насиља у породици одређује свој предмет као уређивање спречавања насиља у породици, као и поступање државних органа и установа у спречавању насиља у породици и пружању заштите и подршке жртвама насиља у породици. Дакле, реч је о повезивању и одређеном виду професионализације свих државних органа и установа у циљу општег и јединственог деловања у правцу заштите жртве породичног насиља и то непосредно након сазнања о његовом постојању.

Потребно је напоменути да се овај закон не односи на малолетна лица која учине насиље у породици. Разлог оваквог решења је у томе што се санкције које се малолетницима могу изрећи, уколико учине насиље у породици (кривично дело или прекршај), налазе у другим законима као што је Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Закон о прекшајима и сл.

Закон својим 3. чланом дефинише појам насиља у породици на шири начин него што је он до сада био карактерисан нашим позитивним правом, те га одређује као акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља који чини учинилац према жртви. Новина у нашем праву која се односи на економско насиље може се манифестовати на разне начине, али се у принципу редовно своди на ускраћивање економских ресурса (пре свега новца) који су жртви насиља неопходни за задовољење њених основних животних потреба, као и ускраћивање права на обављање економске активности (рада). Закон прецизира и круг лица која могу бити жртве насиља. То су лица са којима се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном, ванбрачном или партнерском односу, или лица са којима је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена, или са којим је сродник по тазбини до другог степена, или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ, или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству. Дакле, насиљем у породици се може сматрати чак и оно насиље које је извршено према било ком лицу са којим учинилац живи или је живео у заједничком домаћинству, те се оно не односи само на лица са којима учинилац има полне или сродничке везе.

Као што сам назив Закона и говори, овде је пре свега реч о превенцији породичног насиља. Како постојећи правни оквир који се односи на кривичноправне и грађанскоправне одредбе не садржи решења која подразумевају одређивање хитних мера којима се насилнику забрањује и ограничава приступ жртви у ситуацијама када се насиље у породици догодило или прети опасност од његовог понављања, али не постоји основ да се насилнику одреди притвор, овај Закон настоји да управо пронађе решење за тај правни вакуум у коме се најчешће насиље понавља уз могућност његове трагичне ескалације. Исто тако, постојеће законске норме немају решење ни за ситуације у којима се насиље није догодило али прети непосредна опасност да се догоди. Решења која у овом смислу нуди Закон о спречавању насиља у породици, на посредан начин треба да охрабре и жртву породичног насиља која од пријаве насиља често одустаје знајући да постоји могућност да се насилник, уколико му се не одреди притвор, убрзо врати на „поприште злочина”.

Наиме, члан 17. Закона о спречавању насиља у породици предвиђа да специјално обучен полицијски службеник који је задужен за спречавање насиља у породици, након процене ризика, а пошто установи непосредну опасност од насиља у породици, доноси наређење којим изриче хитну меру учиноцу од кога прети непосредна опасност. Хитне мере могу бити: а) мера привременог удаљења учиниоца из стана; и б) мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој. Ове две мере се, у зависности од околности сваког појединог случаја, могу изрећи појединачно али и кумулативно. Хитна мера коју изриче полицијски службеник траје 48 часова од уручења наређења, а ако јавни тужилац након сопствене процене установи да постоји опасност од насиља у породици, дужан је да суду поднесе предлог да се хитна мера продужи. Суд хитну меру, након што процени све доказе и околности случаја, може продужити за још тридесет дана. Обезбеђујући поштовање и придржавање донетих хитних мера, законодавац је прописао затворску казну за прекршај у трајању до 60 дана за учиниоца који прекрши хитну меру која му је изречена или продужена (члан 36. став 1). Закон на овај начин изражава принцип „нулте толеранције” на насиље у породици, који би жртвама требало да обезбеди брзу и благовремену заштиту не само када је до насиља дошло непосредно пре његовог откривања, па постоји опасност да оно убрзо буде поновљено, већ и када постоји опасност од понављања насиља које је раније извршено, па чак и уколико до одређеног тренутка насиља није ни било, али се може проценити да постоји опасност од његовог настајања.

Иако је благовремена заштита жртве несумњиво од суштинске важности за спречавање породичног насиља, поставља се питање могућности погрешног процењивања постојања ризика услед постојања обавезе брзог одлучивања од стране специјално обученог полицијског службеника. Исто тако, могуће је да оваква законска решења буду мета покушаја злоупотреба од стране појединаца или наводних жртава. Наиме, члан 3. став 1. Закона предвиђа да „непосредна опасност од насиља у породици постоји када из понашања могућег учиниоца и других околности произлази да је он спреман да у времену које непосредно предстоји по први пут учини или понови насиље у породици”, док се према ставу 1. члана 16. Закона процена ризика од непосредне опасности заснива на доступним обавештењима и одвија се у што краћем року. При процени ризика непосредне опасности од насиља, надлежни полицијски службеник нарочито мора водити рачуна о следећим околностима: да ли је могући учинилац раније или непосредно пре процене ризика учинио насиље у породици; да ли је спреман да га понови; да ли је претио убиством или самоубиством; поседује ли оружје; да ли је ментално болестан или злоупотребљава психоактивне супстанце; да ли постоји сукоб око старатељства над дететом или око начина одржавања личних односа детета и родитеља који је могући учинилац; да ли је могућем учиниоцу изречена хитна мера или одређена мера заштите од насиља у породици; да ли жртва доживљава страх и како она процењује ризик од насиља (члан 16. став 2).

Надлежни полицијски службеник свакако мора пружити прилику и могућем учиниоцу да се изјасни о свим битним чињеницама случаја, али и да прикупи друга потребна обавештења од других полицијских службеника који су му пријавили случај породичног насиља. Такође, пре окончања процене ризика надлежни полицијски службеник може по потреби затражити и мишљење центра за социјални рад о оклоностима из његове надлежности, које могу бити корисне за процену ризика. Дакле, ипак се чини да је специјализација полицијског службеника који ће о хитним мерама одлучивати, као и Законско навођење околности о којима он на свеобухватан начин мора водити рачуна, довољна за непостојање забринутости да ће ефикасност која се овде захтева бити на уштрб правде.

Неопходно је осврнути се и на Законом установљену обавезу надлежног полицијског службеника да неодложно мора доставити сва прикупљена обавештења о насиљу у породици или непосредној опасности од њега, као и процену ризика, надлежном јавном тужилаштву, центру за социјални рад и групи за координацију и сарадњу. Ово стога како би они могли преузети мере које су у њиховој надлежности. Јавни тужилац на овај начин може проценити да ли постоје основи и за кривично гоњење насилника или подношење предлога да се хитне мере продуже за још 30 дана. Центар за социјални рад на основу овога предузима потребне мере ради пружања подршке жртви, а група за координацију и сарадњу израђује законом установљену израду индивидуалног плана заштите и подршке жртви. Са друге стране, уколико надлежни полицијски службеник установи постојање опасности која по његовој процени није непосредна, обавезан је да сва доступна обавештења и своју процену ризика достави надлежном јавном тужиоцу и центру за социјални рад.

Одредбама чланова од 7. до 11. Закона предвиђени су органи и установе надлежни за спречавање насиља у породици и пружање заштите и подршке жртвама породичног насиља, као и жртвама посебно наведених кривичних дела на која се, у домену сарадње у спречавању насиља и подршке жртвама насиља, сходно примењују законске одредбе. То су пре свега полиција, јавна тужилаштва, судови опште надлежности, прекршајни судови и центри за социјални рад. Полиција је задужена да учествује у поступку спречавања насиља, као и у поступку пружања заштите жртвама породичног насиља. Јавна тужилаштва учествују у спречавању насиља, предлагању продужења хитних мера предвиђених овим законом али и гоњењу за кривична дела која се односе на породично насиље. Судови опште надлежности одлучују о продужењу хитних мера које предлаже јавни тужилац и одлучују у поступцима за одређивање мера заштите од насиља у породици предвиђених Породичним законом, док прекршајни судови одлучују о прекршајним казнама које предвиђа Закон. Центри за социјални рад учествују у примени овог закона помажући осталим актерима овог поступка да спрече породично насиље, али и пружањем конкретне подршке жртвама насиља. Поред набројаних органа и установа у спречавању породичног насиља, пружањем помоћи и обавештења о насиљу, као и пружањем подршке жртвама насиља, учествују и друге установе из области дечје, социјалне заштите, образовања, васпитања и здравства, а у овом смислу се могу придружити и друга правна/физичка лица или удружења.

На овај начин законодавац жели да покаже да насиље у породици више није приватна ствар породице или појединог њеног члана, већ друштвени феномен којим треба да се бави читаво друштво. У том смислу Закон својим 12. чланом одређује обавезу свим надлежним државним органима и установама да делотворно и координисано спречавају насиље у породици и вршење кривичних дела одређених овим законом, као и да пруже жртви заштиту, правну помоћ као и психосоцијалну и другу подршку ради њеног опоравка, оснаживања и осамостаљивања. Законски члан 12. у истом контексту налаже обавезу за све грађане да без одлагања пријаве полицији или јавном тужиоцу насиље у породици или непосредну опасност од њега, а новчаном казном од 50. 000 динара до 150. 000 динара могу се казнити за прекршај одговорна лица у државним и другим органима, организацијама и установама, која не пријаве или не реагују на пријаву, или опструирају пријављивање или реаговање на свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега (чл. 36. став 2). Надлежни државни органи и центри за социјални рад, поред обавезе пријављивања породичног насиља, дужни су да у оквиру својих редовних делатности препознају насиље у породици или опасност од њега. Препознавање може настати као резултат уочавања физичких трагова на телу жртве породичног насиља, а може произаћи и из проучавња пријаве породичног насиља, као и других околности повезаних са појединачним случајевима.

Када је у питању специјализација представника надлежних органа, јавног тужилаштва и суда, Закон нормира њихову дужност да заврше специјализовану обуку према програму који доноси Правосудна академија у сарадњи са другим стручним установама и организацијама, док за полицијске службенике специјализовану обуку спроводи Криминалистичко – полицијска академија (чл. 28. ЗСПН-а). Из редова овако обучених кадрова надлежни органи ће одредити службенике који ће у оквиру полицијских надлежности спречавати насиље у породици и пружати заштиту жртвама насиља (надлежни полицијски службеник), односно у оквиру надлежности јавних тужилаштава спречавати насиље у породици и гонити учиниоце кривичних дела предвиђених овим законом, као и у оквиру надлежности судова – поступати у предметима који се односе на спречавање насиља у породици. Управо специфичности породичног насиља о којима се говори на почетку овог текста, изискују специјализацију органа надлежних служби који се баве овим друштвеним феноменом. Надамо се да ће полицијска академија укључити и цивилни сектор у рад који се тиче обуке ових органа, с обзиром да је он током претходних година имао највише контаката са жртвама породичног насиља, као и имајући у виду да је дао велики допринос решавању ових проблема кроз институције као што су сигурне куће, СОС телефони и сл.

Мултиресорна сарадња и координација државних органа и установа у циљу спречавања насиља у породици, која се преплиће кроз читав Закон, посебно је предвиђена у његовом четвртом делу који носи назив „Сарадња у спречавању насиља у породици”. Члан 24. Закона предвиђа институт „лица одређеног за везу”. Ова лица која именује надлежни орган, а која су завршила посебну обуку, постојаће у сваком од надлежних државних органа и установа, дакле, у полицијској управи, основном и вишем јавном тужилаштву, основном и вишем суду и центру за социјални рад. Њихова дужност биће да свакодневно размењују обавештења и податке битне за спречавање насиља у породици, откривање, гоњење и суђење за кривична дела одређена овим законом, као и за пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом.

Поред „лица задуженог за везу”, Закон својим 25. чланом предвиђа и институт „групе за координацију и сарадњу” која је надлежна да „разматра сваки случај насиља у породици који није окончан правноснажном судском одлуком у грађанском или кривичном поступку, случајеве када треба да се пружи заштита и подршка жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела из овог закона, израђује индивидуални план заштите и подршке жртви и предлаже надлежном јавном тужилаштву мере за окончање судских поступака”. Ова група одржаваће састанке најмање једном у петнест дана, којима по потреби могу присуствовати представници образовних, васпитних и здравствених установа и Националне службе за запошљавање, представници других правних лица и удружења, и појединци који пружају заштиту и подршку жртвама насиља у породици. Чланове групе за координацију и сарадњу са подручја за које се група образује чине представници основних јавних тужилаштава, полицијских управа и центара за социјални рад, који се у својим органима и установама баве спречавањем насиља у породици. Ово представља добро законско решење јер унутар групе спаја све чиниоце који су добро упознати са околностима конкретног случаја. Дакле, своја мишљења, утиске и предлоге у оквиру групе моћи ће да дају како специјално обучен надлежни полицијски службеник који је сачинио процену ризика и евентуално изрекао хитну меру, надлежни специјално обучени заменик јавног тужиоца који је предложио продужење хитне мере, као и сви други Законом наведени чиниоци заинтересовани за конкретан случај насиља у породици.

У петом делу Закона који се бави заштитом и подршком жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом, наводе се права и конкретан вид подршке која се пружа жртвама насиља. Како непознавање и неупућеност у сопствена права често може бити разлог који код жртве насиља може додатно мултипликовати осећај одбачености и недостатка подршке, па и изазвати њену допунску виктимизацију, законодавац предвиђа обавезу за све државне органе и установе да жртви насиља већ у првом контакту пруже потпуна обавештења о органима, правним лицима и удружењима која јој пружају заштиту и подршку (чл. 29. ЗСНП-а).

Када је у питању индивидуални план заштите и подршке жртви који, по пријему процене ризика којом је установљена непосредна опасност од насиља у породици, израђује група за координацију и сарадњу, потребно је да он садржи целовите и делотворне мере заштите и подршке како према жртви породичног насиља, тако и према другим члановима породице којима је подршка потребна (чл. 31. ЗСНП-а). Ове персонализоване и конкретне мере Закон дели на мере заштите и мере подршке које се пружају жртви насиља. Мере заштите треба да пруже безбедност жртви, да зауставе насиље, спрече да се оно понови и заштите права жртве. Мере подршке служе како би се омогућило да се жртви пружи психосоцијална и друга подршка ради њеног опоравка, оснаживања и осамостаљивања. Како би се обезбедило да индивидуални план заштите буде заиста ефикасан и како би се осујетила евентуална пасивност конкретних извршилаца овог плана, одређени су рокови за предузимање мера, као и план праћења и процене делотворности планираних и предузетих мера. Нарочито је битна одредба која пружа могућност и жртви насиља да учествује у изради овог индивидуалног плана, јер оваква њена улога може позитивно утицати на њено самопоуздање, а пружа јој и прилику да се сама изјасни о својим интересима и потребама.

На крају треба поменути да Закон у свом седмом делу предвиђа вођење евиденције о случајевима насиља у породици. Ове евиденције су бројне и воде их сви органи и установе које су пре свега надлежне за спровођење овог закона, па постоји евиденција коју води надлежна полицијска управа, евиденција коју води основни суд, евиденција коју води основно јавно тужилаштво и евиденција центра за социјални рад. Ове евиденције воде се у електронском облику и чине Централну евиденцију о случајевима насиља у породици, коју води Републичко јавно тужилаштво. Приступ подацима из Централне евиденције дозвољен је само органима који су укључени у спровођење овог закона. Подаци садржани у евиденцијама чувају се десет година и након тога бришу.

Закон о спречавању насиља у породици, као што се види из претходног дела текста, управо настоји да одговори на специфичности овог друштвеног феномена. Детаљан и персонализован приступ сваком поједином случају насиља, као и већа одговорност свих службених учесника задужених за спречавање насиља, виши степен транспарентности њихових радњи и координисана и мултиресорна сарадња између свих органа, установа и институција задужених за спречавање породичног насиља, представљају добар корак, у правном смислу, на путу успешнијег решавања ове проблематике. Да ли ће ови законодавни напори и заиста испунити очекивања грађана и жртава породичног насиља, остаје нам да видимо у неком будућем времену.