И у овом броју настављамо да разрешавамо неке од уобичајених недоумица банкарских клијената
#1 Да ли се одлучити за орочену штедњу или за штедњу по виђењу?
Постоје две основне врсте штедње – орочена штедња и штедња по виђењу. Орочена штедња представља депоновање, тј. полагања новчаних средстава у банку, на за ту намену отворен штедни рачун, где се клијент банке (штедиша, депонент) обавезује да свој новац неће подизати с рачуна у одређеном временском периоду (рецимо, 3, 6, 9 или 12 месеци), а банка – да ће му за то платити одређену камату. Дакле, депонент позајмљује свој новац банци, која ће га даље у трансакцијама другог типа (на пример, кредит) пласирати својим клијентима. У ту сврху банка ће од њих наплатити одређену камату, чији ће онда један део платити свом депоненту кроз камату на штедњу. То заправо представља класичну „препродају” новца, слично продаји било ког другог производа у трговини.
И штедња по виђењу представља полагање новца на одговарајући рачун у банци, с тим што клијент та средства има увек на располагању, односно новац може да подигне кадгод му је потребан.
Осим у могућности располагања новцем, друга крупна разлика између ова два типа штедње огледа се и у каматним стопама. Код орочене штедње, банка стимулише клијента да свој новац орочи на што дужи период и за то му плаћа већу камату. На пример: за орочење на 3 месеца банка плаћа 1,5% годишње камате, на 6 месеци плаћа 1,8%, док на 12 месеци орочења банка даје 2,1% камате.
Код штедње по виђењу, реч је о каматним стопама које су осетно ниже од камата на орочење. Разлог је у томе што банка мора увек бити спремна да депоненту, на његов захтев, врати, тј. исплати новац с рачуна, чиме није у могућности да дугорочније калкулише с депонованим средствима. Код орочене штедње, клијент се сагласио да свој новац неће подизати, на пример, наредних 12 месеци, те банка за тај период може планирати пласман ових средстава. Из овога је јасно зашто банке већим каматама стимулишу клијенте да депонују новац на орочену штедњу, уместо на штедњу по виђењу.
У последњих неколико месеци приметно је да банке у Србији отказују рачуне са штедњом по виђењу и својим клијентима нуде могућност пребацивања депозита на друге типове рачуна, углавном орочене штедње. Узимајући у обзир све наведено, могло би се закључити да поједине банке имају потенцијални проблем с ликвидношћу (испуњавање свих својих обавеза у очекиваним роковима), те да из тог разлога упућују своје клијенте на орочење, чиме своје обавезе доводе у јасно планиране оквире.
Овде треба напоменути да код орочене штедње депонент има право на раскид орочења, тј. да подигне новац и пре истека периода орочења, али да тада нема право на припис камате која важи за орочену штедњу, већ му се до дана прекида орочења приписује камата на штедњу по виђењу.
#2 Да ли је паметније штедети у еврима или у динарима?
Ово је једно од оних питања која често муче потенцијалног штедишу, а приликом доношења правилне одлуке треба узети у обзир неколико важних параметара. Најбитнији је, свакако, висина каматне стопе коју банке одобравају на ове две валуте.
Логично, код штедње у еврима банке дају нижу каматну стопу од оне коју нуде на штедњу у динарима. Већини нас у сећању је хиперинфлација с почетка деведесетих година прошлог века и начин на који се она свакодневно одражавала на вредност домаће валуте. Иако је то време давно за нама, тренд слабљења домаће валуте кроз валутне осцилације и данас је присутан. Дакле, апсолутно је јасно да је 100 евра увек 100 евра и да на тај начин исказан новац неће изгубити на својој вредности без обзира на промену курса, инфлацију и сл. Исто тако, сваки обичан грађанин у Србији зна да 1.000 динара данас неће вредети исто и за, рецимо, три месеца, када је врло могуће да ће вредети нешто мање, премда је у блиској прошлости било и случајева, додуше ретких, када је курс динара према евру у одређеном временском интервалу јачао.
Управо с таквим околностима калкулишу и у банци, па на девизну, евро штедњу нуде ниже каматне стопе, будући да су и депозит и камата која ће бити приписана обезбеђени валутном клаузулом, те у том делу неће изгубити своју вредност. С друге стране, камате на штедњу у динарима у номиналном износу осетно су веће, али ту треба узети у обзир све већ наведене параметре, инфлацију и сл.
Дакле, могло би се рећи да штедња у еврима представља сигуран добитак за депонента, док штедња у динарима са собом носи одређени ризик, да ће депозит и камата изгубити своју вредност кроз курсне осцилације, инфлацију и сл., тј. кроз оне параметре које је тешко предвидети и укалкулисати у могући добитак од камате. На овом месту, ипак, треба истаћи да држава често стимулише штедњу у динарима, те да, као што је то у овом тренутку случај, на штедњу у динарима не наплаћује никакав порез (у складу са Законом о порезу на доходак грађана), док исти наплаћује за девизну штедњу (у овом тренутку износи 15% од приписане камате).
#3 Да ли је исправно да банка девизни кредит исплати по нижем, а наплаћује га по већем курсу?
До ступања на снагу Закона о заштити корисника финансијских услуга (ЗЗКФУ), 5. децембра 2011. године, неке банке су уговарале исплату кредита по нижем курсу (куповни – најнижи или средњи), а његову наплату по вишем курсу (средњи или продајни – највиши курс). То је конкретно значило да је банка приликом исплате кредита, износ који је био номинован у страној валути (тада евро или швајцарски франак, данас само евро), исплаћивала по, на пример, најнижем курсу, који служи за откуп девиза, и на тај начин клијенту исплаћивала мање новца у динарима, те ако је клијенту био потребан тачан износ у девизама, колико је банка и одобрила, недостајало је још новца за његову куповину, с обзиром на то да је банка обавила трансакцију по најнеповољнијем курсу за клијента. Ипак, када је наплата тог кредита у питању, често се дешавало да је банка уговори по продајном курсу (или по средњем курсу, такође већем од куповног), који служи приликом обрачуна за продају девиза. Тај продајни курс за отплату кредита често је био и већи од продајног курса за откуп ефективе и служио је само за обрачун приликом наплате кредита, а не и за мењачке послове банке.
Оваквим понашањем банка је, поред уобичајене наплате уговорене камате, зарађивала и на курсним разликама. Једно од основних начела Закона о облигационим односима (ЗОО), садржано у члану 15, прописује једнакост узајамних давања уговорних страна. Дакле, оно што једна страна предаје другој мора бити једнаке вредности ономе што ће друга страна, кроз овај уговорни однос, на крају вратити. Ту се не мисли на саму камату, која код кредита представља цену коришћења позајмљеног новца и на коју банка, свакако, има право. Члан 1065. ЗОО-а говори о томе да банка клијенту ставља на располагање одређена новчана средства, која тај клијент мора вратити са уговореном каматом. Дакле, нема додатних трошкова за клијента, нарочито оних који би се односили на курсне разлике. Удружење Ефектива је у неколико случајева и позитивно решеним судским примерима доказало ову тврдњу.
Треба напоменути да је након почетка примене Закона о заштити корисника финансијских услуга (ЗЗКФУ) дозвољена само исплата и наплата девизног кредита по средњем курсу, чиме су банка и клијент доведени у равноправан положај. Ипак, кредити који су закључени пре почетка примене тог закона и даље се наплаћују онако како је и уговорено, тј. на претходно описан начин. Нажалост, с обзиром на чињеницу да банке не прихватају да самовољно изједначе курс наплате и исплате кредита, судски процеси су, у овом тренутку, једини начин за решавање овог проблема.
#4 Зашто банци морам да платим провизију за превремену отплату кредита?
Скоро да је немогуће пронаћи уговор о неком кредиту у којем банка није уговорила наплату провизије за његову превремену отплату. Сама провизија се уговара с циљем да клијента одврати од превременог враћања позајмљеног новца. Зашто? Зато што банке живе од наплате камате и није им у интересу да клијент пре времена врати главницу кредита, будући да тиме губе своју зараду. Ипак, ако се неко одлучи на такав потез, банка ће кроз наплату провизије за превремену отплату на известан начин амортизовати мањак наплаћене камате.
Удружење Ефектива сматра да банке немају право да зарачунавају ову провизију, а упориште тог става видимо у члану 1068. ЗОО-а који каже да корисник има право да кредит врати и пре уговореног рока, као и да банци мора надокнадити штету, уколико ју је она претрпела. Дакле, у овој законској одредби кључна реч гласи уколико. То значи да би банка прво морала да образложи и докаже штету коју је претрпела тиме што је клијент раније затворио кредит. Једина штета у том случају може бити мањак наплаћене камате, које би свакако било више да је клијент свој кредит уредно плаћао до краја. Банка ће враћени новац свеједно пласирати даље и на тај начин поново убирати камату на неком новом кредиту, па је више него јасно да би банци било тешко да докаже постојање било какве штете по овом питању.
Кориснике кредита који нам се обрате са оваквим питањем, често саветујемо да у случају да се одлуче за делимичну или комплетну превремену отплату кредита, банци упуте допис којим ће затражити да ова провизија не буде наплаћена. Ако у банци то не прихвате, мада се често догађа и супротно, кориснику тада остаје могућност да на основу горе описаних чланова ЗОО-а, поднесе тужбу за надокнаду штете.
#5 Може ли банка дуг клијента да прода „утеривачима дугова” и како се тада треба понашати?
У последњих неколико година банке имају све више проблема са тзв. лошим кредитима, односно кредитима које отежано или готово никако не наплаћују од својих клијената. Осим што им дужници не враћају позајмљени новац, банке имају и додатне трошкове који се односе на ангажовање додатних људских и материјалних ресурса у циљу побољшања наплате потраживања, али и у виду издвајања додатних средстава према Народној банци Србије (која је она прописала својом регулативом). Дакле, клијенти се по одређеној класификацији разврставају у неколико група, од којих је најлошија група Д, где се, између осталог, налазе клијенти који касне у отплати кредита преко пола године. Банка је тада у обавези да износ који је једнак износу дуговања, депонује на рачун у НБС, чиме себи ствара додатни трошак.
Управо је то био један од разлога због којег су банке продавале кредите фирмама специјализованим за наплату потраживања (међу дужницима познатим као „утеривачи дугова”). Овакве фирме су потраживања откупљивала по знатно мањим износима од висине дуга, а затим су покушавале да дуг наплате у пуном, а често и већем износу (приписом и законите и незаконите затезне камате). Продајом лошег кредита, банка долази до одређеног свежег новца који затим може употребити у даљем послу, а тиме чисти и билансе од лоших кредита.
Ступањем на снагу ЗЗКФУ-а, 5. децембра 2011. године, банкама је забрањено да потраживања својих клијената продају оваквим фирмама: од тада је то могуће радити само између банака, тј. једна банка само другој банци може продати ненаплаћено потраживање. Оно што је продато пре почетка примене овог Закона, остало је онако како јесте, а ове фирме и даље покушавају да наплате део тих потраживања, премда је и њих све мање, због све већег протока времена.
Након почетка примене ЗЗКФУ-а догађа се да дужнике и даље телефоном позивају из неке од поменутих фирми и опомињу их због неплаћених обавеза. У овом случају заправо је реч о томе да банка ангажује фирму да уместо ње проба да наплати доспели дуг. Дакле, банка и даље потражује дуг, само је ангажовала неко друго правно лице да уместо ње опомене клијента. Осим фирми које се баве наплатом дуговања, банке често ангажују и адвокатске канцеларије, које затим покушавају слично. У банци рачунају на то да ће дужник, када чује да је његов кредит преузео адвокат, озбиљније схватити ситуацију у којој се налази, те да ће се више ангажовати у проналажењу средстава за враћање дуга према банци.
За дужника је најбитније да му буде јасно да дуг постоји и да он неће бити тако лако „заборављен” од стране банке или новог повериоца, те да ће они учинити све што је у њиховој моћи како би тај дуг и био наплаћен. Под појмом „све што је у њиховој моћи” често се подразумевају и неки поступци који понекад искачу из граница културног опхођења и професионалног понашања, с обзиром на неретке притужбе клијената на неумесне претње којима су изложени, пречесте телефонске позиве, па чак и позиве упућене комшијама, родбини и сл.
У таквим случајевима треба задржати „хладну главу” и новом повериоцу понудити аргументован предлог за превазилажење настале ситуације, често кроз плаћање дуга на нешто већи број рата и сл. Треба избегавати вербалну комуникацију и пребацити је у оквире формалне преписке, па макар и е-поштом, јер тако остаје писани траг о току комуникације, постигнутом договору и сл.
#6 Да ли постоји бескаматни кредит и како он уопште функционише?
У медијима су све чешће понуде бескаматних банкарских кредита, а ови кредити су обично намењени за куповину неког добра, на пример, аутомобила. Како функционише бескаматни кредит и у чему је овде заправо „штос”?
Код обичног кредита процес функционише на следећи начин: продавац аутомобила (аутоплац) има закључен уговор с банком о продаји возила путем кредита, па купац одабере ауто, одлази у банку, где подноси захтев за кредит и, под условом да испуњава све предвиђене услове (уредан кредитни биро, плата одређене висине и сл.), банка му одобрава кредит; новац се затим директно уплаћује на рачун продавца возила, а по његовом пријему аутомобил се испоручује купцу.
Код бескаматног кредита процес је идентичан само што је овде цена возила нешто другачија. Рецимо да аутомобил кошта 5.000 евра ако се плаћа у готовом новцу. У случају да се ауто узима путем бескаматног кредита, његова цена биће 5.500 евра, дакле, за 500 евра већа. Управо та разлика представља зараду банке, односно камату коју би банка наплатила да је исплатила класичан кредит уз одређену камату. Износ од 5.500 евра дели се бројем рата које ће бити плаћене (на пример, на 36 рата, уз месечну обавезу од 153 евра). Значи, банка ће исплатити продавцу 5.000 евра, колико би он добио да је купац платио у готовом, а остало ће наплатити кроз плаћање месечних ануитета.
У последњих неколико година популарни су кредити који се одобравају пензионерима, где они уз последњи исплатни листић могу купити неко добро (кућни уређај или неки други апарат) кроз плаћање месечних рата. Простим поређењем цене тог уређаја код овакве куповине, види се да је она већа од регуларне цене у некој другој продавници. И овде је јасно да се кроз наплату већег броја месечних рата (обично две до три) иде за тим да се вредност позајмљеног новца сачува од инфлације, односно губитка реалне вредности.
#7 Могу ли и где да заменим оштећену новчаницу?
Већини грађана није познато да су све банке у Србији дужне да оштећену новчаницу замене другом, одговарајућег квалитета. Ипак, често се догађа да у банци кажу да то не раде, односно да службеник, највероватније из незнања, клијенту саопшти да то може учинити искључиво у Народној банци Србије. А то заправо није тачно!
Дакле, ако вам се у рукама нађе оштећена или запрљана новчаница (видети оквир), неподобна за оптицај, довољно је да свратите у најближу банку и да је на благајни замените за новац исте вредности.
#8 У чему је разлика између јемца и солидарног дужника?
У банкарским пословима, јемац је лице (физичко или правно) које банци, повериоцу, гарантује да ће исплатити дуг главног дужника (носиоца кредита) уколико овај то не учини. Јемац се на то обавезује уговором о јемству, који мора бити у писаној форми, стављањем свог потписа, уз сагласност и пристанак повериоца и главног дужника. Уз то, јемац потписује и меницу.
Дакле, дуг који јемац може имати према банци не може прећи износ обавезе из главног посла, односно уговора о кредиту, и за ту обавезу јемац одговара целокупном својом имовином и примањима. У случају активирања јемства и његове реализације, односно исплате дуга према повериоцу, јемац заузима место повериоца према главном дужнику, тј. обавеза враћања дуга корисника кредита прелази с банке на јемца – повериоца.
У пракси је јемац физичко лице у сталном радном односу, с редовним примањима и висином зараде која, уз могуће одбитке које јемац може имати као дужник по основу свог кредита, мора покривати висину месечне обавезе главног дужника. У банци се јемац проверава баш као и потенцијални клијент, кроз проверу кредитне историје у Кредитном бироу и провером месечних примања преко извода с текућег рачуна из банке, исплатних листића из фирме у којој је запослен и сл.
Јемац може бити и правно лице, које другом правном лицу гарантује за испуњење уговорне обавезе. Фирма – јемац, такође, потписује уговор о јемству и менице, уз које се обично прилаже и овлашћење за наплату средстава с пословног рачуна фирме – јемца. Дакле, ако дође до доцње у испуњењу обавезе дужника, банка може активирати средства обезбеђења и с рачуна јемца скинути дуг.
Солидарни дужник је обично особа која прихвата да заједно с главним дужником учествује у отплати кредита, са обавезама истоветним обавезама које има носилац кредита. Обично је то супружник, најчешће код дугорочних стамбених кредита, где висина плате једног супружника није могла да покрије месечну рату, па је у кредит, са својим примањима, укључен и други супружник.
Дакле, јемац је дужан да дуг исплати тек ако главни дужник то не учини, док солидарни јемац све време отплаћује кредит заједно с главним дужником.
#9 Шта је то хипотекарни кредит?
Хипотекарни кредит представља врсту дугорочне банкарске позајмице, углавном с валутном клаузулом, код које је главно средство обезбеђења заложно право на хипотекованој непокретности. У јавности постоји честа заблуда да се хипотекарни кредит одобрава само на бази вредности заложене некретнине, а то уопште није тачно. Некретнина представља само средство обезбеђења, а први услов за одобравање оваквог кредита јесте одговарајућа кредитна способност дужника.
Вредност заложене непокретности обично је нешто већа од износа кредита. Чест однос је 1:1,3, где вредност хипотеке, у ствари, треба да буде већа макар за 30% од вредности позајмљеног новца. Тиме се банка дугорочно штити од могућег пада вредности некретнине и самим тим адекватности обезбеђења, тј. реалне могућности за наплату потенцијалног дуга.
Као залогу, у овом случају, банка прихвата стамбену јединицу, кућу, пословни објекат, земљиште и сл. Услов је да залога буде укњижена, да нема других хипотека на терету, да је власништво чисто и др. У случају да дужник не измирује уредно своју обавезу, банка активира хипотеку и продаје је на аукцији или директном продајом. Од постигнуте цене намирује се главни дуг, а преостала разлика враћа се власнику некретнине. У случају да цена није довољна за покриће дуга, главни дужник и даље остаје у дужничком односу према банци све до коначне исплате дуга.
#10 Морам ли да потпишем анекс уговора који нуди банка?
Банке често нуде „повољније услове” у отплати постојећег кредита, сугеришући клијентима да потпишу одговарајући анекс првобитног уговора. Клијент није у обавези да потпише понуђени анекс ако сматра да у њему постоје елементи који му не одговарају или који му потенцијално могу нанети штету у будућности. Дакле, догађа се да банка клијенту понуди да потпише анекс уговора, по ком ће будућа каматна стопа постати варијабилна, у односу на садашњу која је фиксна. У тренутку понуде, укупна варијабилна камата коју банка нуди клијенту нешто је нижа од првобитно уговорене фиксне камате, али банка не упозорава клијента да променљиви део камате у будућности може да порасте, чиме расте и укупна камата, а све на штету клијента.
Дакле, ако клијент схвати намеру банке или пак није сигуран у понуђено, није у обавези да, без одговарајућих консултација и савета, потпише било какав анекс којим се мењају првобитно уговорени услови, без обзира на то на шта се они односе. У том случају, банка без клијентове сагласности не може да мења ништа у уговору.
[signoff]
Шта се у банци прихвата као новчаница неподобна за оптицај?
– када се на замену поднесе најмање 51% површине исправне новчанице;
– када је преко целе новчанице уочљива запрљаност;
– када су на новчаници јасно уочљиве мрље;
– када је на новчаници уочљива додатна слика и/или слова, бројеви и други знаци написани или нанесени на новчаници – графити;
– када је на делу новчанице или целој новчаници уочљив недостатак боје (на пример, опрана новчаница);
– када новчаница има најмање једно зацепљење;
– кад новчаница на себи има јасно уочљиве рупе;
– када новчаници недостаје део/делови уздуж макар једне њене ивице (на пример, угао који недостаје);
– када су делови једне или више новчаница спојени лепљивом траком, лепком или су вршене неке друге поправке;
– када је новчаница изгужвана и када то знатно утиче на њен визуелни изглед;
– када је новчаница млитава, односно са структурним променама које су довеле до губитка крутости;
– када је новчаница пресавијена и не може се поправити руком;
– када је код новчанице најмање један јасно савијен угао и не може се поправити руком;
– када је новчаница израђена са извесном грешком и као таква пуштена у оптицај.
[/signoff]
Чак и ако дођете у посед новчанице која је у ствари мања од 51% њене стварне целине, уз одговарајућу изјаву о томе како сте дошли у њен посед, како је дошло до оштећења, шта је са осталим деловима новчанице и сл., можете је предати банци на замену, а она ће је затим проследити НБС-у, која доноси одлуку о њеној замени.
Када је реч о кованом новцу, ту важи следеће:
– када је због коришћења у оптицају, корозије или физичких утицаја променио неке од својих физичких особина;
– када је израђен са извесном грешком и као такав пуштен у оптицај (шкарт).