Шта нам доноси почетак примене прописа о платним услугама

Иако је дошло до усклађивања домаћих прописа о платним трансакцијама са европским законодавством, бројни проблеми који су постојали у досадашњој пракси спровођења одредаба прописа о платном промету и даље остају нерешени

Првог октобра 2015. године у Републици Србији је започела примена Закона о платним услугама („Сл. гласник РС”, бр. 139/14, у даљем тексту Закон) који је донет још крајем 2014. године. У прошлогодишњем септембарском издању часописа, у тексту под називом „Увођење платних услуга у правни систем Србије”, представили смо нова законска решења. У лето 2015. године донето је 19 подзаконских аката неопходних за примену Закона од којих ће поједина бити представљена у овом раду.

Приликом прошлогодишњег представљања Закона указали смо на неке недоследности, као и на недостатке које је ранији Закон о платном промету („Сл. лист СРЈ”, бр. 3/02 и 5/03 и „Сл. гласник РС”, бр. 43/04, 62/06 и 111/09 – др. закон и 31/11) садржао, а који су отклоњени у новом Закону, као што је случај са одредбама које су предвиђале да правна и физичка лица која обављају делатност своје обавезе могу измиривати и путем уговарања промена поверилаца, односно дужника, осим у случају блокаде текућих рачуна правног лица ради принудне наплате, у ком случају се само одређене обавезе могу измиривати путем промене поверилаца или дужника. Неки од недостатака исправљени су доношењем Закона о обављању плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност („Сл. гласник РС”, бр. 68/15), па ће и та решења бити назначена у овом раду.

У пракси се често дешавало да одређено законско решење не може бити примењено или га није могуће у потпуности применити због непостојања подзаконског акта или услед ограничења које је увео подзаконски акт и/или сродни закон. Стога је поред одредаба самог Закона неопходно разумети и одредбе садржане у тим подзаконским актима како би се Закон на правилан начин примењивао.

Обављањe плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност

Закон о обављању плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност садржи поједине институте које је садржао Закон о платном промету, а за које се није нашло места у Закону. На исти начин како је Закон о платном промету садржао одредбе о отварању текућег рачуна правних и физичких лица, тако се и Законом уређују права и обавезе правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност, у вези са отварањем текућег и другог платног рачуна, као и обављањем платних трансакција преко тог рачуна.

Као што је раније било прописано да правна лица и предузетници који обављају делатност морају отворити рачун у једној или више банака за плаћања која врше, исту обавезу прописује Закон, те су правна лица и предузетници дужни да отворе текући рачун код пружаоца платних услуга који, у складу са законом којим се уређују платне услуге, може да води текући рачун (банка, односно Управа за трезор), да воде новчана средства на том рачуну и врше платне трансакције преко тог рачуна. Физичка лица која не врше делатност могу имати отворене рачуне за извршење платних трансакција, али немају ту обавезу као правна лица и предузетници. Плаћања се односе како на плаћања у земљи, тако и на плаћања према иностранству. Законом прописан изузетак од овог општег правила односи се на правна лица и предузетнике као имаоце електронског новца који нису дужни да врше платне трансакције преко текућег рачуна по основу купопродаје роба и услуга тим новцем.

Као и у Закону о платном промету, на идентичан начин је прописано да су правна лица и предузетници дужни да динаре примљене у готовом по било ком основу уплате на свој текући рачун у року од седам радних дана, те се начин третирања уплате готовог новца, примљеног по основу обављања делатности на текући рачун, није изменио.

Овим законом је изричито прописано да уколико предузетник захтева исплату готовог новца у износу већем од 600.000 динара или ефективног страног новца у износу чија је динарска противвредност по званичном средњем курсу Народне банке Србије већа од 600.000 динара – банка му средства преко 600.000 динара исплаћује, без накнаде, најкасније наредног радног дана. Поред овог правила, и даље је на снази правило из Правилника о условима и начину плаћања у готовом новцу у динарима за правна лица и за физичка лица која обављају делатност („Сл. гласник РС”, бр. 77/11) да правна лица и физичка лица која обављају делатност подизање готовог новца у износу већем од 1.500.000 динара најављују банци три дана раније, осим када су у питању исплате зарада и других личних примања на које се, у складу са прописима, плаћају порез и доприноси.

У овом међупериоду до доношења новог правилника који би заменио претходни за предузетнике практично важе два горенаведена правила. Ово последње правило остаће на снази све док се не донесе нови правилник до почетка децембра 2015. године, и тек ће тада бити познато да ли ће то правило бити и задржано када су у питању предузетници. Такође, могуће је да ће нови правилник прописати нека нова ограничења код исплате готовине с рачуна како за предузетнике тако и за правна лица, те ће пружаоци и корисници платних услуга морати да сачекају на доношење новог правилника како би у потпуности били упознати са својим правима и обавезама.

На идентичан начин како је било уређено ранијим Законом о платном промету, закон о обављању плаћања уређује да правна лица и предузетници своје обавезе могу измиривати и путем уговарања промена поверилаца, односно дужника. Иако сматрамо да је добро што је ова материја регулисана новим сетом прописа, пропуштена је прилика да се ове одредбе прецизирају јер су у самој пракси изазивале бројне недоумице (на пример, могућност уговарања промене повериоца између два лица која нису у блокади у односу на дужника који се налази у блокади). У односу на раније одредбе изостављена је само уводна одредба из ранијег Закона о платном промету која је прописивала да правна лица и предузетници могу своје обавезе измиривати непосредно, преносом хартија од вредности. Како је генерални став законодавца да све оно што није изричито прописано законским текстом није аутоматски дозвољено, поставља се питање да ли би у складу с новим прописима правна лица и/или предузетници могли да врше непосредно измиривање својих обавеза преносом хартија од вредности. Чини се да би тако нешто и даље било могуће путем компензације и то само за она лица која имају отворене рачуне у Централном регистру депоу и клирингу хартија од вредности, након спроведене процедуре коју предвиђају релевантни прописи о тржишту капитала.

Подзаконски акти за спровођење Закона

Један од значајнијих подзаконских аката за спровођење Закона је Одлука о облику, садржини и начину коришћења образаца платних налога за извршење платних трансакција у динарима („Сл. гласник РС”, бр. 55/15 и 78/15, у даљем тексту: Одлука). Као и сви други подзаконски акти донети ради примене Закона, Одлука је почела да се примењује 1. октобра 2015. године. Напомињемо да су два подзаконска акта престала да важе доношењем Одлуке, и то: Одлука о облику, садржини и начину коришћења јединствених инструмената платног промета („Сл. гласник РС”, бр. 57/04, 82/04, 98/13 и 104/14), Одлука о електронском начину обављања платног промета („Сл. гласник РС”, бр. 57/04), те два повезана упутства – Упутство за спровођење Одлуке о електронском начину обављања платног промета и Упутство о формату и намени порука за размену података у обављању послова платног промета.

Платним трансакцијама у динарима на које се односи Одлука сматрају се платне трансакције преко текућег рачуна. Када се ради о вршењу трансакција у динарима преко других платних рачуна који нису текући, Одлуком је прописано да пружаоци платних услуга то утврђују својим интерним актима како би се кориснику платне услуге омогућило да на сигуран, разумљив и једноставан начин захтева извршење платних услуга, у складу са прописима. До доношења Закона, пословне банке су биле једине институције преко којих се вршио платни промет и обрасци преко којих су вршене платне трансакције у динарима преко рачуна који нису текући били су углавном саобразни прописаним обрасцима за плаћања преко текућег рачуна. С прописивањем већег броја пружалаца платних услуга, постоји могућност да ће се од институције до институције ови обрасци разликовати.

Суштински није дошло до промена у односу на ранију праксу вршења платног промета, те је прописано да се платне трансакције у динарима преко текућег рачуна врше путем налога за уплату, налога за исплату и налога за пренос. Њихов формат и димензије остали су идентични у односу на раније решење. Задржано је и правило да, према потреби корисника платних услуга, пружалац платних услуга може утврдити другачије димензије обрасца платног налога, његов изглед и распоред елемената, а обрасци се могу издавати и попуњавати било на ћириличном било на латиничном писму.

Одлука садржи и елементе које обрасци платних налога морају садржати, као и шифре плаћања. Напомињемо да је последњим изменама ове одлуке измењен прилог одлуке који се односи на шифре плаћања, од којих је најзначајнија да се класификацији под бројем 46 додају и обуставе по основу административне забране на кредите, чланарине и остале законске, административне и друге обуставе које су раније биле обухваћене класификацијом 41. Остаје одредба да, поред потписа овлашћеног лица, на обрасцу платног налога мора стајати и печат корисника платних услуга депонован код пружаоца платних услуга, осим потрошача на које се ова обавеза не односи. Поставља се питање целисходности употребе печата поред потписа лица које има депоновани потпис код пружаоца платних услуга и даље потребе овако формалног приступа прописа о платним услугама. Деформализација овог питања ће засигурно морати да сачека још неко време, а до тада поступак верификације платног налога остаје идентичан као у претходним законским решењима.

Одлуком је поједностављивање верификације потписа на платном налогу извршено само делимично, тако што се предвиђа да изузетно корисник и пружалац платних услуга могу уговорити и другачије начине провере аутентичности подносиоца платног налога. Сматрамо да ће у пракси овај изузетак моћи да користе само важни клијенти банке који ће с банком моћи да се договоре да на други начин верификују своје платне налоге. Остали клијенти ће најчешће закључивати стандардне уговоре о вођењу текућих и других рачуна са банком, без могућности да утичу на другачији третман попуњавања платних налога од законског. Сматрамо да би стога овај изузетак требало у каснијим изменама ове одлуке увести као правило, а само изузетно задржати устаљену верификацију путем печата и потписа.

Одлуком о ближим условима и начину отварања, вођења и гашења текућих рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 55/15) регулисана је процедура отварања, вођења и гашења текућих рачуна Народне банке Србије, пословних банака и Управе за трезор. Овде ћемо се бавити отварањем текућих рачуна пословне банке. Код Народне банке Србије рачун могу отварати пословне банке, док Управа за трезор води рачуне корисника буџетских средстава.

Новина је да на основу ове одлуке банке сада могу отварати и заједничке текуће рачуне. Аналогно тумачећи дефиницију заједничког платног рачуна из Закона, долазимо до тога да је заједнички текући рачун практично заједнички платни рачун који пословна банка води за два или више корисника платних услуга, у складу са оквирним уговором о отварању, вођењу и гашењу заједничког текућег рачуна. С таквог текућег рачуна сваки његов корисник могао би да располаже целокупним средствима с рачуна која се могу користити за измиривање свих обавеза једног корисника рачуна према трећим лицима. Приликом отварања заједничког текућег рачуна правна лица и предузетници морају приложити посебну документацију за сваког корисника тог рачуна.

Овај институт ће, најпре, користити повезаним привредним друштвима која послују у истој делатности, па им у складу са пословним договором одговара да плаћања врше и уплате примају преко једног рачуна. Осим тога, ово ће свакако бити погодност корисницима услуга тих друштава јер ће све своје обавезе према више привредних друштава која имају отворени заједнички текући рачун измиривати преко једног рачуна, те ће осим што ће увек поуздано знати на који рачун врше уплате, на лак и једноставан начин моћи да утврде своје обавезе према тим друштвима.

С друге стране, отварање оваквог рачуна представља ризик за његове кориснике. Уколико један корисник располаже свим средствима с рачуна, те на тај начин отуђи и средства која су уложили други корисници, а не накнади их другим корисницима рачуна на договорен начин и у договореним роковима, осталим корисницима на располагању остаје да свој новац затраже у судском поступку који неретко уме да траје неуобичајено дуго. При том се може десити да се над корисником који је располагао свим средствима са заједничког платног рачуна покрене стечајни поступак, те да остали корисници буду уврштени у ред осталих поверилаца и тако вероватно никада не буду обештећени услед намирења прворангираних стечајних редова целокупним износом стечајне масе. Стога корисници средстава са заједничког текућег рачуна унапред морају обезбедити сигурност повраћаја уплаћених и примљених средстава на заједнички текући рачун како не би били доведени у ситуацију да не могу да их накнаде (на пример, путем уговарања средстава обезбеђења што би представљао најсигурнији начин).

Банке на основу ове одлуке могу отварати рачуне и потрошачима. На основу Закона, потрошачем се сматра физичко лице које закључује уговор о платним услугама или уговор који се односи на електронски новац у сврхе које нису намењене његовој пословној или другој комерцијалној делатности. Као што је то и до сада био случај, документација која се подноси приликом отварања текућег рачуна потрошача једноставнијег је карактера у односу на документацију коју би требало да доставе правна лица и предузетници.

Новину представља одредба да правна лица и предузетници не морају уз захтев за отварање рачуна подносити картон депонованих потписа и образац оверених потписа лица овлашћених за заступање, ако су банка и корисник платних услуга уговорили другачији начин провере аутентичности подносиоца платног налога. Тај начин могао би бити уговарање провере аутентичности преко електронског потписа или неки други начин. Ова одредба омогућава да корисници платних услуга не излажу себе додатним напорима и не прикупљају документацију коју банка може на други начин прибавити, чиме се постиже суштинско испуњење захтева из одлуке и не уступа се пред непотребним формализмом.

Још један значајан подзаконски акт који садржи важне одредбе јесте Одлука о ближим условима и начину вођења Јединственог регистра рачуна („Сл. гласник РС”, бр. 57/15 и 59/15). Иако Народна банка Србије води јединствени регистар текућих и других рачуна правних лица, предузетника и физичких лица, одлуком је прописано да су јавно доступни и да се на интернет презентацији Народне банке Србије налазе само рачуни правних лица и предузетника. Ови подаци се могу преузимати са интернет презентације Народне банке Србије и користити као званични подаци Народне банке Србије, те стога није потребно да се ови подаци посебно захтевају од Народне банке Србије.

То није случај с подацима о текућим и другим рачунима потрошача, који нису јавно доступни како би се штитили подаци о личности физичких лица који су власници тих рачуна. Ови подаци се могу прибавити искључиво на захтев суда или другог надлежног државног органа, и могу се користити само у сврху за коју су дати. Додатно, сâм ималац рачуна може затражити увид у податке који се односе на његов текући или други платни рачун.

За кориснике платних услуга битна је и одредба Одлуке о системима управљања и унутрашњих контрола платних институција и институција електронског новца и о заштити новчаних средстава корисника платних услуга и ималаца електронског новца („Сл. гласник РС”, бр. 55/15) која прописује да уколико се институцији електронског новца новчана средства примљена ради замене за издати електронски новац преносе плаћањем посредством платног инструмента, та институција није дужна да заштити ова средства пре њиховог одобравања на њен платни рачун или стављања на располагање ових средстава институцији електронског новца на други начин, а дужна је да та средства заштити у сваком случају у року од пет радних дана од дана издавања електронског новца. То практично значи да у периоду до пет радних дана од издавања електронског новца новчана средства корисника платних услуга пре одобравања на платни рачун или стављања на располагање институцији електронског новца остају под искључивом заштитом самог корисника и у том периоду корисник не може тражити накнаду штете од институције електронског новца уколико дође до отуђења тих средстава на ма који начин. Ово правило не важи уколико институција електронског новца пружа платне услуге које нису непосредно повезане са издавањем електронског новца, у ком случају је институција електронског новца обавезна да заштити новчана средства која је примила од корисника платних услуга или других платних институција.

Поред наведених подзаконских аката, донети су и нови подзаконски акти који се односе на: дозволе и сагласности које даје Народна банка Србије на основу Закона, капитал и адекватност капитала платних институција и институција електронског новца, садржину регистра платних институција и институција електронског новца, давање дозволе за рад платним институцијама, почетни капитал и минимални капитал оператора платног система, критеријуме за утврђивање битних платних система, надзор над радом платних институција и институција електронског новца и јавним поштанским оператером, податке који се достављају Народној банци Србије и рокове за достављање тих података и др. Како се не примењују директно на саме кориснике платних услуга, већ првенствено на пружаоце, овим посебним актима нисмо се бавили у овом тексту.

Очекивања и препоруке

Важан циљ доношења Закона било је усклађивање с Директивом о платним услугама Европске уније (Payment Services Directive 2007/64/EC) и Директивом о електронском новцу Европске уније (Electronic Money Directive 2009/110/EC) које су у наше право увеле пословање платних институција и институција електронског новца. Тиме је окончан ексклузивитет који су имале пословне банке над вршењем платних трансакција у Републици Србији.

Доношењем основних подзаконских аката у предвиђеним роковима ово је и омогућено и створено је правно окружење у коме наведене институције могу да отпочну са вршењем делатности. До сада је Народна банка Србије издала дозволе за рад само двема платним институцијама и то TENFORE doo Beograd и EKI Transfers doo Beograd, док још увек није издата ниједна дозвола институцијама електронског новца у Републици Србији. Требало би напоменути да је Народна банка Србије објавила листу институција електронског новца из трећих држава које врше услуге у Републици Србији, међу којима се налази и PayPal, што је јасан знак почетка развоја тржишта електронског новца.

Услед повећања конкуренције међу пружаоцима платних услуга, требало би да дође до снижавања цене услуга које они пружају корисницима. Ефекат новог режима платних услуга требало би да се одрази и на већу ефикасност самог вршења платних услуга, као и на несметано вршење прекограничних плаћања електронским путем која у прошлости технички нису могла да се спроведу.

Иако је дошло до усклађивања домаћих прописа о платним трансакцијама са европским законодавством, пренебрегнути су бројни проблеми који су постојали у досадашњој пракси спровођења одредаба прописа о платном промету. Неке од њих смо навели у овом тексту – поједностављена верификација потписника платних налога или решавање практичних проблема приликом уговарања промена поверилаца, односно дужника, а неки су прописани новим подзаконским актима, као што је обимност документације која се мора поднети Народној банци Србије ради добијања дозволе за рад платне институције или институције електронског новца. Стога је препорука законодавцу да се у наредним законским изменама јасно одреди према овом и другим спорним питањима како би рад платних система у Републици Србији у будућности био ефикаснији.