Стварна надлежност привредних судова

Намера аутора овог текста је да анализом одредаба о стварној надлежности привредних судова и пратеће судске праксе, помогне како учесницима у поступку, тако и судијама првостепених судова да ово питање што лакше и брже реше

 

 

Према меродавним одредбама Закона о парничном поступку, који се примењује у поступцима пружања судске правне заштите при решавању спорова како из широке области грађанскоправних односа, тако и из области привредноправних односа, суд у току целог поступка по службеној дужности пази на своју стварну надлежност. Ако је суд одлучио о тужбеном захтеву за који је стварно надлежан виши суд исте врсте, суд друге врсте, или ако је поводом приговора странака суд неправилно одлучио да је стварно надлежан, то представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 4) Закона о парничном поступку. Није реч о повреди о којој другостепени суд води рачуна по службеној дужности, у смислу члана 386. ст. 3. истог Закона, међутим, уколико странка у жалби указује на постојање ове повреде, то ће довести до обавезног укидања донете одлуке.

 

У пракси је чест случај да питање стварне надлежности није благовремено разјашњено и расправљено, те да су пред ненадлежним судом понекад и годинама трајали судски поступци. Након укидања одлуке донете од стране стварно ненадлежног суда или, пак, због тога што се након више година суђења суд оглашавао стварно ненадлежним и предмет достављао вишем суду или суду друге врсте, поступак је често почињао готово изнова, а што је, у сваком случају, продужавало његово трајање.

Бројни су спорни случајеви разграничења стварне надлежности између судова опште и судова посебне надлежности, што је и био мотив за настанак овог текста.

 

Мрежа привредних судова

Мрежа првостепених привредних судова одређена је чланом 5. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Сл. гласник РСˮ, бр. 101 од 20. 11. 2013. године).

 

Привредни судови су:

1) Привредни суд у Београду, за територију града Београда,

2) Привредни суд у Ваљеву, за територију општина Богатић, Владимирци, Коцељева, Крупањ, Лајковац, Љиг, Љубовија, Мали Зворник, Мионица, Осечина и Уб и за градове Ваљево, Лозница и Шабац, са судском јединицом у Лозници за територију општина Крупањ, Љубовија и Мали Зворник и за град Лозницу и судском јединицом у Шапцу за територију општина Богатић, Владимирци и Коцељева и за град Шабац,

3) Привредни суд у Зајечару, за територију општина Бољевац, Бор, Кладово, Књажевац, Мајданпек, Неготин и Сокобања и за град Зајечар,

4) Привредни суд у Зрењанину, за територију општина Житиште, Кикинда, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ и Чока и за град Зрењанин,

5) Привредни суд у Краљеву, за територију општина Александровац, Брус, Варварин, Врњачка Бања, Рашка, Сјеница, Трстеник, Тутин и Ћићевац и за градове Краљево, Крушевац и Нови Пазар, са судском јединицом за територију општина Александровац, Брус, Варварин, Трстеник и Ћићевац и за град Крушевац и судском јединицом у Новом Пазару за територију општина Сјеница и Тутин и за град Нови Пазар,

6) Привредни суд у Крагујевцу, за територију општина Аранђеловац, Баточина, Деспотовац, Кнић, Лапово, Параћин, Рача, Рековац, Свилајнац, Топола и Ћуприја и за градове Јагодину и Крагујевац, са судском јединицом у Јагодини, за територију општина Деспотовац, Параћин, Рековац, Свилајнац, и Ћуприја и за град Јагодину,

7) Привредни суд у Лесковцу, за територију општина Бојник, Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Власотинце, Лебане, Медвеђа, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Црна Трава и за градове Врање и Лесковац, са судском јединицом у Врању, за територију општина Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулици и Трговиште и за град Врање,

8) Привредни суд у Нишу, за територију општина Алексинац, Бабушница, Бела Паланка, Блаце, Димитровград, Дољевац, Гаџин Хан, Житорађа, Куршумлија, Мерошина, Пирот, Прокупље, Ражањ и Сврљиг и за град Ниш,

9) Привредни суд у Новом Саду, за територију општина Бач, Бачка Паланка, Бачки Петровац, Беочин, Бечеј, Жабаљ, Сремски Карловци, Темерин и Тител и за град Нови Сад,

10) Привредни суд у Панчеву, за територију општина Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово и Пландиште и за град Панчево,

11) Привредни суд у Пожаревцу, за територију општина Велика Плана, Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Петровац на Млави и Смедеревска Паланка и за градове Пожаревац и Смедерево, са судском јединицом у Смедереву, за територију општина Велика Плана и Смедеревска Паланка и за град Смедерево,

12) Привредни суд у Сомбору, за територију општина Апатин, Врбас, Кула, Оџаци и Србобран и за град Сомбор,

13) Привредни суд у Сремској Митровици, за територију општина Инђија, Ириг, Пећинци, Рума, Стара Пазова и Шид и за град Сремску Митровицу,

14) Привредни суд у Суботици, за територију општина Ада, Бачка Топола, Кањижа, Мали Иђош и Сента и за град Суботицу,

15) Привредни суд у Ужицу, за територију општина Ариље, Бајина Башта, Косјерић, Нова Варош, Пожега, Прибој, Пријепоље и Чајетина и за град Ужице,

16) Привредни суд у Чачку, за територију општина Горњи Милановац, Ивањица и Лучани и за град Чачак.

 

Меродавне норме за надлежност привредних судова

Привредни судови су судови посебне надлежности, како је то предвиђено чланом 11. ст. 2. Закона о уређењу судова. Закон о уређењу судова објављен је у „Службеном гласнику Републике Србијеˮ, бр. 116/08 од 22. 12. 2008. године и премда је ступио на снагу 30. 12. 2008. године, његова примена је одложена за 1. 1. 2010. године. Даном почетка његове примене престао је да важи Закон о уређењу судова („Сл. гласник РСˮ, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06) чије одредбе о надлежности никада и нису биле примењене у пракси, а престале су да важе и одредбе чланова 12–20. Закона о судовима („Сл. гласник РСˮ, бр. 46/91, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 и 29/04), које су до тада уређивале ову област.

 

Овај Закон претрпео је више измена и допуна, од којих је последња извршена Законом о изменама и допунама објављеним у „Службеном гласнику РСˮ, бр. 101 од 20. 11. 2013. године, са почетком примене од 1. 1. 2014. године.

 

Чланом 25. Закона о уређењу судова предвиђено је да привредни суд у првом степену:

(1) суди у споровима:

1) из­ме­ђу до­ма­ћих и стра­них при­вред­них дру­шта­ва, пред­у­зе­ћа за­дру­га и пред­у­зет­ни­ка и њи­хо­вих асо­ци­ја­ци­ја (при­вред­ни су­бјек­ти), у спо­ро­ви­ма ко­ји наста­ну из­ме­ђу привредних су­бје­ка­та и дру­гих прав­них ли­ца у оба­вља­њу делатности при­вред­них субјеката, с тим да се у на­ве­де­ним спо­ро­ви­ма као стран­ка мо­же по­ја­ви­ти фи­зич­ко ли­це ако је са јед­ном од стра­на­ка у од­но­су ма­те­ри­јал­ног су­пар­ни­чар­ства,

2) о аутор­ским и срод­ним пра­ви­ма и за­шти­ти и упо­тре­би про­на­ла­за­ка, моде­ла, узо­ра­ка, жи­го­ва и озна­ка ге­о­граф­ског по­ре­кла топографије полупроводничких производа и оплемењивача биљних сорти кад на­ста­ну из­ме­ђу субјека­та из тач­ке 1,

3) по­во­дом из­вр­ше­ња и обез­бе­ђе­ња из над­ле­жно­сти при­вред­них су­до­ва,

4) по­во­дом од­лу­ка изабра­них су­до­ва са­мо ка­да су до­не­те у спо­ро­ви­ма из тач­ке 1,

5) ко­ји про­из­ла­зе из при­ме­не За­ко­на о при­вред­ним дру­штви­ма или примене дру­гих пропи­са о ор­га­ни­за­ци­ји и ста­ту­су при­вред­них су­бје­ка­та, као и у споровима о примени прописа о приватизацији и хартијама од вредности,

6) о стра­ним ула­га­њи­ма,

7) о бро­до­ви­ма и ва­зду­хо­пло­ви­ма, пло­вид­би на мо­ру и уну­тра­шњим водама, у ко­ји­ма се при­ме­њу­је пло­вид­бе­но и ва­зду­хо­плов­но пра­во из­у­зев спо­ро­ва о пре­во­зу пут­ни­ка,

8) за­шти­ти фир­ме,

9) по­во­дом упи­са у суд­ски ре­ги­стар,

10) по­во­дом реорганизације, судске и добровољне ликвидације и стечаја, осим спорова за утврђење постојања, заснивања и престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја.

 

(2) во­ди:

1) по­сту­пак за упис у суд­ски ре­ги­стар прав­них ли­ца и дру­гих су­бје­ка­та ако за то ни­је над­ле­жан дру­ги ор­ган,

2) по­сту­пак сте­ча­ја и ре­ор­га­ни­за­ци­је,

3) ван­пар­нич­не по­ступ­ке ко­ји про­из­ла­зе из при­ме­не За­ко­на о при­вред­ним дру­штви­ма.

 

(3) од­ре­ђу­је и спро­во­ди из­вр­ше­ње и обез­бе­ђе­ње:

1) на бро­до­ви­ма и ваздухопло­ви­ма,

2) на осно­ву ве­ро­до­стој­них ис­пра­ва ка­да се од­но­се на ли­ца из тач­ке 1,

3) од­лу­ка при­вред­них су­до­ва без обзи­ра на круг ли­ца,

4) од­лу­ка иза­бра­них су­до­ва са­мо ка­да су до­не­те у спо­ро­ви­ма из тач­ке 1, и

5) од­лу­чу­је о при­зна­њу и из­вр­ше­њу стра­них суд­ских и ар­би­тра­жних одлу­ка до­не­тих у спо­ро­ви­ма из тач­ке 1. става 1. члана 25. Закона.

 

(4) од­лу­чу­је о при­вред­ним пре­сту­пи­ма и с тим у ве­зи о пре­стан­ку заштитне ме­ре или прав­не по­сле­ди­це осу­де.

 

Анализа члана 25. Закона о уређењу судова

Из садржине горе наведеног члана закона следи да је стварна надлежност привредних судова веома сложена, као и да законодавац при њеном одређивању користи комбинацију различитих критеријума.

Законодавац, наиме, у једном делу надлежност одређује према кругу лица која су странке у привредном спору, у другом према врсти самих спорова, затим прави комбинацију наведеног субјективног и објективног критеријума, а одређује је и у зависности од врсте поступка (да ли се ради, дакле, о парничном, стечајном, извршном или привредноказненом поступку).

У материји привредних спорова када су странке у спору привредни субјекти, тада је то једини и искључиви критеријум за заснивање надлежности привредног суда, без обзира на врсту спора који међу њима постоји. Међутим, већ уколико је једна од странака привредни субјект, а друга неко друго правно лице, за одређивање стварне надлежности привредног суда користи се комбинација критеријума, тако што се одређује да ће привредни суд бити надлежан уколико се ради о спору насталом у обављању делатности привредног субјекта као учесника у том спору. Када су обе странке у спору друга правна лица, привредни суд, по правилу, неће бити надлежан, осим ако му је стварна надлежност одређена применом неког другог критеријума као што је врста спора.

Наиме, видимо да закон предвиђа надлежност привредних судова за суђење у свим споровима који произлазе из примене Закона о привредним друштвима или примене других прописа о организацији и статусу привредних субјеката, као и у споровима о примени прописа о приватизацији и хартијама од вредности. Ова врста спорова је стављена у надлежност привредних судова без обзира на својство странака у спору, дакле, да ли су то привредни субјекти, друга правна лица или физичка лица.

За разлику од оваквог одређења надлежности у материји привредних друштва, приватизације и хартија од вредности, закон спорове о ауторским и сродним правима и заштити и употреби проналазака, индустријског дизајна, модела, узорака, жигова, ознака географског порекла, топографије интегрисаних кола, топографије полупроводничких производа и оплемењивача биљних сорти, ставља у надлежност привредних судова само онда када се ради о споровима између претходно побројаног круга лица. Стога, привредни суд није надлежан за одлучивање у овим споровима, ако је нека од странака физичко лице. Но и ово правило има изузетак, ако се ради о спору поводом реорганизације, ликвидације и стечаја.

Без навођења својстава странака у поступку, дакле, према врсти спора у судећу надлежност привредног суда стављени су и спорови о страним улагањима, о бродовима и ваздухопловима, пловидби на мору и унутрашњим водама, спорови у којима се примењује пловидбено и ваздухопловно право, изузев о споровима о превозу путника, спорови о заштити фирме, спорови поводом уписа у судски регистар, спорови поводом реорганизације, судске и добровољне ликвидације и стечаја, осим спорова за утврђење постојања заснивања и престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја.

Привредни суд суди у споровима поводом извршења и обезбеђења само када се ради о извршењима и обезбеђењима који су у надлежности привредних судова, док у споровима поводом одлука избраних судова привредни суд суди само када се ради о одлукама које су донете између одређеног круга лица, а како је то предвиђено тачком 1. става 1. наведеног члана 25. Закона о уређењу судова.

Осим првостепене надлежности у суђењу, привредни суд води и поступке за упис у судски регистар правних лица и других субјеката, али само уколико за то није надлежан неки други орган и води поступак стечаја и реорганизације.

У материји извршења, привредни суд одређује и спроводи извршење на основу веродостојних исправа када се односе на лица из става 1. тачка 1. члана 25. истог Закона, одређује и спроводи извршење и обезбеђење одлука привредних судова, а одлука изабраних судова само када су донете у споровима из става 1. тачка 1. истог члана, одлучује о признању извршења страних судских и арбитражних одлука донетих у споровима из става 1. тачка 1. истог члана, одређује и спроводи извршење и обезбеђење на бродовима и ваздухопловима и води ванпарничне поступке који произлазе из примене Закона о привредним друштвима.

У првом степену привредни суд одлучује и о привредним преступима, а са тим у вези и о престанку заштитне мере или правне последице осуде.

 

Надлежност Привредног апелационог суда

У смислу члана 26. Закона о уређењу судова, Привредни апелациони суд одлучује о жалбама на одлуке привредних судова и других органа у складу са законом, одлучује о сукобу надлежности и о преношењу надлежности привредних судова, утврђује правне ставове ради јединствене примене закона из надлежности привредних судова и врши друге послове одређене законом. Један од примера када ће Привредни апелациони суд бити надлежан да одлучује о жалбама на одлуке других органа јесте примена члана 82. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 106 од 21. 12. 2015. године) који ће ступити на снагу 1. јула 2016. године.

 

Уједначавање судске праксе по питању стварне надлежности привредних судова

У смислу одредаба чланова 30. став 2. и 31. Закона о уређењу судова, Врховни касациони суд одлучује о сукобу надлежности између судова и утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права.

Тако је решавајући у предмету по сукобу надлежности између основног суда који се огласио стварно ненадлежним и привредног суда, који није прихватио своју стварну надлежност, решењем Р1. 188/11 од 15. 9. 2011. године Врховни касациони суд стао на становиште да је привредни суд стварно надлежан да одлучује у спору у коме је тужилац физичко лице, које је у својству већинског власника, уговором о зајму, а ради одржавања ликвидности туженог правног лица, истом позајмило одређени новчани износ, те поднетом тужбом тражи враћање овог износа. Врховни касациони суд стао је на становиште да се ради о спору у вези са применом члана 46. Закона о привредним друштвима, те да је стога за одлучивање у овом правном спору стварно надлежан Привредни суд у Пожаревцу.

Решавајући о сукобу надлежности између привредног суда, који се огласио стварно ненадлежним и основног суда, који није прихватио своју стварну надлежност, Врховни касациони суд је својим решењем Р1. 425/14 од 24. 7. 2014. године утврдио да је основни суд тај који је надлежан да решава у спору у коме је тужени пољопривредно газдинство. Врховни касациони суд је применом члана 2. став 1. тачка 4. Закона о пољопривреди и руралном развоју, члана 2. став 1. тачка 11. Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју, те члана 4. став 1. Правилника о начину и условима уписа и вођења регистра пољопривредних газдинстава закључио да пољопривредно газдинство није привредни субјект, те да стога не постоје основи за заснивање стварне надлежности привредног суда за суђење у том спору.

Осим правних ставова исказаних кроз одлуке Врховног касационог суда, приликом решавања о сукобу надлежности између судова опште и судова посебне надлежности, за уједначавање судске праксе при тумачењу одредбе члана 25. Закона о уређењу судова, веома су значајни одговори на спорна правна питања, које усваја Привредни апелациони суд на својим редовним годишњим саветовањима.

Тако је на седницама одељења Привредног апелационог суда од 9. и 10. новембра 2010. године дат одговор на питање: „Да ли је за заснивање стварне надлежности привредног суда и по новом Закону о уређењу судова потребно кумулативно испуњење и субјективног (својство странака) и објективног услова (спор произашао из обављања привредне делатности) или је довољно испуњење само субјективног услова, односно да се ради о спору између привредних субјеката?ˮ Према одговору на ово питање, за спорове између привредних субјеката увек је стварно надлежан привредни суд без обзира на предмет спора, као и када се на страни једног од привредних субјеката као супарничар појављује и друго правно лице или физичко лице. Ако је само једна од странака у спору привредни субјекат, а друга је правно лице, стварна надлежност привредног суда постојаће ако је реч о спору насталом у обављању привредне делатности привредног субјекта, а ако су обе странке друга правна лица, а не привредни субјекти, привредни суд неће бити стварно надлежан (одговор је објављен у „Билтену судске праксе привредних судоваˮ бр. 3/10).

У истом „Билтенуˮ објављен је и одговор на питање: „Да ли је привредни суд стварно надлежан у спору по тужби тужиоца правног лица против тужених правних лица ако је тужбени захтев, захтев за утврђење ништавости уговора о купопродаји непокретности?ˮ Суштина одговора на ово питање дата је у смислу да врста спора у конкретном случају није од значаја, већ да ће се надлежност одређивати на исти начин како је то дато и у претходном одговору, а цениће се да ли је предметна непокретност (у вези које се захтева утврђење ништавости уговора о продаји) везана за обављање привредне делатности привредног субјекта као једног од учесника у поступку.

Поводом питања да ли је привредни суд надлежан за поступке у којима је садржина тужбеног захтева поништај решења о отказу уговора о раду датог пре или након отварања поступка ликвидације и стечаја, при чему разлог отказа уговора о раду није само отварање стечаја, дат је одговор чија је суштина била да је привредни суд надлежан увек за овакву врсту спорова, јер му је тачком 4. става 1. члана 25. Закона о уређењу судова стављено у надлежност суђење у свим споровима поводом стечаја и ликвидације.

Овде се мора напоменути да је наведени одговор дат 2011. године, дакле, пре последњих измена и допуна Закона о уређењу судова којима је изричито предвиђено да је привредни суд надлежан да суди у споровима поводом судске и добровољне ликвидације и стечаја, осим за спорове за утврђивање постојања, заснивање и престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја. Наведено значи да након ових измена и допуна привредни судови нису стварно надлежни за суђење о споровима поводом постојања, заснивања и престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја, те ће се ови спорови окончати пред судовима опште надлежности без обзира на чињеницу што је над туженим послодавцем покренут поступак стечаја.

Међутим, сви други спорови (осим горе наведених око заснивања и престанка радног односа) сматрају се споровима поводом стечаја, односно споровима из члана 25. став 1. тачка 4. Закона о уређењу судова, а како је то одговорено на спорно правно питање на седници Одељења привредних спорова Привредног апелационог суда од 23. 10. 2012. године, а који одговор је објављен у „Билтену судске праксе привредних судоваˮ бр. 3/12.

У „Билтену судске праксе привредних судоваˮ бр. 4/11 објављен је и одговор на питање: „Да ли је привредни суд стварно надлежан по тужби физичког лица, поднетој против банке као емитента акција, када се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине на акцијама које је тужилац стекао купопродајом?ˮ Одговор у суштини одређује да је за све овакве врсте спорова увек надлежан привредни суд без обзира на својство странака, дакле, и када је тужилац физичко лице, јер се ради о спору статусне природе између лица које себе сматра акционаром банке и тужене банке, а у вези са утврђивањем има ли наведено лице статус акционара.

Током 2013. године као спорно се поставило питање стварне надлежности привредног суда у споровима по тужбама регионалних привредних комора против њихових чланова по основу наплате чланарине. У вези са овим спорним питањем Привредни апелациони суд је стао на становиште да је привредна комора интересна самостална и пословно-стручна организација привредних друштава, предузетника и других облика организовања који обављају привредну делатност и које повезује заједнички пословни интерес, те да се стога ради о лицу из круга лица одређених у члану 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, услед чега је за решавање ових спорова надлежан привредни суд.

Привредни апелациони суд је поједине ставове по питању стварне надлежности привредних судова исказао и кроз појединачне одлуке донете у поступку одлучивања по жалбама на решења првостепених судова којима су се они оглашавали стварно ненадлежним или пак одбијали истакнуте приговоре стварне ненадлежности. Аутор рада се неће бавити свим донетим одлукама, већ само онима које су прихваћене од стране судске праксе, а потом у виду сентенци из одлука и објављене у „Билтену судске праксе привредних судоваˮ.

Одлуком Привредног апелационог суда Иж. 1935/10 од 24. 6. 2010. године стало се на становиште да привредни суд јесте стварно надлежан за поступање по тужби тужиоца Ортачког адвокатског друштва за исплату извршених адвокатских услуга туженом правном лицу. Основ за овакво одлучивање заснива се на примени меродавних одредаба Закона о адвокатури и Закона о привредним друштвима, па је закључено да је тужилац основан у правној форми привредног друштва, док је и тужени привредни субјект ради чега је за решавање у том поступку, односно поступање стварно надлежан привредни суд. С друге стране, решењем Привредног апелационог суда Пж. 7584/14 од 13. 11. 2014. године одлучено је да привредни суд није стварно надлежан за решавање у спору између адвоката као тужиоца и туженог привредног субјекта, а ради наплате новчаног потраживања за извршене адвокатске услуге, јер адвокат нема својство предузетника, нити привредног субјекта, нити наведени спор проистиче из обављања привредне делатности.

Када се ради о споровима у вези са извршењем уговора који је привредни субјект у обављању своје привредне делатности закључио са Републиком Србијом, као правним лицем, за исто је стварно надлежан привредни суд с обзиром на то да се ради о спору насталом између привредног субјекта у обављању његове делатности и другог правног лица (решење Привредног апелационог суда Пж. 3088/13 од 24. 4. 2013. године). Из истог разлога (дакле, због закључка да се ради о спору насталом у обављању привредне делатности привредног субјекта), одлуком Привредног апелационог суда Пж. 6431/14 од 14. 5. 2015. године одлучено је да спор о накнади за коришћење појаса уз јавни пут, односно комерцијалног објекта који има приступ на јавни пут, у коме је тужилац јавно предузеће, а тужени правно лице које у наведеном објекту обавља привредну делатност, спада у надлежност привредног суда.

У вези са применом Закона о привредним друштвима постоји више одлука у којима је исказано становиште да постоји надлежност привредног суда због примене члана 25. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова. Тако је, на пример, у решењу Привредног апелационог суда Пж. 8758/12 од 18. 10. 2012. године закључено да одлучивање о ништавости уговора закљученог између физичког и правног лица, када је према наводима тужбе разлог ништавости повреда чланова 34. и 35. Закона о привредним друштвима (питање сукоба интереса лица које је закључило уговор са привредним друштвом), постоји надлежност привредног суда. Исти закључак усвојен је и решењем Привредног апелационог суда Пж. 5452/13 од 23. 1. 2014. године у споровима по тужбама за пробијање правне личности без обзира на то што се на страни тужиоца и туженог појављују физичка лица. У конкретном случају радило се о спору против командитора, као члана друштва са ограниченом одговорношћу по тужби другог физичког лица, где надлежност привредног суда произлази из одредбе члана 18. став 1. и став 3. Закона о привредним друштвима, којима је предвиђено да командитор, члан друштва са ограниченом одговорношћу, као и законски заступник тог лица ако је оно пословно неспособно физичко лице, када злоупотреби правила о ограниченој одговорности одговара за обавезе друштва, те стога поверилац тог привредног друштва у описаној ситуацији може поднети тужбу суду надлежном према седишту друштва у одређеним роковима од сазнања за злоупотребу, односно настале злоупотребе. Закључак је био да се у конкретном случају ради о спору у вези са применом Закона о привредним друштвима.

 

[blockquote]

Важно је знати

У правном поретку постоји значајан број судских одлука донетих од стране стварно ненадлежног суда. До тога долази када се тужилац обрати суду који није стварно надлежан за решавање спорног односа, тужени не истакне приговор стварне ненадлежности, а првостепени суд пропусти да се по службеној дужности огласи стварно ненадлежним. То се најчешће дешава у споровима ради утврђења права својине или постојања сметања државине на непокретностима, у којима странке нису привредни субјекти већ друга правна лица. Другостепени суд у жалбеном поступку на стварну надлежност не пази по службеној дужности, па ако се жалбом не указује да је одлуку донео стварно ненадлежан суд, а други жалбени разлози нису основани, одлука ће бити потврђена. Та одлука постаје и формално и материјално правноснажна и производи дејство у правном поретку.

Међутим, иако правно перфектна, та одлука не може представљати стандард по питању стварне надлежности, јер то питање није разматрано. Стога чињеница да је између истих лица у истој врсти спора, привредни суд донео правноснажну одлуку, не може бити правно валидан аргумент за оцену стварне надлежности у неком другом предмету, у коме се то питање постави као спорно. Зато, пре обраћања суду, увек изнова треба читати Закон о уређењу судова и судску праксу Врховног касационог суда и Привредног апелационог суда.

[/blockquote]