Својом ретроактивном применом, Породични закон нуди могућност судовима да брже и ефикасније изврше деобу заједничке имовине супружника, а посебно користећи претпоставку њихових једнаких удела
Судска деоба заједничке имовине супружника, такозване брачне тековине, сматра се врло компликованим и дуготрајним спором који неретко траје и више деценија, а најчешће се решава тако што странке, након вишегодишњег суђења, материјално и психички исцрпљене, пристану на договор. Неретко се спор наставља и након смрти супружника, када њихови правни следбеници преузму поступак.
Раније је ово гледиште, у доброј мери, било тачно, међутим, поставља се питање важи ли оно и данас. Имају ли судови сада прилику да убрзају поступање у овим предметима и „реше се” старих предмета, користећи одредбе Породичног закона Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 18/2005 и 72/2011) који се, сходно одредби чл. 357, ретроактивно примењује и на породичне односе настале до дана почетка његове примене, а будући да се судски поступци започети пре ступања на снагу новог закона окончавају по његовим одредбама (осим ако је до дана почетка његове примене донета првостепена одлука)?
У даљем тексту најпре ће бити приказан законски режим заједничке имовине супружника и деобе ове имовине, након чега следи осврт на карактеристичне примере из судске праксе.
О заједничкој имовини супружника и њеној деоби
Режим заједничке имовине супружника регулисан је Породичним законом (у даљем тексту: ПЗ). По овом пропису имовински односи супружника подлежу двојаком режиму који може бити законски и уговорни, то јест онај у коме супружници, склапањем брачног уговора стављају имовину стечену у заједници живота у браку под другачији режим од законског, тако да се закон примењује само ако није закључен брачни уговор, као и на имовину која није обухваћена овим уговором. То значи да уговорни режим у потпуности може отклонити примену закона (на пример, супружници могу уговорити да имовина стечена радом не представља заједничку, већ посебну имовину).
Нас у овом тексту занима законски режим заједничке имовине супружника, као тип имовине који сачињавају она добра која су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку (чл. 171. ст. 1. ПЗ-а). Из овога произилази да су за стицање у браку у смислу заједничке имовине неопходна два елемента:
1) да је имовина стечена радом, и
2) да је стечена у току трајања заједнице живота супружника.
Овим се одступило од раније одредбе да се заједничком имовином сматра она која је стечена у браку, без обзира на постојање заједнице живота. Увођење појма заједнице живота може се сматрати добрим решењем јер потпуније изједначава брачну и ванбрачну заједницу кроз појам заједничког живота као оквира у коме се стиче заједничка имовина.
Овом имовином супружници располажу заједнички и споразумно, те супружник не може располагати својим уделом у овој имовини ни пословима inter vivos, нити mortis causa, а уколико је по престанку заједнице живота у браку дошло до увећања вредности ове имовине, сваки од супружника има право на потраживање у новцу, односно право на удео у увећаној вредности сразмерно свом доприносу.
Одредбе члана 176. ПЗ-а уводе претпоставке по којима се сматра да су супружници извршили деобу заједничке имовине ако су у јавни регистар права на непокретностима уписана оба супружника са опредељеним сувласничким уделима, те да је упис извршен на име оба супружника и када је у јавну књигу уписан само један од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретностима одлучивао суд. Ове би се одредбе могле односити и на упис појединих других имовинских права у јавне књиге, на пример, регистре права интелектуалне својине.
Деобом заједничке имовине, у смислу ПЗ-а и Закона о основама својинскоправних односа, сматра се уврђивање сувласничког, односно суповерилачког удела сваког од супружника у заједничкој имовини. Она се може вршити за време и по престанку трајања брака, а њоме престаје режим заједничке имовине и успоставља се, кроз сувласничке уделе, режим посебне имовине. Овим се не искључује могућност да имовина стечена након деобе опет потпадне под режим заједничке имовине супружника. Право да се тражи деоба не застарева. Судска деоба може бити споразумна, када супружници закључују споразум о деоби који може бити саставни део споразумног предлога за развод брака, о чему ће касније бити још речи.
Одредбе ПЗ-а о судској деоби, садржане у члану 180. овог закона, од великог су значаја за суд будући да уводе претпоставку да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. У питању је оборива претпоставка, па супружник који тврди да је његов удео у заједничкој имовини већи мора то и да докаже, те на њему лежи терет доказивања овакве тврдње. Иначе, већи удео супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци и имовини, те од других околности које су релевантне за одржавање или увећање заједничке имовине. Овај већи удео се утврђује у истој сразмери на свим правима и обавезама, а изузетно, већи удео супружника у стицању појединачног права може се утврдити само ако је то право економски самостално у односу на остала права из заједничке имовине, а супружник је у његовом стицању учествовао и приходима из своје посебне имовине.
Право да захтевају деобу имају супружници, наследници умрлог супружника и повериоци супружника чија посебна имовина није била довољна за намирење њихових потраживања.
Будући да се под имовином подразумевају како права, тако и обавезе, овде треба истаћи да за обавезе преузете ради подмирења потреба заједничког живота у браку, као и за обавезе које по закону терете оба супружника, супружници одговарају солидарно својом посебном и заједничком имовином, док за остале обавезе одговара супружник који их је преузео, својом посебном имовином и уделом у заједничкој имовини (чл. 182–185. ПЗ-а).
Судска пракса
Бројне су судске одлуке које се односе на примену напред наведених законских одредаба о деоби заједничке имовине, те се може слободно рећи, а поготово када је реч о деоби брачне тековине на становима из откупа, да постоји прилична неуједначеност судске праксе.
Осим тога, видљиво је да су судови спремно прихватили примену одредбе о претпостављеним уделима супружника у заједничкој имовини, у предметима у којима супружници нису доказали да је њихов удео у стицању већи од половине.
Претпоставка о једнаком уделу супружника у заједничкој имовини
Одлука чији ће део бити цитиран заснована је на примени одредбе члана 180. ст. 2. ПЗ-а о претпостављеним уделима супружника у заједничкој имовини и правилима о терету доказивања који пада на супружника који тврди да је његов удео већи од једне половине:
„Како се у конкретном случају ради о тужби ради утврђења удела парничних странака у заједничкој имовини, односно непокретности ближе описаној у ставу првом изреке првостепене пресуде, то је правилно првостепени суд утврдио све чињенице на основу којих се може извести закључак да је предметна непокретност имовина коју су парничне странке стекле у току трајања брака и да иста представља њихову заједничку имовину, те имајући у виду утврђено чињенично стање правилно закључио да су удели парничних странака у заједничкој имовини једнаки; а пошто овај суд као другостепени у свему прихвата као довољне и јасне све разлоге које је за своју одлуку дао првостепени суд, то налази да је правилна одлука првостепеног суда којом је утврђено да је тужилац сувласник са 5/10 односно 1/2 на предметној непокретности и правилно је одлука о томе заснована на одредби из члана180. Породичног закона РС.
Наиме, неосновани су жалбени наводи тужиоца да је његов удео већи у стицању предметне непокретости, јер првостепени суд није имао у виду његова примања, као и од којих је средстава предметна непокретност купљена, указујући да је у поступку пред надлежним органом Француске утврђено да је проневерио новац да би купио предметну непокретност. Наводи су неосновани, јер тужилац нити је пружио, нити предложио доказе на основу којих би се могао извести закључак да је његов удео у стицању предметне непокретности већи, јер тужилац није доставио доказ о својим приходима, као ни доказ да је предметна непокретност купљена од његове посебне имовине. Околност да је против тужиоца вођен поступак пред надлежним органом стране државе, јер је као фактички руководилац фирме пропустио да за пословну 1981. и 1982. годину сачини попис инвентара, изради годишњи биланс извештај о раду, те да је добрâ фирме користио у личне сврхе, не представља доказ на основу кога би се могао извести закључак да је његов удео у стицању предметне непокретности већи с обзиром на то да тужилац није доказао ову своју тврдњу, односно није доказао да је износ за који је осуђен за утају пореза исплаћен продавцима на име купопродајне цене предметне непокретности, како је то правилно ценио првостепени суд.
Неосновани су и жалбени наводи тужене да је предметна непокретност њена посебна имовина коју је стекла улагањем личних средстава стечених својим сопственим радом, а у прилог ових жалбених навода доставила доказе, указујући да није била у могућности да наведене доказе достави раније. Наводи су неосновани, јер ни тужена, као ни тужилац током поступка, нити је пружила, нити предложила доказе на околност да се ради о њеној посебној имовини, односно да је њен удео већи у стицању предметне непокретности, а околност да је у вези својих тврдњи доставила доказе уз жалбу су без утицаја на другачију одлуку, с обзиром на то да је тужена (имајући у виду да је тужба поднета, односно примљена у суд 24. 3.1987. године) те доказе могла и раније да достави првостепеном суду због чега их Апелациони суд није имао у виду. Ово посебно када се има у виду члан 359. ст. 1. ЗПП-а из ког члана произилази да се у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе, а тужена није учинила вероватним да доказе о приходима и посебној имовини није могла доставити раније.”
Пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 1278/87 од 2. 6. 2009. године и пресуда Апелационог суда у Београду Гж.бр. 2398/10 од 5. 3. 2010. године
Удели супружника на бесправно подигнутом објекту
Одлука која следи, веома је интересантна, будући да из ње произилази да суд сматра да нелегализован и неукњижен грађевински објекат представља ствар на којој супружници могу стећи заједничку својину. Овакав став је веома користан са становишта судске праксе и свакодневног живота, те заштите права супружника у подели заједничке имовине.
„Тужиља и тужени су закључили брак 1990. године који је разведен пресудом суда 2003. године. Фактичка брачна заједница престала је 2001. године. Тужени је 2000. године закључио уговор о продаји покретне ствари, монтажног објекта. Продавац је пренео на туженог као купца уговором сва права и обавезе на основу решења Одељења за грађевинске и комуналне послове општинске управе Нови Београд и решења Извршног одбора СО Нови Београд. На лицу места није био постављен нити накнадно подигнут монтажни објекат, већ је озидан послови простор. За куповину објекта и зидање истог коришћена је уштеђевина тужиље и туженог. Одлучујући о тужбеном захтеву тужиље да је по основу стицања у браку са туженим стекла право на 1/3 идеалног дела објекта са правом коришћења катастарске парцеле, првостепени суд је одбио тужбени захтев. Међутим, другостепени суд је оценио да је побијана пресуда заснована на погрешној примени материјалног права, наиме чланом 171. Породичног закона прописано је да само она имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Погрешно је првостепени суд закључио да се у конкретном случају ради о монтажном објекту на коме се не могу установљавати нови сувласнички односи, јер је на лицу места изграђен објекат од чврстог материјала површине 37 м2, без грађевинске дозволе – противно грађевинским прописима који су императивно одредили услове градње и техничког пријема, а утврђивање сувласничког ванкњижног удела сваког супружника у заједничкој имовини може се вршити у свако доба тако да сваки супружник може да буде ванкњижни власник – сувласник таквог објекта који правно представља грађевински материјал све док се уз комплетну документацију не легализује као изграђени грађевински објекат који се може идентификовати и укњижити у јавним књигама.”
Пресуда Апелационог суда у Београду Гж.бр. 1543/10 од 7. 2. 2010. године
Судска деоба заједничке својине на становима из откупа
Стиче се утисак да око деобе заједничке својине супружника на становима из откупа судска пракса није још увек заузела коначан и уједначен став о чему говоре следеће две одлуке.
Прва је новијег датума и заснована је на законским одредбама о имовини стеченој радом у току трајања заједнице живота у браку и претпоставци о једнаким уделима супружника:
„Према утврђеном чињеничном стању предмет тужбеног захтева је између осталог и утврђење права сусвојине на стану из откупа по основу брачне тековине. Суд је утврдио идеалне уделе парничних странака у сувласничкој заједници.
Погрешно је првостепени суд пошао од правне норме створене праксом судова (у истим и сличним случајевима) да брачни другови на откупљеним друштвеним становима (под бенефицираним условима) стичу једнаке сувласничке уделе. Наведено правило важи само под претпоставком да је стан добио један брачни друг за решавање своје стамбене потребе и стамбене потребе другог брачног друга. Приликом утврђивања откупне цене стана у обрачун исте се узима и радни стаж оба супружника. У тој ситуацији се сматра да су оба супружника заједнички допринела стицању стана. Према томе, није искључена могућност да је тужена само за њене потребе добила стан и да је откупна цена стана умањена само за њен радни стаж, о чему је на туженој терет обарања законске претпоставке о једнаким уделима супружника на стану, односно терет доказивања о већем уделу од 1/2 стицањем по основу брачне тековине.”
Пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 5093/04 од 26. 3. 2008. године и решење Апелационог суда у Београду Гж.бр. 1343/10 од 16. 7. 2010. године
Насупрот овој одлуци стоји ранија одлука Врховног суда Србије, која се може сматрати дискутабилном из неколико разлога, а у чијем се образложењу између осталог наводи:
„У поступку пред првостепеним судом је утврђено да су парничне странке биле у браку од 1984. године до 2003. године када је њихов брак разведен. У браку нису имали деце. Мајка туженог је била носилац станарског права на стану површине 102 м2 који је 1988. године заменила за два једнака стана. Тужени је на основу уговора о коришћењу стана закљученог 1988. године постао носилац станарског права на једном од тих станова од 55 м2 који је откупио 1992. године. Међу странкама није спорно да је тужилац од сестре тужене примио динарску противвредност од 490 ДЕМ за откуп спорног стана и да је цео износ по том основу уплаћен.
Супротно становишту нижестепених судова стан који је откупљен у току брака од стране брачног друга који је уговорни носилац станарског права, улази у режим заједничке имовине брачних другова, без обзира на који је начин станарско право стечено. Дакле, без обзира на чињеницу што је тужени у току трајања брака са тужиљом постао уговорни носилац станарског права на спорном стану по основу уговора о замени станова, тужиља је, као његов брачни друг имала исти статус, односно статус суносиоца станарског права на овом стану у смислу члана 16. ст. 2. тада важећег Закона о стамбеним односима („Службени гласник СР Србије”, број 9/85,18/85 и 11/88). Брачни другови су равноправни носиоци станарског права на стану који користе у заједничком домаћинству без обзира на то коме је од њих дат стан на коришћење, односно, ко је закључио уговор о коришћењу стана.
Сагласно изнетом, тужиљи припада тражено стварно право сувласништва на предметном стану стеченом откупом за време трајања њене брачне заједнице са туженим, од заједничких новчаних средстава, у смислу члана 321. ст. 2. у вези ст. 1. тада важећег Закона о браку и породичним односима („Службени гласник СР Србије”, бр. 22/80) и то са једном половином идеалних делова с обзиром на то да је реч о откупу стана у смислу члана 16. ст. 1. Закона о становању, по бенефицираним, нетржишним условима резервисаним за носиоце станарског права, који оправдавају једнак удео брачних другова у тако стеченој имовини”.
Пресуда Другог општинског суда у Београду П.бр. 7650/06 од 15. 12. 2007. године, пресуда Окружног суда у Београду Гж.бр. 1310/08 од 23. 4. 2008. године и пресуда Врховног суда Србије Рев.бр. 2183/08 од 5. 11. 2008. године
Ова одлука је упитна пре свега због тога што је суд заснива, између осталог, на одредбама Закона о браку и породичним односима РС, који је доношењем ПЗ-а престао да се примењује. Осим тога, предметна непокретност јесте стечена у току трајања заједнице живота странака, али није стечена радом, већ тако што је мајка туженог на њега пренела станарско право по замени једног већег за два мања стана, па се никако не може говорити да је стан добијен и за потребе тужиље. Такође, приликом утврђивања откупне цене стана није узет у обзир стамбени допринос нити једног супружника, што опет води до закључка да ова имовина није стечена радом, те да се не може сматрати да представља заједничку имовину странака, већ пре да се ради о посебној имовини туженог.
Закључак
Из досадашње судске праксе намеће се закључак да спорови за деобу заједничке имовине супружника могу бити веома сложени и дуготрајни. Мора ли то заиста бити тако показаће поступање судова у овим предметима у наредном периоду.
Породични закон, својом ретроактивном применом, свакако нуди могућност судовима да брже и ефикасније изврше деобу заједничке имовине супружника, а посебно користећи претпоставку њихових једнаких удела.
У сваком случају, питање заједничке својине супружника на стану стеченом откупом у току трајања животне заједнице остаје и даље отворено и мора се решавати у сваком појединачном случају, руководећи се дужином трајања заједнице, радом који су супружници уложили у заједницу, начином на који је стечено станарско право на стану који је касније откупљен, и нарочито – начелом правичности.
Осим тога, морало би се тежити уједначењу судске праксе у погледу могућности примене режима заједничке својине супружника на привредне субјекте као посебних правних лица.
[signoff]
Заједничка имовина стиче се и игром на срећу у току трајања заједнице живота у браку, осим ако супружник који је овај добитак остварио не докаже да је у игру уложио посебну имовину (чл. 172. ПЗ-а), као и коришћењем права интелектуалне својине у току трајања заједнице живота у браку (чл. 173. ПЗ-а).
[/signoff]
[signoff]
„Привилеговане ствари”
Овим режимом обухваћене су:
1) ствари за личну употребу супружника,
2) ствари намењене детету,
3) за вршење заната или занимања, и
4) предмети домаћинства.
За прве важи правило да припадају у искључиву својину супружника за чију личну употребу служе, без урачунавања у његов сувласнички удео, осим ако је њихова вредност несразмерно велика у односу на вредност заједничке имовине, када се урачунавају у сувласнички удео супружника коме припадају.
За друге, да припадају у искључиву својину супружнику који врши родитељско право, док над њима имају право заједничке својине ако родитељско право врше заједнички.
Треће, припадају супружику који се бави занатом или занимањем уз урачунавање у његов сувласнички удео.
Четврта категорија ствари припада у искључиву својину супружнику који их је имао у државини дуже од три године након престанка заједнице живота и урачунавају се у његов удео.
[/signoff]
[signoff]
Нека спорна питања
Као и увек, нека питања која се тичу заједничке имовине супружника и њене деобе остају нерешена или се јавља више паралелних схватања у судској пракси. Овде ћемо укратко изложити само нека од њих.
Прво је питање зашто законодавац обавезу супружника да уз споразумни предлог за развод брака приложе и споразум о подели заједничке имовине из члана 40. ПЗ-а није санкционисао, већ је оставио на вољу странкама да споразумну деобу изврше или не изврше. Тиме се стварају непотребни трошкови за странке и суд, те се нарушава начело економичности.
Закон не даје могућност суду да у поступку за споразумни развод брака утврђује постојање заједничке имовине странака уколико оне изјаве да је не поседују. Тако се у пракси често дешава да се странке споразумно разведу, изјављујући да заједничке имовине стечене у браку немају, а да недуго затим пред истим судом покрену спор за деобу брачне тековине. Да ли би суд у таквим ситуацијама могао да сматра да се ради о пресуђеној ствари, што би водило одбацивању тужбе за поделу тековине, или би се требало одлучити за једну блажу варијанту, по којој би суд у склопу осталих доказа ценио и ове изјаве супружника дате у поступку за споразумни развод. Аутор сматра да је правичније и целисходније одлучити се за друго могуће решење да се странкама не би нанела штета, имајући у виду могућност сваког супружника да поново поднесу тужбу за поделу новопронађене заједничке имовине, а то право не би смело бити ускраћено ни странкама које су се споразумно развеле.
Следеће питање односи се на могућност утврђивања и деобе имовине привредних субјеката који су основани средствима физичких лица по правилима о заједничкој имовини супружника и њеној деоби. Ово је веома сложена проблематика која се тиче могућности стицања удела супружника на привредним субјектима, са којима иду и права управљања и располагања, те стицања добити. Судска пракса и стручна јавност су по овом питању подељене. Ипак, чини се да преовладава становиште да оснивачка права не могу бити предмет заједничке имовине супружника, па самим тим ни њене деобе.
Најзад , поставља се и питање да ли се на имовини приватних предузетника може тражити подела заједничке имовине супружника, а чини се да је одговор на ово питање потврдан. Оправдање за овакав став налази се у чињеници да оснивач за обавезе радње одговара свом својом имовином, те да она нема статус посебог правног субјекта, а често је производ заједничких улагања супружника, како материјалним средствима, тако и радом.
[/signoff]
[signoff]
Кад бројеви „проговоре”
У Првом основном суду у Београду најстарији поступак за деобу брачне тековине започет је подношењем тужбе дана 16. маја. 1979. године, што значи да је предмет стар преко 34 године и још увек није окончан ни у првом степену.
Упоредним прегледом три просечна већа парничног одељења истог суда утврђено је да, у новопримљеним предметима, у току априла и маја ове године, брачне тековине чине 3% ових предмета. У истом периоду решено је 10% ових предмета у односу на укупан број мериторних одлука.
Најзад, упоредним прегледом ова три већа утврђено је да међу предметима старијим од 10 година, поделе брачне тековине чине 4,06% укупног броја предмета.
[/signoff]