У наставку дајемо примере нове судске праксе привредних судова у извршном поступку.
СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА
Привредни суд није надлежан за одређивање извршења на основу веродостојне исправе када се предлог за извршење односи на предузетничку радњу која је брисана из регистра предузетника пре подношења предлога за извршење.
Из образложења:
Привредни суд је провером података објављених на интернет страници Агенције за привредне регистре, утврдио да је извршни дужник брисан из регистра предузетника. С обзиром на то да у време подношења предлога за извршење и одлучивања о истом, извршни дужник није имао својство предузетника, првостепени суд се огласио стварно ненадлежним за поступање јер привредни суд није надлежан за одређивање извршења по предлогу извршног повериоца, већ је за одређивање и спровођење извршења према физичком лицу које у време подношења предлога за извршење и у време одлучивања нема својство предузетника, надлежан основни суд и то у конкретном случају Основни суд у Великој Плани – судска јединица у Смедеревској Паланци, све сагласно одредби члана 3. став 3. и члану 6. и 7. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) и члану 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Сл. гласник РС”, бр.101/13), а у вези са чланом 25. став 2. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 и 106/15).
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)
АТРАКЦИЈА НАДЛЕЖНОСТИ
Не постоји атракција надлежности привредног суда када је поступак извршења покренут од стране извршног повериоца у стечају у односу на физичко лице, пошто атракција надлежности подразумева постојање спора.
Из образложења:
Одредбом члана 58. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11 и 55/14) прописано је да за суђење у споровима који настају у току и поводом судског или административног извршног поступка, односно у току и поводом стечајног поступка, искључиво је месно надлежан суд који спроводи извршни односно стечајни поступак, односно суд на чијем подручју се налази суд који спроводи извршни поступак, односно суд на чијем се подручју спроводи административно извршење.
У конкретном случају се не ради о одлучивању у оквиру спора, већ о одлучивању по предлогу за извршење, што је поступак строго формалне природе. Начело формалног легалитета, прокламовано у члану 5. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, број 106/15), подразумева да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани извршном и веродостојном исправом. Суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе. Наведено би даље значило да чињеница отварања поступка стечаја над једним привредним друштвом, када су у питању извршни поступци не подразумева, као код парничног поступка, да се сви поступци који су у току прекидају и уступају месно надлежном суду који спроводи стечајни поступак. Ово из разлога што не постоји атракција надлежности привредног суда када је поступак извршења покренут од стране извршног повериоца у стечају у односу на физичко лице, пошто атракција надлежности подразумева постојање спора.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)
ВЕЗАНОСТ СУДА ИЗВРШНОМ И ВЕРОДОСТОЈНОМ ИСПРАВОМ
Суд и јавни извршитељ су везани извршном и веродостојном исправом при одлучивању о предлогу за извршење.
Из образложења:
Одредбом члана 5. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) прописано је да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани извршном и веродостојном исправом. Суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе.
У конкретној правној ствари, као извршна исправа достављен је Извод из регистра заложног права на покретним стварима и правима, а у вези са уписаним заложним правом на покретним стварима и правима у надлежном Регистру по Зл. 1156…/2014. У рубрици Подаци о потраживању које је обезбеђено заложним правом уписан је основани износ обезбеђеног потраживања од 30.000,00 евра и максимални износ обезбеђеног потраживања од 30.000,00 евра, а за дан доспелости потраживања наведен је датум 30. 6. 2015. године.
Предлог за извршење и решење о извршењу нису у сагласности са достављеном извршном исправом. Извршни поверилац потражује износ од 4.309.181,85 динара, а у самом предлогу предочава суду да је противвредност 30.000,00 евра на дан 4. 11. 2016. године била 3.690.192,00 динара, док извршни дужник правилност обрачуна не спори.
Суд је дужан да јавну исправу прихвати управо онако како је сачињена од стране надлежног органа ако садржи све податке подобне за одређивање извршења, јер је одредбом члана 5. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе.
Из изнетих разлога је Привредни апелациони суд као другостепени суд, потврдио побијано решење у делу у коме је донето у складу са начелом формалног легалитета, а све ради принудне наплате износа од 3.690.192,00 динара као противвредности износа од 30.000,00 евра, на колико гласи извршна исправа.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ив. 173/16 од 14. 11. 2016, делимично потврђено – делимично преиначено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 122/17 од 2. 2. 2017)
ДОКАЗ ДА ЈЕ ДУЖНИК ОБАВЕШТЕН О ОБАВЕЗИ
Уз предлог за извршење на основу веродостојне исправе, извршни поверилац је дужан да достави отпремницу или други писмени доказ о томе да је извршни дужник обавештен о својој обавези.
Из образложења:
Привредни апелациони суд као другостепени суд, у својој одлуци којом је одлучио по жалби изјављеној на решење првостепеног суда, наводи да је правилно примењена одредба члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), па је правилно одлучено када је предлог извршног повериоца одбачен. Према одредби члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу, решење о извршењу на основу веродостојне исправе доноси се ради намирења новчаног потраживања, а у ставу 2. овог члана побројане су веродостојне исправе. Под тачком 3 је, између осталих, наведен и рачун домаћег или страног лица са отпремницом или другим писменим доказом да је извршни дужник обавештен о његовој обавези.
У конкретној правној ствари извршни поверилац је поднео предлог за извршење на основу веродостојне исправе – два рачуна којим је фактурисана накнада за извршени превоз, те је јасно да није могао доставити отпремницу као доказ да је услуга извршена, али је сагласно цитираној законској норми био дужан да достави доказ да је извршни дужник обавештен о обавези. Извршни поверилац прилаже уз предлог за извршење опомену која датира од 16. 11. 2016. године и доставља потврду пријема неодређене пошиљке од истог дана. Предлог подноси суду дана 17. 11. 2016. године. На основу напред наведеног правилан је закључак првостепеног суда да у време подношења предлога за извршење није доставио доказ да је дужник обавештен о обавези, што значи да нису постојали формални услови да се по предлогу за извршење поступа.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Иив. 369/16 од 9. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 17/17 од 19. 1. 2017)
ДОСПЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ИЗ ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ
Део решења у коме је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање, може да се побија само ако потраживање из веродостојне исправе није настало или није доспело, као и из других разлога законом прописаних.
Из образложења:
У конкретном случају извршни дужник побија предметно решење о извршењу зато што потраживање из веродостојне исправе није доспело у смислу одредбе члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15). У изјављеном приговору извршни дужник наводи да је извршни поверилац испоручио извршном дужнику семенски сунцокрет са закашњењем, да су услед тога обављени пословни преговори представника извршног повериоца и извршног дужника и да је постигнут договор да се рок за намирење обавезе извршног повериоца помери са уговореног датума – 30. 9. 2015. године – до краја 2016. године, при чему је предложио саслушање сведока у вези са тим.
Становиште првостепеног суда да се доспелост односно недоспелост предметног потраживања не може доказивати постојањем усменог договора и саслушањем сведока, Привредни апелациони суд као другостепени суд не прихвата јер усмени уговор у свему обавезује као писмени уколико је постигнута сагласност воља и при постојању других битних елемената тог уговора, у смислу одредбе члана 67. став 1. Закона о облигационим односима. Чињеница доспелости предметног потраживања мора се утврдити као неспорна јер од исте зависи право извршног повериоца како на наплату главног дуга, тако и на наплату споредних потраживања.
Доспелост потраживања у виду главног дуга од значаја је како за одређивање извршења у том делу, тако и за сва споредна потраживања повериоца по том основу у виду законске затезне камате, накнаде за кашњење у износу од 20.000,00 динара и трошкова поступка извршења.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 108/16 од 17. 11. 2016, преиначено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 718/16 од 16. 1. 2017)
СРЕДСТВО И ПРЕДМЕТ ИЗВРШЕЊА
Ако намирење није могуће из средстава и предмета извршења који су већ одређени, јавни извршитељ може закључком, на предлог извршног повериоца, променити средство и предмет извршења или одредити да се извршење настави и другим средствима и предметима поред већ одређених.
Из образложења:
Према одредби члана 58. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), ако намирење није могуће из средстава и предмета извршења који су већ одређени, јавни извршитељ може закључком, на предлог извршног повериоца, променити средство и предмет извршења или одредити да се извршење настави и другим средствима и предметима поред већ одређених.
Правилно је веће првостепеног суда закључило да лице које је предлогом за извршење на основу веродостојне исправе одређено као извршни дужник, не може предлагати у приговору којим побија решење о извршењу, а који је донет по наведеном предлогу да се поступак принудног извршења спроведе према другом лицу, односно према дужнику извршног дужника.
На правилност побијаног решења немају значаја наводи извршног дужника да су рачуни који подлежу блокади већ блокирани непрекидно од 1. 4. 2013. године, а да се на другим рачунима налазе средства које не подлежу принудној наплати, с обзиром на то да је индиректни корисник буџетских средстава. Према одредби члана 299. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, поступак и начин на који се спроводи извршење одређен је прописима којима се уређује платни промет, а одредбама члана 47. и члана 48. Закона о платном промету прописан је начин и поступак принудног извршења и у случајевима када је рачун дужника у блокади и када се на њему налазе средства која су по закону изузета од принудне наплате.
Привредни апелациони суд констатује да жалба извршног дужника није основана, при чему другостепени суд налази да нема неправилности побијаног решења на које пази по службеној дужности, у смислу члана 87. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, те је на основу одредбе члана 79. у вези са чланом 85. истог закона жалба извршног дужника одбијена.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв.(Ив) 94/16 од 25. 10. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 635/16 од 1. 12. 2016)
ПРИГОВОР ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА
Решење које је донето о приговору извршног дужника не може се побијати жалбом.
Из образложења:
Решењем већа првостепеног суда одбијен је приговор извршног дужника и потврђено решење о извршењу јавног извршитеља, И.Ивк. 577/16 од 28. 10. 2016. године. Против наведеног решења извршни дужник је изјавио благовремену жалбу из свих законских разлога. Ценећи дозвољеност изјављене жалбе, Привредни апелациони суд налази да изјављена жалба није дозвољена.
У конкретном случају по предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, а ради остваривања новчаног потраживања на основу извршених комуналних и сличних услуга, јавни извршитељ је донео решење о извршењу против кога је извршни дужник изјавио приговор, о ком је веће првостепеног суда одлучило побијаним решењем тако што је приговор извршног дужника одбило. То значи да се на овај поступак примењују одредбе посебне главе Закона о извршењу и обезбеђењу, које регулишу намирење новчаних потраживања насталих из комуналних и сродних делатности.
Против решења о извршењу јавног извршитеља, донетог ради намирења новчаног потраживања насталог из комуналних и сродних делатности, извршни дужник може поднети приговор и то суду који би одлучивао о предлогу за извршење, да је за то надлежан суд, према одредби члана 398. став 2. и 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15). Решење које је донето по приговору не може се побијати жалбом према ставу 4. цитираног члана.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ивк) 60/16 од 9. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 748/16 од 12. 1. 2017. године)
ПОСТУПАЊЕ СУДИЈЕ ПОЈЕДИНЦА ПО ПРИГОВОРУ
Ако извршни дужник побија решење зато што обавеза из веродостојне исправе није настала, судија појединац наредног радног дана од пријема приговора доставља приговор извршном повериоцу који може у року од пет дана одговорити на приговор.
Из образложења:
Одредбом члана 90. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15) прописано је да ако извршни дужник побија решење зато што обавеза из веродостојне исправе није настала, судија појединац наредног радног дана од пријема приговора доставља приговор извршном повериоцу који може у року од пет дана одговорити на приговор.
Имајући у виду да је дужност достављања приговора извршног дужника извршном повериоцу предвиђена за случај када извршни дужник у приговору тврди да обавеза није настала и како то није разлог побијања у конкретном случају, жалбени наводи извршног повериоца да му приговор извршног дужника није достављен на изјашњење, нису од утицаја на правилност побијаног решења.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 118/16 од 29. 11. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж.715/16 од 11. 1. 2017)
НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ ИЗВРШЕЊА
Привредни суд је надлежан за одређивање извршења на основу веродостојних исправа када се предлози за извршење односе на домаћа и страна привредна друштва, предузећа, задруге и предузетнике и њихове асоцијације.
Из образложења:
Привредни апелациони суд, одлучујући о изјављеној жалби извршног повериоца против решења првостепеног суда којим се огласио стварно ненадлежним за поступање у тој извршној ствари, наводи да је правилно првостепени суд ценио да је привредни суд надлежан за одређивање извршења на основу веродостојних исправа када се предлози за извршење односе на лица из тачке 1. став 1. члана 25. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 и 106/15). У члану 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова одређена је надлежност привредног суда за суђење у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти). Такође, чланом 22. став 2. истог закона прописано је, између осталог, да основи суд води извршне и ванпарничне поступке за које није надлежан неки други суд.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, И.Ив. 446/16 од 27. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 19/17 од 12. 1. 2017)
ОДЛУКА ВЕЋА ПО ПРИГОВОРУ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА
Поступајући по приговору извршног дужника, веће доноси решење којим исти одбија или усваја у зависности од тога ко је своје тврдње учинио вероватнијим и у зависности од оцене разлога наведених у приговору и разлога о којима пази по службеној дужности.
Из образложења:
Против решење о извршењу на основу веродостојне исправе извршни дужник је изјавио приговор, оспоравајући у целости решење о извршењу и потраживање извршног повериоца, истичући приговор застарелости повериочевог потраживања.
Веће првостепеног суда је најпре ценило благовременост и дозвољеност истакнутог приговора извршног дужника, те је полазећи од одредбе члана 89. Закона о извршењу и обезбеђењу, закључило да је извршни дужник наводима из приговора учинио вероватнијим постојање околности из којих се може побијати решење о извршењу, те је примењујући одредбу члана 92. Закона о извршењу и обезбеђењу, донело одлуку којом је усвојен приговор извршног дужника и стављено је ван снаге решење о извршењу.
Одредбом члана 92. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС“, бр. 106/2015) прописано је да поступајући по приговору, веће доноси решење којим исти одбија или усваја у зависности од тога ко је своје тврдње учинио вероватнијим и у зависности од оцене разлога наведених у приговору и разлога о којима пази по службеној дужности.
Привредни апелациони суд констатује да је веће првостепеног суда, управо оценом таквих разлога, правилно закључило да је извршни дужник своје тврдње о застарелости потраживања које је проистекло из приложених веродостојних исправа учинио вероватнијим, па је с обзиром на то и донело побијану одлуку, док извршни поверилац неосновано жалбом побија правилност првостепеног решења.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ипв (Ив) 118/16 од 29. 11. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 715/16 од 11. 1. 2017)
ОБУСТАВА ПОСТУПКА ИЗВРШЕЊА
Суд је имао законског основа за обуставу поступка извршења уколико се извршни поверилац у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године није изјаснио о томе да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ.
Из образложења:
Привредни суд у Пожаревцу је донео решење којим је обуставио поступак извршења и укинуо све спроведене извршне радње, а на које је извршни поверилац благовремено уложио жалбу из свих законских разлога.
С обзиром на то да је извршни поступак још у току, извршни поверилац је на основу одредбе члана 547. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15), у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године био дужан да се изјасни да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ. У конкретном случају се извршни поверилац није изјаснио, па је применом одредбе члана 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, првостепени суд правилно обуставио поступак и укинуо спроведене извршне радње.
Такође су неосновани жалбени наводи да је суд био дужан да позове извршног повериоца да се изјасни да ли тражи да извршење надаље спроведе суд или јавни извршитељ, с обзиром на то да је сходно члану 547. Закона о извршењу и обезбеђењу, обавеза извршног повериоца била да се о томе изјасни у прописаном року, без посебног налога суда.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ив. 159/12 од 22. 12. 2016, потврђено решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 74/17 од 25. 1. 2017)