Од тренутка ступања на снагу одредаба чл. 359. и 234. Кривичног законика, појавиле су се недоумице, па и различити ставови судова у вези с новоутврђеним кривичним делом, а све поводом примене члана 37. ст. 2. Законика о кривичном поступку чија се суштина своди на питање шта се сматра отварањем главног претреса. Кроз случајеве изложене у овом тексту – отклањамо те дилеме
Реализација кривичног поступка пред надлежним судом подразумева правилну примену одредаба чл. 23–39. Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/07, 20/09 и 72/09, у даљем тексту: ЗКП) које се односе на надлежност судова. Наравно, питање надлежности судова регулисано је посебним законом, а то је Закон о уређењу судова („Сл. гласник РС”, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 101/11 и 101/13) и то у домену шта је у надлежности основних судова, а шта у надлежности виших судова.
Према поменутом закону Основни суд је надлежан да у првом степену суди за кривична дела за које је предвиђена казна затвора до десет година, а Виши суд је надлежан за кривична дела за које је предвиђена казна затвора преко десет година.
У члану 37. ст. 1. старог ЗКП-а предвиђено је да је суд дужан да пази на своју стварну и месну надлежност и чим примети да није надлежан, огласиће се ненадлежним и по правноснажности решења упутиће предмет надлежном суду. То даље значи да је суд у конкретном предмету, а по примени члана 37. ст. 1. ЗКП-а, дужан да уради решење против којег странке имају право жалбе.
Уколико сматра да није надлежан, суд коме се предмет доставља у рад може да покрене поступак за решавање сукоба надлежности. Поменути суд тада не доноси посебно решење којим се сматра ненадлежним, већ покреће поступак решавања сукоба надлежности, а о томе одлучује заједнички непосредно виши суд.
На овом месту важно је указати, а што је и основ овог текста, на садржину члана 37. ст. 2. старог ЗКП-а који наводи да „ако после отварања главног претреса, суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду, него ће сâм спровести поступак и донети одлуку”.
У случајевима који су обрађени у овом чланку, оптужнице су поднете због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. за које је предвиђена казна затвора од две до дванаест година, што значи да су оптужнице поднете Вишем суду.
Доношењем Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 121/12, у даљем тексту: КЗ), одредбе чл. 359. и 234. КЗ-а ступиле су на снагу 15. априла 2013. године.
То даље значи да члан 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а (из даље приказаних случајева) више не постоји када је у питању одговорно лице (од 15. априла 2013), већ се има применити одредба члана 234. КЗ-а, а она се односи на кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица, конкретно став 3. поменутог члана у вези са ст. 1. КЗ-а, а за које је предвиђена казна затвора од две до десет година, што даље значи да је за то кривично дело надлежан основни суд.
Управо са 15. априлом 2013. године, појавиле су се недоумице, па и различити ставови судова, и то Вишег суда у Чачку и Апелационог суда у Крагујевцу, као другостепеног суда, у вези с новоутврђеним кривичним делом, а све поводом примене члана 37. ст. 2. ЗКП-а чија се суштина своди на питање шта се сматра отварањем главног претреса.
У овом чланку обрађене су две правне ситуације. Прва, која обухвата случајеве један и два којима је утврђена надлежност Основног суда у Чачку за поступање у предметима који се воде због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а (у тим предметима оптужнице су поднете Вишем суду у Чачку због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а). Друга ситуација, која обухвата случајеве три и четири, односи се на утврђену надлежност Вишег суда у Чачку поводом истих кривичних дела.
ПРВА СИТУАЦИЈА
Случај # 1
Виши јавни тужилац у Чачку против окривљеног је подигао оптужницу, Кт. 35/09 од 29. 5. 2011, због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног законика извршена је измена оптужнице тако да се окривљеном ставља на терет кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Својим решењем, Кв. 258/13 од 10. 9. 2013, а након што је председник већа – судија ставио предлог да се Виши суд у Чачку огласи стварно ненадлежним, Виши суд у Чачку је утврдио да у поменутом предмету против окривљеног, због кривичног дела из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, треба да поступа Основни суд у Чачку, а Виши суд у Чачку се огласио стварно ненадлежним.
У образложењу решења, поред осталог, наведено је:
1) Имајући у виду да је члан 21. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, који је ступио на снагу 15. 4. 2013. године, у члану 234. КЗ-а предвидео кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица, а за став 3. је предвиђена казна затвора од две до десет година, па како се ради о кривичном делу за које је у смислу члана 22. ст. 1. Закона о уређењу судова, за поступање у првом степену, стварно надлежан Основни суд, а окривљеном се ставља на терет да је извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, те да је исто извршено на територији за коју је месно надлежан за поступање Основни суд у Чачку, то кривично веће налази да је предлог председника већа – судије основан, те да Виши суд у Чачку више није стварно надлежан, односно да је изгубио стварну надлежност за поступање у наведеном кривичном предмету, будући да је у конкретном случају запрећена казна од две до десет година.
2) Увидом у списе предмета, веће је утврдило да је првостепена пресуда тога суда укинута решењем Апелационог суда у Крагујевцу и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. Како после укидања наведене пресуде главни претрес није почео, нити је дошло до отварања заседања, стекли су се услови за примену члана 37. ст. 1. и 2. ЗКП-а и за оглашавање овога суда стварно ненадлежним за поступање у наведеном кривичном предмету.
Против наведеног решења окривљени је изјавио жалбу.
Апелациони суд у Крагујевцу је својим решењем, Кж. 2309/13 од 22. 10. 2013, као неосновану одбио жалбу окривљеног изјављену против решења Вишег суда у Чачку, Кв. 258/13 од 10. 9. 2013.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) По налажењу Апелационог суда, имајући у виду одредбу члана 22. ст. 1. Закона о уређењу судова, а затим да је измењеном оптужницом, Кт. 35/11 од 4. 9. 2013, окривљеном стављено на терет кривично дело из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а за које је предвиђена казна затвора од две до десет година, те да главни претрес након што је наведена пресуда укинута није започео, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају има места примени одредбе члана 37. ст. 1. ЗКП-а, те се правилно огласио стварно ненадлежним за поступање у овом предмету.
Случај #2
Виши јавни тужилац у Чачку је против окривљеног подигао оптужницу, Кт. 96/07 од 6. 3. 2012, због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а која је потом, 26. 6. 2013, измењена у складу са изменама КЗ-а које су ступиле на снагу 15. 4. 2013, тако да је окривљеном стављено на терет кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Председник већа – судија ставио је предлог већу да се Виши суд у Чачку огласи стварно ненадлежним за поступање у конкретном предмету.
Својим решењем, Кв. 210/13 од 8. 7. 2013, Виши суд у Чачку је утврдио да није стварно надлежан за поступање у том предмету, а по правноснажности решења поступак ће се наставити пред Основним судом у Чачку.
Из списа произлази да главни претрес о измењеној оптужници није заказан.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) У образложењу предлога наводи се да је дана 15. 4. 2013. ступио на снагу члан 21. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, а у вези са чланом 234. КЗ-а којим је предвиђено кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица, те да је у ставу 3. тога члана предвиђена казна затвора од две до десет година, па како се ради о кривичном делу за које је у смислу члана 23. ст. 1. тач. 1) Закона о уређењу судова, за поступање у првом степену стварно надлежан Основни суд, то предлаже да кривично веће донесе решење којим ће се Виши суд у Чачку огласити стварно ненадлежним за даље поступање у наведеном предмету.
Након што је предмет достављен Основном суду у Чачку на даљи поступак, овај суд је поднео предлог Апелационом суду у Крагујевцу за решавање сукоба надлежности.
Апелациони суд у Крагујевцу је својим решењем,Кр. 54/13 од 23. 8. 2013,утврдио да је за вођење кривичног поступка против окривљеног због кривичног дела из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-анадлежан Основни суд у Чачку.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) Приликом доношења одлуке да је у овом предмету за поступање стварно и месно надлежан Основни суд у Чачку, Апелациони суд је имао у виду да је у конкретној кривичноправној ствари пред Вишим судом у Чачку донета пресуда, али како је она укинута у жалбеном поступку, главни претрес се мора поново отворити, то Виши суд у Чачку више није у обавези да сходно члану 37. ст. 2. ЗКП-а сâм спроведе поступак и донесе одлуку у овом предмету, како се то неосновано истиче у допису Основног суда у Чачку, а с обзиром на чињеницу да је једном спровео поступак и донео одлуку.
ДРУГА СИТУАЦИЈА
Случај #3
Виши јавни тужилац је против окривљеног подигао измењену оптужницу, Кт. 61/12 од 23. 4. 2013. (основна оптужница се односила на кривично дело из члана 359. ст. 3-а у вези са ст. 1. КЗ-а), а због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Након што је председник већа – судија Вишег суда у Чачку ставио предлог већу тога суда, веће је донело решење, Кв. 150/13 од 25. 4. 2013, којим се Виши суд у Чачку оглашава стварно ненадлежним за поступање у том кривичном предмету, а по правноснажности решења поступак ће се наставити пред Основним судом у Чачку.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) У конкретном случају, за кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. КЗ-а прописана је казна затвора од две до десет година, па је сходно томе за поступање у наведеном кривичном предмету Вишег суда у Чачку стварно и месно надлежан Основни суд у Чачку.
Након што је добио тај предмет, судија Основног суда у Чачку ставио је предлог Апелационом суду у Крагујевцу за решавање сукоба надлежности између тог суда и Вишег суда у Чачку.
Апелациони суд у Крагујевцу је својим решењем, Кр. 30/13 од 12. 6. 2013, утврдио да је Виши суд у Чачку стварно и месно надлежан да поступа у кривичном предмету против окривљеног због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) Из списа предмета произлази да је Виши суд у Чачку заказао главни претрес, а на записнику о главном претресу од 8. 4. 2013. констатовано је да председник већа отвара заседање, објављује предмет главног претреса и утврђује да су дошла лица (…) осим (…), након чега је на записнику констатовано да пре почетка претреса бранилац предлаже да се претрес одложи како би се упознао са измењеном оптужницом и припремио одбрану, па је донето решење да се главни претрес не одржи и да се одлаже.
2) Из списа даље произлази да је председник већа уз допис доставио Вишем јавном тужилаштву у Чачку списе предмета ради измене оптужнице јер је на снагу ступио члан 21. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, након чега је Више јавно тужилаштво у Чачку изменило оптужницу, тако што је окривљеном стављено на терет кривично дело из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. Председник већа је потом предложио већу из члана 24. ст. 6. ЗКП-а да се Виши суд у Чачку огласи стварно ненадлежним, те се Виши суд у Чачку својим решењем, Кв. 150/13 од 25. 4. 2013, огласио стварно ненадлежним за даље поступање за поменуто кривично дело за које је предвиђена казна затвора од две до десет година, сходно чему је за поступање надлежан Основни суд у Чачку, па су списи након правноснажности решења достављени Основном суду у Чачку за даље поступање.
3) По оцени Апелационог суда, стварно и месно надлежан за поступање у овој кривичноправној ствари јесте Виши суд у Чачку. Наиме, одредбом члана 37. ст. 2. ЗКП-а предвиђено је да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду него ће сâм спровести поступак и донети одлуку, а како из списа предмета произлази да је Виши суд у Чачку отворио заседање, те је објавио предмет главног претреса, то је отворио главни претрес, па ће тај суд спровести поступак и донети одлуку у овој кривичноправној ствари сходно одредби члана 37. ст. 2. ЗКП-а.
Случај #4
Виши јавни тужилац у Чачку против окривљених је подигао оптужницу, Кт. 33/11 од 7. 6. 2012, због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. и у вези са чланом 33. КЗ-а.
Председник већа – судија Вишег суда у Чачку ставио је предлог, а потом је суд својим решењем, Кв. 135/13 од 24. 4. 2013, утврдио да се Виши суд у Чачку оглашава стварно ненадлежним за поступање у том предмету, те да се по правноснажности решења списи имају доставити Основном суду у Чачку као стварно и месно надлежном суду.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) Имајући у виду члан 21. Закона о изменама и допунама Кривичног законика који је ступио на снагу 15. 4. 2013, а у вези с кривичним делом из чл. 234. КЗ-а којим је предвиђено кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица, за које је у ст. 3. наведеног члана запрећена казна затвора од две до десет година, те да је сходно члану 22. ст. 1. Закона о уређењу судова за поступање у овом предмету у првом степену стварно надлежан основни суд (стварно и месно надлежан Основни суд у Чачку), ово веће налази да је предлог председника већа – судије основан, те да Виши суд у Чачку није стварно надлежан за поступање у наведеном предмету будући да је за поменуто кривично дело предвиђена казна затвора од две до десет година.
Након што је добио предмет у рад, председник већа – судија Основног суда у Чачку ставио је предлог Апелационом суду у Крагујевцу за решавање сукоба надлежности.
Својим решењем, Кр 31/13 од 14. 6. 2013, Апелациони суд је утврдио да је за вођење кривичног поступка против окривљених, због кривичног дела злоупотребе службеног положаја у саизвршилаштву, из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. и чланом 33. КЗ-а, стварно и месно надлежан Виши суд у Чачку.
У образложењу решења, између осталог, наведено је:
1) Из списа предмета утврђује се да је против оптужених покренут поступак због кривичног дела из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. у саизвршилаштву из члана 33. КЗ-а, да је оптужница ступила на правну снагу, да је у односу на једног од оптужених пред Вишим судом у Чачку донета правноснажна пресуда којом је оглашен кривим због кривичног дела из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1, а у вези са чланом 33. КЗ-а, те на основу решења о споразуму о признању кривице.
2) Из решења Вишег суда у Чачку, Кв. 135/13, стоји навод да према чињеничном опису из диспозитива оптужнице у радњама оптужених постоји основана сумња да су у саизвршилаштву извршили кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а и да је у питању кривично дело за које је предвиђена казна затвора од две до десет година.
3) Погрешно је становиште Вишег суда у Чачку да у конкретном предмету има места примени члана 37. ст. 1. ЗКП-а, већ је требало применити одредбу члана 37. ст. 2. ЗКП-а у вези са чланом 33. ст. 3. ЗКП-а која регулише надлежност и поступак за суђење ако је отворен главни претрес и да је за саизвршиоце по правилу надлежан суд који је као надлежан за једног од њих први започео поступак.
4) У конкретном случају, Виши суд у Чачку је као стварно надлежан суд, према једном од саизвршилаца одржао рочиште и донео пресуду на основу одредбе ЗКП-а која регулише споразум о признању кривице и тиме засновао своју стварну надлежност и за остале саизвршиоце, будући да постоји објективни конекситет у извршењу једног кривичног дела, па се правилно у предлогу за покретање сукоба надлежности Основног суда у Чачку истиче да Виши суд, иако је установио да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет нижем суду него ће сâм спровести поступак и донети одлуку у смислу члана 37. ст. 2. ЗКП-а.
5) По оцени Апелационог суда, у конкретном случају је без значаја околност што је у току поступка дошло до измене Кривичног законика и што је дело из оптужнице у надлежности Основног суда, будући да тиме није искључена примена одредбе члана 37. ст. 2. ЗКП-а, због чега је Виши суд у Чачку дужан да спроведе поступак и донесе одлуку.
Решење наведених ситуација
Четири приказана случаја захтевају додатну анализу у два правца. Прво, којим тренутком у кривичном поступку ће се сматрати да је претрес отворен.
Друго, шта практично значи измена Кривичног законика и околност да је за одређено кривично дело по запрећеној казни предвиђена надлежност основног суда.
У свим наведеним случајевима поступак је започет пред Вишим судом у Чачку, а због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. У прва два случаја, укинута је првостепена пресуда, којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, након чега следи измена оптужног акта, али на кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а и поводом којег главни претрес није заказан.
Дакле, главни претрес у односу на измењену оптужницу није почео, односно главни претрес није отворен (читање оптужнице, сада измењене), сходно члану 319. ст. 1. ЗКП-а у коме је јасно наведено да главни претрес почиње читањем оптужнице.
Мишљења смо да се између појма отварања главног претреса и започињања главног претреса апсолутно може ставити знак једнакости, а то је тренутак читања оптужнице. Како претрес није започео (у поновљеном поступку читањем измењене оптужнице), предмет се има доставити Основном суду у Чачку на даљи поступак, па су у том смислу приказани случајеви 1 и 2 правилни.
Да ли је, међутим, Закон правилно примењен и у случајевима 3 и 4?
У случају 3, пред Вишим судом у Чачку отворено је заседање уз констатацију да се објављује предмет главног претреса, констатовано је присуство и одсуство позваних лица, а потом је бранилац окривљеног тражио да се упозна са измењеном оптужницом. Дакле, главни претрес по измењеној оптужници није почео, није отворен и измењена оптужница није прочитана. У овом случају, Апелациони суд у Крагујевцу, а по изазваном сукобу надлежности, нашао је да је у конкретном случају отворено заседање, те да има места примени члана 37. ст. 2. ЗКП-а, па је одлучио да је Виши суд у Чачку стварно и месно надлежан за поступање у наведеном предмету.
Занимљиво је запажање Апелационог суда у Крагујевцу који у претпоследњем ставу на трећој страници претходно цитираног решења наводи члан 37. ст. 2. ЗКП-а и цитира садржину отварања главног претреса, а потом у другом делу реченице закључује „да је Виши суд у Чачку отворио заседање, те објавио предмет главног претреса, то је тиме отворио главни претрес, па ће тај суд спровести даљи поступак”.
Правилним тумачењем одредаба ЗКП-а које регулишу ову материју, ствар је ипак другачија. Наиме, установа отварање заседања регулисана је у члану 302. ЗКП-а, изнад кога стоји наслов „Претпоставке за одржавање главног претреса”, а то јасно значи да се под тим подразумевају радње председника већа или пак већа одређене у чл. 303–307. ЗКП-а, у смислу провере присуства јавног тужиоца, оптуженог, браниоца, сведока и вештака. То су радње стварања услова за почетак главног претреса, а што је регулисано члановима 316–325. ЗКП-а.
Увидом у садржину самих цитираних наслова у Законику, јасно се може видети да су отварање заседања и отварање главног претреса две апсолутно различите ситуације. То надаље значи, да је у случају 3 отварање заседања у потпуности изједначио са отварањем главног претреса, а што представља погрешну примену Закона.
Случај број 4 захтева још ширу анализу. Наиме, претходно је већ наведено да је у том предмету отворено заседање, да је на записнику уписано да бранилац оптуженог тражи одлагање главног претреса, те да је следећи главни претрес заказан за одређени датум.
Дакле, у том предмету очигледно је да главни претрес није започео (оптужница није прочитана). Апелациони суд у Крагујевцу је у овом случају јасно навео „да је погрешно схватање Вишег суда у Чачку да има места примени члана 37. ст. 1. ЗКП-а, већ је требало применити члан 37. ст. 2. ЗКП-а у вези са чланом 33. ст. 3. ЗКП-а који регулишу надлежност и поступак за суђење ако је отворен главни претрес и да је за саизвршиоце по правилу надлежан суд који је као надлежан за једног од њих први започео поступак”.
Дакле, Апелациони суд у Крагујевцу је у овом случају заузео ставове: прво, да је отворен главни претрес и, друго, да се поступак има водити пред Вишим судом у Чачку јер је за једног од оптужених донета пресуда од стране истог суда, а по основу споразума о признању кривице.
Из списа произлази, а како је претходно приказано, да главни претрес уопште није започео, да није читана оптужница за остала оптужена лица, па се није могао применити члан 37. ст. 2. ЗКП-а.
Даље, исти суд закључује да када је Виши суд у Чачку донео пресуду у односу на једног од саизвршилаца, на основу споразума о признању кривице, исти суд треба да настави поступак и у односу на остала оптужена лица, позивом на одредбу члана 33. ст. 3. ЗКП-а.
Поменути члан Законика о кривичном поступку припада наслову који гласи „спајање и раздвајање поступка”, а то значи да је суд који је започео поступак за једног од саизвршилаца надлежан и за остале саизвршиоце.
То, међутим, није случај када је за једног од саизвршилаца поступак правноснажно окончан, јер се тада по логици ствари не би могле применити одредбе о спајању или раздвајању поступка. Другим речима, спајање или раздвајање поступка у случају саизвршилаца могуће је само за временски период трајања поступка, а не може се, на пример, спојити поступак за двојицу саизвршилаца с поступком у односу на трећег саизвршиоца, према коме је поступак правноснажно окончан и тиме засновати надлежност суда и за остале саизвршиоце.
Указујемо да у овом случају постоји само једна оптужница против тројице оптужених, а да је за трећеоптуженог поступак правноснажно окончан. Дакле, остаје она иста оптужница, али сада против двојице оптужених, а која је потом измењена у односу на кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, за које је надлежан Основни суд у Чачку у конкретном случају, па нема услова за примену члана 33. ст. 3. ЗКП-а.
Даље, у овом случају нејасан је и неприхватљив закључак Апелационог суда у Крагујевцу да је без значаја што је у току поступка дошло до измене КЗ-а јер тиме није искључена примена члана 37. ст. 2. ЗКП-а.
Управо сва четири случаја имају исти основ, а то је измена Кривичног законика. Како је законским путем утврђено да кривично дело из члана 359. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а у односу на одговорно лице сада постоји као кривично дело из члана 234. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, онда се прво има применити одредба КЗ-а о временском важењу кривичног законодавства, а потом, ако се створи ситуација за изазивање сукоба надлежности, о томе има да одлучи заједнички непосредно Виши суд.
Правилним тумачењем Закона произлази да је у трећем и четвртом случају поступак требало да се настави пред Основним судом у Чачку, као стварно и месно надлежним судом.
Иако у образложењу решења Апелационог суда у Крагујевцу то није наведено, а у вези је са случајевима број 3 и 4, „можда” је ипак постојало размишљање већа да треба применити познати правни принцип „ко може више може и мање”. То јесте тачно, али такав принцип, а посебно због израженог начела законитости у кривичном поступку, има смисла само ако то из одређене законске одредбе јасно произлази, што свакако није случај са одредбом члана 37. ст. 2. ЗКП-а у којој је наведен тачно одређени моменат из фазе главног претреса када Виши суд може да спроведе поступак у предмету за који је надлежан нижи суд.
У новом Законику о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11) у члану 34. ст. 2. наведено је: „ако у току главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће уступити предмет том суду, него ће сâм спровести поступак и донети одлуку”.
То даље значи да не постоје више било каква ограничења у смислу садржине ранијег члана 37. ст. 2. старог ЗКП-а, већ ће суд било када током трајања главног претреса чим установи да се ради о предмету из надлежности нижег суда, сâм спровести поступак. Управо оваква садржина садашњег ЗКП-а из члана 34. ст. 2. фактички оправдава поменути принцип „ко може више може и мање”.
Уместо закључка
Како се из приказаних примера може видети, до доношења новог Законика о кривичном поступку постојало је ограничење до које фазе кривичног поступка – главног претреса, надлежни суд пази на своју стварну надлежност, па су се тим поводом појавила различита тумачења појма отварања заседања и отварања главног претреса, односно почетак главног претреса. У новом ЗКП-у не постоји ограничење до које фазе поступка суд пази на своју надлежност. Наиме, у члану 385. ст. 1. ЗКП-а регулисано је да главни претрес почиње доношењем решења да се главни претрес одржи, а у члану 34. ст. 2. ЗКП-а (под насловом Оцена надлежности), регулисано је да ако у току главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће упутити предмет том суду него ће сâм спровести поступак и донети одлуку.