Супарничари

У тексту који је пред вама, уз кратак теоријски осврт на овај сложени процесни институт, говорићемо о појединим карактеристичним питањима која се често јављају у практичној примени супарничарства и одговорима које су на ове дилеме дали судови

Супарничарство представља процесно-правну заједницу која подразумева да у истом поступку више лица буде на страни тужиоца или туженог, односно да више лица могу једном тужбом тужити или бити тужени. Постојање супарничарства у једној парници води економичности поступка и правној сигурности.

Сваки од супарничара је странка у поступку и мора испуњавати услове прописане законом тј. мора имати страначку способност. Стога сваки супарничар, било да је правно или физичко лице, а у одређеним случајевима и групе грађана којe немају својство правног лица у случају из члана 74. ст. 2. и 4. Закона о парничном поступку, мора имати правну способност. Уколико је на страни тужиоца више лица, постоји активно супарничарство, а уколико је тужбом обухваћено више тужених, постоји пасивно супарничарство.

Парнични поступак се покреће тужбом, па је тужилац тај који има право да означава парничне странке и од њега зависи да ли ће као тужилачка или тужена страна бити обухваћено више лица као супарничари. Ово правило произилази из начела диспозиције странака које се мора доследно поштовати и од кога изузеци морају бити прописани законом. Тужилац је тај који (подношењем тужбе) одлучује да ли се ради о активном или пасивном супарничарству означавајући парничне странке, међутим, суд одлучује да ли је то целисходно. С друге стране, суд је законом овлашћен да оцени да ли су испуњени услови за заснивање супарничарства. Уколико суд нађе да услови јесу испуњени, поступаће у складу са законом у том парничном поступку, а уколико нађе да нису, донеће одлуку да се о појединим захтевима тужбе одлучује одвојено.

Законски оквир

У својим члановима 205–212, Закон о парничном поступку (ЗПП) прописује да више лица могу да туже једном тужбом или да буду тужени, то јест да буду супарничари, ако су у погледу предмета спора у правној заједници или ако њихова права, односно обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа; ако су предмет спора захтеви, односно обавезе исте врсте који се заснивају на битно истоврсном чињеничном и правном основу и ако постоји стварна и месна надлежност истог суда за сваки захтев и за сваког туженог; те ако је то законом прописано. Због тога, ако су испуњени услови за заснивање супарничарства који су напред наведени, до закључења главне расправе може уз тужиоца да приступи нови тужилац или да се тужба прошири на новог туженог, а уз његов пристанак. Ова лица која накнадно ступе у парницу морају да је приме у оном стању у коме се парница налази у тренутку ступања. Сваки супарничар има право да подноси предлоге који се тичу тока парнице.

Ако више лица тужи, а немају заједничког заступника или пуномоћника, суд их може позвати да у одређеном року именују пуномоћника за пријем писмена и истовремено их обавестити кога ће од њих сматрати пуномоћником за пријем писмена, ако не поступе по налогу суда у року који им је остављен. Такође, суд може одлучити да у току поступка не саслушава све супарничаре у својству парничне странке, већ само неке од њих.

Закон прописује да тужилац може тужбом обухватити два или више тужених и тиме што ће тражити да тужбени захтев буде усвојен према следећем туженом за случај да буде правноснажно одбијен према туженом који је у тужби претходно наведен, али само ако према сваком од њих истиче исти захтев или ако према некима од њих истиче различите захтеве који су у међусобној вези и ако је исти суд стварно и месно надлежан за сваки од захтева. Ова врста супарничарства у доктрини носи назив супарничарство са евентуално туженим.

Члан 208. ЗПП-а прописује да главни дужник и јемац могу да буду заједнички тужени ако то није у супротности са садржином уговора о јемству, док је чланом 209. прописано да је сваки супарничар у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима.

Насупрот томе, чланом 210. ЗПП-а прописано је да ако због природе правног односа или по закону (на пример, Породични закон прописује овакву процесну супарничарску заједницу у споровима за утврђивање очинства и материнства тако што изричито прописује лица која се морају обухватити тужбом) спор мора да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају као једна парнична странка, тако да кад поједини супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари односи се и на оне који те радње нису предузели. Ако рокови за извршење одређене парничне радње за поједине јединствене супарничаре истичу у различито време, ту парничну радњу може да предузме сваки супарничар све док и за једног од њих још увек тече рок за предузимање те радње (члан 212).

Нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа. Ако сва ова лица нису обухваћена тужбом, суд ће одбити тужбени захтев као неоснован. О нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности (члан 211. ЗПП-а).

Занимљив је члан 207. који каже да лице које за себе тражи у целини или делимичнио ствар или право о коме између других лица већ тече парница, може пред судом пред којим та парница тече да тужи обе странке једном тужбом, до закључења главне расправе пред првостепеним судом. Ту се заправо ради о посебном процесном институту – тужби за главно мешање. О овом институту неће бити више речи у овом тексту јер ћемо о њему детаљније говорити у тексту о умешачима – интервенијентима.

Врсте супарничарства

У теорији и пракси познато је више подела супарничарских заједница, али су најбитније подела на материјално и формално супарничарство, с једне стране, те просто и јединствено супарничарство, са нужним супарничарством као посебом категоријом у оквиру јединственог супарничарства, с друге.

Материјално супарничарство постоји кад се више лица, било на страни тужиоца или на страни туженог, налази у правној заједници или ако њихова права и обавезе произилазе из истог чињеничног и правног основа. То су спорови по тужби сувласника или против њих, спорови по тужбама које обухватају солидарне дужнике или повериоце, стране у спору из заједничког уговора или заједнички учињене деликтне радње, затим наследници који тужбом потражују своје право на нужни део, послодавац и радник, за штету коју је радник на раду или у вези са радом причинио трећем лицу.

Формално супарничарство постоји кад се поднесе тужба од стране или против више лица, а предмет спора су захтеви или обавезе исте врсте, који се заснивају на битно истоврсном чињеничном и правном основу. То су, на пример, тужбе више лица која су оштећена истом штетном радњом. Формално супарничарство је могуће засновати само ако је исти суд стварно и месно надлежан за сваки поједини захтев.

Према процесном положају супарничара, постоји подела на просто и јединствено супарничарство. Просто супарничарство постоји у ситуацији кад се сваки од супарничара може третирати као самостална странка, то јест када је њихов положај исти као да су индивидуално тужили или били тужени. Њихове радње предузете у поступку не протежу се на остале супарничаре и рокови теку самостално за сваког од супарничара. За сваког од супарничара суд може донети другачију одлуку. Међутим, њихов положај не треба поистоветити са појмом формалних супарничара, јер сваки формални супарничар јесте истовремено и прост, али материјално супарничарство може бити и просто и јединсвено. Тако, на пример, солидарни поверилачки или дужнички однос представља материјало супарничарство, али је сваки од солидарних поверилаца или дужника прост супарничар, о чему ће бити више речи у наставку текста. С друге стране, сувласничка заједница, иако представља пример материјалног супарничарства, зависно од конкретног случаја може бити у положају простих или јединствених супарничара, о чему ће такође бити речи у даљем тексту.

Кад се због природе правног односа или због принудног прописа спор мора решити једнако у односу на све супарничаре, ради се о јединственом супарничарству. Овим се спречава ситуација да се различитим пресудама које су међусобно противречне донесу одлуке које би једна другу искључивале. Ова врста супарничарства постоји у ситуацији кад би правноснажност пресуде дејствовала и према другом лицу да није тужен истовремено, него у касније поведеној парници. Тиме се изражава намера законодавца да спорни однос буде јединствено решен.

Посебну врсту јединственог супарничарства представља нужно супарничарство. То је ситуација кад је правни однос по својој природи такав да мора бити утврђен на тражење свих или против свих. Тада парничној странци недостаје стварна легитимација ако тужбом нису обухваћени сви носиоци недељивог права или обавезе.

Може се рећи да судска пракса не познаје поделу на јединствене и нужне супарничаре и да ова два термина користи као синониме, често употребљавајући оба термина истовремено кроз формулацију јединстено нужно супарничарство. Оправдање за ово треба тражити у томе што се у погледу правних последица ове две врсте супарничарстава не могу разликовати јер имају исту правну последицу која се састоји у доношењу јединствене пресуде која дејствује на све супарничаре. У том смислу и у овом тексту ће се јединствено и нужно супарничарство користити као синоними.

Осим ових подела, постоји и подела на поверилачко и дужничко супарничарство. Поверилачко постоји када се на страни тужилаца налази више лица, а дужничко када је више лица обухваћено тужбом на страни туженог.

Слична овој подели је и подела на активно и пасивно супарничарство која постоји у науци. Прво настаје на страни тужилаца, а друго на страни тужених. Може се рећи да ЗПП не прави разлику између активног и пасивног супарничарства.

Осим ових подела, постоје и поделе на опште и посебне случајеве супарничарства, с тим што се посебни случајеви супарничарства даље деле на супсидијарно или супарничарство са евентуално туженим, затим супарничарство услед главног мешања, супарничарство главног дужника и јемца, те супарничарство по одредбама других закона, а не ЗПП-а.

Такође, као посебна врста супарничарства помиње се и законско супарничарство када закон или неки други пропис упућују на заснивање супарничарства. То су ситуације када нису испуњени општи законски услови за заснивање супарничарства, али разлози целисходности налажу формирање процесне заједнице.

Настанак и престанак супарничарства

По правилу, супарничарство настаје подношењем тужбе, и у доктрини се назива првобитним супарничарством. Оно увек настаје вољом странке, јер не постоји дужност подношења заједничке тужбе, дакле, факултативне је природе. Супарничарство настаје подношењем сваке тужбе. Ипак, постоје схватања да се супарничарство не може засновати мандатном тужбом – тужбом за издавање платног налога, јер њеним подношењем не настаје парница. Ово становиште је данас напуштено, јер се сматра да се супарничарство у свакој врсти спорова заснива подношењем тужбе, дакле, покретањем парничног поступка, а не покретањем парнице.

Првобитно супарничарство може настати и подношењем противтужбе, с тим што ово супарничарство иницирају тужени као противтужиоци. Њихов се положај битно не разликује од положаја тужилаца у првобитној парници.

Осим првобитног, супарничарство може бити засновано и накнадно. То су ситуације када тужби приступи нови тужилац, када се тужба прошири на новог туженог, када дође до спајања парница, те до промене парничне странке. У свим овим случајевима супарничарство мора испуњавати услове за заснивање као у случају да је настало подношењем тужбе.

Супарничарство најчешће престаје тако што се поступак оконча према свим супарничарима, али може престати и пре окончања поступка преиначењем тужбе тако да се тужи само једно лице; ако више тужених именује претходника, па он ступи у парницу уместо њих; када више тужених супарничара отуђи ствар или право поводом кога тече парница трећем лицу, па ово лице уместо њих ступи у парницу; када једно лице постане сукцесор осталих супарничара.

Међу обичним супарничарима супарничарство може престати и повлачењем тужбе у односу на поједине супарничаре, као и признањем тужбеног захтева, одрицањем од тужбеног захтева или поравнањем, као и прекидом поступка.

Процесни положај супарничара

Ако тужбом као тужени нису обухваћена сва лица која су у односу супарничара нужних и јединствених, тада је суд у обавези да тужбени захтев одбије по испуњењу осталих процесних услова.

Нужни супарничари могу остварити право и бити одговорни само у супарничарској заједници која обухвата све субјекте материјалноправног односа, па се радње једног супарничара протежу и на остале супарничаре уколико им користе. Због тога у случају повлачења тужбе, ако бар један од тужених изјави да се противи повлачењу тужбе, таква изјава има дејство и на остале тужене и суд не може донети решење о повлачењу тужбе тужиоца.

У случају обичних супарничара жалба једног од тужених као супарничара не користи нити штети другом, односно другим туженима као супарничарима. Такође, уколико један од тужених није доставио одговор на тужбу, суд је овлашћен (када се не ради о спору мале вредности) да донесе пресуду због пропуштања у односу на тог туженог. У случају обичних супарничара, за проширење тужбе у току спора на новог туженог потребан је његов пристанак.

Правне радње предузете од стране једног од тужених који има положај нужног супарничара

Радње једног од нужних супарничара у парничном поступку користе другим супарничарима. У тој ситуацији, када било ко од тужених стави одговор на тужбу у року од 30 дана и истим оспори тужбу и тужбени захтев, таква радња се протеже и на остале тужене, те суд не може донети пресуду на основу пропуштања према туженима који нису ставили одговор на тужбу. Исто тако, ако неко од тужених призна тужбени захтев, суд не може донети пресуду на основу признања ни у односу на тог туженог, ни у односу на остале тужене, уколико и сами изричито не признају захтев, јер се то сматра располагањем које штети туженима. Следствено томе, и судско поравнање је могуће само ако у њему учествују сви супарничари. Најзад, како је нужно да се у односу на све јединствене супарничаре донесе јединствена одлука, искључено је доношење делимичне пресуде у односу на некога од њих. Прекид поступка делује у односу на све јединствене супарничаре.

Уколико жалбу не уложе сви, већ само неко/неки од тужених који су у положају јединствених супарничара, тада се парнична радња – подношење жалбе протеже и на тужене који то нису учинили, односно жалба делује и према нужним супарничарима који жалбу нису поднели.

Уколико се поступак може окончати на једнак начин према туженом као и према умешачу и уколико се дејство судске одлуке протеже и на права умешача, тада умешач у поступку има положај јединственог супарничара и ради се о умешачу у својству јединственог супарничара с туженим. У ситуацији када у поступку учествује умешач са положајем јединственог супарничара, он је овлашћен да предузима парничне радње које су у супротности с радњама странке којој се придружио у парници. Следствено томе, уколико је тужени признао тужбени захтев, или није уложио жалбу на пресуду, умешач на страни туженог с положајем јединственог супарничара може уложити жалбу. Умешач са положајем јединственог супарничара може изјавити ревизију и када није учествовао у току парничног поступка као умешач.

КОНКРЕТНА ПРИМЕНА ИНСТИТУТА СУПАРНИЧАРСТВА У ПРАКСИ

У даљем тексту биће речи о појединим карактеристичним питањима која се често јављају у практичној примени овог сложеног процесног института, како га с правом назива наука. У питању су дилеме које се релативно често постављају у пракси и одговори које су на ове дилеме дали судови.

Обични и нужни супарничари код тужби које се тичу утврђења одређених права на непокретностима

Сукорисници непокретности су нужни супарничари у смислу чл. 210. и 211. ЗПП-а, па сви морају бити обухваћени тужбом за утврђење права сусвојине (својине).

Ако је предмет захтева утврђење права коришћења на одређеној непокретности на којој је укњижено више лица, тужбом морају бити обухваћени сви сувласници као тужени јер су то лица која су учесници материјалноправног односа и налазе се у односу јединствених супарничара. Ако их тужилац не обухвати тужбом, то чини тужбу неоснованом у смислу члана 211. ст. 3. Закона о парничном поступку, па ће суд мериторно одлучити и одбити тужбени захтев због непотпуне страначке легитимације. Дакле, у овом случају се ради о материјалноправном недостатку о коме суд одлучује у меритуму. Овде је битно подсетити да је пре последње новеле Закона о парничном поступку егзистирала судска пракса да се тужба одбацује када њом нису обухваћени сви нужни супарничари и то због непотпуне страначке легитимације. Теорија је увек стајала на становишту да се у том случају мора мериторно одлучити, јер се ради о материјалноправном односу из кога произилази страначка легитимација, док процесни закон није садржао одредбе о поступању суда у случају непотпуне легитимације. Овде се, дакле, ради о дужничком супарничарству, односно о кругу лица која су пасивно легитимисана.

Међутим, када се ради о поверилачком супарничарству, тада је ситуација другачија. Кад је у питању захтев једног од сувласника (односно сукорисника) непокретности за чинидбу усмерену према тој непокретности, онда није нужно да тужбу поднесу сви сукорисници непокретности као титулари права сукоришћења, јер у парници не би настала нова правна обавеза за сукориснике с обзиром на то да предмет парнице није одузимање ствари сукорисника. Зато је сваки од сукорисника активно легитимисан у односу на треће лице које неосновано узнемирава сувласника, односно сукорисника у коришћењу заједничке ствари да тражи да то узнемиравање престане, односно чинидбу, тј. да се предузму радње ради омогућавања коришћења предметне непокретности, што могу учинити и сви сукорисници заједно, а све у смислу члана 15. ст. 4. и чл. 42. и 43. Закона о основама својинскоправних односа.

Кад је предмет тужбеног захтева утврђење права закупа на одређеној непокретности која је у сусвојини више лица, сви сувласници морају бити обухваћени тужбом јер имају положај нужних супарничара из члана 210. Закона о парничном поступку и сматрају се једном парничном странком. Уколико тужилац не обухвати тужбом једног од супарничара као тужену страну, то чини тужбени захтев неоснованим због непотпуне пасивне легитимације.

Код захтева једног или више сувласника према другим сувласницима који се тиче обавезивања туженог/их да се уздржи од узнемиравања и осталих сувласника – сукорисника у коришћењу непокретности, тужбом не морају бити обухваћени сви сувласници предметне непокретности, већ је довољно да буду обухваћени само они сувласници који непосредно узнемиравају друге сувласнике, у спору тужиоце, без озбзира на чињеницу да ли је уређен начин коришћења непокретности или не. Наиме, Законом о основама својинскоправних односа, прописано је и то: одредбом члана 13. ст. 1. да више лица имају право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно према целини (идеални део); одредбом члана 14. ст. 1, да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника; одредбом члана 43, да сувласник, односно заједнички власник има право на тужбу за заштиту права својине на целу ствар, а сувласник има право и на тужбу за заштиту свог права на делу ствари; одредбом члана 15. ст. 4, да је за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.), потребна сагласност свих сувласника. Имајући у виду цитиране законске одредбе, јасно је да сваки од сувласника има право заштите на целу ствар имајући у виду посебно чињеницу да између сувласника, односно сукорисника на парцели није уређен начин коришћења парцеле. Према томе, сувласници, односно сукорисници једне непокретности у овом случају нису нужни и јединствени супарничари и не морају сви бити обухваћени тужбом да би тужба била уредна.

Кад тужилац тужбом потражује да суд утврди да је он власник идеалног дела непокретности који део је укњижен само на једног од сувласника, не дирајући у права осталих сувласника, који сваки појединачно имају овлашћење власника на свом идеалном делу (члан 14. Закона о основама својинскоправних односа), у овој врсти тражене правне заштите сувласници не представљају јединствене супарничаре и не морају сви да буду означени и учествују у парници као тужени.

Стицање у породичној заједници захтева једнако решење у односу на све стицаоце, па се сва лица која су учествовала у стицању у породичној заједници сматрају нужним супарничарима и морају да буду обухваћени тужбом.

У пракси се појавило више случајева у којима је предмет захтева брачна тековина, а један од супружника је преминуо, па се поставило питање да ли сви његови законски наследници морају бити обухваћени тужбом и да ли имају положај обичних или нужних и јединствених супарничара. Тужбени захтев у овој врсти спорова је заснован на тврдњи да је непокретност заједничка имовина стечена током брака тужиоца и пок. супружника и истим се потражује одређени допринос у стицању. Подношењем тужбе за утврђење сувласничког удела у заједничкој имовини врши се судска деоба имовине, и та имовина прелази из режима заједничке својине у режим сусвојине, док супружници у тој ситуацији постају сувласници са одређеним сувласничким уделима на имовини која је предмет деобе. Уколико је супружник преминуо пре покретања поступка деобе, тужбени захтев мора бити усмерен према свим његовим правним следбеницима који морају бити означени као тужени, а који у бити представљају његове законске наследнике. Због природе спорног правног односа – утврђење сувласничког удела на непокретности, спор се може решити само на једнак начин према свим правним следбеницима покојног супружника због чега тужени у таквом поступку имају положај нужних и јединствених супарничара.

Уколико се тужбом потражује право својине на целој непокретности (или на делу непокретности) коју је једно лице продало другом лицу, тужбом морају бити обухваћена оба лица – претходни и садашњи земљишно-књижни власник као јединствени и нужни супарничари. У ситуацији када је тужба правноснажно одбачена према једном од њих јер је непознатог пребивалишта, а тужилац није уплатио износ потребан за постављање привременог заступника, тада је потребно одбацити тужбу и према другом лицу с обзиром на статус тужених као нужних и јединствених супарничара у поступку према којима спор мора бити окончан на једнак начин и који нужно морају бити обухваћени тужбом.

Кад је једно лице уписано у надлежне јавне књиге као власник непокретности, а друго лице као њен корисник (физичко или правно), тада се они јављају у положају нужних супарничара и морају бити обухваћени тужбом којом се потражује неко право у односу на ту непокретност. Код утврђења права својине на стану на коме су у листу непокретности уписани Градска општина као корисник и Република Србија као власник непокретности, на пример, стана, Градска општина и Република Србија су јединствени супарничари. У пракси је приметан број предмета у којима је у овој ситуацији као тужена страна означена само Градска општина као уписани корисник стана, а не и Република. У таквим случајевима је основан приговор недостатка пасивне легитимације истакнут од стране тужене ГО, имајући у виду да су тужена ГО и РС јединствени супарничари, те да је тужбом морала бити обухваћена и РС као власник тог стана, имајући у виду да се право својине може утврђивати само у односу на власника.

Кад се потражује утврђење ништавости уговора који се тиче непокретности, тужбом морају бити обухваћене обе уговорне стране. Па тако, ако је предмет захтева утврђење ништавости уговора о купопродаји непокретности, или утврђење ништавости уговора о уступању заједничке просторије за адаптацију у стамбени простор – стан, без обзира на разлоге због којих се потражује ништавост уговора, тужбом морају бити обухваћене обе уговорне стране које у конкретном случају имају положај јединствених супарничара у смислу члана 210. ЗПП-а, јер се због природе правног посла спор може решити само на једнак начин према свима.

Правило из претходног става може се даље уопштити, па се може рећи да када се тужбом потражује поништај или утврђење ништавости једног уговора по тужби трећег лица, тужбом морају бити обухваћене обе уговорне стране и оне имају положај пасивних јединствених супарничара у том поступку.

Закон о наслеђивању и супарничарство

Тужбом морају бити обухваћени сви завештајни наследници јер се налазе у положају јединствених и нужних супарничара.

Кад је предмет тужбеног захтева утврђење нужног наследног дела, односно редукција завештаочевих располагања у висини нужног наследног дела, висина нужног наследног дела може се утврђивати само у односу на целокупну заоставштину и у односу на све завештајне наследнике који у смислу одредбе члана 210. ЗПП-а представљају јединствене супарничаре, што произилази из одредби Закона о наслеђивању. Наиме, одредбом члана 212. Закона о наслеђивању прописано је да заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти. Одредбом члана 44. истог закона прописано је да нужном наследнику новчану противвредност нужног дела солидарно дугују сви завештајни наследници и испорукопримци, сразмерно делу заоставштине коју су добили, ако из завештања не следи што друго. Из ових одредаба произилази да се висина нужног дела може утврђивати само у односу на целокупну заоставштину и у односу на све завештајне наследнике који у смислу одредбе члана 210. ЗПП-а представљају јединствене супарничаре, па сви морају бити обухваћени тужбом.

Уколико тужилац првобитно поднетом тужбом не обухвати све тужене који су нужни и јединствени супарничари из датог материјалноправног односа, па то учини накнадно, суд такво преиначење не може да одбије, већ га мора дозволити. Наиме, кад се ради о нужном супарничарству, накнадно означење недостајућег супарничара не сматра се проширењем тужбе, за шта би био потребан пристанак новог туженог у смислу члана 199. ст. 2. ЗПП-а, већ уређењем тужбе, за шта није потребан пристанак новог туженог.

Поставаља се питање да ли тужбом морају бити обухваћени сви законски наследници пок. примаоца доживотног издржавања када се тужбом потражује утврђење ништавости или поништај уговора о доживотном издржавању. У једном броју судских одлука исказан је став да су тужбом као нужни и јединствени супарничари морали бити обухваћени сви законски наследници примаоца издржавања будући да је предмет спора утврђење ништавости (поништај) уговора о доживотном издржавању и да у таквом спору због природе ствари морају учествовати сви потписници уговора, а у случају иза смрти уговорне стране примаоца издржавања морају учествовати сви његови законски наследници, због чега је тужбени захтев одбијан. Сматрамо да је овакав став погрешан. Наиме, по тужби за утврђење ништавости или поништај уговора о доживотном издржавању не одлучује се о наследним правима законских наследника покојног примаоца издржавања, већ о ваљаности уговора о доживотном издржавању. Од одлуке о ваљаности тог уговора зависи обим заоставштине која прелази на оставиочеве наследнике по сили закона у тренутку његове смрти. Утврђење ништавости, односно поништај уговора пресудом делује према свима (erga omnes), па би тада право наслеђа на имовини којом је пок. прималац издржавања располагао спорним уговором имали и његови наследници који нису обухваћени тужбом, према свом наследном уделу. Стога обухватање тужбом свих наследника пок. примаоца доживотног издржавања није неопходан услов ваљаности тужбе за утврђење ништавости (поништај) уговора о доживотном издржавању и не води одбијању тужбеног захтева због необухватања свих наследника пок. примаоца издржавања, јер они нису нужни и јединствени супарничари у таквој врсти спора.

Солидарни дужници нису нужни супарничари

Правило је да је сваки прости супарничар у парничном поступку самостална странка и његове радње или пропуштања нити користе нити штете другим супарничарима.

Тужбени захтев за накнаду штете (материјалне или нематеријалне) из саобраћајног удеса којим су као тужени обухваћени осигуравајуће друштво, учесник у саобраћајном удесу који га је изазвао и евентуално власник возила, немају својство нужних и јединствених супарничара. За штету причињену трећем лицу тужени не одговарају као јединствени супарничари, већ као самосталне странке. Наиме, захтев за накнаду штете не мора бити једнако решен према свим туженима, јер то није одређено законом и не произилази из природе правног односа. Често се одговорност (као утврђивање основа и висине тужбеног захтева) сваког од тужених заснива на различитим околностима и на различитим правним основима, те зависи од природе правног односа. Не постоји јединствено нужно супарничарство између два друштва за осигурање код којих су моторна возила која су изазвала одређени штетни догађај била осигурана од одговорности за штету причињену трећим лицима. То значи да је на трећем оштећеном лицу право да одлучи да ли ће тужити једно, друго или оба осигуравајућа друштва.

У пракси су чести спорови у погледу обавеза једне уговорне стране коју чини више лица и уговорена је њихова солидарна обавеза према другој уговорној страни. На пример, тужени су са тужиоцем закључили уговор (на пример, о исплати накнаде за уређивање јавног грађевинског земљишта) којим су се солидарно обавезали да тужиоцу исплате уговорени износ по уговореном основу. Околност да је уговором предвиђено да тужени за обавезе по уговору одговарају солидарно нема за последицу то да се, у погледу утужења за испуњење солидарне уговорне обавезе, они имају сматрати нужним супарничарима. Тужени у датој ситуацији имају статус обичних солидарних супарничара – обично материјално супарничарство.

Одредбом члана 414. ст. 1. ЗОО-а, сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће све док она не буде потпуно испуњена, те тужени као солидарни дужници могу, али не морају, да буду обухваћени истом тужбом, због чега су тужени заправо обични материјални супарничари. Самим тим, околност да је наведеним уговором предвиђена њихова солидарна одговорност, није од утицаја на њихов процесни статус, нити недостатак страначке способности на страни било кога од тужених чини тужбени захтев неоснованим и према осталим туженима.

Такође, у ситуацији кад више радника једном тужбом тужи послодавца ради остваривања права из радног односа, тада се не ради о јединственом супарничарству тужилаца као поверилаца датог потраживања, већ они чине процесну заједницу обичних супарничара на страни тужилаца.

Уместо закључка

Супарничарство представља сложени процесноправни институт који заслужује посебну пажњу. Због његове комплексности, у пракси се могу јавити извесне дилеме и недоумице које се решавају на различите, а често и противречне начине. Због тога је неопходно стално праћење и преиспитивање примене овог института.

Аутори овог текста настојали су да томе дају свој допринос кроз обраду основног појма, указивање на разне поделе супарничарства, његово заснивање и престанак, објашњење различитог процесног положаја супарничара зависно од врсте супарничарста, те кроз илустрације супарничарства у разним материјалноправним односима као што су сусвојина, солидарни дужничко-поверилачки однос, наследничка заједница, стране у уговору, радни спорови, одштетне парнице из саобраћаја и сл.