Супарничарство представља процесноправну заједницу која подразумева да у истом поступку више лица буде на страни тужиоца или туженог, односно да више лица једном тужбом може да тужи или да буде тужено. У наставку су издвојени новији примери из судске праксе привредних судова који се односе на овај сложени процесни институт.
Испуњени су услови за прекид парничног поступка само у односу на првотуженог уколико исти буде брисан из Регистра привредних субјеката као неактиван субјект.
Из образложења:
Одредбом члана 222. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да суд утврђује прекид поступка кад странка која је правно лице престане да постоји, односно када надлежни орган правоснажно одлучи о забрани рада.
У складу са одредбом члана 209. Закона о парничном поступку, сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштање не користе нити штете другим супарничарима.
Првостепени суд је донео решење о прекиду парничног поступка у односу на првотуженог Задружног предузећа *** јер је исти као неактиван субјект брисан из Регистра привредних субјеката дана 21. 6. 2018. године. Друготужени, као физичко лице, уложио је жалбу на наведено решење о прекиду поступка наводећи да је суд био дужан да прекине поступак и у односу на њега. Правилна је и на закону заснована одлука првостепеног суда јер се иста заснива на правилној примени одредаба члана 222. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку, које прописују прекид поступка као последицу престанка правног лица. Нису били испуњени услови за прекид поступка у односу на друготуженог Д. М. као физичког лица, јер се поступак према њему може спровести имајући у виду да је тужба поднета због пробоја правне личности, да је друготужени био законски заступник првотуженог у време закључења правног посла, који у случају злоупотребе одговара за обавезе друштва.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу П. 521/18 од 6. 12. 2018. године, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 556/19 од 13. 6. 2019)
Суд ће одбити тужбени захтев ако тужбом нису обухваћени сви нужни супарничари.
Из образложења:
Одредбом члана 211. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011, 49/2013, 55/2014) прописанo је да нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа, док је ставом 2. истог члана прописано да, ако сва лица из става 1. овог члана нису обухваћена тужбом као странке, суд ће одбити тужбени захтев као неоснован.
У конкретном случају тужилац је тражио утврђење ништавости Анекса уговора број 2951 од 28. 6. 2016. године, који је закључен између ПД „С.” д. о. о. Костолац, који није странка у поступку, и овде туженог „К. Б.” УР Костолац. ПД „С.” д. о. о. Костолац није странка у поступку, а тужилац је изван облигационог односа установљеног Уговором о закупу и спорним Анексом уговора чија се ништавост тражи. Стога је тужилац био дужан да, као туженог, поред „К. Б.” УР Костолац, обухвати и другу уговорну страну ПД „С.” д. о. о. Костолац, с обзиром на то да је Анекс уговора, чија се ништавост тужбом тражи, закључен управо између тих уговорних страна, па стога у овом поступку имају статус нужних супарничара. Како тужилац тужбом није обухватио све нужне супарничаре, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев сходно одредби члана 211. став 2. Закона о парничном поступку.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 443/16 од 12. 1. 2017. године, потврђена Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 1224/17 од 7. 2. 2019)
Нужни супарничари сматрају се једном странком, пa уколико тужилац у тужби не означи све супарничаре, већ то учини накнадно током поступка, то представља уређење, односно допуну тужбе.
Из образложења:
Наиме, правилно првостепени суд закључује да су тужени и стечајни дужник учесници правног односа из ког потиче оспорено потраживање, да се због тога налазе у положају нужних (јединствених) супарничара и да je самим тим стечајни дужник као тужени требало да буде обухваћен тужбом. Тачно je и то да стечајни дужник иницијално у тужби није означен као странка. Међутим, из списа предмета произлази да je тужилац у поднеску од 12. 4. 2017. године накнадно означио привредно друштво … д. о. о. у стечају Београд, као новотуженог, али je првостепени суд означавање друготуженог ценио као проширење тужбе, па како новоозначени тужени није прихватио ступање у парницу, решењем није дозволио проширење тужбе.
У конкретном случају ради се о јединственим супарничарима, који се, у смислу члана 210. Закона о парничном поступку, сматрају једном странком.
Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да je тужилац накнадним поднеском од 12. 4. 2017. године уредио, односно допунио тужбу тако што je, поред првоозначеног туженог, као новотуженог означио и стечајног дужника, то je на наведени начин обе странке као нужне супарничаре обухватио тужбом. Па ако се тужба у том смислу уреди, допуни, то се не сматра њеним проширењем, тако да није потребан пристанак новоозначеног туженог за ступање у ову парницу, у смислу члана 205. став 2. Закона о парничном поступку.
(Из Решења Привредног апелационог суда Пж. 4281/17 од 8. 2. 2018)
Процесна радња додавања новог туженог – стечајног дужника, који je нужни и јединствени супарничар у парници ради оспоравања потраживања једног стечајног повериоца од стране другог стечајног повериоца, не представља проширење за које je потребан пристанак новог лица обухваћеног тужбом, већ уређење тужбе и не доводи у питање благовременост овакве тужбе.
Из образложења:
Тужилац je у својству стечајног повериоца оспорио признато потраживање туженог у стечајном поступку који се води над „Б.” а. д. у стечају, Пожега, пред Привредним судом у … под бројем Ст. …/2016. Тужилац je упућен на покретање парничног поступка и тужбу je поднео у законом прописаном року против туженог – стечајног повериоца чије je потраживање признато. Правилан je закључак првостепеног суда да су у овој врсти парнице нужни супарничари поверилац чије je потраживање признато и стечајни дужник. Ради се о таквој врсти супарничарства да се због природе правног односа тужбом морају обухватити оба учесника материјалноправног односа и о томе суд води рачуна пo службеној дужности.
Међутим, првостепени суд je без основа одбацио као неблаговремен поднесак од 21. 1. 2016. године, којим je тужилац као друготуженог означио „Б.” а. д. у стечају П. Како се ради о нужном супарничарству, ова процесна радња тужиоца не може се сматрати проширењем тужбе за коју je потребан пристанак новог лица које je тужбом обухваћено. Ради се о уређењу тужбе, пa без обзира на то што je правоснажним решењем првостепеног суда од 29. 12. 2016. године одбачен поднесак тужиоца од 21. 12. 2016. године, тужба против „Б.” а. д. у стечају П. поднета je у законом прописаном року. Чланом 210. Закона о парничном поступку предвиђено je да, ако пo закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају једном парничном странком, тако да кад поједини супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари односи се и на оне који те радње нису предузели. У конкретном случају на страни тужених постоји нужно и јединствено супарничарство, јер се спор може решити само на једнак начин према стечајном повериоцу коме je признато потраживање и стечајном дужнику. Зато тужба која је поднета против једног од нужних и јединствених супарничара у року који je остављен закључком којим je тужилац упућен на покретање парнице, дејствује и према другом јединственом супарничару, јер je тужилац током поступка уредио тужбу и као туженог означио и другог јединственог и нужног супарничара. Због тога није правилан закључак првостепеног суда да je тужилац неблаговремено поднео тужбу против „Б.” а. д. у стечају П.
(Из Решења Привредног апелационог суда Пж. 967/17 од 16. 8. 2018)
По тужби испоручиоца електричне енергије којом захтева да се два тужена лица солидарно обавежу на исплату накнаде за испоручену енергију, тужени немају положај нужних супарничара.
Из образложења:
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд погрешно применио члан 205. Закона о парничном поступку када је ставом I изреке одбио субјективно преиначење на новог туженог. Нетачан је став тужиоца да се ради о нужним супарничарима и да због природе међусобног односа ових лица у вези са испоруком електричне енергије спор мора бити једнако решен у односу на оба тужена. Према стању у списима тужба је поднета ради наплате новчаног потраживања у износу од 2.619.313,40 динара, а захтев је опредељен као захтев за накнаду штете. Тужилац је у тужби образложио да је штета настала незаконитим поступањем туженог, повредама процедура у вези са контролом електричног бројила, мерењем утрошене електричне енергије и задуживањем тужиоца, па наводима да је, услед обуставе електричне енергије за коју нису постојали услови прописани законом и уредбом, за тужиоца настала штета у виду умањења имовине због немогућности да обавља производњу, извезе производе и наплати одговарајућу цену за исте. Поднеском од 19. 9. 2016. године тужилац је проширио тужбу на новог туженог и тражио да се оба лицу солидарно обавежу на исплату новчаног износа на име накнаде штете. Природа тог односа није такве природе да се мора на једнак начин решити према оба тужена. Свако правно лице одговара за своје радње, за деликтне радње и одговорно је уколико је својим незаконитим поступањем проузроковало другом лицу штету. У настанку штете, уколико је има, може учествовати више лица, али то не значи да је свако од њих одговорно за насталу штету, из чега произлази да нису постојали услови из члана 211. Закона о парничном поступку и да је првостепени суд правилно констатовао да се одбија субјективно преиначење јер лице на кога је тужба проширена није дало пристанак да ступи у парницу у стању у коме се она налази.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је битна чињеница да се тужени означен у тужби до дана проширења тужбе није упустио у расправљање. Према члану 205. став 3. Закона о парничном поступку лице које приступа тужби, односно на које се тужба проширује мора да прими парницу у оном стању у коме се она налази у тренутку ступања у парницу. Дакле, законска одредба говори о ступању у парницу, а чланом 203. став 1. овог закона прописано је да парница почиње да тече достављањем тужбе туженом. Према стању у списима, тужени је тужбу примио 11. 8. 2016. године, када је парница почела да тече, а након тога одржано је и рочиште од 24. 8. 2016. године, из кога произлази да су наводи тужиоца неосновани, а иначе нису од утицаја на одлуку о субјективном преиначењу тужбе.
(Из Решења Привредног апелационог суда Пж 3204/17 од 7. 6. 2017)
Заложном изјавом конституисано је стварно право – право залоге у корист поверилаца, па по тужби за утврђење ништавости заложне изјаве они, као учесници материјалноправног односа из ког је право залоге настало, морају бити обухваћени.
Из образложења:
Тачно је да заложна изјава представља једнострану изјаву воље, али се том изјавом воље конституише једно стварно право (заложно право) у корист одређених лица као поверилаца, одакле проистиче да су та лица, повериоци, учесници материјалноправног односа успостављеног заложном изјавом, о коме се расправља, па су наведена лица, супротно схватању тужиоца као жалиоца, нужни а не обични супарничари. У овом случају ништавост се мора утврдити у односу на даваоца заложне изјаве и његовог повериоца. Када се ради о побијању заложне изјаве као једностране изјаве, не ради се о томе да правни учинак пресуде којом се тражи утврђење ништавости заложне изјаве треба да се односи и на повериоца који би евентуално као умешач могао имати положај јединственог супарничара, већ се ради о томе да се по тужби за утврђење ништавости заложне изјаве одлучује о законитости конституисања заложног права у корист поверилаца, те самим тим они морају бити обухваћени тужбом. Следом реченог, заложном изјавом конституисано је право залоге у корист поверилаца, па уколико носиоци тог права нису обухваћени, сматра се да не постоји потпуна легитимација, у конкретном случају пасивна. Уколико та лица не би учествовала у поступку, не би било задовољено начело контрадикторности и не би у пуној мери било омогућено предлагање доказа нити истицање приговора, чиме би дошло до повреде права странке у смислу одредбе чл. 6 став 1. Конвенције о заштити људских права и основних слобода.
(Из Пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2034/2016 од 11. 1. 2017)
Ако по закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају једном парничном странком, тако да кад поједини супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које изврше други супарничари односи се и на оне који те радње нису предузели.
Из образложења:
Одредбом члана 210. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11 и 74/13) прописано је да, ако по закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају једном парничном странком, тако да кад поједини супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које изврше други супарничари односи се и на оне који те радње нису предузели.
У конкретном случају тужени јесу јединствени супарничари будући да тужбени захтев у истом садржају може бити прихваћен или одбијен у односу на све њих. Јединствени положај свих супарничара у материјалноправном односу условљава и њихов јединствени третман у парници. Стога се жалба коју је поднео првотужени протеже и на остале јединствене супарничаре, а како један од јединствених супарничара није био правилно заступан будући да није било пуномоћја за заступање за лице које је приступило на рочиште, то је пресуда донета у поступку захваћеном апсолутно битном повредом из одредбе члана 374. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 1084/15 од 10. 5. 2016, укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 4913/16 од 26. 4. 2016)
НУЖНИ СУПАРНИЧАРИ
Нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа.
Из образложења:
Одредбом члана 211. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 и 55/14) прописано је да нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа, док је одредбом става 2. истог члана прописано да, ако сва лица из става 1. овог члана нису обухваћена тужбом као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован. Ставом 3. истог члана прописано је да о нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности.
Првостепени суд је правилно нашао да у конкретном случају тужбом није обухваћен власник парцеле која је овде предмет тужбеног захтева, Република Србија, већ само њен корисник, Земљорадничка задруга „П…” у стечају из Кучева, што је суд утврдио из Извештаја службе за катастар непокретности Кучево број 952-423/2014 од 19. 5. 2014. године, па је, одлучујући о приговору пасивне легитимације, правилно закључио да је исти основан. Такође, првостепени суд је утврдио и да тужилац није доставио одговарајуће доказе о начину стицања предметне парцеле у складу са наводима у тужби, односно да је исту стекао на основу поклона, а затим да није доставио ни одговарајуће доказе да је својим средствима изградио и адаптирао стамбени објекат на поменутој парцели.
Како је у тужби као тужени означена само Земљорадничка задруга „П…” у стечају са седиштем у Кучеву, која није власник, већ само корисник дела 600/7321 кат. парцеле број 4052/8 из Листа непокретности број 244 КО Волуја, то је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев.
Власник и носилац права коришћења непокретности имају положај нужног и јединственог супарничара, а тужбени захтев којим један од њих није обухваћен није основан услед непотпуне пасивне легитимације, с обзиром на то да они чине једну парничну странку.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 334/14 од 4. 2. 2015, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 996/15 од 25. 8. 2016)
Неучествовање једног од нужних супарничара представља недостатак који утиче на страначку способност јер сви нужни супарничари чине једну парничну странку.
Из образложења:
Неучествовање једног од нужних супарничара представља недостатак који утиче на страначку способност јер сви нужни супарничари чине једну парничну странку, а када недостаје један од њих, онда у спору нема ни парничне странке, што је разлог који води одбијању тужбеног захтева. Из одредбе члана 211. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011 и 55/2014) јасно произлази да, у случају када тужбом нису обухваћена сва лица која се као нужни супарничари сматрају странком, суд ће одбити тужбени захтев као неоснован, при чему постоји обавеза суда да по службеној дужности води рачуна о томе да ли је тужилац тужбом обухватио сва лица која се по одредбама самог закона сматрају нужним супарничарима.
Стога су неосновани жалбени наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права, а посебно зато што тужилац у конкретном случају у односу на означеног туженог није доставио ни одговарајуће доказе о основу стицања предметне парцеле, а затим није доставио ни доказе да је својим средствима изградио предметни објекат.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 334/14 од 4. 2. 2015. године, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 996/15 од 25. 8. 2016)