С обзиром на то да је кривично дело (али и читав феномен) насиља у породици већ дуже време у жижи интересовања стручне и шире јавности, као и да супротстављање истом путем кривичног и некривичног законодавства изазива тешке последице по чланове породице, у овом тексту скренута је пажња јавности на неке тенденције везане за процесуирање овог кривичног дела.
У Треће основно јавно тужилаштво у Београду приспело је Решење Апелационог суда у Београду Кж2 847/19 од 15. 5. 2019. године, којим је укинуто Решење Трећег основног суда у Београду (К. бр. 268/18 – Кв. бр. 252/18 од 5. 2. 2019. године) о потврђивању оптужнице тужилаштва које поступа пред тим судом за кривично дело насиље у породици.
Иако се на први поглед поменуто решење не разликује пуно од других, сличних решења којим су укинуте потврђене оптужнице, садржина образложења наводи нас на преиспитивање изведених закључака тог суда, али и других судских инстанци. Осим што је непримерена дужина трајања поступка у овој фази (готово годину дана од подношења оптужног акта суду) у предмету у коме се чланови породице разрачунавају потезањем ножа и наношењем повреда истим, овај предмет би могао (осим конкретних последица) да успостави негативну тенденцију за предстојеће случајеве и да сузи опсег кривичноправног процесуирања породичног насиља, што је супротно тенденцијама нашег друштва.
Укратко, у горецитираном предмету Апелациони суд сматра да породично насиље (у кривичноправном смислу) постоји само уколико се (1) испољи насиље којим се угрожава спокојство и телесни интегритет чланова породице и уколико је (2) испољено насиље довело до континуираног осећаја угрожености услед чега последица мора бити трајна јер је то један од битних елемената кривичног дела, како се наводи у предметној одлуци Апелационог суда у Београду.
До ових, може се рећи, посебних услова за процесуирање кривичног дела насиље у породици дошло се постепено. Наиме, пре две године Апелациони суд у Новом Саду констатовао је да би постојало кривично дело насиље у породици, мора постојати осећај угрожености код оштећеног и тај осећај угрожености мора имати континуирани облик. Међутим, из образложења произлази следеће:
[…] Битно обележје кривичног дела насиље у породици јесте, поред осталог, да се радњом извршења тог дела угрожава спокојство и душевно стање члана своје породице… У том смислу било је нужно утврдити да ли је код наведеног малолетног оштећеног дошло до угрожавања спокојства и душевног стања.
[…] Радња извршења кривичног дела насиље у породици у себи садржи угрожавање спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице. Угрожавање спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице представља последицу, а не радњу извршења кривичног дела насиље у породици, због чега за постојање овог кривичног дела није довољна једна радња, већ је потребно да угрожавање спокојства чланова породице траје одређено краће или дуже време. Насиље у породици представља модел понашања, а не појединачни инцидент (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 1849/2017 од 3. 10. 2017. године).
Дакле, Апелациони суд у Новом Саду констатовао је да је кривично дело насиље у породици модел понашања, да осећај угрожености (такође) мора да има континуиран облик и да га није могуће извршити једном радњом, јер из једне радње није могуће успоставити такву врсту континуитета.
Иако се два апелациона суда подударају у тврдњи да осећај угрожености оштећених мора имати континуитет, он је опредељен дијаметрално различитим параметрима.
Такође, Апелациони суд у Београду у предмету Кж2 847/19 од 15. 5. 2019. године не спори да ово кривично дело може да се изврши и једном радњом, али захтева посебну последицу испољену у континуираном осећају угрожености.
Да се радња извршења овог кривичног дела може извршити и једним делом није спорно ни Апелационом суду у Крагујевцу, који је Пресудом Кж1 213/2016 од 4. 3. 2016. године, између осталог, закључио и да ће кривично дело насиље у породици постојати и када је радња предузета само једном, будући да је радња овог дела у закону описана трајним глаголом (треба да се примени одредба члана 112. став 30. Кривичног законика, којом је прописано да се сматра да је дело учињено ако је радња извршена једном или више пута).
На питање постављено Врховном касационом суду да ли је исправно сматрати да постоји кривично дело насиље у породици у случају само једног догађаја уколико је радња трајала (нпр. члан породице је психички или физички злостављан више сати), имајући у виду став неких већа да једна радња није кривично дело, као и став других да се у том случају цене њихови претходни односи.
Уследио је овакав одговор:
Код кривичног дела насиље у породици из члана 194. КЗ-а ради се о такозваној последичној радњи извршења која садржајно може бити различита, али „се мора тумачити у контексту начина извршења” наведених у члану 194. став 1. КЗ-а – примена насиља, претња да ће се напасти на живот или тело и дрско и безобзирно понашање. Радња извршења предметног кривичног дела која је, дакле, дефинисана последицом, одређена је трајним глаголом, па се, у смислу одредбе члана 112. став 30. КЗ-а, сматра да је дело учињено ако је радња извршена једном или више пута (Из Пресуде Врховног касационог суда Кзз 83/2012 од 24. 10. 2012. године; са седнице Кривичног одељења Врховног касационог суда одржане 15. 4. 2014. године, на којој су дати одговори на спорна правна питања нижестепених судова).
Видимо да ВКС има нешто другачији притуп овом проблему и да последицу тумачи у контексту „начина извршења” (објективно), а не у контексту „континуираног осећаја угрожености” (субјективно), попут Апелационог суда у Београду (у предмету Кж2 847/19 од 15. 5. 2019. године) или као што то чини Апелациони суд у Новом Саду (у предмету Кж 1849/2017 од 3. 10. 2017. године), који у суштини такође захтева објективно мерило – више догађаја за остварење бића кривичног дела насиље у породици јер осећај угрожености мора да има континуиран облик и да га није могуће извршити једном радњом, јер из једне радње није могуће успоставити такву врсту континуитета.
Уколико се узме у обзир да је сврха права да оствари правду (поред заштите интереса владајуће класе), може се сматрати да је важно размотрити и став (Пресуду Кж1 1177/2017 од 23. 10. 2017. године) Апелационог суда у Крагујевцу:
Апелациони суд *** налази да се неосновано у жалби браниоца окривљеног адвоката Р. истиче да у конкретном случају није дошло до угрожавања спокојства, телесног интегритета и душевног стања мал. оштећене, јер је она након критичног догађаја наставила да живи са својим ујаком, окривљеним Д. П., који се стара о њој, издржава је и даје јој новац. Наиме, по налажењу овог суда, радње извршења које је предузео окривљени у виду ударања оштећене рукама по глави и телу, вучења за руку и увртања прста на руци, и наношења више лаких телесних повреда, без обзира на то што су предузете само једном, објективно посматрано су такве да доводе до угрожавања спокојства, телесног интегритета и душевног стања члана породице, што се несумњиво и десило критичном приликом у виду угрожавања телесног интегритета мал. оштећене.
Дакле, упркос чињеници да је ујак наставио да живи са малолетном оштећеном, радње које је предузео само једном чине биће кривичног дела насиље у породици и окривљени је за то санкционисан – јасан је Апелациони суд у Крагујевцу.
Сужавање последице кривичног дела насиља у породици на наведени начин може се одразити и на нека друга кривична дела код којих је последица такође осећај несигурности, као што је случај са кривичним делом угрожавање сигурности (138. КЗ-а). Уколико неко запрети празним оружјем и изазове страх код оштећеног, тог момента оствариће се биће кривичног дела угрожавање сигурности (Зоран Стојановић, „Коментар Кривичног законика”, Београд, 2017, стр. 495–496). Правећи логичну компарацију са последњим ставовима Апелационог суда у Београду, да би постојало кривично дело угрожавање сигурности потребно је да постоји трајни осећај угрожености, односно да се оштећени, и када је сазнао да је пиштољ празан, плашио за своју сигурност. Међутим, у пракси није тако. Да би било остварено биће овог кривичног дела, осећај несигурности мора да буде остварен само у тренутку када се дело сматра свршеним. Нема разлога да се у пракси прави дистинкција између ове две несигурности, тим пре што је заштитни објект кривичног дела насиље у породици – породица, а уколико је она очувана (пример са ујаком и малолетном оштећеном), може да се постави (макар теоријско) питање оправданости и сврсисходности процесуирања окривљеног.
Уколико би морало да се определи за неку од „понуђених” могућности постојања кривичног дела насиље у породици, то свакако не би била конструкција Апелационог суда у Београду у предмету Кж2 847/19 од 15. 5. 2019. године. Разлог је правна несигурност. Није могуће квалитетније определити „континуирани осећај угрожености” оштећене, који је искључиво субјективан и зависи од њеног тренутног расположења (или страха), а не од, рецимо, вишеструког понављања или застрашујуће бахатог начина извршења кривичног дела. Други судови у наведеним примерима определили су се листом за објективније параметре (два или више догађаја, начин извршења итд.) који показују далеко већи степен правне сигурности.
Без обзира на квалитетнија или мање квалитетна решења, сматрамо да грађани Србије не заслужују овако широк дијапазон могућности од којих ће зависити (не)постојање кривичног дела насиље у породици. Сузбијање потенцијалног насиља у породици од стране основних јавних тужилаштава и полиције применом Закона о спречавању насиља у породици до „границе пуцања” проширило је круг лица која могу доћи под његов домашај. Такође, у пракси се показало да и најбенигније ситуације представљају потенцијалну опасност за будуће насиље у породици, услед чега се предметни закон односи и на њих. Хитне мере које се изричу у тим приликама (да би се спречило евентуално будуће насиље у породици) јесу ригорозне. Све указује на то да, када већ дође до тешких поремећаја породичних односа које се квалификују као кривично дело насиље у породици, није упутно произвољно скраћивати домашај кривичног законодавства.