Хронолошка анализа најважнијих измена и допуна ЗИО-а, које су извршене у складу са нормирањем закона, започета је у прошлом, а настављена у овом броју, док ће одредбе које се тичу измена и допуна законских одредби у вези са правним лековима бити разматране у оквиру посебног текста у наредном броју часописа.
Чланом 68. Закона додаје се члан 151а ЗИО-а, којим су начињене значајне измене у погледу извршења на непокретностима. Кроз нови члан 151а Закона дефинисана су два нова правила која се тичу извршења на непокретностима. Наиме, након уписа забележбе решења о извршењу јавни извршитељ ће по службеној дужности или на предлог странке одредити да се извршење спроведе на другој непокретности или другим средством и предметом извршења, ако постоји очигледна несразмера између висине потраживања извршног повериоца и вредности непокретности коју је извршни поверилац предложио у предлогу за извршење, а друга непокретност, односно друго средство и предмет извршења довољни су за намирење потраживања извршног повериоца у разумном року. Такође, ако су одређени друго средство и предмет извршења, забележба решења о извршењу на непокретности остаје уписана у Катастру непокретности све док потраживање извршног повериоца не буде намирено. Циљ ове две норме је да подмири потребу заштите начела сразмерности у извршном поступку, при чему се оно најчешће и мора штитити приликом извршења на непокретностима, као и потреба намирења извршног повериоца. Јавни извршитељ по службеној дужности мора да води рачуна да не дође до очигледне несразмере између висине потраживања извршног повериоца и вредности непокретности која је означена као предмет извршења. И на овај начин постиже се афирмација начела сразмерности у делу Закона који говори о извршењу на непокретностима. С друге стране, заштита извршног повериоца остварује се кроз одредбу да забележба решења у Катастру непокретности остаје уписана све док потраживање извршног повериоца не буде намирено. Дакле, у том смислу извршни поверилац не остаје без могућности да намири своје потраживање из вредности непокретности, разуме се након испитивања да ли извршни дужник поседује другу имовину чијим уновчењем може да се омогући намирење, а уз то онемогућена је и злоупотреба од стране извршног дужника, који својим држањем у поступку може да омогући да се неки други поверилац намири из вредности непокретности.
Чланом 69. Закона прецизира се члан 152. ЗИО-а, па се, у ситуацији када се извршни поступак спроводи против лица које није уписано као сопственик непокретности иако за то постоје услови, допуњује правило за давање налога за упис права својине у Катастар непокретности, који, поред суда, сада може да дâ и јавни извршитељ. Поред наведеног, прописано је и да се најпре доноси решење о извршењу и истовремено налаже Катастру непокретности да упише извршног дужника као сопственика непокретности, а све како би се избегле злоупотребе од стране извршних дужника.
Чланом 70. Закона усвојене су веома битне и суштинске измене члана 153. ЗИО-а, којима је уређена ситуација после стицања заложног права на непокретности, када се промени власник непокретности тако што извршни поверилац назначава у предлогу за извршење новог власника као извршног дужника. Досадашње законско решење, по којем се као извршни дужник означавао залогодавац, док је нови власник био дужан да трпи намирење из непокретности, изазвало је озбиљне проблеме у пракси, а у појединим случајевима онемогућило је реализацију заложног права кроз извршни поступак. У овој ситуацији најпре се поставља питање постојања интереса лица које више није власник непокретности да активно учествује у извршном поступку, као и питање постојања његове намере да заштити одређена права. С друге стране, неприродно је било и ограничавање новог сопственика хипотековане непокретности, која је предмет извршења одређеног извршног повериоца, на то да у поступку само може да трпи намирење извршног повериоца, суштински без могућности активног учествовања у поступку. Да парадокс буде већи, у случају смрти или престанка постојања залогодавца, доследна примена наведених одредби не би ни била могућа. Поред наведених измена, у овај члан додато је правило да извршење по одредбама овог члана може да се спроведе само на непокретности на којој постоји заложно право. Намера је била да се на овај начин разреши спорно правно питање да ли у односу на заложног дужника који није истовремено и дужник извршног повериоца, након исцрпљења заложне изјаве или уговора о хипотеци на предмету хипотеке, извршење може да се настави у односу на његову другу имовину.
Чланом 71. Закона прецизира се члан 155. ЗИО-а тако што се прописује преимућство ЗИО-а у односу на друге прописе, прописивањем да одредбе других закона којима се уређује одступање од правила прописаног чланом 155. став 2. не производе правно дејство, а имајући у виду да је реч о веома важној одредби, без чије примене би извршење на непокретностима остало у потпуној блокади. Осим тога, прописано је и да по протеку рока од 72 сата од пријема захтева за упис орган који води Катастар непокретности не може више да одлучује о захтеву за упис забележбе.
Са претходним члановима усклађене су и одредбе члана 72. Закона, којима се мења члан 156. ЗИО-а у циљу прецизирања последица промене сопственика у току извршног поступка. Поменутим изменама уједно се проширује дејство норме на све промене сопственика непокретности у току извршног поступка, а не само на ситуације када промена није заснована на располагању претходног власника. Ако се у току извршног поступка промени власник непокретности, спровођење извршења наставиће се на предметној непокретности, док је нови власник дужан да трпи намирење, а јавни извршитељ доноси закључак о настављању извршног поступка против новог власника.
Чланом 73. Закона допуњен је члан 161. ЗИО-а новим ставом који прописује одредбу о дејству извршног поступка на закуп непокретности. Новоусвојеним одредбама прописано је да, ако непокретност није уписана у Катастар непокретности, закуп престаје продајом непокретности, осим ако је уговор о закупу закључен у писаној форми, а потписи уговарача на њему оверени су, у складу са Законом, пре доношења најстаријег решења о извршењу. Тако је законодавац желео да спречи потенцијалне злоупотребе на основу фиктивних уговора о закупу у случајевима када непокретност није уписана у Катастар непокретности. Иако је јасна намера да се наведеним одредбама стане на пут злоупотребама које су се јављале у пракси на штету извршног повериоца, нисмо сигурни да прописивање обавезе овере потписа на једном облигационоправном уговору спада у материју закона којим се уређује извршни поступак.
Чланом 74. Закона допуњен је члан 163. ЗИО-а одредбама којима треба да се омогући да се што ефикасније уновчи непокретност која је предмет извршења у одређеном извршном поступку. У овом циљу неопходно је омогућити разгледање наведене непокретности како би се потенцијални купци упознали са свим детаљима предмета продаје. Претходно важеће одредбе члана 163. нису предвиђале непосредну могућност за јавног извршитеља да обезбеди разгледање непокретности у ситуацији кад извршни дужник није присутан или онемогућава разгледање непокретности, па је зато сада прописано да јавни извршитељ у том случају може да отвори закључану просторију, али само у присуству два пунолетна лица, као сведока, ако извршни дужник није присутан или неће да је отвори. Иако на први поглед можда тако не делује, ове одредбе нису од користи само за извршног повериоца, којем се повећавају шансе да наплати своје потраживање у целости, већ и за извршног дужника, којем иде у корист да се његова имовина прода за што виши износ како би се наплата спровела на што мање предмета извршења.
Чланом 75. Закона коначно се исправља једна крупна грешка у стилизацији одредби члана 168. ЗИО-а. Овим чланом заправо се враћају одредбе које су биле прописане ЗИО-ом из 2011. године, које су очигледно неспретно преписане у сада важећи ЗИО. Наиме, сада је прописано да свако ко има право да се намири на непокретности, а по редоследу намирења долази пре извршног повериоца чија је забележба решења о извршењу најстарија, може да предложи да се извршни поступак обустави ако процењена вредност непокретности не покрива његово потраживање. Предлог за обуставу извршног поступка подноси се у року од осам дана од дана достављања закључка о продаји непокретности.
Одредбама члана 76. Закона измењене су одредбе члана 169. ЗИО-а тако што је проширен круг лица која не могу бити купци непокретности, док су у вези са појединим лицима разјашњене дилеме које су се појавиле у пракси. Наиме, није било јасно да ли купац не може да буде само јавни извршитељ који поступа у предмету или било који други јавни извршитељ, па је формулисан став да купац не може да буде ниједан јавни извршитељ, независно од тога да ли поступа у конкретном предмету или не, као ни заменик или помоћник јавног извршитеља или друго лице које је запослено код било ког јавног извршитеља, а ни са њима родбински повезана лица одређеног степена сродства. У вези са извршним дужником посебним ставом прописано је да он не може да буде купац, а исто важи и за лице које службено учествује у поступку. Пошто је прописано да ће портал електронског јавног надметања бити у надлежности Министарства правде, предвиђено је и додатно правило према којем купац непокретности не може да буде ни лице запослено у Министарству као администратор портала електронског јавног надметања, нити лице које је његов крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до четвртог степена сродства, супружник, ванбрачни партнер, тазбински сродник до другог степена, старатељ, штићеник, усвојитељ, усвојеник или хранитељ и храњеник. Прописана је и обавеза јавног извршитеља да у закључку о продаји упозори на постојање наведених законских забрана.
Чланом 77. Закона допуњен је члан 170. ЗИО-а прописивањем да, у случају продаје непокретности на електронском јавном надметању, ималац законског и уговорног права прече куповине има првенство над најповољнијим понудиоцем ако у року од три дана од дана достављања извештаја о електронској продаји изјави да купује непокретност под истим условима као најповољнији понудилац.
Чланом 78. Закона додат је члан 171а ЗИО-а, који уноси битну новину у извршни поступак и прописује основно правило о електронском јавном надметању, што ће бити детаљније регулисано подзаконским актом надлежног министра. Ове новине су од заиста великог значаја с обзиром на чињеницу да је један од највећих проблема у систему извршења у Републици Србији недовољно ефикасан поступак јавног надметања. Озбиљни проблеми у пракси у овом сегменту суштински онемогућавају права надметања, на којима ће се понуђачи надметати међусобно и која ће као резултат имати највећу могућу цену по којој се одређени предмет продаје, чиме се остварују неповољни ефекти за извршног повериоца, али и за извршног дужника. Злоупотребе су се кретале од тога да понуђачи (али и трећа лица) непосредно пре јавног надметања врше утицај један на другог, до договора да само један понуђач лицитира, а да се остали повуку како би се предмет извршења купио по почетној цени, док би остали понуђачи били „финансијски задовољени” од стране победника ван надметања. Слично се неретко остваривало и присилним радњама и претњама, а све како би само један понуђач дао понуду и по почетној цени купио предмет извршења. Поред наведених, у пракси су постојале и бројне друге махинације, које овде неће бити наведене, али су добро познате сваком ко је учествовао (или бар покушао да учествује) на јавном надметању у извршном поступку. Ови проблеми делимично ће бити решени враћањем лицитационог корака у систем надметања и појачавањем правила о губитку јемства, односно њиховог изједначавања са правилима стечајног права. Ипак, законским изменама не могу да се реше бројни начини злоупотреба и утицаја на понуђаче који се готово свакодневно дешавају у пракси. Сви ови разлози јасно говоре о насушној потреби за увођењем новог модела по којем ће се јавна надметања у извршном поступку вршити, а свакако најелегантнији начин за то је путем стварања портала електронских продаја. Као што је претходно већ речено, делимично су измењена правила о садржини закључка о продаји, па сада обавезну садржину истог представља одређење ко не може бити купац, а уколико се надметање обавља преко портала електронских продаја, обавезно је назначење те врсте надметања, као и других елемената предвиђених правилником којим је уређена електронска продаја. Измењено је и то што јемство сада мора да се уплати најмање два дана пре одржавања јавног надметања, што је добро решење с обзиром на то да досадашњи изостанак ове норме прави бројне проблеме у пракси јер се јемство уплаћује непосредно пред надметање, а понуђач на самом надметању јавном извршитељу доставља уплатницу или налог за пренос, као доказ. Цео поступак је допуњен и одредбом по којој, у случају продаје непокретности на електронском јавном надметању, закључак о продаји садржи и посебну напомену да ће се продаја спровести преко портала електронске продаје, као и лицитациони корак одређен у проценту од почетне цене, не вишем од 10%. У случају да се непокретност продаје путем електронског јавног надметања, закључак о продаји мора да садржи и елементе прописане правилником Министарства.
Чланом 80. Закона измењен је и допуњен члан 174. ЗИО-а, којим се уређује објављивање и достављање закључка о продаји непокретности, што је такође изазивало проблеме у пракси. Овај сегмент сада је уређен тако да се одређује да се закључак о продаји непокретности на јавном надметању доставља странкама, заложним повериоцима, учесницима у поступку, имаоцу уговорног и законског права прече куповине које је уписано у Катастар непокретности.
Чланом 81. Закона прецизиран је члан 175. ЗИО-а тако што је прописано да на јавном надметању као понудиоци могу да учествују само лица која су положила јемство најкасније два дана пре одржавања јавног надметања, као што је претходно већ напоменуто. Како би се обезбедила додатна озбиљност поступка, висина јемства повећана је са 10% на 15% процењене вредности непокретности. Када се непокретност продаје на електронском јавном надметању, јемство се уплаћује на рачун прописан за уплату јавних прихода који не подлеже блокади, у складу са правилником који уређује поступак електронске продаје.
С обзиром на новину која се тиче електронског јавног надметања, чланом 82. Закона допуњен је члан 176. ЗИО-а тако што су додате одредбе које упућују на примену одредаба овог члана и на продају непокретности на електронском јавном надметању. Слично томе, чланом 83. Закона допуњен је члан 177. ЗИО-а тако да се досадашње одредбе које се односе на рок примењују и у ситуацији када се непокретност продаје на електронском јавном надметању, при чему се поменути рок рачуна од дана објављивања закључка на порталу електронске продаје.
Новине које су претходно већ поменуте, прописане су чланом 84. Закона, којим се мења и допуњује члан 179. ЗИО-а. С тим у вези прописано је да јавно надметање сада почиње објављивањем јавног надметања и саопштавањем почетне цене, а сама лицитација одвија се на начин који је био прописан ЗИО-ом из 2011. године, односно кроз објављивање лицитационих корака од стране јавног извршитеља све док последња понуђена цена не остане неприхваћена.
Чланом 85. Закона измењен је члан 180. ЗИО-а, којим је уређено додељивање непокретности, тако да је прописано да је најповољнији понудилац онај који је понудио највишу објављену цену. Ради разрешења ситуације у којој је неку цену понудило више понуђача, а ниједан није понудио касније увећану цену, предвиђено је правило, по узору на правила у стечајном поступку, по ком је најповољнији понудилац онај који је поменуту цену први понудио. Иако делује да овакво законско решење покрива све сегменте јавне продаје и све недоумице, у шали би могло да се постави питање да ли ће јавни извршитељи морати да користе и штоперице на јавним надметањима.
Чланом 87. Закона измењен је члан 182. ЗИО-а у циљу уређивања још једног питања које је изазвало недоумице у пракси, а то је питање задржавања и враћања јемства. Прва измена односи се на случај када је потребно искористи јемство понудиоца који није платио цену, када се намирују трошкови јавног надметања и разлика између цене коју је он понудио и плаћене цене, а ако након тога преостане вишак, уплатиће се на рачун буџета Републике Србије. Осим тога, ако прва три понудиоца не плате понуђену цену у року, из њиховог јемства намирују се трошкови првог и другог јавног надметања, односно непосредне погодбе и разлика у цени постигнутој на првом и другом јавном надметању, односно разлика у цени која је постигнута на другом јавном надметању и цени која је постигнута у поступку продаје путем непосредне погодбе. И у овом случају, ако након тога преостане вишак, уплатиће се на рачун буџета Републике Србије. На овај начин попуњена је досадашња правна празнина у погледу могућности да се искористи јемство понудиоца који није уплатио цену на другом јавном надметању, а предмет извршења касније се прода путем непосредне погодбе за нижу цену. На крају, додато је и посебно правило да јемство у сваком случају губи учесник који не понуди ни почетну цену, као и учесник који одустане од јавног надметања, када ће се поступити онако како је прописано ст. 2. и 3. овог члана. Ове измене и допуне такође имају за циљ спречавање бројних злоупотреба у пракси у поступку јавног надметања приликом продаја непокретности у извршном поступку.
Чланом 88. Закона измењен је члан 183. ЗИО-а тако што су и овде враћена нека решења из старог ЗИО-а, па је сада прописано да јавно надметање није успело ако нема понудилаца или ако ниједан понудилац не прихвати продајну цену која је једнака почетној цени.
Чланом 89. Закона измењен је члан 185. ЗИО-а тако што је износ јемства које уплаћује купац непосредном погодбом промењен, па уместо десетине, јемство износи 15% од процењене вредности непокретности.
Чланом 90. Закона измењен је и допуњен члан 186. ЗИО-а у вези са продајом непокретности непосредном погодбом. Измењено је правило о року за постизање споразума странака о продаји непокретности непосредном погодбом – продужавањем рока и прописивањем да је то могуће учинити до доношења закључка о додељивању непокретности после јавног надметања или доношења закључка којим се утврђује да друго јавно надметање није успело. Очекује се да ће овај продужени рок више одговарати странкама у поступку и да ће повећати број случајева у којима ће се споразум постићи. Такође, прописано је да се споразумом странака одређују купац непокретности, рок за закључење уговора о продаји непосредном погодбом и продајна цена, а могу да се одреде и други услови. Допуне овог члана огледају се у томе што заложни поверилац чије је право уписано пре доношења најстаријег решења о извршењу мора да дâ свој пристанак у писаној форми на услове из споразума у року од 8 дана од дана достављања, а у случају да се овакав заложни поверилац не изјасни у наведеном року, сматра се да је дао пристанак на споразум, о чему ће га јавни извршитељ поучити приликом достављања споразума.
Чланом 91. Закона замењен је члан 187. ЗИО-а и сада је искључена минимална цена по којој непокретност може да се прода, а додато је да споразум одређује купац непокретности јер једино тако овај поступак може да се конкретизује. Одмах после споразума странака доноси се закључак о продаји непокретности непосредном погодбом по споразуму странака, којим се одређују купац и рок за закључење уговора, цена и рок за плаћање продајне цене.
Чланом 92. Закона измењен је члан 188. ЗИО-а тако што је брисан део одредбе овог члана која се односи на смањење вредности непокретности за 50%, али је додато да је за измену тог споразума неопходан пристанак заложног повериоца.
Чланом 93. Закона измењен је и допуњен члан 189. ЗИО-а, који се односи на продају непокретности непосредном погодбом по избору извршног повериоца. Концепт непосредне погодбе у којем се у току поступка „тражи” купац измењен је у концепт по којем се поступак непосредне погодбе спроводи са већ познатим купцем и познатом ценом, због чега је и из члана 189. брисана почетна цена. Додате су одредбе по којима се уговор о продаји закључује са лицем које је потписало споразум са извршним повериоцем о цени и року за плаћање цене и о томе обавестило јавног извршитеља.
Чланом 94. Закона допуњен је члан 190. ЗИО-а тако што је, у случају када не жели да оптира за намирење преносом права својине на непокретности која је предмет извршења, извршном повериоцу омогућено да спречи обуставу извршног поступку предлагањем другог средства и предмета извршења.
Чланом 95. Закона измењен је и допуњен члан 193. ЗИО-а у вези са закључком о предаји непокретности купцу. Законом је сада децидирано прописано да купац стиче право својине на непокретности на дан доношења закључка о предаји, чиме се разрешава дилема која постоји у делу судске праксе у односу на питања момента стицања права својине кроз поступак извршења. Такође, прописано је да се решењем којим се усваја захтев за отклањање неправилности против закључка о предаји члана не дира у стечено право својине купца, чиме се жели постићи већа правна сигурност и поуздање у извршни поступак.
Чланом 96. Закона допуњен је члан 195. ЗИО-а, и то одредбама које уређују питање трошкова који настају у ситуацији када непосредни држалац непокретности одбије да поступи по закључку о предаји и преда непокретност у државину купцу, односно новом власнику, због чега је неопходно спровести исељење. Како у наведеном случају настају одређени трошкови, за које ЗИО није изричито прописао ко ће их сносити, прописано је да их предујмљује купац непокретности, а сноси непосредни држалац чије се исељење спроводи. Овим одредбама свакако се отклања правна празнина која је постојала у досадашњој примени закона, али у пракси може да се постави питање оправданости предујмљивања трошкова од стране купца, с обзиром на то да он није странка у поступку нити је иницирао вођење поступка, већ представља учесника у поступку који „само” купује непокретност која је предмет извршења и не би требало да има других обавеза, осим обавезе да плати излицитирану купопродајну цену. Такође, може се поставити и питање шта у случају да купац не предујми наведене трошкове.
Чланом 97. Закона прецизира се члан 199. ЗИО-а тако што се дефинише првенствено намирење у циљу спречавања потенцијалних злоупотреба. Измена се односи на потраживања на основу законског издржавања, која се доказују извршном исправом и пријављена су до доношења закључка о додељивању непокретности, уз нови услов да је наведена извршна исправа настала пре доношења најстаријег решења о извршењу.
Чланом 98. Закона допуњује се и прецизира члан 209. ЗИО-а и додају одредбе које имају за циљ разјашњење да извршење на непокретности у ванкњижној својини извршног дужника, поред суда који одлучује о предлогу за извршење, закључком може да одреди и спроведе и јавни извршитељ.
Чланом 99. Закона измењен је и допуњен члан 210. ЗИО-а у вези са редоследом радњи приликом спровођења извршења на непокретности у ванкњижној својини извршног дужника, а све у циљу исправљања постојећих нејасноћа и лоших формулација у овом сегменту ЗИО-а. Ради повећања транспарентности поступка додате су одредбе којима је прописано да у закључку о продаји непокретности јавни извршитељ посебно наводи да је непокретност у ванкњижној својини.
Чланом 102. Закона измењен је члан 213. ЗИО-а, који се односи на уређење начина заједничке продаје непокретности и покретних ствари. Наиме, наведена продаја може да буде спроведена путем јавног надметања, али и непосредном погодбом. Ако непокретности и покретне ствари нису могле да се продају ни на другом јавном надметању, јавни извршитељ одмах позива извршног повериоца да се у року од 15 дана изјасни да ли предлаже продају непосредном погодбом. У случају да се извршни поверилац не изјасни у року, извршни поступак се обуставља. Међутим, ако непокретности и покретне ствари нису могле да се продају непосредном погодбом по избору извршног повериоца, извршни поступак се раздваја на поступак продаје непокретности и поступак продаје покретних ствари, који у том случају почињу из почетка. Ако непокретности и покретне ствари нису могле да се продају непосредном погодбом по споразуму странака, извршни поступак се наставља у стању у ком се налазио када су се странке споразумеле о продаји непосредном погодбом. У поступку заједничке продаје непокретности и покретних ствари извршни поверилац не може да се намири досуђењем ствари у својину.
Чланом 105. Закона измењен је члан 237. ЗИО-а, који говори о доношењу закључка о продаји покретне ствари, као и да покретне ствари не могу да се продају пре правоснажности решења о извршењу. Најпре је додата, у складу са претходно помињаним новинама, одредба о објављивању закључка о продаји на електронској огласног табли. Такође, када је у питању изузетак од овог правила, по ком је то могуће учинити ако се странке споразумеју или ако су подложне брзом кварењу, или ако постоји опасност од знатног смањења вредности ствари, без обавезе да извршни поверилац положи јемство за штету коју извршни дужник може да претрпи због раније продаје, а имајући у виду да је реч о хитној или договореној продаји неке покретне ствари, брисана је обавеза извршног повериоца да положи јемство за штету коју извршни дужник може да претрпи због раније продаје.
Одредбама чланова 106, 107, 108, 109. и 110. Закона прописане су измене и допуне одредби ЗИО-а којима се уређује поступак извршења на покретним стварима, на сличан начин и из истих разлога као што је то учињено када су у питању одредбе о извршењу на непокретностима.
Чланом 111. Закона додат је члан 251а, у којем су прописане последице извршног поступка на закуп покретних ствари тако што закуп покретних ствари престаје, осим ако је уговор о закупу закључен у писаној форми и потписи уговарача на њему оверени су, у складу са Законом, пре најстаријег заложног права на покретним стварима или најстаријег решења о извршењу. Дакле, и овде постоји слично решење као код одредби у уговору о закупу непокретности за који није уписана забележба у Катастар, па се самим тим остаје при истим примедбама које су изнете у претходном делу текста.
Чланом 113. Закона додат је члан 255а ЗИО-а, којим су прописана правила о извршењу на основу Извода из Регистра залоге. Потреба за посебним уређењем ове области настала је услед заузетих правних ставова привредних судова да је у конкретном случају реч о sui generis поступку намирења, који је предвиђен одредбама Закона о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар, као и да одредбе Закона могу само ограничено да се примене, чиме остаје нејасно којим средством извршења се спроводи извршење у овим случајевима. Из тог разлога сада је изричито прописано да се извршење ради намирења новчаног потраживања на основу Извода из Регистра залоге, као извршне исправе, спроводи по одредбама ЗИО-а ради намирења новчаног потраживања на покретним стварима.
Чланом 114. Закона измењена је одредба из става 1. тачка 5) члана 257. ЗИО-а, чиме је значајно проширен круг предмета који не могу бити предмет извршења, односно који су изузети од извршења зато што су примања на основу закона којим се уређује финансијска подршка породици са децом шира од примања по основу додатка на децу.
Чланом 115. Закона измењене су одредбе члана 258. ЗИО-а о ограничењу извршења на примањима завршног дужника тако што је повећан део примања који је изузет од извршења. Тако, када је реч о плати или заради, односно накнади плате или зараде, извршење може да се спроведе до њихове половине (уместо две трећине) односно четвртине (уместо половине) ако је њихов износ једнак или мањи од минималне зараде утврђене у складу са законом. Извршење на заради или плати, накнади зараде, односно накнади плате која не прелази износ просечне нето зараде према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, може да се спроведе до њихове трећине, а на минималној заради до њене четвртине (уместо половине). Када је о пензији реч, извршење на пензији може да се спроведе до њене трећине (уместо две трећине), односно четвртине када је реч о пензији која не прелази износ просечне пензије према последњем објављеном податку Фонда за пензијско и инвалидско осигурање, односно десетине када је реч о пензији чија висина не прелази најнижи износ пензије (уместо половине). У односу на све наведено предвиђен је и изузетак да, у складу са чланом 162. Породичног закона, ради намирења потраживања на основу законског издржавања извршење може да се спроведе до половине примања.
Чланом 116. Закона додат је нови члан 279а ЗИО-а, којим се уређују овлашћења извршног повериоца након доношења закључка јавног извршитеља о преносу потраживања. Одредбама овог члана прописано је да, ако се потраживање извршног дужника према његовом дужнику заснива на извршној или веродостојној исправи, извршни поверилац на основу закључка јавног извршитеља о преносу потраживања и извршне или веродостојне исправе може да поднесе предлог за извршење против дужника извршног дужника, а ако се потраживање извршног дужника према његовом дужнику не заснива ни на извршној ни на веродостојној исправи, извршни поверилац на основу закључка јавног извршитеља о преносу потраживања може да оствари своја права у парничном поступку. Ако је по предлогу извршног дужника већ донето решење о извршењу против његовог дужника, извршни поверилац на основу закључка јавног извршитеља о преносу потраживања ступа у већ покренути извршни поступак на место извршног дужника. На овај начин законодавац је хтео да разреши спорно питање које се појављивало у пракси у вези са начином намирења извршног повериоца од дужниковог дужника. Тачније, да ли у ситуацији када дужников дужник из било ког разлога не жели да измири обавезу према извршном повериоцу, извршни поверилац остварује своје право на наплату унутар већ започетог извршног поступка у којем је то потраживање заплењено и пренето са извршног дужника на извршног повериоца, у засебном извршном поступку или пак у парничном поступку.
Чланом 117. Закона измењен је и допуњен члан 300. ЗИО-а у вези са додатним садржајем предлога за извршења у одређеним ситуацијама. Додат је нови став којим је прописано да, ако је у предлогу за извршење као извршни дужник назначен индиректни корисник буџетских средстава, за кога се, у смислу прописа којима се уређује извршење буџета, принудна наплата спроводи на исти начин као и за директне кориснике буџетских средстава, извршни поверилац дужан је да у предлогу за извршење назначи идентификационе податке за дужника који је директни корисник буџетских средстава. Прописано је и да је, у случају извршења против директног или индиректног корисника буџетских средстава, извршни поверилац дужан да о намери подношења предлога за извршење писменим путем обавести Министарство финансија – Управу за трезор најмање 30 дана пре подношења предлога за извршење, као и да достави доказ о томе уз предлог, под претњом одбацивања. Већ је речено да ће за ове предмете у погледу одлучивања о предлогу убудуће бити надлежни јавни извршитељи, а њихова месна надлежност у наведеним поступцима одређује се према подручју суда пред којим је настала извршна исправа.
Чланом 118. Закона измењен је и допуњен члан 302. ЗИО-а, па је сада прописано да извештај о извршењу решења којим је одређена наплата будућих повремених давања која су спроведена у целини, организација за принудну наплату доставља јавном извршитељу након извршења последње рате будућег давања, што ће повећати ефикасност поступка. У истом циљу брисане су и одредбе по којима се редослед наплате будућих повремених давања одређује према времену када је организација за принудну наплату примила решење о извршењу.
Чланом 119. Закона измењен је члан 304. ЗИО-а у циљу прецизирања његових одредби, па је зато прописано да ће организација за принудну наплату блокирати све рачуне свих солидарних дужника, док ће се пренос средстава вршити према редоследу наведеном у решењу о извршењу, односно закључку јавног извршитеља до потпуног намирења, у циљу спречавања вишеструког намирења извршног повериоца.
Чланом 120. Закона измењен је и допуњен члан 305. ЗИО-а тако да је организација за принудну наплату дужна да свакодневно извештава јавног извршитеља о извршењима која су спроведена у целини, као и ако у року од 15 дана од дана пријема решења, односно закључка јавног извршитеља није спроведено извршење, када јавни извршитељ позива извршног повериоца да се у року од осам дана изјасни о томе да ли остаје при намирењу на новчаним средствима на рачуну извршног дужника или предлаже додавање новог или промену постојећег средства и предмета извршења.
Чланом 122. Закона допуњен је члан 310. ЗИО-а, који се односи на извршење на средствима са текућег рачуна извршног дужника. Изменама је предвиђено да се средства са текућег рачуна преносе на наменски рачун јавног извршитеља, а извршни дужник у року од осам дана од дана извршеног преноса може да обавести јавног извршитеља да је приликом преноса средстава дошло до повреде ограничења из чланова 257. или 258. овог закона, као и да о томе достави одговарајуће доказе. На овај начин омогућава се извршном дужнику да спречи повреду правила из чланова 257. и 258. Закона, а у случају да јавни извршитељ утврди да је пренос средстава извршен супротно ограничењима из члана 257. или 258. овог закона, без одлагања ће извршити повраћај више пренетих средстава на текући рачун извршног дужника, односно на рачун који извршни дужник определи, уз напомену да се ради о средствима која не могу бити предмет извршења. Ове одредбе су одговор на неправилности у пракси на штету извршног дужника, па сада уводе могућност повратног пута за средства која су незаконито наплаћена од извршног дужника.
Чланом 123. Закона прецизира се члан 315. ЗИО-а у погледу средства извршења ради намирења новчаног потраживања продајом финансијских инструмената. Имајући у виду значајне последице продаје финансијских средстава, која могу бити изузетне вредности, и овде је доношење закључка о продаји, као и приликом продаје непокретности, односно покретних ствари, условљено правоснажношћу решења о извршењу.
Чланом 124. Закона допуњен је члан 317. ЗИО-а прописивањем да је упућивање на одредбе Закона о извршењу на покретним стварима условљено тиме да оне нису у супротности са одредбама закона којима се уређује тржиште капитала и правилима тржишта на којима се продају финансијски инструменти. Иако би требало да се до истог става дође само на основу тумачења међусобног односа више закона, односно правног система, законодавац је очигледно осећао потребу да ово правило децидирано пропише у оквиру законског текста.
Чланом 126. Закона додате су у ЗИО целе две нове главе, и то VIIIa и VIIIб. С обзиром на врсту одредби и новине које су њима прописане, пре би се могли рећи да их је требало прописати потпуно новим законом, а не изменама и допунама овог. У сваком случају, наведеним новинама регулисан је скраћени извршни поступак, који је постојао и у тексту Закона о извршном поступку из 2004. године. Циљ скраћеног поступка је лакше и брже намирење извршног повериоца, који у односу на квалификованог извршног дужника поседује одређену квалификовану веродостојну исправу. Овај поступак може да се спроведе ако су извршни поверилац и извршни дужник субјекти за решавање чијих спорова је, у складу са законом, стварно надлежан привредни суд и то само на основу четири веродостојне исправе менице и чека домаћег или страног лица, са протестом ако је потребан за заснивање потраживања, безусловне банкарске гаранције и акредитива, као и оверене изјаве извршног дужника којом овлашћује банку да са његовог рачуна пренесе новчана средства на рачун извршног повериоца. Против решења о извршењу донетог у скраћеном извршном поступку извршни дужник може да изјави приговор у року од пет дана од дана достављања решења, а уз исти мора да достави и квалификоване доказе, при чему о приговору одлучује веће са ограниченим могућностима за усвајање.
Чланом 128. Закона додаје се нова глава 9а и члан 338а, којима се уређује ново средство извршења – уновчење других имовинских права извршног дужника, о чему је било речи у претходном делу текста.
Чланом 129. Закона измењен је и допуњен члан 355. ЗИО-а тако што је, пре свега, продужен рок у којем извршни дужник добровољно може да испуни обавезу са осам на тридесет дана. Додате су одредбе којима се враћа решење из ЗИО-а из 2011. године о обавештавању органа старатељства у случају када су исељењем обухваћена малолетна лица од стране јавног извршитеља, уз установљавање обавезе самог органа старатељства о пружању помоћи при спровођењу извршења, при чему су исте потпуно неоправдано биле изостављене из садашњег ЗИО-а.
Чланом 130. Закона допуњује се члан 357. ЗИО-а и прописује се ново правило по којем ће покретне ствари затечене у непокретности, у случају да се нису могле продати ни на другом јавном надметању, јавни извршитељ предати установи социјалне заштите, по претходно прибављеном мишљењу министарства надлежног за послове социјалне заштите.
Чланом 136. Закона измењен је члан 376. ЗИО-а тако што је појачана улога органа старатељства, док је улога суда надзорног карактера, имајући у виду специфичности и осетљивост спровођења ове мере извршења, што је свакако у складу са основним функцијама те две државне институције.
Чланом 138. Закона измењен је и допуњен члан 394. ЗИО-а. Најпре је у члану 394. ст. 1. разрешена дилема која је постојала у пракси да је предлог за извршење уредан и када, уместо потписа извршног повериоца или пуномоћника који није адвокат, садржи факсимил, чиме је делимично озакоњен закључак Врховног касационог суда. Овим чланом прописана је посебна заштита начела сразмерности кроз одредбу да не може да се одреди извршење продајом једине непокретности у власништву извршног дужника физичког лица ради намирења потраживања чија главница не прелази износ од 5.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан подношења предлога за извршење. Осим тога, избрисано је правило да одлагање на предлог повериоца или по споразуму странака не може да траје дуже од три месеца, па ће се поводом овог питања примењивати опште правило из члана 126. Закона.
Чланом 140. Закона измењен је члан 397. ЗИО-а у погледу прописивања изричите могућности одређивања извршења на целокупној имовини извршног дужника у случајевима извршења ради намирења потраживања из комуналних и сродних делатности, као и могућности на страни јавног извршитеља за коришћење штамбиља.
Чланом 147. Закона прецизира се члан 445. став 1. тачка 3) тако што је извршена промена описа претходне мере, па је као претходна мера предвиђен налог организацији за принудну наплату да новчана средства у висини обезбеђеног потраживања пренесе у депозит јавног извршитеља.
Чланом 148. Закона у члан 455. ЗИО-а додат је став 2, којим је изричито прописано да није дозвољено одређивање привремене мере којом би се забранило спровођење извршења, чиме се такође разрешавају недоумице које су постојале у пракси.
Одредбама чл. од 166. до 170. Закона дефинисане су прелазне и завршне одредбе. Чланом 166. Закона прописан је изузетак од правила да одредбе овог закона почињу да се примењују почев од 1. 1. 2020. године. Тако је прописано да ће се извршни поступци у којима извршење или обезбеђење спроводи суд, а за чије спровођење је по одредбама овог закона искључиво надлежан јавни извршитељ, наставити пред јавним извршитељем. Јавног извршитеља који ће спроводити извршење одређује председник суда тако што решење о извршењу са списима предмета доставља јавном извршитељу чије се седиште налази на подручју суда који је донео решење о извршењу, а ако више јавних извршитеља има седиште на подручју тог суда, решења о извршењу и списи предмета достављају се равномерно према редоследу по коме су јавни извршитељи уписани у Именик јавних извршитеља и њихових заменика. У наведеним случајевима извршни поверилац је дужан да уплати 25% предујма прописаног Јавноизвршитељском тарифом.
Поред наведеног, прописана су и два додатна правила у овом члану. Најпре, изузетак по којем се извршни поступци за намирење потраживања из комуналних и сродних делатности, као и поступци који се воде ради намирења или обезбеђења потраживања извршног повериоца Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, јавног предузећа и другог правног лица чији је оснивач или власник Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, чије извршење спроводи суд применом члана 547. ЗИО-а и у којима до дана ступања на снагу овог закона није започето спровођење извршења, односно у којима је од последње предузете радње спровођења протекло више од шест месеци, обустављају на дан ступања на снагу овог закона, ако главница потраживања које се намирује или обезбеђује не прелази износ од 2.000 динара.
Осим тога, предвиђено је још једно правило по којем се обуставља извршење на рачуну извршног дужника који је на дан ступања на снагу овог закона у блокади дуже од три године, ако извршни поверилац у року од осам дана од дана ступања на снагу поменутог закона не предложи промену средства и предмета извршења. Имајући у виду да је Закон ступио на снагу у суботу 3. 8. 2019. године, у време масовног коришћења годишњих одмора и смањеног капацитета рада судова и адвоката, јасно је да ће одредбе овог члана доживети експанзију у примени већ у сам освит ступања на снагу, а на незадовољство бројних извршних поверилаца који у последње три године чекају прилив са рачуна извршних дужника.
Одредбама чл. од 167. до 170. превиђено је да ће поступци извршења и обезбеђења бити започети пре ступања на снагу овог закона, као и да ће се окончати по досадашњим прописима. Осим тога, одређено је и да ће се одредбе које говоре о електронском јавном надметању искључиво примењивати почев од 1. 7. 2020. године, као и да ће подзаконски акти за спровођење овог закона бити донети у року од 60 дана од дана његовог ступања на снагу.