Питање повреде права на суђење у разумном року присутно је у нашем праву дуги низ година, пре свега од почетка примене Европске конвенције за заштиту основних људских права и слобода (даље: Европска конвенција) у Републици Србији (март 2004. г.), а посебно је актуализовано доношењем и применом Закона о заштити права на суђење у разумном року (даље: Закон), који је ступио на снагу 1. 1. 2016. године. Управо овај закон регулише услове за утврђење повреде права, као и право на новчано обештећење у том случају, тако да се у судској пракси јавља велики број предмета у којима су истакнути захтеви за накнаду штете по поменутом основу, а текст је и посвећен овом аспекту повреде права на суђење у разумном року.
Појам разумног рока
Право на суђење у разумном року компонента је једног ширег права, а то је право на правично суђење, које је регулисано чланом 6. Европске конвенције, који у ставу 1. прописује да свако лице током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Сличну одредницу садржи и Устав Републике Србије у члану 32. став 1, којим је прописано да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама и основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. До доношења горенаведеног закона ово су биле једине правне норме које су се односиле на питање разумног рока у односу на грађане Републике Србије, а пун садржај норми дат је кроз праксу Европског суда за људска права, који ју је примењивао у бројним случајевима по представкама против Србије, као и кроз праксу Уставног суда у поступцима по уставним жалбама. Како је временом дошло до значајног повећања броја спорова са наведеном тематиком, појавила се потреба да се о повреди права на суђење у разумном року одлучује у редовном судском поступку, као и да се ово питање додатно нормативно уреди, што је учињено доношењем поменутог закона.
Положај Европске конвенције и одлука Европског суда за људска права у правном систему Републике Србије
Положај међународног права у правном поретку РС дефинисан је Уставом РС из 2006. године, који прописује да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део српског правног поретка и да се непосредно примењују. То значи да је Европска конвенција и њена примена од стране Европског суда за људска права саставни део домаћег правног поретка и може бити извор права у конкретном судском поступку пред судом Републике Србије. Овај положај додатно подржава и уставна одредба која гарантује непосредну примену људских и мањинских права која су зајемчена „општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима.” Устав РС у делу који регулише хијерархију правних извора, у члану 16. став 2, прописује да сви међународни уговори, а тиме и Европска конвенција, морају да буду у складу са Уставом РС. На тај начин установљава се следећа хијерархија правних норми: Устав, међународно право, закони и подзаконски акти. Надаље, члан 18. став 3. Устава РС прописује да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, тако да је и пракса Европског суда за људска права један од установљених начина тумачења људских и мањинских права. Поред тога, члан 1. Европске конвенције прописује да државе јемче „свакоме у својој надлежности права и слободе” одређене у њеном каталогу, а обавеза Европског суда за људска права је да обезбеди да државе испуне наведену обавезу. Конкретно, ово значи да су судови и остали органи одређене државе уговорнице Европске конвенције дужни да следе праксу која одређује обим и садржај обавеза развијених у односу на друге државе или претходне случајеве против њихове државе. То је зато што разумно могу да очекују да ће Европски суд за људска права на исти начин да одлучује у другом битно сличном случају, који се односи на дату државу уговорницу.
Право на накнаду нематеријалне штете
У досадашњој пракси примећен је велики број тужби бивших радника друштвених предузећа која су у стечају, при чему поступак стечаја ни после више година није окончан. Да би се поставило питање накнаде штете у овим случајевима неопходно је да се претходно у Законом прописаној процедури утврди повреда права на суђење у разумном року. По члану 6. став 1. Закона одређено је да поступак у коме се штити право на суђење у разумном року почиње подношењем приговорa, а чланом 7. став 1. да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право. У смислу организационих правила о уређењу поступања судова ови приговори заводе се у Р4 уписник, што значи да у случају бивших радника друштвених предузећа, радници приговор подносе привредном суд пред којим се води стечај, да би након тога право на накнаду штете остваривали пред основним судом према пребивалишту тужитеља. Критеријуми за оцену постојања повреде права, као и за оцену висине накнаде штете, истоветни су и садржани у члану 4. Закона, којим је прописано да се при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, затим природа и врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странака током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, као и поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлука. У пракси то значи да исте критеријуме примењују судови различите врсте у односу на истоветно чињенично стање, у зависности од садржине тражене судске заштите. Самим тим појавило се и питање начина доказивања ових критеријума, с обзиром на то да је на први поглед јасно да основни суд неће бити у могућности да врши увид у списе предмета стечајног поступка због обимности грађе и броја предмета по тужбама за накнаду штете. У овом моменту као најекономичнији начин доказивања прихваћено је читање решења привредног суда које је донето по приговору странака и садржи детаљан опис тока поступка стечаја и начин предузимања процесних радњи учесника у поступку, што је потврђено и одлукама виших судова. Овакав став проистиче и из одредбе члана 23. став 3. Закона, која прописује да су при одлучивању о правичном задовољењу правобранилаштво и судови везани решењима председника судова којима је утврђена повреда права странке на суђење у разумном року. Сама накнада неимовинске штете („новчано обештећење” по слову Закона) представља један од начина „правичног задовољења” странке којој је утврђена повреда права, а има смисао као и накнада за остале признате видове нематеријалне штете и представља начин да се ублаже евентуални душевни болови због неизвесности око окончања судског поступка. У погледу висине накнаде ове штете Закон прописује прецизно одређен распон накнаде у члану 30, па је тако наведено да се новчано обештећење признаје у висини од 300 до 3.000 евра у динарској противвредности на дан исплате према средњем курсу Народне банке Србије по предмету, док је за оцену конкретног износа меродаван члан 4, како је претходно и наведено. Закон је прецизно регулисао и основне процесне претпоставке за вођење поступка по тужби за новчано обештећење, па је прописано да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, а тужба није дозвољена док траје покушај поравнања с правобранилаштвом, нити ако су странка и правобранилаштво закључили поравнање. Тужба се заводи, у складу са Судским пословником, у посебан уписник са ознаком „Прр”. Независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак, a суд не може да досуди новчано обештећење у висини већој од оне одређене Законом. Ревизија у овим споровима није дозвољена. Што се тиче пасивне легитимације, сам Закон при првом читању наводи на недоумицу. Наиме, чланом 26. став 1, који говори о новчаном обештећењу, прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење, док је чланом 32. прописано да новчано обештећење и накнаду имовинске штете исплаћује суд или јавно тужилаштво које је повредило право на суђење у разумном року. Другим речима, поставља се питање да ли је дужник накнаде Република Србија или суд пред којим је утврђена повреда права. Мишљење аутора овог текста је да је законодавац приликом прописивања обавезе за исплату од стране суда имао у виду добровољну исплату која би уследила након окончања спора, при чему је у овом спору једино пасивно легитимисана Република Србија, као држава, с обзиром на то да је држава преузела обавезу да обезбеди поштовање права на суђење у разумном року, а не суд као њен орган. Поред тога, чланом 33. Закона прописано је да се средства за исплату новчаног обештећења и накнаду имовинске штете обезбеђују из буџета Републике Србије. У прилог овом ставу говори и систематизација чланова Закона, који у глави 9. говори о исплати новчаног обештећења и накнаде имовинске штете, која се врши након окончања ових поступака. У досадашњој пракси, која се највећим делом односи на поменуте случајеве повреде права у току поступка стечаја, основни судови досуђивали су накнаде које не прелазе динарску противвредност од 500,00 евра, водећи се критеријумима који су одређеним Законом, али и једним делом пазећи да се не врши претерано оптерећење буџета. Овакав став је оправдан имајући у виду да је досуђењем поменутих накнада остварена сврха, као и да грађани добијају компензацију за повређено неимовинско право и то у економичном поступку који се одвија пред домаћим судом, док је у исто време обезбеђена и ефикасна добровољна исплата накнаде, без потребе за вођењем поступка принудног извршења.
Накнада материјалне штете
Право на накнаду материјалне штете прописано је чл. 31. ст. 1. Закона, којим је одређено да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, а ставом 3. истог члана прописано је да је одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року објективна. У организационом смислу, тужбе за накнаду материјалне штете у основним судовима заводе се, у складу са Судским пословником, у посебан уписник који носи ознаку „Прр1”, чиме настаје могућност да странка из истоветног чињеничног основа подноси две тужбе истом суду (за накнаду неимовинске и за накнаду имовинске штете), које се региструју у одвојене уписнике, што свакако не утиче повољно на трошкове ових поступака, које у крајњој линији сноси држава. У материјалноправном смислу ове тужбе представљале су посебан изазов за основне судове, с обзиром на то да су дошли у ситуацију да примењују правила Европске конвенције за заштиту људских права и слобода, али и праксу Европског суда за људска права, што у ранијем периоду нису били у прилици често да чине. Разлог за примену ових правила лежи у чињеници да је Европски суд, након почетка примене Конвенције у Републици Србији, доносио одлуке у многим сличним правним ситуацијама, тако да постоји обавеза судова да приликом одлучивања примењују ставове изражене у тим одлукама. У поменутим случајевима по тужбама бивших запослених у друштвеним предузећима којима је утврђена повреда права на суђење у разумном року у току стечаја, тужбеним захтевима тражена је исплата неисплаћених зарада које нису наплаћене ни у поступку стечаја. У вези са овим тужбама државно правобранилаштво приговорило је да тужиоци нису доказали постојање штете, имајући у виду да поступци стечаја још нису окончани, тако да је приговорено постојању узрочности између настале штете и поступања државе и њених органа. Одговор на ове приговоре пружају управо одлуке Европског суда за људска права које одређују конкретне услове одговорности државе за наведени вид штете.
У пракси Европског суда за људска права, у пресуди у предмету Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије, која је донета 15. 1. 2008. г. по представкама број 2269/06 и др., суд констатује да пропуст државе да изврши правоснажну судску одлуку, изречену у корист повериоца, представља повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола 1. Европске конвенције, а висина материјалне штете утврђена је у износу ненаплаћеног потраживања у извршном поступку, с обзиром на то да је дужник било друштвено предузеће. Конкретнији и прецизнији услови одговорности наведени су у пресуди у предмету Адамовић против Србије по представци број 41703/06, која је донета 2. 10. 2012. г., тј. суд је констатовао да обавеза државе настаје на основу следећих околности: дуг предузећа прецизно је утврђен извршном домаћом одлуком, предузеће је претежно у друштвеном власништву и захтев утврђен против предузећа није измирен. Пресудом у предмету Маринковић против Србије по представци број 5353/11, која је донета 22. 10. 2013. г., поред наведених аргумената, суд констатује да је држава директно одговорна за дуговања предузећа којим управља, без обзира на то да ли је предузеће у неком тренутку пословало као приватно, ако је обавеза настала пре продаје акција. Након доношења наведених одлука Европског суда за људска права, као и других пресуда тог суда у истоветној правној ситуацији, Уставни суд Србије у одлукама у којима је утврђена повреда права на суђење у разумном року у извршним и стечајним поступцима, почев од одлуке у предмету Уж. 5551/11 од 20. јуна 2013. године, утврдио је повреду права на имовину, полазећи од става Европског суда за људска права, досуђујући на терет државе накнаду материјалне штете у висини опредељеној решењем о извршењу.
Ако се резимирају неопходни услови за накнаду материјалне штете у наведеним случајевима, може се рећи да су то: утврђена повреда права на суђење у разумном року, прецизно утврђен дуг предузећа извршном домаћом одлуком, то што је предузеће претежно у друштвеном власништву и то што захтев утврђен против предузећа није измирен. Дакле, тужиоци су дужни да докажу поменуте чињенице да би исходили судску одлуку којом се усваја њихов тужбени захтев.
Уместо закључка
Имајући у виду да се пред основним судовима тренутно води велики број спорова по тужбама за новчано обештећење и накнаду имовинске штете, неупућени би стекли утисак како је српско правосуђе неажурно и како у многим случајевима долази до повреде права на суђење у разумном року. Упућени у статистичке извештаје о раду судова знају да време одлучивања и исписивања одлука у највећем броју случајева не превазилази критеријуме суђења у разумном року, док постојећи предмети представљају траг неких прошлих времена и резултат су многих друштвених промена, а не само рада правосуђа. Коначним и ефикасним решавањем по тужбама које су биле предмет овог излагања моћи ће на реалан начин да се сагледају брзина и квалитет суђења пред нашим судовима.