Закон о здравственој заштити објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије” бр. 25 од 3. априла 2019. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 11. априла 2019. године.
Решења предвиђена новим Законом о здравственој заштити имају циљ да одговоре на потребе прилагођавања система здравствене заштите унапређењу реформи здравства. Овим законом, између осталог, јасно је одређена и друштвена брига за здравље становништва на нивоу Републике, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, послодавца и појединца. Раздвојена је друштвена брига на нивоу аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Законом је уређен систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација, општи интерес у здравственој заштити и надзор над спровођењем закона, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите.
Здравствена заштита обухвата спровођење мера и активности за очување и унапређење здравља држављана Републике Србијe, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено, делотворно и ефикасно лечење, здравствену негу и рехабилитацију.
Полазећи од нагомиланих обавеза и дуговања здравствених установа, Закон је предвидео да Република Србијa може да обезбеди здравственим установама чији је оснивач средства за извршавање обавеза по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања. Ово је без сваке сумње добар покушај законодавца, односно државе да предупреди ситуације из прошлости када су поједине здравствене установе услед неизмирених обавеза по различитим основама биле у блокади, што је могло да се одрази на редовно одвијање процеса рада и поступак пружања здравствене заштите.
Друштвеном бригом за здравље на нивоу Републике Србије у погледу обезбеђивања здравствене заштите обухваћене су одређене групације становништва за које се здравствена заштита обезбеђује из средстава обавезног здравственог осигурања, а за лица која нису обухваћена обавезним здравственим осигурањем средства се обезбеђују у буџету Републике Србије. Препознате су нове категорије лица којима се на наведени начин обезбеђује здравствена заштита, и то млада незапослена лица која се не налазе на школовању, а највише до навршених 26 година живота, лица у вези са планирањем породице (лица мушког пола), жртве тероризма, борци.
Друштвена брига за здравље на нивоу аутономне покрајине, као и на нивоу јединице локалне самоуправе, поред других мера за обезбеђивање и спровођење здравствене заштите од интереса за грађане, које се спроводе на територији аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, обухвата и мере којима се стварају услови за бољу доступност и приступачност у коришћењу здравствене заштите. Законом се посебно истиче да аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе не може да обезбеди кадар запошљавањем на неодређено време ако средства нису обезбеђена у финансијском плану, с обзиром на то да се не могу систематизовати радна места изнад норматива односно стандарда предвиђених Законом и прописима донетим за спровођење овог закона (члан 13. став 5). Јасна је интенција да се заштити финансијско пословање здравствених установа, али може да се очекује да ће наведена одредба Закона довести до различитог поступања и тумачења у пракси, имајући у виду да није довољно прецизна. Наиме, уколико су у финансијском плану планирана средства, оснивач може да обезбеди средства за запошљавање иако је кадар изнад норматива односно стандарда.
Чланом 15. Закона прописана је обавеза лица да се одазове на позив за циљани превентивни преглед, односно скрининг, према одговарајућим националним програмима, чиме се, поред учешћа осигураног лица у трошковима здравствене заштите сходно Закону о здравственом осигурању, очекује постизање већег одзива на превентивне прегледе у циљу спречавања настанка болести. Полазећи од потребе да се обезбеди доступнија здравствена заштита, Закон је предвидео да се из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују средства за запошљавање ради замене изабраних лекара који су упућени на специјализације. На тај начин делимично се решава проблем доступности и остваривања права на здравствену заштиту, али може да се закључи да је законодавац анализом броја одобрених специјализација и трајања истих дошао до података о оптерећености, пре свега примарног нивоа здравствене заштите. Поставља се питање да ли ће се овим решењем смањити притисак на секундарни и терцијарни ниво здравствене заштите, уз обавезу организовања здравствене службе тако да се не доведе у питање остваривање права пацијената, а посебно имајући у виду постојећи број лекара и ограничења у погледу запошљавања, обавезе организовања дежурства и другог облика прековременог рада, уз поштовање права на одмор у складу са законом којим се уређују радни односи. Такође, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују се и средства за спровођење циљаних превентивних прегледа, управљање медицинским отпадом у здравственим установама у јавној својини, осигурање имовине и колективно осигурање запослених у здравственим установама од последица несрећног случаја, осигурање у случају теже болести и хируршке интервенције, као и осигурање од одговорности према трећим лицима у здравственим установама у јавној својини, текуће одржавање објеката и просторија, текуће сервисирање медицинске, немедицинске опреме, превозних средстава и опреме у области интегрисаног здравственог информационог система здравствених установа у јавној својини.
Поред тога, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава буџета Закон је предвидео финансирање развоја и унапређења Националног програма за пресађивање људских органа и организовање и развој праћења финансијских токова и потрошње у систему здравствене заштите у Републици Србији, затим формирање Националног здравственог рачуна, планирање и предлагање мера за његово унапређење, као и спровођење надзора над прикупљањем потребних података.
Такође, по први пут утврђена је обавеза финансирања организовања и спровођења редовне спољне провере квалитета стручног рада из средстава комора здравствених радника. Одредбама чл. 18. и 19. Закона уређено је доношење Стратегије развоја здравствене заштите, па се очекује да ће иста, за разлику од Плана развоја здравствене заштите донетог још 2010. године, дати реалну анализу постојећег стања и система здравствене заштите, са конкретним предлогом мера и утврђеним приоритетима у развоју. Здравствена заштита заснива се на начелима правичности, свеобухватности, приступачности, континуираности, сталног унапређења квалитета и безбедности у пружању здравствене заштите, као и на начелу ефикасности и новом начелу поштовања људских права и вредности и права детета у здравственој заштити.
Закон је дефинисао да су пружаоци здравствене заштите здравствене установе у јавној и приватној својини, високошколске установе здравствене струке и друга правна лица за која је посебним законом предвиђено да обављају и послове здравствене делатности, приватна пракса, здравствени радници који обављају здравствену делатност и друге високошколске установе, односно научнообразовне и научне установе. На наведени начин омогућено је да здравствену заштиту пружају и научне установе, чиме се постиже уштеда средстава и омогућава ефикасније остваривање права на здравствену заштиту, с обзиром на то да су пацијенти до сада упућивани у иностранство јер тада важећи закон није предвиђао могућност пружања здравствене заштите од стране научних и научнообразовних института.
Чланом 28. Закона утврђене су врсте здравствених установа које могу да се оснују, и то за разлику од претходно важећег закона, уводе се поликлинике, здравствени центри, универзитетски клинички центри и војне здравствене установе или санитетске јединице и установе у Војсци Србије. Оснивачи здравствених установа у јавној својини су Република Србија, односно аутономна покрајина, а за апотеке јединица локалне самоуправе. Такође, предвиђено је да здравствена установа може да се оснује у складу са прописима којима се уређује јавно-приватно партнерство. Здравствена установа може да обавља само здравствену делатност која је утврђена решењем Министарства здравља о испуњености прописаних услова за обављање здравствене делатности. Изузетно, Закон даје могућност да здравствена установа ангажује здравственог радника друге специјалности из друге здравствене установе, односно приватне праксе, као и здравственог радника са дозволом за обављање метода и поступака комплементарне медицине уколико је неопходно да се обезбеди квалитетна и безбедна здравствена заштита односно додатна дијагностика, лечења и рехабилитација пацијента у оквиру здравствене делатности за коју је здравствена установа основана. Поред тога, могућност ангажовања здравственог радника из друге здравствене установе дата је и установама социјалне заштите и заводима за извршење кривичних санкција. Закон предвиђа обавезу уписа здравствене установе у Регистар здравствених установа који се води у Агенцији за привредне регистре уместо досадашњег уписа у регистар суда, с тим што је прописано да ће се наведени регистар и Јединствена евиденција субјеката у здравству, коју такође води Агенција за привредне регистре, успоставити у року од 18 месеци од дана ступања на снагу Закона.
Новина за коју се очекује да ће у значајној мери олакшати рад здравствених установа односи се на коришћење нових здравствених технологија. Наиме, под новом здравственом технологијом подразумева се здравствена технологија која се по први пут користи у Републици Србији, односно на одређеном нивоу здравствене заштите. Здравствена установа обраћа се Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” у циљу процене здравствене технологије, при чему сноси трошкове израде мишљења према ценовнику овог института. На основу мишљења о процени здравствене технологије, коју врши Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, министар здравља издаје дозволу за коришћење нове здравствене технологије. Након издавања поменуте дозволе, иста може да се примењује у здравственим установама истог нивоа, без подношења појединачних захтева, уколико је у дозволи ризик од настанка штетних последица процењен као незнатан или низак. Из наведеног произлази да се за издавање дозволе за коришћење нове здравствене технологије обраћа само здравствена установа која први пут уводи нову технологију на одређеном нивоу здравствене заштите, осим уколико је ризик од настанка штетних последица процењен као средњи, висок или критичан. Полазећи од развоја информационих технологија у области здравства, Закон је предвидео доношење стратегије развоја и организације интегрисаног здравственог информационог система (члан 55. став 3). У погледу организације рада здравствене службе и прековременог рада Закон је прописао да запослени у здравственој установи, односно приватној пракси не смеју да напусте радно место док им се не обезбеди замена у току радног времена, односно после истека радног времена, ако би се тиме нарушило обављање здравствене делатности и угрозило здравље пацијента, што се сматра прековременим радом. Такође, у случају да пружање здравствене заштите не може да се организује на други начин, запосленом са скраћеним радним временом може да се одреди прековремени рад. Наведена одредба члана 59. Закона решава један од горућих проблема у систему здравствене заштите, како са аспекта недостатка кадра тако и са апсекта контроле рада здравствених установа од стране надлежних органа и оспоравања основаности исплате увећане плате по основу прековременог рада, што је био чест предмет контроле од стране надзорника осигурања.
Извесне новине предвиђене су и у одредбама које регулишу допунски рад. Здравствени радник, здравствени сарадник, односно друго лице запослено у здравственој установи, односно приватној пракси, који ради пуно радно време, може да обавља одређене послове из своје струке и код свог послодавца код кога је запослен, а не само код другог послодавца ван редовног радног времена, како је то био случај до сада. Уговор о допунском раду закључује са својим послодавцем, односно највише три уговора о допунском раду са другим послодавцем, у укупном трајању до једне трећине пуног радног времена. Сагласност за обављање допунског рада здравственог радника, односно здравственог сарадника, директор здравствене установе, односно оснивач приватне праксе у којој је запослен са пуним радним временом, даје у року од пет радних дана на период од годину дана.
Поред Центра за контролу тровања и Центра за ретке болести, Закон предвиђа оснивање и Центра за болест од већег јавно-здравственог значаја у циљу свеобухватног праћења, предузимања мера и унапређења превенције, дијагностике и лечења ових болести. У оквиру примарног нивоа здравствене заштите уведена је нова здравствена установа – поликлиника. Ранијим законским решењима овај облик здравствене установе био је резервисан за приватну праксу, док је у здравственим установама у јавној својини био на нивоу службе болнице или клиничког центра. Поликлиника обезбеђује специјалистичко-консултативну делатност из најмање три различите области медицине, односно денталне медицине, док лабораторијску и другу дијагностику може да обавља самостално или преко друге здравствене установе. Такође, поликлиника може да организује огранке на територији Републике Србије. У односу на претходни, нови закон уводи и заводе за лабораторијску и другу дијагностику. Интересантну новину представља члан 96. Закона, који се односи на секундарни ниво здравствене заштите. Након више година у појединим случајевима, као и целе деценије трајања поступка раздвајања домова здравља и болница, сада је законодавац решио да их поново споји у једну установу (здравствени центар), правдајући овакав потез уштедом средстава. С обзиром на то да су кроз овај процес, додуше у обрнутом смеру, здравствене установе већ прошле, може да се очекује да овај својеврсни поступак интеграције буде спроведен за краће време, а да ли ће након тога функционалност и приступачност здравствене заштите бити већа – остаје да се види. Болница може да има организационе јединице и изван свог седишта, на територији управног округа на којем има седиште, односно на територији за коју је болница у јавној својини основана. На терцијарном нивоу здравствене заштите уводи се нова здравствена установа – Универзитетски клинички центар.
У оквиру приватне праксе уведена је могућност оснивања уже специјалистичке лекарске ординације, поред постојећих општих и специјалистичких лекарских ординација. Приватна пракса може привремено да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од пет година, изузев апотеке приватне праксе, која привремено може да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од 30 дана. У случају привременог престанка обављања здравствене делатности краћем од 30 дана, оснивач приватне праксе дужан је да обавештење о привременом престанку обављања здравствене делатности истакне на месту на којем обавља здравствену делатност. О привременом престанку обављања здравствене делатности дужем од 30 дана оснивач приватне праксе дужан је да обавести Министарство, АПР и надлежну комору. Приватна пракса није више у обавези да обезбеди стално доступан санитетски превоз.
Одређене новине предвиђене су и у погледу органа у здравственој установи. У циљу даљег развоја управљачког механизма пословања здравствених установа може да се констатује да је и наш законодавац показао намеру да прати решења предвиђена у развијеним здравственим системима. У духу свеприсутне тржишне економије која прожима све сегменте друштва, па и здравство, неопходно је да на челу здравствених установа буде лице квалификовано за успешно вођење здравствене установе. То је могуће само уколико директор има потребна знања и из правних, економских и организационих наука. Може се очекивати да је ово почетак напуштања старе и, показало се, превазиђене праксе избора руководиоца здравствених установа, као и пут ка формирању модерних руководећих структура, у којима би на челу био менаџер који је спреман да одговори изазовима новог доба. С тим у вези предвиђени су и другачији услови за избор директора у погледу стручне спреме, додатне едукације и радног искуства на руководећем радном месту, као и забране чланства у органима политичке странке. Тако за директора здравствене установе може да буде именовано лице које: 1. доктор је медицине, доктор денталне медицине, магистар фармације, односно магистар фармације – медицински биохемичар или има високо образовање из области правних, економских, односно организационих наука на академским мастер студијама; 2. има завршену акредитовану едукацију из области здравственог менаџмента; 3. има најмање пет година радног искуства као руководилац здравствене установе, односно руководилац организационе јединице у здравственој установи; 4. није осуђивано, односно против којег се не води истрага, односно против којег није подигнута оптужница за кривично дело утврђено законом којим се уређује организација и надлежност државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, односно које није правоснажном судском одлуком осуђивано за умишљајно кривично дело на казну затвора од шест месеци или тежу казну, нити за кривично дело против здравља људи, односно којем није правоснажном судском одлуком изречена мера безбедности у складу са Кривичним закоником, и то: обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, односно забрана вршења позива, делатности и дужности због које не може да обавља дужност директора; 5. није члан органа политичке странке; 6. испуњава и друге услове предвиђене статутом здравствене установе. Одредбе које се тичу састава, односно бројности чланова Управног одбора, претрпеле су измене, тако да сада Управни одбор здравствене установе примарног нивоа здравствене заштите, као и болнице (опште и специјалне), чине један члан из реда запослених и два члана представника оснивача, значи укупно три члана уместо досадашњих пет. Управни одбор здравствене установе терцијарног нивоа здравствене заштите, као и здравственог центра, чине два члана из реда запослених и три члана представника оснивача, значи укупно пет чланова уместо досадашњих седам. По први пут постављени су услови за именовање чланова Управног и Надзорног одбора. Услови су слични као за именовање директора здравствене установе. Тиме је показана озбиљна намера да се у органе здравствених установа именују стручни и квалификовани људи, специјалисти у својој области, како би се спречило понављање добро нам познатог случаја у прошлости именовања „специјалисте” за климатизацију у Надзорни одбор једне здравствене установе.
Стечена звања доктор стоматологије, односно доктор стоматологије специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем доктор денталне медицине, односно са звањем доктор денталне медицине специјалиста. Стечена звања дипломирани фармацеут, дипломирани фармацеут – медицински биохемичар, односно дипломирани фармацеут специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем магистар фармације, магистар фармације – медицински биохемичар, односно са звањем магистар фармације специјалиста. Министарство здравља одобрава специјализацију за области дефицитарних грана медицине, денталне медицине, односно фармације, здравственом раднику који је незапослен или запослен на одређено време, чиме је проширен круг лица која могу да аплицирају за добијање специјализације.
Фармацеутска делатност је, као део здравственог система, уређена одредбама чл. 219–233. Закона. Свега 15 чланова регулише оснивање, организацију и обављање апотекарске делатности која је последњих година у развоју у Републици Србији. Од укључивања приватног сектора и омогућавања издавања лекова на рецепт фармацеутска делатност је у експанзији, а промет лекова на рецепт на терет средстава обавезног здравственог осигурања износи око 60%. У поступку израде овог закона представници надлежне коморе инсистирали су на доношењу посебног закона који би уредио материју апотекарске делатности, како је и било најављено у активностима спровођења реформи у систему здравствене заштите. Међутим, одустало се од доношења посебног закона, па је област апотекарске делатности инкорпорирана у Закон о здравственој заштити. Закон предвиђа уређивање мреже апотека основаних у јавној својини на основу критеријума једнакости у погледу доступности лекова, медицинских средстава и других производа за унапређење и очување здравља, као и броја становника на гравитационом подручју апотеке, али не регулише наведене критеријуме за оснивање приватних апотека и уређивање мреже истих.