ISSN 2406-1085

Ознака: кривични поступак

  • Промена критеријума у судској пракси приликом примене начела ne bis in idem

    Аутор анализира нове критеријуме о којима мора да се води рачуна приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem, које је утврдио ЕСЉП и чија је примена потврђена у нашем правном систему.

     

    Активно деловање ЕСЉП и даљи развој праксе доношењем одлуке А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016, додатно су закомпликовали већ прилично комплексан институт забране понављања кривичног гоњења у истој ствари – ne bis in idem. Уставни суд Србије сходно предметној одлуци ЕСЉП донео је Одлуку број Уж-3312/2016, која је објављена у „Службеном гласнику РС” бр. 38/2018 од 18. маја 2018. године. Закључци предметне одлуке Уставног суда у великој мери могу (неизоставно би морали) да промене правни третман овог начела од стране нижих правосудних инстанци српског правног система.

    Након што је ЕСЉП 1. марта 2016. године објавио пресуду којом је констатовано да је Момчилу Миленковићу из Лесковца повређено право да не буде кажњен и да му не буде суђено два пута, потврђена је (и овом пресудом) вишегодишња пракса доношења одлука које су констатовале повреде права учињене од стране држава које су своје грађане двоструко кажњавале, не придржавајући се (јасних) критеријума сажето названих „Енгел правила”. Када је констатовао повреду начела ne bis in idem, ЕСЉП пред собом је имао следеће чињенично стање. Момчило Миленковић је 2006. године прекршајно одговарао због туче са човеком који је упутио увреде његовој деци, након чега је због истог догађаја осуђен због извршења кривичног дела тешка телесна повреда на казну затвора у трајању од три месеца. На упућену жалбу кривичном суду у смислу повреде начела ne bis in idem (у вези са истим догађаја већ му је изречена санкција од стране прекршајног суда), иста је одбијена уз образложење да се радња из прекршаја, када је окривљени санкционисан за нарушавање јавног реда и мира, и пресуда кривичног суда, којом је Миленковић осуђен због кривичног дела тешке телесне повреде – разликују.

    Анализирајући предметну ситуацију кроз праксу ЕСЉП и усвојене „Енгел” принципе (пре више од четрдесет година) било је потребно да се пре свега одговори на питање да ли изречена прекршајна санкција има карактер кривични санкције са становишта ЕСЉП. За одговор на ово питање морало се посегнути у ст. 60. пресуде Марести против Хрватске, када је суд, потврђујући концепцију пресуде (тј. усвојених критеријума) Енгел против Холандије, навео да у друштву које се определило за владавину права, када запрећена и стварно изречена казна подносиоцу захтева укључује губитак слободе, постоји претпоставка да оно што му се ставља на терет представља оптужбу за „кривично дело”, а то је претпоставка која само изузетно може да се побија и то само уколико лишење слободе не може да се сматра посебно штетним.

    У пресуди Миленковић против Србије суд је констатовао да је Закон о прекршајима, којим је Миленковић најпре санкционисан, служио као гаранција људског достојанства и јавног реда, дакле вредности које спадају у сферу кривичног права. Такође, у вези са првим критеријумом закључено је да се за овај прекршај може изрећи казна затвора до шездесет дана, а без обзира на то што у конкретном случају иста није изречена, већ је изречена новчана казна, не умањује се карактер предметне санкције као кривичне. Једноставно речено, уколико је окривљени кажњен у једном казненом поступку (без обзира на његов назив, тј. да ли је у питању кривични, прекршајни, па чак и дисциплински, што је управо био случај у предмету Енгел против Холандије) у коме је било могуће изрећи казну затвора (без потребе да она и заиста у датом случају буде изречена), није могуће процесуирати истог окривљеног за исти чињенични догађај у другом казненом поступку, у коме је такође могуће изрећи казну затвора (без потребе да она и заиста буде изречена).

    Поред овог критеријума, у случају Миленковић примењена су и преостала два критеријума утврђених „Енгел правила”, а на првом месту идентичност дела. Темељи овог критеријума постављени су у случају Золотукхин против Русије, када је прописано да се „чл. 4. Протокола бр. 7 мора тумачити на начин да забрањује кривично гоњење или суђење за друго дело уколико оно произлази из истих чињеница или чињеница које су у бити исте.” Упоређујући инкриминације за прекршај и кривично дело, суд је уочио да је у оба поступка посреди физички насртај (ударање у главу оштећеног), као и да су место и време извршења кажњивих радњи идентични. У таквој поставци ствари изведен је закључак да се ради о истоветности кажњивих дела у конкретном случају, што онемогућава законито процесуирање (другог поступка).

    Како су у предмету Миленковић против Србије оба поступка (прекршајни и кривични) покренута на основу полицијског извештаја, то је моментом неулагања жалбе на прекршајну пресуду целокупна „казнена ствар” стекла својство res judicata. Кривични поступак, који је почео након пресуде прекршајног суда, по основу завршеног прекршајног поступка требало је одмах да буде окончан, из чега произлази да је и трећи критеријум за повреду овог начела (сходно предметним „Енгел правилима”) испуњен. Наиме, трећи критеријум, кроз који је посматран предмет против Србије – двострукост поступка, одговара на питање да ли се ради о пресуђеној ствари у случајевима када никаква правна средства нису могућа јер су већ искоришћена у неком од поступака или је пак прекорачен рок за њихово изјављивање.

    Дакле, „критеријуми Енгел” користили су се ради одређивања да ли поступак (у овом случају прекршајни) може да се сматра „кривичним” у контексту двоструког кажњавања. Шта представља различито „дело” није нешто што се утврђује на основу правне карактеризације дела о којима је реч, па би „исто дело” постојало уколико процесуирање у поступцима проистиче из идентичних чињеница или чињеница које су суштински исте.

    Промена у конципирању овог правног проблема од стране ЕСЉП настаје доношењем пресуде А. и Б. против Норвешке (А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016), када је наведени суд размотрио своју претходну судску праксу првенствено у погледу питања шта представља „bis” у предметном начелу, тј. у погледу питања да ли су поступци дуплирани. Закључио је да члан 4. Протокола бр. 7 не спречава вођење паралелних поступака којима је циљ бављење различитим аспектима социјалног проблема о коме је реч (на пример, увођење кроз управни поступак пореских казни и кривично гоњење за малверзације због утаје пореза, о чему се у конкретном случају радило). Тужена држава, међутим, мора да докаже да су двојни поступци о којима је реч били „довољно блиско повезани суштински и временски”, као и да су били комбиновани на предвидљив и сразмеран начин, тако да чине кохерентну целину.

    Није се дуго чекало на реакцију највиших инстанци у оквиру нашег система. Наиме, Уставни суд Србије донео је Одлуку број Уж-3312/2016 (која је објављена у „Сл. гласнику РС” бр. 38/2018 од 18. маја 2018. године), којом је приближио ставове ЕСЉП нашим приликама.

    У наставку је изнет кључни део предметне одлуке за који сматрамо да ће утицати на третман овог начела у годинама које су пред нама:

    „Уставни суд указује на то да је у више својих одлука (видети, између осталих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), уважавајући праксу Европског суда за људска права, указао на то да је приликом оцене навода уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, потребно утврдити: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли су казне по својој природи биле казненоправне; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).

    Међутим, у новијој пракси Европски суд за људска права у предмету А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, детаљно је размотрио питање примене начела ne bis in idem када су против подносиоца вођени различити поступци који су тако повезани да могу представљати једну заокружену целину, спроводећи тзв. тест довољно уске повезаности у садржинском и временском смислу (видети и пресуду Нилсон против Шведске, број 73661/01). Наиме, у пракси Европског суда за људска права након пресуде Сергеј Золотукхин против Русије, број 14939/03 од 10. фебруара 2009. године, прихваћена је могућност да је изрицање различитих санкција од стране различитих органа које се односе на исто понашање у одређеној мери допуштено на основу члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (даље: Европска конвенција), без обзира на постојање одлуке која има својство res iudicata, као и да комбинација санкција у тим предметима треба да се разматра као целина. Ово стога што је закључак Европског суда да треба оставити могућност држави да легитимно изабере комплементарне одговоре на друштвено неприхватљиво понашање путем различитих поступака који чине повезану целину како би се решили различити аспекти одређеног друштвеног проблема, под условом да укупност тих правних одговора не представља прекомеран терет за појединца на којег се односе (А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, §121.), при томе водећи рачуна о успостављању правичне равнотеже између заштите интереса појединца који је заштићен начелом ne bis in idem, с једне стране, и јавног интереса да се успостави потпуни регулаторни приступ у предметном подручју, с друге стране. Стога, закључак је да члан 4. Протокола 7 Европске конвенције не искључује вођење два поступка, чак и до њиховог завршетка, ако су испуњени одређени услови.

    Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да се у конкретном случају, поред питања којима се Уставни суд бавио у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године, као нужно поставља и питање којим се Европски суд за људска права бавио у предмету А. и Б. против Норвешке, бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016. године, а у којем је заузео став да је приликом разматрања испуњености услова за примену члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију неопходно испитати и да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу. Заправо, неопходно је испитати да ли различити поступци који се воде против окривљеног у суштини представљају усклађену целину, при чему између њих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, због које паралелно вођење и кажњавање није у супротности са начелом ne bis in idem.

    Дакле, с обзиром на све наведено, Уставни суд констатује да је приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem неопходно одговорити на следећа питања:

    1) да ли су оба поступка која су вођена против неког лица вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи казненоправна;

    2) да ли су дела због којих се неко лице казнено гони иста (idem);

    3) да ли је постојала двострукост поступка (bis);

    4) да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу, у оквиру чега је потребно утврдити следеће критеријуме:

    – да ли су се у различитим поступцима оствариле усклађене сврхе које се међусобно надопуњују и чине један јединствени поступак, па се тим поступцима обухватају различити аспекти противправног понашања,

    – да ли је дуалитет тих поступака предвидљива последица, како у праву тако и у пракси, истог оспораваног понашања (idem),

    – да ли су ти поступци вођени тако да би се што више избегло дуплирање у прикупљању и оцени доказа, сарадњом између различитих надлежних тела како би се чињенице утврђене у једном поступку користиле у другом поступку,

    – да ли је казна, изречена у поступку који је први правоснажно окончан, узета у обзир у поступку који је касније правоснажно окончан, и то на начин да укупан износ свих санкција буде сразмеран извршеном делу.”

    Дакле, ЕСЉП је утврдио нове критеријуме, чија је примена потврђена у нашем правном систему. Када се испитује да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, на првом месту мора да се испита да ли два поступка која се воде против окривљеног „због исте ствари” пролазе тест „довољно уске повезаности у садржинском и временском смислу”, што ће дати одговор на питање да ли поступци који се воде против окривљеног представљају усклађену целину између којих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, због које њихово двоструко кажњавање не представља кршење начела ne bis in idem. Од кључне важности је да окривљени услед вођења два поступка (кривичног и прекршајног), као и изрицања две санкције, не претрпи несразмерну штету. Та оцена ће уследити уколико је између прекршајног и кривичног поступка постојала довољно јака повезаност како у садржинском тако и у временском погледу, па се може сматрати да чине део јединствене целине, односно уколико су се у оба поступка оствариле сврхе међусобног допуњавања и чињења (фактички) једног јединственог поступка, као и уколико је избегнуто дуплирање извођења доказа.

    За разлику од „Енгел правила”, које су правосудни органи могли да примене користећи „просту математику”, нови критеријуми су недовољно прецизни, тачније превише су апстрактни, сходно чему се могу тумачити на различите начине и свакако представљају корак уназад када је у питању правна сигурност грађана.

  • Право ухапшеног или лишеног слободе да без одлагања буде изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције

    Ово питање обрађено је са аспекта Законика о кривичном поступку и члана 5. става 3. Европске конвенције о људским правима, а дата је и кратка анализа пресуде ЕСЉП Вренчев против Србије.

    УВОД

    У ставу 2. чл. 5. Закона о кривичном поступку[1] (ЗКП) реч је о моменту од кога почиње кривично гоњење, а у члану 7. о моменту од кога почиње кривични поступак. Из тога произлази да законодавац разликује кривични прогон који предузимају овлашћени тужиоци од судског кривичног поступка. Према тачки 1. члана 7. тужилачка истрага је део кривичног поступка у правом смислу речи иако у њој нема суда, осим инцидентно, кад судија за претходни поступак одлучује о људским правима окривљеног. Основна процесна претпоставка за заснивање процесноправног односа састоји се у постојању процесних субјеката, од којих је суд један од главних. Истражне радње јавног тужиоца представљају акте кривичног гоњења, а не кривичног (судског) поступка. Одредбе чл. 5. и 7. морале су да истакну разлику између судског кривичног поступка и несудског претходног кривичног поступка. И један и други поступак су делови јединственог кривичног поступка, али се ти делови разликују.

    Судски поступак је кривични поступак у правом или ужем смислу, док су предистражни поступак и истрага кривични поступци у неправом или ширем смислу.  Почетак кривичног поступка у ужем смислу мора да буде условљен одлуком суда којом утврђује постојање услова за вођење кривичног поступка против одређеног лица. Та одлука је у општем кривичном поступку решење о потврђивању оптужнице (члан 341. ЗКП-а), а у скраћеном поступку наредба о одређивању главног претреса (члан 504. ЗКП-а). Све што претходи овим одлукама само су акти кривичног гоњења, а не процесне радње судског кривичног поступка.

    Наша земља ратификовала је Европску конвенцију о људским правима 26. децембра 2003, али она правно делује од 3. марта 2004.[2] године. Према Уставу Републике Србије[3] и према одредби чл. 194, „потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део су правног поретка Републике Србије.”

    Суд неће прогласити прихватљивом ниједну представку ако претходно нису исцрпљени сви правни лекови и ако се не прођу све националне инстанце.

    Конвенција се углавном бави заштитом појединца од мешања државе у њихова фундаментална права. Она намеће државама негативне обавезе уздржавања од таквих мешања, али такође захтева да државе „обезбеде” нека права. То значи обавезу да се суздрже од одређене врсте поступања, као и обавезу подузимања позитивних радњи, како би се појединцима осигурала њихова права и како би били заштићени од забрањеног поступања.

    Према члану 5. Конвенције свако има право на слободу и безбедност личности и не може бити лишен слободе, осим у законом прописаном поступку. Такође, свако ко је ухапшен биће одмах обавештен и на језику који разуме о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега, а свако ко је ухапшен или лишен слободе без одлагања мора да буде изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може да се услови јемствима да ће се лице појавити на суђењу. Такође, свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.

    ПРАВО УХАПШЕНОГ ИЛИ ЛИШЕНОГ СЛОБОДЕ ДА БЕЗ ОДЛАГАЊА МОРА ДА БУДЕ ИЗВЕДЕН ПРЕД СУДИЈУ ИЛИ ДРУГО СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ ЗАКОНОМ ОДРЕЂЕНО ДА ОБАВЉА СУДСКЕ ФУНКЦИЈЕ ПРЕМА ЗАКОНИКУ О КРИВИЧИНОМ ПОСТУПКУ

    У предистражном поступку наредбу о спровођењу истраге којом започиње ова фаза јавни тужилац мора да донесе пре или непосредно после подузимања прве доказне радње, а најкасније у року од 30 дана, када га о њеном предузимању обавештава полиција. У фази истраге јавни тужилац је дужан да осумњиченом и његовом браниоцу омогући да у року довољном за припремање одбране размотре списе и разгледају предмете који служе као доказ (чл. 303. ст. 1. ЗКП-а). Саслушање ухапшеног је у искључивој надлежности јавног тужиоца, док саслушање осумњиченог може да обави и полиција. О задржавању осумњиченог одлучује јавни тужилац и по његовој одлуци осумњичени може бити задржан ради саслушања најдуже 48 часова од тренутка хапшења, с тим што је јавни тужилац или полиција по његовом одобрењу у обавези да донесе решење о задржавању у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан. На решење о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења (чл. 294. ЗКП-а). О жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе, с тим што жалба не задржава извршење решења. Лица лишена слободе уживају сва права која се гарантују осумњиченом.

    Лицу лишеном слободе гарантује се посебан корпус права, која укључују и одређена допунска права с обзиром на осетљивост ситуације у којој се налази.

    Устав РС у чл. 27–29. прописује услове под којима лична слобода појединца може да се ограничи, поступак лишења слободе и орган који је надлежан да одлучује о лишењу слободе, а гарантује и права којима појединац може да се користи у поступку пред државним органима када је његова слобода ограничена, затим налаже човечно поступање, уважавање достојанства личности лица лишеног слободе и гарантује допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда.

    Предистражним поступком формално руководи јавни тужилац. Одређену функцију има и кривични суд у функционалном облику судије за претходни поступак, у чијој је надлежности одређивање притвора, као и издавање наредбе за извођење одређених доказних радњи и сл., при чему судија за претходни поступак одређује рок јавном тужиоцу да предузме доказну радњу. Осумњичени у случају лишења слободе има право и на неометано општење са браниоцем – тзв. поверљиви разговор (чл. 69. ст. 1. т. 2) ЗКП-а). Под овим правом подразумева се разговор са браниоцем који се надзире само визуелно, не и аудитивно. На овај начин омогућава се потпуно остварење стручне помоћи коју један бранилац може да пружи свом клијенту. Осумњичени има право да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да сам или преко браниоца износи чињенице и доказе у своју корист (чл. 33. Устава РС, чл. 68. ст. 1. т. 10) ЗКП-а). Ово битно право осумњиченог познато је као право на једнакост оружја или средстава и односи се на једнакост странака пред судом. У ширем смислу ово право може чак да се схвати и као саставни елемент начела равноправности странака.

    Устав Републике Србије у другом делу под називом „Људска и мањинска права и слободе”, у одељку „Људска права и слободе” (чл. 164. и 165. Устава), међу гаранцијама приватне личности човека и грађанина регулише одређивање и трајање притвора и накнаду штете за неосновано или незаконито притварање. Хитност поступања у притворском предмету налаже приоритетну обраду и предузимање процесних радњи и те обавезе се од стране надлежних органа и поштују. Свођење притвора на најкраће неопходно време јесте главни принцип при одлучивању о овој ригорозној мери. Трајање притвора у истрази је и законом временски ограничено на шест месеци. О одређивању, продужењу или укидању притвора решењем одлучује судија за претходни поступак или веће надлежног суда, у зависности од фазе кривичног поступка. Судија за претходни поступак у истрази може да одреди притвор на предлог јавног тужиоца након саслушања окривљеног, искључиво у погледу постојања законских разлога за притвор. Дискутабилна је законска могућност да то рочиште може да се одржи у одсуству јавног тужиоца и браниоца, као и конституисање дужности уредног позивања ових учесника од стране суда, будући да је предлог јавног тужиоца иницијални акт за одлучивање о притвору, па је важно да, осим писменог акта, разлоге за притвор и усмено образложи. Посебно је спорна опциона обавеза браниоца да присуствује рочишту за притвор у случајевима обавезне одбране окривљеног. Иако суд ex officio води рачуна о разлозима за притвор и стара се да та мера буде ultima ratio, односно да се не одређује ако иста процесна сврха може да се постигне на други начин, бранилац је тај који треба да покуша да оспори аргументе у предлогу за притвор, предложи блажу меру уместо притвора и осигура окривљеном ефективно заступање. Алтернативне мере су врсте обавеза које се намећу окривљеном ради остваривања процесног циља ефикасног вођења кривичног поступка, с тим да је, према ЗКП-у, једна од њих јемство (чл. 202. ЗКП-а).

    Полагање јемства од стране окривљеног или трећег лица долази у обзир кад окривљени треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због опасности од бекства или због тежине кривичног дела и додатних елемената везаних за узнемирење јавности. Ова мера погађа покретну или непокретну имовину окривљеног или њему блиског лица, уз претњу њеног одузимања повредом обећања о нескривању и напуштања боравишта без одобрења суда. Степен њене ефикасности је веома висок.

    Под правом на правну заштиту осумњиченог подразумева се и његово право да у најкраћем року буде изведен пред суд, а регулисано је ЗКП-ом (чл. 68. ст. 1. т. 5)), Уставом РС (чл. 29) и ЕКЉП (чл. 5. ст. 3). Ово право потребно је обезбедити сваком осумњиченом у смислу да у остварењу истог не смеју постојати никакве правне или практичне препреке. У ЗКП-у користи се израз „у најкраћем року”, док је то у ЕКЉП „без одлагања”. Малолетна лица не могу да буду задржана од стране полиције, али у случају лишења слободе, одмах морају да буду спроведена судији за малолетнике (чл. 61. Закона о малолетницима и кривичноправној заштити малолетних лица).

    Оптужница се подиже у року од 15 дана од дана кад је завршена истрага, а у нарочито сложеним предметима овај рок може да се продужи најдуже до 30 дана по одобрењу вишег тужиоца (чл. 331. ЗКП-а). Оптужница се подноси ванпретресном већу надлежног суда, па веће исту испитује и уколико утврди да оптужница није прописно састављена, враћа је јавном тужиоцу да у року од 3 дана исправи недостатке, с тим што веће из оправданих разлога може да продужи рок.

    Окривљеном ком је достављена оптужница има право да поднесе одговор на оптужницу у року од 8 дана од дана достављања, с тим што право да поднесе одговор на оптужницу има и бранилац без посебног овлашћења, али не и против воље окривљеног (чл. 336. ЗКП-а). Веће испитује оптужницу у року од 15 дана од истека рока за подношење одговора на оптужницу (члан 337. ЗКП-а).

    Кад је реч о суђењу у разумном року, истом иде у прилог и одредба у ЗКП-у која се односи на увођење припремног рочишта, чија су основна правила регулисана одредбом члана 345. ЗКП-а, а и ту постоје рокови и то да се, сходно одредби члана 346. ЗКП-а, одређује припремно рочиште у року од 30 дана ако је оптужени у притвору, а у року од 60 дана уколико је на слободи, рачунајући од дана пријема потврђене оптужнице у суд. Према одредби чл. 350. ЗКП-а, странке, бранилац и оштећени на припремном рочишту образлажу предложене доказе, а супротна страна изјашњава се о предлозима противника и оштећеног. За разлику од ранијег решења по ком су странке у било којој фази поступка могле да предлажу нове доказе, нови ЗКП предвиђа другачије решење и спречава процесне злоупотребе, па председник већа упозорава странке да се на главном претресу неће изводити докази који су странкама били познати, а без оправданог разлога на припремном рочишту нису предложени. Странке имају обавезу да образложе предложене доказе, што би требало да помогне суду у опредељивању трајања првостепеног поступка и договарању у вези са планираним временским оквиром.

    Нови ЗКП садржи и три врсте споразума јавног тужиоца са окривљеним. То су:

    1) споразум о признању кривичног дела – могуће је закључити поводом било којег кривичног дела, али споразум мора да прихвати суд;

    2) споразум о сведочењу окривљеног – склапа се само у поступцима који се воде против учинилаца кривичних дела организованог криминала или ратних злочина, а може да се закључи од тренутка доношења наредбе о спровођењу истраге, па све до завршетка главног претреса, при чему о споразуму одлучује судија за претходни поступак, а ако је након потврђивања оптужнице постигнут споразум, о истом одлуку доноси председник већа;

    3) споразум о сведочењу осуђеног – може да се закључи и са лицима која су осуђена и за друга кривична дела, а не само за кривична дела организованог криминала или ратних злочина.

    Претрес може да се одржи у одсуству оптуженог који је проузроковао сопствену немогућност за учествовање у поступку, нпр. у бекству је, није доступан државним органима (чл. 381. ЗКП-а), а одредба члана 383. ЗКП-а даје могућност одржавања главног претреса у одсутности окривљеног који је сам проузроковао неспособност учествовања на главном претресу, нпр. због алкохолисаног стања и сл.

    У складу са одредбом члана 56. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица[4] предвиђено је да су органи који учествују у поступку против малолетника дужни да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио.

    ПРИМЕНА ЧЛАНА 5. СТАВ 3. ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА

     

    Члан 5. ст. 3. Европске конвенције о људским правима гласи:

    Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може да се услови јемствима да ће се лице појавити на суђењу.

    Природа права

    Формулација овог права сугерише да су националне власти суочене са избором између обезбеђења суђења у разумном року или пуштања на слободу. Међутим, то није опште правило, као што може да се види с обзиром на члан 6. став 1, који каже да свако има право на суђење у разумном року (тј. без обзира на то да ли је лице притворено или не). Уместо тога, циљ ове одредбе је да обезбеди да лице не буде задржано у притвору дуже него што је разумно. Кључ за схватање члана 5. став 3. јесте у томе да он представља део гаранција физичке слободе. Као што је Суд указао у предмету Neumeister против Аустрије (1968) (у ставу 4), циљ члана 5. став 3. је да захтева привремено пуштање окривљеног лица када његов притвор престане да буде разуман. Питање права на правично суђење је ствар коју треба разматрати по члану 6.

    Националне власти су суочене са два задатка по члану 5. став 3. Постоји, прво, обавеза да се обезбеди неопходност лишавања слободе у било којој фази пре суђења у сваком појединачном случају, а друго, да се обезбеди да се истрага обавља правовремено да би се спречило да окривљени проведе предуг период у притвору.

    Аутоматска природа права

    Ова одредба пружа лицима која су лишена слободе због кривичних поступака у смислу члана 5. став 1. тачка (ц) специјалну гаранцију, наиме, аутоматску судску заштиту којом се осигурава да не буду лишени слободе незаконито, као и да време у коме су лишени слободе буде сведено на минимум. Циљ члана 5. став 3. био је детаљно изнет у предмету Duinhof и Duijf против Холандије (1984), где је Суд био мишљења да је он усмерен ка обезбеђивању брзе и аутоматске судске контроле полицијског или административног притвора и да судија или службеник суда морају лично да саслушају притворено лице и донесу одговарајућу одлуку.

    Обавезе по овом ставу су да се без одлагања обезбеди расправа после првог хапшења и притвора, као и периодична преиспитивања притвора током целог периода пре суђења. При свакој расправи судија или друго лице овлашћено законом мора да размотри све разлоге који се противе пуштању лица на слободу до суђења, уз кауцију. Схватање Суда је било да лице окривљено за кривично дело мора увек бити ослобођено, изузев ако постоје одговарајући и довољни разлози да оправдају продужени притвор током фазе пре суђења. Питање продуженог притвора до дана суђења мора бити стално испитивано.

    Члан 5. став 3. захтева не само испитивање без одлагања разлога за лишавање слободе убрзо након хапшења, већ и да се ти разлози у одређеним временским интервалима испитују по аутоматизму. Суд, међутим, није разјаснио колико често таква испитивања по аутоматизму треба да се обављају. Врло често расправе по члану 5. став 3. обухватају и оспоравање законитости притвора, у складу са чланом 5. став 4.

    Ово право не тражи да га активира појединац. Оно представља обавезу за коју је одговорна држава. Према томе, процедура мора бити аутоматска. У таквим испитивањима на власти је терет доказивања постојања довољних разлога који оправдавају притвор, јер у противном притвореник мора бити ослобођен уз кауцију.

    Захтев за поступање без одлагања

    Суд је избегао постављање максималних временских рокова по овом питању. Напротив, навео је да постоји одређени степен флексибилности везан за појам без одлагања, мада је он ограничен. До сада је Суд утврдио да су одређени периоди премашили појам без одлагања у контексту борбе против тероризма. Још није давао сличне изјаве у вези са обичним кривичним правом. Лице ухапшено због кривичних дела не мора бити физички изведено пред судију или другог законом овлашћеног лица уколико је одмах пуштено на слободу.

    У предмету Броган и остали против Уједињеног Краљевства (1988) подносиоци представке су ухапшени и притворени због дела тероризма. Сви су ослобођени без оптужби после најмање 4 дана и 6 часова, а највише 6 дана и 16 часова. Суд је прихватио да борба против тероризма поставља велике проблеме. Међутим, имајући у виду да је општи циљ члана 5. спречавање самовољног и незаконитог притвора, чак и време од четири дана и шест часова прелазило је период предвиђен појмом без одлагања. Суд је закључио да подносиоци представке нису били ослобођени одмах, без одлагања, као и да је постојало кршење члана 5. став 3.

    Дакле, у вези са периодима који следе након хапшења са сигурношћу може да се каже да се у контексту борбе против тероризма притвор до периода од 4 дана и 6 часова не може сматрати сагласним са појмом без одлагања. Међутим, у многим случајевима у којима је у питању био тероризам држава је прогласила ванредно стање по члану 15, одступајући од заштите члана 5. У таквим случајевима Суд и даље захтева образложење засновано на чињеницама у погледу дужег трајања притвора у сваком појединачном случају. Када држава не докаже да је дуже трајање било неопходно, може да се утврди да је прекршен члан 5. став 3.

    Судија или друго законом овлашћено лице

    Друго лице овлашћено законом представља синоним за надлежни судски орган у члану 5. став 1. тачка (ц). Трибунал стога мора бити независан и објективан и мора имати овлашћења да доноси обавезујуће законске одлуке којима се налаже ослобађање лица.

    У предмету De Jong, Baljet и Van den Brink против Холандије (1984) војни обвезници који су на основу приговора савести одбили послушност били су ухапшени за кршење војне дисциплине. Случај је пренет у надлежност војног ревизора. Он је био компетентан да даје препоруке у погледу права подносилаца представке на суђење, али није имао овлашћења да нареди њихово пуштање на слободу. Такође, није пружао довољне гаранције независности јер је могао бити позван да се појави у улози тужиоца по преношењу случаја на војни суд. Дошло је до кршења члана 5. став 3.

    Колико дуг притвор се узима као притвор пре суђења у смислу члана 5. став 3?

    При одређивању да ли је окривљени држан у притвору пре суђења током неразумно дугог периода, Суд је дефинисао да такав притвор траје до дана пресуде у кривичном поступку. Период између доношења пресуде и улагања жалбе рачуна се као притвор након пресуде и потпада под члан 5. став 1. тачка (а). Суд ће разматрати жалбе у вези са дужином жалбеног поступка у складу са чланом 6. став 1, који се односи на право на правично суђење у разумном року.

    Дужина притвора пре суђења

    Нагласак целог члана 5. је на слободи, а не на притвору. Према томе, лице не може бити држано у притвору све време пре суђења без повремених испитивања разлога његовог притварања. Другим речима, питање притвора стално мора да се преиспитује.

    У предмету Иликов против Бугарске (2001) подносилац представке је био ухапшен и притворен због преваре великих размера. Задржан је у притвору до суђења укупно 3 године и скоро 4 месеца. Иницијални притвор био је правдан тежином почињеног дела. Међутим, домаћи судови су примењивали закон и праксу полазећи од претпоставке да је продужавање притвора неопходно у случајевима где је запрећена казна била изнад одређене границе (десет година затвора по закону на снази до јуна 1995. и пет година затвора након тога). Суд је закључио да је сваки систем обавезног притвора сам по себи неспојив са чланом 5. став 3. Конвенције.

    У вођењу поступака судови морају да обрате посебну пажњу на сваки разлог који се користи за оправдање притвора пре суђења, да би се осигурало да време проведено у притвору не пређе дужину која се сматра разумном. Разумно ће се разликовати од случаја до случаја и не може да се процени апстрактним путем. Фактори које треба имати у виду при одлучивању да се лице притвори или да се притвор настави обухватају:

    а) комплексност истраге,

    б) број осталих лица којима се суди у истом предмету,

    ц) могуће постојање међународних елемената,

    д) природу и комплексност правних питања и

    е) понашање окривљеног.

    У предмету Contrada против Италије (1998) подносилац представке је био виши полицијски официр окривљен за помоћ и сарадњу са мафијом, који је провео дуг период у притвору пре суђења. Жалио се да је био притворен током неразумно дугог периода, супротно одредбама члана 5. став 3. Конвенције. Суд је био мишљења да се ризик од бекства подносиоца представке смањио током истраге. Међутим, опасност његовог даљег чињења кривичних дела, модификовања доказног материјала или вршења притиска у конкретном случају представљали су релевантну и довољну основу за притвор током 2 године, 7 месеци и 7 дана. Уз то, Суд је установио да су органи власти водили поступак са посебном пажњом. Суд је констатовао сложеност случаја, који је подразумевао истрагу тајних договора државних институција са мафијом, па је захтевао проверу бројних финансијских извештаја и записа разговора мобилним телефонима, затим државних докумената из неколико различитих година, као и изјава преко 250 сведока. Суд је нагласио да је било неопходно време за детаљну истрагу у овом случају јер је мафија криминална организација која је у стању да се инфилтрира у државу и поткопа је изнутра. Суд је даље нагласио да је италијански суд понудио да повећа број саслушања када је достигнут максимални период трајања притвора, али је одбрана понуду одбила.

    У вези са понашањем окривљеног потрено је истаћи да, ако искористи права као што је молба за пуштање на слободу, не треба му приписати кашњења. Међутим, када се окривљени намерно понаша опструктивно, кашњења због таквог понашања не могу да се припишу држави.

    Када државни органи не спроведу своју истрагу на време и не изведу притвореника пред суд у разумном року, доћи ће до кршења одредаба члана 5. став 3.

    Разлози одбијања кауције – продужавање притвора

    Сваки пут када се оптужено лице појави пред судом или другим службеним лицем овлашћеним законом, у складу са чланом 5. став 3. суд или службено лице мора детаљно да испита разлоге који оправдавају продужење притвора, као и аргументе одбране којима се тражи ослобађање. Суд је сматрао да у датом случају продужавање притвора може бити оправдано само ако постоје јасне индиције стварног јавног интереса, који, без обзира на претпоставку невиности, мора да превагне над правом на слободу. Разлози који оправдавају продужавање притвора морају бити одговарајући и довољни да покажу да притвор није био безразложно продужен и противан члану 5. став 3. Претпоставка увек мора ићи у корист ослобађања, изузев ако постоје јаки разлози за продужени притвор. Ти разлози морају постојати све време трајања притвора. Према томе, питање притвора продуженог до дана суђења стално мора да се испитује. Члан 5. став 3. конципиран је тако да обезбеди да се лице привремено пусти на слободу чим продужени притвор постане неоправдан. Ово налаже аутоматско право оптуженог да излази пред судију или друго службено лице на редовној основи.

    У таквим околностима мора да се поступи према одредбама домаћих закона које обезбеђују виши ниво гаранције. Пропуст да се то учини представљаће кршење одредаба члана 5. став 3.

    У разлоге за одбијање пуштања на слободу који су прихватљиви по члану 5. став 3. убрајају се:

    а) ризик од непојављивања на суђењу,

    б) ризик да ће притвореник утицати на судски поступак,

    ц) ризик да ће притвореник починити нова кривична дела и

    д) потреба за притвором ради очувања јавног реда и мира.

    Ризик непојављивања

    Ризик да се оптужени неће појавити на суђењу не може бити заснован само на тежини запрећене казне. Где је могуће добити гаранције да ће се лице појавити, оно се мора пустити на слободу под одговарајућим условима. Треба имати у виду следеће факторе при процени да ли је подесно продужити притвор због могућности да лице побегне:

    а) карактер и личност оптуженог,

    б) имовину оптуженог,

    ц) породичне везе оптуженог,

    д) контакте оптуженог у иностранству,

    е) тежину пресуде која се очекује,

    ф) конкретно стање притвора оптуженог и

    г) непостојање јаких веза унутар земље.

    Национални суд мора бити уверен да постоји бар неки од тих фактора, што пружа основ за претпоставку да ће последице и сав ризик од бекства оптуженог деловати као мање зло од продужавања притвора. Опасност од бекства опада са протеком времена у притвору, највише зато што ће поменуто време бити урачунато у евентуалну казну уколико оптужени буде осуђен. Према томе, судови ово морају да имају у виду сваки пут када је потребно испитати притвор. Суд је притом заузео став да, када је једини преостали разлог за продужавање притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора да се наложи његово пуштање на слободу до суђења уколико од њега могу да се добију гаранције да ће се појавити на суђењу.

    Ризик утицања на судски поступак

    У предмету Wemhoff Суд је констатовао да мора да постоји основани ризик да ће оптужени, уколико буде ослобођен, предузети радње којима ће утицати на ток суђења. Такви ризици укључују:

    а) контакт са сведоцима,

    б) упозоравање других осумњичених и

    ц) уништавање доказа.

    Ризик не може да буде генералан. Морају да постоје докази који упућују на закључак да ризик постоји. Када је, на пример, истрага о кривичном делу веома сложена, може да постоји већа потреба да се докази сакрију или униште него у другим, мање компликованим предметима. Осим тога, мора да се има у виду чињеница да, како истрага напредује, опада ризик од контакта са сведоцима или другим доказима.

    Ризик чињења нових кривичних дела

    Озбиљност оптужби може разумно да оправда одлуку да се осумњичени притвори у настојању да се спречи да поново покуша или учини кривично дело. Међутим, мора да се докаже да је ризик реалан. Треба имати у виду личност оптуженог и његову прошлост. Такође треба размотрити да ли било која претходна пресуда на коју се предмет ослања може да се упореди, било по својој природи било по степену озбиљности, са оптужбама подигнутим против оптуженог.

    У предмету Clooth против Белгије (1991) подносилац представке био је оптужен за паљевину и убиство тинејџерке чије је искасапљено тело пронађено у спаљеној згради.  Подносилац представке је раније био осуђиван за покушај тешке пљачке, за који је осуђен на двомесечни затвор, као и за дезертирање из војске, за које је био условно осуђен на месец дана војног затвора. Суд је сматрао да та два дела не могу да се пореде ни по природи ни по тежини са оптужбама које су му се стављале на терет у предметном случају.

    Ризик за јавни ред и мир

    При процени да ли је притвор оптуженог оправдан Суд је без изузетка тврдио да овај основ може бити узет у обзир у посебним околностима. Тежина дела не би била довољна. Међутим, на овај разлог може да се ослони само под условом да судија или друго службено лице овлашћено законом при доношењу одлуке о одређивању притвора ту одлуку доноси на основу чињеница које указују на то да би пуштање оптуженог на слободу одиста нарушило јавни ред и мир.

    У предмету Letellier против Француске (1991) подносилац представке била је оптужена за саучесништво у убиству бившег мужа. Суд је утврдио да је потреба за притвором процењена од стране домаћих судова на уопштени начин, односно да је постојала потреба заштите јавног реда и мира од узнемиравања које је убиство произвело. Суд је навео да је та тврдња недовољна јер није била поткрепљена никаквим доказима. Суд је прихватио да одређена дела због посебне тежине и реакције јавности на њих могу да изазову немир у друштву, који може да оправда притвор, барем током одређеног времена. Но, то мора бити засновано на чињеницама које могу да покажу да би пуштање оптуженог лица на слободу одиста нарушило јавни ред и мир.

    Осим тога, продужавање притвора било би законито само уколико би јавни ред и мир и даље били стварно угрожени. Продужетак притвора не може да се користи због могућности изрицања затворске казне.

    Гаранције појављивања на суђењу

    Тражење гаранција за појављивање на суђењу увек мора да се размотри као алтернатива притвору, при чему би безусловно пуштање иначе било превише ризично. Штавише, члан 5. став 3. посебно наводи да ослобађање може да се услови гаранцијама појављивања на суђењу. Његово дејство мора да буде пропорционално: ако је донета одлука да је условно пуштање на слободу оправдано, онда наметнути услови морају реално бити задовољавајући (нпр. гаранције и јемства морају да се одреде тако да могу да се испуне, а да у исто време делују у смислу одвраћања од бекства), а истовремено да не буду превише оптерећујући да обесмисле циљ пуштања из притвора (тј. враћања слободе). Услови кауције треба примарно да имају за циљ појављивање на суђењу и не смеју имати казнену нити компензациону сврху.

    У предмету Neumeister против Аустрије (1968) аустријски судови су своје одлуке претежно заснивали у односу на штету која је последица кривичних дела приписаних оптуженом, коју би он био дужан да рефундира. Суд је сматрао да је циљ гаранција обезбеђивања појављивања на суђењу, а не репарација штете. Износ треба проценити у складу са имовином оптуженог и његовим односом са лицима која треба да дају гаранцију.

    У предмету Stögmüller против Аустрије суд је запазио да би предаја пасоша била прихватљива гаранција за отклањање ризика да подносилац представке побегне из земље.

    Овлашћење за покретање судског поступка ради брзог доношења одлуке о законитости и продужавању притвора – члан 5. став 4.

    Право оспоравања законитости одлуке о притвору

    Сва лица притворена по члану 5, било по основу кривичних дела, душевне болести, било по основу непоступања у складу са законитим судским одлукама, имају право да покрену поступак којим ће оспорити законитост свог притвора. Таква оспоравања дужан је да размотри суд који има овлашћење да нареди пуштање лица на слободу. Процесни захтев судске заштите представља неопходан део институционалних заштитних мера од незаконитог и самовољног притвора.

    Право оспоравања законитости притвора по члану 5. став 4. представља право одвојено од оног садржаног у члану 5. став 3. Расправе по члану 5. став 4. покреће притвореник, док расправе по члану 5. став 3. аутоматски обезбеђује држава. У пракси многа лица притворена због кривичних дела користе расправу по члану 5. став 3. да би покренула питање законитости њиховог продуженог притвора. Приступ суду који о томе одлучује не зависи од тога колико јаким доказима против притвора лице располаже. Сходно томе, националним властима није дозвољено да захтевају да се испуне услови у погледу снаге доказа који оспоравају притвор да би дозволили оспоравање према члану 5. став 4. Штавише, ово право постоји чак и у условима када је угрожена национална безбедност. Када се лице пусти на слободу, право из члана 5. став 4. престаје да буде примењиво.

    У предмету Al-Nashif против Бугарске подносилац представке био је апатрид палестинског порекла. Уручена му је одлука о депортацији и налог за притвор, уз навод да представља претњу националној безбедности. Међутим, ниједан од тих налога није наводио разлоге. Држан је у изолацији 26 дана до дана депортације и није могао да оспори притвор. Суд је сматрао да су чињенице да ниједан домаћи суд није био овлашћен да истражи законитост притвора, да одлука није садржавала разлоге притвора и да подносиоцу представке није био омогућен састанак са адвокатом ради разговора о могућем противљењу мерама које су му изречене, створиле ситуацију неспојиву са чланом 5. став 4. Суд је констатовао да националне власти немају право да укину ефикасно испитивање притвора од стране домаћих судова када одлуче да се позивају на националну безбедност и тероризам.

    После пуштања на слободу једини правни лек који стоји на располагању по члану 5. јесте накнада штете за незаконити притвор (видети члан 5. став 5).

    ПРЕСУДА ЕСЉП ВРЕНЧЕВ ПРОТИВ СРБИЈЕ[5]

    Приликом разматрања повреде права из члана 5. став 3. Конвенције, који налаже да лице лишено слободе без одлагања буде изведено пред судију, Суд је закључио да у овом поступку подносилац представке није био изведен пред судију ни приликом одређивања притвора од стране Окружног суда у Београду нити приликом одлучивања по жалби од стране Врховног суда Србије. Укупно је протекло 20 дана до извођења подносиоца представке пред суд, и то на самом суђењу, што је са становишта судске праксе ЕСЉП неприхватљиво.

    Приликом разматрања повреде чл. 5. ст. 3. Конвенције у вези са жалбом подносиоца представке на то да суд није разматрао алтернативне мере за обезбеђење присуства окривљеног у поступку, уместо притвора који му је одређен, с обзиром на то да је у питању било лакше кривично дело, Суд је утврдио да, пошто је подносилац предузео друге радње, укључујући и јемство, да би национални суд уверио да ће учествовати у поступку, да постоји повреда права подносиоца представке да се брани са слободе, уз обезбеђење његовог присуства на суђењу, што је и предвиђено чланом 5. став 3. Конвенције.

     

    Литература:

    1) Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014)

    2) Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006)

    3) Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005)

    4) С. Бејатовић, М. Шкулић, Г. Илић, 2013, „Приручник за примену Законика о кривичном поступку”, Београд

    5) Џереми Мекбрајд, „Право на слободу и сигурност личности” – водич за примјену члана 5. Европске конвенције о људским правима, „Приручник о људским правима” бр. 5, Савет Европе, Сарајево.

    6) Дона Гомијен, „Кратак водич кроз Европску конвенцију о људским правима”, Београд

    7) Карен Рид „Европска конвенција о људским правима – водич за практичаре” 1 и 2, Београд

    8) Европска конвенција о људским правима и протоколи

    [1] „Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.

    [2] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/2003, 5/2005, и „Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).

    [3] Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).

    [4] „Сл. гласник РС” бр. 85/2005.

    [5] Пресуда ЕСЉП бр. 2361/05

  • Кривичноправни значај важнијих решења из Закона о националном ДНК регистру*

    У овом тексту анализиране су најважније одредбе Закона о националном регистру ДНК, који је усвојила Народна скупштина РС у пролеће 2018. године, при чему се посебно указује на кривичноправни значај успостављања и употребе ДНК регистра и технологије у форензичком поступку откривања извршилаца кривичних дела, у циљу њиховог процесуирања и изрицања адекватне судске санкције. Смисао ових одредаба је да невине особе не буду осуђене, већ да рука правде стигне стварне извршиоце кривичних дела. Регистар се користи и за потребе утврђивања идентитета несталих и непознатих лица, као и за утврђивање идентитета лешева и делова тела. Централно место у Регистру има база података ДНК профила неспорних и спорних биолошких узорака, као и профила утврђених у кривичним поступцима који су достављени централној лабораторији. У раду се посебно указује на осетљивост ових података и потребу њиховог законитог коришћења и обраде, према сврси која је одређена Законом. У закључним разматрањима предлаже се да се у догледно време успостави трајна база ДНК података и унапреди поступак вештачења у пракси, сагласно нормама националног кривичног законодавства и прописима ЕУ.

     ________

    *Апстракт рада у коауторству Никач Ж., Божић В., Кривичноправни значај важнијих решења из Закона о националном ДНК регистру, објављен у Зборнику резимеа Међународно научно-стручне конференције  ЗИТЕКС 2018.

    Рад је резултат рада на истраживању трговања људским органима као најтежег облика кривичног дела организованог криминалитета.

     

    УВОД

    Борба против тероризма, организованог криминала и других најтежих појавних облика криминалитета у данашње време није могућа без адекватне легислативне основе, специјализованих агенција за примену закона, едукованих кадрова, међународне и мултиагенцијске сарадње,  савремене опреме и употребе научних метода. Водеће службе развијених држава. попут америчког ФБИ-а, Интерпола и Еуропола, користе резултате техничко-технолошког напретка у свету у борби против злочина, његовој превенцији и процесуирању извршилаца кривичних дела.

    У том контексту посебно место данас заузима форензика, која је постала веома популарна последњих деценија минулог и почетком овог века, када је достигнут изузетно висок ниво развоја информационих технологија. У питању су велики информациони системи који су омогућили препознавање лица, трагова и материјала од интереса за криминалистичке истраге. Савремена форензика је специфична мултидисциплинарна област, у којој се примењују методи фундаменталних и примењених наука у циљу идентификације трагова од значаја за процесуирање злочина и злочинаца. Познавање научних метода је важан први корак у форензичкој обради криминалних догађаја који омогућава потребне анализе, поуздане идентификационе резултате и њихово тумачење на суду. Примена форензичких метода обухвата неколико области: криминалистичку, државну и комерцијалну. (Група аутора, 2011).

    На просторима некадашње СФРЈ, њених држава наследница и Републике Србије примена форензике и посебно ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине) вештачења није била дуго практикована због недовољног познавања метода, постојања оскудних материјалних ресурса сваке од заједница, а коначно и због великих трошкова. Шира јавност није била упозната с могућностима ДНК вештачења док се у стручним круговима појавило неколико пионирских радова из ове области у којима је указано на примену у судским процесима (Обрадовић, 2000, 99-150). С друштвеним променама и реформама које су покренуте у Србији и осталим државама бивше Југославије актуелизовано је и питање употребе ове технологије у функцији идентификације извршилаца кривичних дела и препознавања лица на основу биометријских карактеристика, лешних и коштаних остатака, трагова с места догађаја, као и испитивања психолошког, социјалног и правног аспекта личности (Миљковић, 2000, 151-171).

    Легислативни оквир за ДНК и друга форензичка вештачења утврђен је по први пут одредбама ранијег Законика о кривичном поступку (ЗКП) из 2001. године.[1] Након престанка постојања Државне заједнице Србије и Црне Горе 2006. године, нове независне државе регулисале су ову материју националним прописима. Република Србија је већ у новелираном ЗКП-у из 2011. и каснијим изменама и допунама усвојила један број решења у којима се предвиђа форензичко вештачење. Тако се у чл. 130. предвиђа форензичко-генетичка анализа[2] материјала и отисака папиларних линија при обдукцији леша, затим приликом увиђаја (чл. 133) и када се ангажују стручна лица форензичке, саобраћајне, медицинске или друге струке при узимању биометријских узорака (чл. 140. форензичка регистрација осумњиченог), као и при узимању узорака за форензичко-генетичку анализу (чл. 142).[3] Поред прописа из области правосуђа, питања форензичких и других вештачења допунски су регулисана одредбама полицијских прописа, као што су били раније донети Закон о полицији[4] и подзаконски акти попут Правилника о полицијским овлашћењима.[5]

    Велики значај имало је и усвајање Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима,[6] посебно у делу који се односи на посебне евиденције које, поред осталог, садрже и ДНК профиле осуђених лица. У питању је пропис познат у српској јавности под колоквијалним називом Маријин закон, донет по покојној девојчици М. Ј. (старој 8 година) из Старих Лединаца код Новог Сада, која је брутално убијена 26. 6. 2010. године од стране вишеструког повратника осуђиваног за сексуалне деликте према деци и малолетницима.

    У минуле две деценије овог века бележимо знатан пораст обављених судских и других вештачења за потребе органа правосуђа и полиције, међу којима се посебно истичу форензичка биолошка вештачења (Обрадовић, 2004, 138–156). Потреба за ДНК вештачењима постоји због повећања броја кривичних дела и њихове природе, као и захтева да дела буду откривена и извршиоци процесуирани уз ваљане доказе. Крајњи циљ је судски епилог и адекватне санкције за починиоце, док би жртве требале да добију адекватну сатисфакцију. У том смислу група наших експерата својевремено је покренула питање изградње базе ДНК података на основу које би се у току вештачења вршила упоређивања материјала, па би могло да се дође до везе између лица и предмета (Симоновић, 2012).

    ЗАКОН О НАЦИОНАЛНОМ ДНК РЕГИСТРУ – систематика и важнија решења

    У историјском осврту треба подсетити на то да је законодавна активност на изради овог прописа почела знатно раније. Тако је још 2004. године основана Радна група за припрему Нацрта закона о Агенцији за вођење ДНК регистра. После кратког периода деловања ту радну групу заменила је Комисија за реформу правосуђа РС, која је даље формирала ad hoc радну групу. Радна група је релативно брзо завршила рад, припремила и предала Министарству правде 2006. године Нацрт закона о Агенцији за вођење ДНК регистра, при чему је уважила претходни нацрт који је припремила Комисија и сачинила радни текст који је у знатној мери био хармонизован с нормама националног кривичног законодавства – КЗ-а, ЗКП-а, Закона о извршењу кривичних санкција и Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (Обрадовић, 2018, 18–21). Након тога, рад на изради финалног текста и усвајању овог прописа потпуно је замро из непознатих разлога. Претпоставља се да је основи разлог чињеница да исти пропис није био међу приоритетима у агенди прописа.

    У Републици Србији недавно је усвојен Закон о националном ДНК регистру[7], као lex specialis пропис у овој материји. Закон је од изузетног значаја за поступање надлежних органа у процесуирању кривичних дела и осумњичених (оптужених, окривљених) у судским поступцима, посебно тамо где је потребно софистицирано доказно средство које може да пружи база ДНК података.

    Са становишта правне технике, нови Закон о националном ДНК регистру је кратак и релативно језгровит законски текст. У питању је пропис који има укупно једанаест (11) одредаба, које условно могу да се поделе у три кратка дела: уводни, централни и закључни.

    а) У уводном делу законодавац је указао на предмет Закона, значење појединих израза и употребу родно осетљивог језика (чл. 1–3).

    Предмет Закона је успостављање и садржина националног регистра, који је резултат форензичко-генетичке анализе ДНК за потребе кривичног поступка, утврђивања идентитета несталих или непознатих лица и лешева, делова тела, као и обрада података добијених форензичко-генетичком анализом и друга питања од значаја за вођење Регистра. Поменуто одређење у чл. 1. је екстензивно, а сматра се добрим решењем јер се њиме, поред норми кривичног права, уређују успостављање и садржина регистра од значаја за утврђивање идентитета несталих или непознатих лица, лешева или делова тела.[8]

    Поред тога, у чл. 2. подробније се одређују стручни изрази, појмови и термини од значаја за примену Закона, од којих су важније: а) ДНК анализа је одређена као форензичко-генетичка анализа биолошког материјала, извршена за потребе кривичног поступка или поступка утврђивања идентитета, којом се добијају ДНК профили, који се уносе у Регистар; б) локус је одређени специфични део молекула ДНК; ц) алел је варијанта одређеног локуса; д) ДНК профил је податак који представља резултат ДНК анализе, при чему је јединствени ДНК профил онај ДНК профил утврђен анализом неспорног или спорног биолошког узорка пореклом од једне особе, док је мешани ДНК профил утврђен анализом биолошког узорка пореклом од више од једне особе; е) Европски стандардни сет (ЕСС) означава међународно усвојени скуп локуса; ф) Интерполов стандардни сет локуса (ИССОЛ) јесте међународно усвојени скуп локуса који користи Интерпол;  г) биолошки узорак је, у смислу овог закона, сваки биолошки материјал хуманог порекла који се може довести у везу са кривичним делом или узорак узет у циљу утврђивања идентитета, на којем се може извршити одговарајућа ДНК анализа; х) неспорни биолошки узорак је биолошки материјал узет од лица или леша коме је претходно утврђен идентитет; и) спорни биолошки узорак је биолошки материјал непознатог порекла.[9]

    Мишљења смо да је можда било опортуно оптерећивати текст прописа техничким нормативима као што су Европски стандардни сет и Интерполов стандардни сет, јер се ради о техничким стандардима који су променљивог карактера с обзиром на то да је форензичка генетика веома динамична. У сваком случају овај номотехнички „вишак” није од посебног значаја јер је пропис релативно кратак, док у примени преовлађује експертски приступ стручњака за ДНК анализе.

    б) Централни део Закона обухвата одредбе од чл. 4. до чл. 8, које се односе на успостављање, вођење, циљ и сврху успостављања Регистра, садржину Регистра, прикупљање резултата ДНК анализе, упоређивање ДНК профила и чување података у Регистру.

    Предвиђено је да Регистар ДНК води МУП РС преко надлежне форензичке службе која је одговорна за чување и тачност података.[10] Форензичка служба је саставни део Дирекције полиције МУП РС – Управе криминалистичке полиције (УКП), тачније дела познатог под називом Национални криминалистичко-технички центар (НКТЦ). Посебном одлуком Националног акредитационог тела РС од 28. 8. 2014. године НКТЦ је акредитован као национална референтна установа.[11] Сертификат представља верификацију о усклађености уведеног система квалитета са захтевима међународног стандарда СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006, који је идентичан стандарду ИСО/ИЕЦ 17025:2005 (Nesic L. et all, 2016).

    Поред лабораторије МУП РС, у претходном периоду коришћене су и поједине друге лабораторије у оквиру БУ (Медицински и Биолошки факултет), КЦ Ниш и Нови Сад, затим поједине приватне лабораторије и лабораторија БИА. Сада је ДНК лабораторија НКТЦ МУП РС успостављена као референтна национална установа у овој материји, у складу са чл. 140–143. ЗКП-а, у вези са чл. 279. истог закона, који предвиђа да се актом Владе РС уређује вођење евиденција о узетим узорцима за форензичко-генетичку анализу, њихово чување и уништавање.[12]

    Сврха успостављања Регистра је вођење кривичног поступка и утврђивања идентитета несталих или непознатих лица и лешева и делова тела.[13] Подаци из Регистра могу да се обрађују само на начин којим би се постигла сврха обраде за коју су подаци прикупљени, односно није дозвољена обрада података на основу које могу да се установе физичке, биохемијске, физиолошке или психолошке карактеристике, односно специфичне наследне особине.[14]

    У делу стручне јавности појавиле су се сумње у позицију ДНК лабораторије НКТЦ, као једине референтне лабораторије по овом закону, посебно у смислу потенцијалних злоупотреба података. Став се даље образлаже тиме да експерти МУП РС учествују у фази предистражног поступка, као и да Центар поседује осетљиве податке, па то даје основа за сумњу у непристрасност у раду и могуће „цурење” података (Обрадовић, 2018, 20). Мишљења смо да ова примедба не стоји јер се не може априори, без почетних индиција и чињеница, сумњати у статус Центра и рад његових експерата који имају релевантне референце и акредитацију надлежног тела РС.

    У погледу вођења Регистра предвиђено је да се ажурирање и брисање, рокови чувања и мере заштите података у Регистру подробније регулишу посебним законом, којим се уређују евиденције и обрада података у области унутрашњих послова. Закон под истим називом усвојила је НС РС и исти је објављен у официјелним новинама.[15] Тако се у чл. 45. поменутог закона предвиђа узимање материјала ради утврђивања идентитета, дактилоскопирање, фотографисање (форензичка регистрација) и узимање других узорака, затим форензичка вештачења и анализе, као и вођење Националног ДНК регистра. Постоји правна празнина у овом делу Закона јер нису предвиђена правна решења за важна отворена питања, као што су брисање узетог биолошког материјала када против осумњиченог лица није покренут кривични поступак или је исти обустављен због законских разлога и када није подигнута оптужница против пријављеног лица. И поред тога, постоји опасност од подношења тужби ЕСЉП (Европски суд за људска права, Стразбур), потенцијалних губитака спорова и накнаде штете.

    Подаци из Регистра могу да се размењују и преносе међународним организацијама, односно државама, у складу с овим и другим законом.[16] То је посебно важно данас у борби против тероризма, организованог криминала и других најтежих појавних облика криминала који има неспорно транснационални карактер.[17] У овој области најдаље је отишла позната Прумска конвенција[18] (тзв. Шенген 3), која предвиђа побољшање прекограничне сарадње држава у борби против тероризма, прекограничног криминала и илегалних миграција.[19] Конвенција даље омогућава размену података из националних база ДНК, размену података који се тичу отисака прстију и размену информација о возилима (Никач, 2015, 169–171). То је значајно због међународне полицијске сарадње генерално (Интерпол, регионално, билатерално) и посебно позиције Србије због апликације за пријем у ЕУ, сарадње с државама чланицама и Еурополом. Даљи допринос сарадњи у овој области дала су посебна струковна удружења форензичара, као што је ENFSI (European Network of Forensic Science Institutes),[20] који има 17 експертских радних група и међу њима WG за ДНК материјале. На нивоу ЕУ постоји уже удружење Еуроексперт (EE – EuroExpert), као асоцијација форензичара, форензичких лабораторија и судских вештака (Никач, 2015, 210–212).

    Садржина Регистра обухвата следеће базе података ДНК профила: а) утврђених из неспорних биолошких узорака, б) утврђених из спорних биолошких узорака и ц) утврђених у кривичним поступцима достављених из свих ДНК лабораторија из РС.[21]

    База ДНК профила утврђених из неспорних биолошких узорака садржи збирке ДНК профила: лица над којима је извршена форензичка регистрација; лица којима је суд одлуком о изрицању кривичне санкције одредио узимање узорка; лица осуђених за кривична дела одређена у закону којим се уређују посебне мере за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима; који су достављени од стране надлежних органа у оквиру међународне полицијске или правосудне сарадње и профила утврђених ради елиминације сумње.[22]

    База ДНК профила утврђених из спорних биолошких узорака садржи следеће збирке докумената: јединствених ДНК профила лица којима се утврђује идентитет и других лица достављених у сврху њихове идентификације; јединствених ДНК профила лешева којима се утврђује идентитет; јединствених ДНК профила који су добијени из спорних биолошких узорака; ДНК профила који су достављени од стране надлежних органа у оквиру међународне полицијске или правосудне сарадње и збирку мешаних ДНК профила.[23]

    База ДНК профила утврђених у кривичним поступцима, достављених из свих ДНК лабораторија из Републике Србије, садржи збирке: регистрованих ДНК лабораторија; утврђених ДНК профила из неспорних биолошких узорака у тренутку достављања података у Регистар и утврђених јединствених ДНК профила из спорних биолошких узорака у тренутку достављања података у Регистар.[24]

    Збирке садрже посебне евиденције идентификационих података, као што су: ДНК профили, персонални подаци лица, назив органа који води поступак са бројем предмета, лабораторијски деловодни број, податке о пореклу узорка, подаци о техничарима и аналитичарима који су обрађивали биолошке узорке из којих су добијени ДНК профили, назив и седиште поступајуће лабораторије.

    Прикупљање резултата ДНК анализа (чл. 6) обухвата обавезу  поступајуће лабораторије,  која је извршила ДНК анализу по наредби органа поступка, да уз записник о вештачењу достави утврђене ДНК профиле надлежном органу и достави МУП-у расположиве идентификационе податке ради уноса у Регистар.[25] Даље се предвиђа ситуација када се за потребе вршења ДНК анализе у оквиру кривичног поступка, као неспорни биолошки узорак, букални брис узима посредством неакредитоване ДНК лабораторије. Тада се захтева да лабораторија обавља анализу у складу са стандардом СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006 или одговарајућим стандардом по ком се акредитују форензичке лабораторије, све у функцији тачности података који се уносе у Регистар. Ако лабораторија није у могућности да узме букални брис, дужна је да достави МУП-у крв или други биолошки материјал који је подобан за ДНК анализу.[26]

    Подаци о акредитованим ДНК лабораторијама у Републици Србији доступни су јавности у оквиру регистра који води надлежно тело, у складу са законом којим се уређује акредитација.[27]

    Упоређивање ДНК профила предвиђено је као могућност према чл. 7. истог закона. Надлежни орган може да захтева претраживање Регистра ради упоређивања ДНК профила добијеног анализом с подацима који се већ налазе у Регистру и без одлагања. Захтев се подноси по правилу у писаној форми, а изузетно усмено, уз обавезу накнадног достављања писаног захтева.[28]

    Постоји правна дилема да ли је у поступању надлежан орган Јавно тужилаштво (ЈТ) или надлежна линија рада полиције која у предистражном поступку делује самостално, по захтеву тужиоца или суда. Мишљења смо да треба прихватити екстензивно тумачење, с обзиром на то да полиција по правилу поступа по налогу ЈТ. Следећа дилема односи се на правну форму захтева. Наиме, ЗКП познаје форму наредбе за вештачење у току предистражног поступка полиције или истраге ЈТ.[29] Као субјект поступка у овом делу може да се појави и суд, али у току главног претреса. Мишљења смо да треба прихватити наредбу као препознатљиву правну форму захтева која је утврђена према ЗКП-у, на који би се начин избегли потенцијални приговори незаконитости.[30]

    Уз то, постоји дилема и поводом молбе стране државе или међународних организација за доставу поменуте врсте података, као вид међународне кривичноправне помоћи. Мишљења смо да треба поступати у складу са Прум конвенцијом и интересима РС поводом апликације за пријем у ЕУ, али то треба да буде на образложени писани захтев страног органа и сходно начелу узајамности и потписаним међународним споразумима. Постоје и недоумице у погледу рокова за достављање писмених захтева за прибављање података, што пак није прецизирано одредбама прописа.

    Чување података у Регистру врши се у електронском облику и то применом информационо-комуникационе технологије. Поред тога, предвиђена је и примена мера физичке и техничке заштите, што је разумљиво јер мере Информацијско-техничког система (ИТС) нису довољне.

    Приступ подацима из Регистра дозвољен је само овлашћеним лицима НКТЦ (форензичке службе) МУП-а, уз примену поменутих заштитних мера.

    Обрада података у Регистру евидентира се у посебној евиденцији која садржи податке о поступајућем овлашћеном службеном лицу, датуму и времену обраде, као и врсти и предмету обраде.

    Архивирање података у Регистру врши се тако да се обезбеди њихово чување од губитка и оштећења.[31]

    ц) Завршни део обухвата одредбе од чл. 9. до чл. 11. и односи се на надзор над спровођењем Закона и донетих подзаконских прописа за његову примену, затим на рокове за успостављање Регистра и усвајање подзаконских аката у вези с тим и на крају, на успостављање Регистра у наредном року од две (2) године од ступања на снагу Закона.

    У завршним одредбама обавезују се све ДНК лабораторије на територији РС да доставе МУП-у у електронској форми ДНК расположиве профиле и идентификационе податке добијене током кривичног поступка, поступком утврђивања идентитета несталих или непознатих лица, лешева и делова тела, а најкасније у истом року као горе (2 године). Завршна одредба односи се на датум ступања на правну снагу Закона и рок од осам (8) дана од ступања на правну снагу (vacatio legis).[32]

    ЗАКЉУЧАК

    Усвајање Закона о националном ДНК регистру неспорно је важан корак у хармонизацији норми националног законодавства Србије с правом ЕУ, посебно у контексту апликације наше земље за пријем у Унију. У питању је испуњавање услова из поглавља бр. 23 и 24 у процесу придруживања ЕУ и с тим у вези обавеза које проистичу за нашу земљу, правосуђе и органе унутрашњих послова.

    Нови легислативни оквир у овој области у складу је с међународним документима ЕУ, пре свих са Прум конвенцијом, на основу које је развијена међународна кривичноправна и полицијска сарадња у форми размене података из националних ДНК база података. То је у функцији сарадње у заједничкој борби против тероризма и организованог криминала, спречавању илегалних миграција и прекограничног криминала.

    У тексту су подробније и критички анализирана нова законска решења у овој веома осетљивој области. Истакнути су позитивни аспекти новог закона, али је и указано на одређене недоумице које могу да наступе у свакодневној примени и то услед недовољно прецизних одредаба. Мишљења смо да поменути закон у примени треба да се у целости ослања на ЗКП као најважнији процесни легислативни оквир у кривичном поступку. У складу с тим су и мање могућности за потенцијалне повреде људских права и грађанских слобода. У примени закона ваља бити веома обазрив када су у питању рањиве социјалне групе и међу њима малолетници који су у сукобу са законом, а исто тако треба и уважити позитивна искуства развијених држава и праксу Европског суда за људска права (ЕСЉП) у овој области.

    Да резимирамо, због кратког рока од ступања на снагу новог закона и недостатка конкретнијих почетних резултата за сада није могуће дати неку свеобухватнију анализу усвојених одредаба. Мишљења смо да ваља сачекати протек примереног рока од минимално годину дана, након чега се могу дати прелиминарне оцене и предлози за унапређење нормативног оквира, као и праксе у раду органа за примену закона.

     

     

    Литература:

    – Божић В., Никач Ж., (2016), Criminal incriminations based on the United nations Convention Against Transnational Organized crime in the criminal legislation of the Republic of Croatia and the Republic of Serbia, Faculty of Security in Skopje, Conference proceedings, п. 89–111.

    – Божић В., Никач Ж., (2018), Међународни казненоправни одговори на актуалну мигрантску кризу, „Правна ријеч” бр. 56/18, Бања Лука, Удружење правника РС, БиХ, стр. 167–186.

    – Council of the European Union, Prüm Convention, 10900/05.

    – Група аутора (2011), Примена форензичких метода у криминалистици, Зборник радова КПА, Београд.

    – Миљковић Ј. (2000), Вештачење ДНК отисака у кривичним поступцима код кривичног дела силовања из чл. 103. КЗ РС, Билтен судске праксе Врховног суда Србије бр. 02/00, стр. 151–171.

    – Нешић Л, Вучковић Ј., Марић А. (2016), Увођење система квалитета у Национални криминалистичко-технички центар МУП РС у складу са међународним стандардом СРПС ИСО/ИЕЦ 17025:2006 (ИСО/ИЕЦ 17025:2005), Зборник КПА, Београд.

    – Никач Ж., Божић В., (2017), Међународна полицијска и кривичноправна сарадња држава ЕУ у борби против тероризма с освртом на Републику Србију као кандидата за чланство, Тематска монографија „Интегрална безбедност Републике Србије”, ФПСП, Београд, стр. 165–180.

    – Никач Ж. (2008), Збирка прописа из области унутрашњих послова, МУП РС, Београд.

    – Никач Ж. (2015), Међународна полицијска сарадња, КПА, Београд.

    – Обрадовић Д. (2000), Вештачење ДНК у кривичном поступку, Билтен судске праксе Врховног суда Србије бр. 2/00, Београд, стр.99–150.

    – Обрадовић Д. (2004), Биолошка вештачења – значај, примена и перспектива у судским поступцима код нас, Билтен Врховног суда Србије бр. 3/04, Београд, стр. 138–156.

    – Обрадовић Д. (2018), Осврт на поједине одредбе Закона о ДНК регистру.

    – Правилник о полицијским овлашћењима, „Сл. гласник РС” бр. 54/06.

    – Primorac D, Schanfield M, (2016), Forensic DNA Analysis : An Interdisciplinary Approach (Форензична анализа ДНА : Интердисциплинарни приступ).

    – Сертификат о акредитацији НКТЦ бр. 01-413 од 28. 8. 2014. г.

    – Симоновић Б. (2012), Криминалистика, III измењено и допуњено издање, Правни факултет Крагујевац.

    – Закон о националном ДНК регистру, „Сл. гласник РС” бр. 24/18.

    – ЗКП (стари) – Законик о кривичном поступку, „Службени лист СРЈ” бр. 70/01 и „Службени гласник РС” бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09.

    – ЗКП, Законик о кривичном поступку, важећи „Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14.

    – Закон о полицији (стари), „Сл. гласник РС”, бр. 101/05, 63/09, 92/11, 92/11, 64/15.

    – Закон о полицији (нови), „Сл. гласник РС”, бр. 06/16, 24/18.

    – Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима, „Сл. гласник РС”, бр. 32/13, 55/2014.

    – Закон о евиденцији и обради података у области унутрашњих послова, „Сл. гласник РС” бр. 24/18.

    – www.enfsi.eu, about ENFSI, History (18. 12. 2018).

    _____________

    [1] ЗКП (стари), „Службени лист СРЈ” бр. 70/01 и „Службени гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09.

    [2] Види више: Primorac D, Schanfield M: Forensic DNA Analysis : An Interdisciplinary Approach (Форензична анализа ДНА : Интердисциплинарни приступ), Загреб, Школска књига, 2016.

    [3] ЗКП (важећи), „Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14.

    [4] Закон о полицији (стари), „Сл. гласник РС”, бр. 101/05, 63/09, 92/11, 92/11, 64/15.

    [5] Правилник о полицијским овлашћењима, „Сл. гласник РС”, бр. 54/06.

    Више: Никач Ж., Збирка прописа из области унутрашњих послова, МУП РС, Интерно издање, Београд, 2008.

    [6] Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полних слобода према малолетним лицима, „Сл. гласник РС”, бр. 32/13, 55/2014 (чл. 13).

    [7] Закон о националном ДНК регистру, „Сл. гласник РС”, бр. 24/18.

    [8] Оп. цит. у нап. 7, чл. 1.

    [9] Ibid, чл. 2.

    [10] Ibid, чл. 4.

    [11] Сертификат о акредитацији НКТЦ, бр. 01-413 од 28. 8. 2014. г.

    [12] Оп. цит. у нап. 3.

    Поступак обухвата узимање биометријских узорака (чл. 140. ЗКП-а), узимање узорака биолошког порекла (чл. 141) и узимање узорака за форензичко-генетичку анализу (чл. 143).

    [13] Ibid, чл. 4. ст. 3.

    [14] Ibid, чл. 4. ст. 4.

    [15] Закон о евиденцији и обради података у области унутрашњих послова, „Сл. гласник РС”, бр. 24/18.

    [16] Оп. цит. у нап. 7, чл. 4 ст. 4–5.

    [17] Види више: Божић В., Никач Ж., Criminal incriminations based on the United nations Convention Against Transnational Organized crime in the criminal legislation of the Republic of Croatia and the Republic of Serbia, Faculty of Security in Skopje, Conference proceedings, Скопје 2016, п. 89–111.

    [18] Council of the European Union, Prüm Convention, 10900/05.

    [19] Види више: Никач Ж., Божић В., Међународна полицијска и кривичноправна сарадња држава ЕУ у борби против тероризма с освртом на Републику Србију као кандидата за чланство, Тематска монографија „Интегрална безбедност Републике Србије”, Факултет за пословне студије и право, Београд 2017, стр. 165–180.

    Види и: Божић В., Никач Ж., Међународни казненоправни одговори на актуалну мигрантску кризу, часопис „Правна ријеч”, бр. 56/2018, Бања Лука, Удружење правника РС, БиХ, стр. 167–186.

    [20] www.enfsi.eu, about ENFSI, History (18. 12. 2018).

    [21] Оп. цит. у нап. 7. чл. 5.

    [22] Ibid, чл. 5.

    [23] Ibid, чл. 5.

    [24] Ibid, чл. 5.

    [25] Ibid, чл. 6, ст. 1–2.

    [26] Ibid, чл. 6, ст. 4.

    [27] Ibid, чл. 6, ст. 3.

    [28] Ibid, чл. 7, ст. 1–2.

    [29] Оп. цит. у нап. 3.

    [30] Ibid, чл. 140–141. ЗКП-а.

    Узимање биометријских узорака (букални брис) и узорака биолошког порекла за форензичко генетичке анализе обавља се искључиво по наредби ЈТ или суда. Сходно томе, и поређење ДНК профила треба обављати по наредби овлашћених органа.

    [31] Ibid, чл. 8.

    [32] Ibid, чл. 9–11.