ISSN 2406-1085

Ознака: Кривично дело

  • Заштита животне средине прекршајним и кривичним санкцијама

    У наставку је дат упоредни приказ неких кривичних и прекршајних дела којима се штити животна средина.

     

    I Устав Републике Србије чланом 74. утврђује да свако има право на здраву животну средину, а  члановима 33, 34, 35. и 156. одређује постојање кажњивих дела, што су, поред кривичних, свакако и прекршајна дела. Појам кажњивих дела је заједнички за кривична дела, прекршајна дела и привредне преступе. Предмет разматрања у овом тексту неће бити привредни преступи, па ће стога бити дат општи појам друга два кажњива дела, њихове сличности и разлике, а затим приказ неких посебних кривичних и прекршајних дела којима се штити животна средина.

    II Кривичним закоником је у члану 14. одређено да је кривично дело оно које је законом предвиђено као такво, које је противправно и скривљено, при чему је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством (члан 4), док је сврха кажњавања спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, утицање на друге да не чине кривична дела, изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона (члан 42).

    Законом о прекршајима у члану 2. одређено је да је прекршај противправно дело које је законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција, при чему је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција у томе да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5), док је сврха кажњавања да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја, као и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје (члан 33).

    Иста је суштина санкционисања обе поменуте врсте кажњивих дела – сузбијање противправних понашања, чињења кривичних дела и прекршаја, утицањем и на учиниоца и на друге. На овај начин штите се „законом заштићене вредности или добра”. Разлике између ових дела огледају се у нужној и/или довољној врсти и облику кривице (умишљај или нехат) и у последици која настаје услед извршења кривичног дела. Могу да их учине и да за њих и одговарају и физичка (укључујући и одговорно лице и предузетника) и правна лица (правно лице може да, по члановима 5. и 6. Закона о кривичној одговорности правног лица, одговара за кривична дела из посебног дела Кривичног законика и других закона, уколико је до њих дошло  услед чињења одговорног лица, али само уколико има намере да се за правно лице оствари корист).

    III Животна средина је Законом о заштити животне средине (члан 3) одређена као скуп природних и створених вредности чији комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот, при чему се она штити ради остваривања права човека на живот и развој у здравој животној средини и уравнотежен однос привредног развоја и животне средине у Републици Србији (члан 1).

    Кривични законик садржи кривична дела против животне средине у глави 24, а кривично дело загађење животне средине из члана 260. чини онај ко, кршећи прописе о заштити, очувању и унапређењу животне средине, загади ваздух, воду или земљиште у већој мери или на ширем простору.

    Важно је истаћи да Кривични законик прописује кажњавање и за нехатно чињење овог дела!

    Квалификовани облици кривичног дела постоје уколико је извршењем основног облика дела дошло до уништења или оштећења животињског или биљног света великих размера или до загађења животне средине у тој мери да су за његово отклањање потребни дуже време или велики трошкови.

    У наставку следи упоредни приказ неких кривичних и прекршајних дела којима се штити животна средина, и то оних чији су тзв. нападни објекти ваздух, вода и земљиште.

    ЗАГАЂЕЊЕ ВАЗДУХА

    Кривично дело

    Један облик поменутог дела из члана 260. чини онај ко, кршећи прописе о заштити, очувању и унапређењу животне средине, загади ваздух у већој мери или на ширем простору.

    Основни пропис којим се штити, чува и унапређује квалитет ваздуха јесте Закон о заштити ваздуха.

    Члан 3. Закона о заштити животне средине тачком 11) одређује да је загађење животне средине уношење загађујућих материја или енергије у животну средину, изазвано људском делатношћу (или природним процесима), које има или може да има штетне последице на квалитет животне средине и здравље људи, док тачком 15) одређује да су загађујуће материје оне чије испуштање у животну средину утиче или може да утиче на њен природни састав, особине и интегритет.

    Закон о заштити ваздуха, као посебан закон, чланом 3. тачка 13) одређује да је загађујућа материја свака материја (унета директно или индиректно од стране човека у ваздух), присутна у ваздуху, која има штетне ефекте по здравље људи и животну средину у целини, док их посебно опредељује у члану 8.

    Према томе, ваздух (чији је појам одређен чланом 3. тачка 1) Закона о заштити ваздуха) јесте загађен када су у њему материје (које се, што је јасно из претходно реченог, морају у ваздуху наћи радњом човека – било радњом чињења било радњом нечињења) које имају штетне ефекте по здравље људи и животну средину у целини. Међутим, нужно је да ниво загађујуће материје буде изнад највишег дозвољеног нивоа – изнад такозване граничне вредности (члан 3. тачка 6) поменутог закона), коју прописује Влада Републике Србије, пошто се сматра да, самим тим што је количина загађујуће материје изнад те вредности, постоје штетне последице по здравље људи и/или животну средину. Како се, према члану 2. тачка 3) овог закона, заштита ваздуха остварује и избегавањем, спречавањем и смањењем загађења која утичу на оштећења озонског омотача и климатске промене, а тачка 32) одређује шта је приземни озон, у смислу овог закона озон може да се разуме као део ваздуха који се штити као и сам ваздух. Поред наведеног, према члану 2. тачка 3), члану 40. тачке 5) и 6) и члану 50. Закона о заштити ваздуха, штетно дејство по квалитет ваздуха имају и гасови са ефектом стаклене баште (појам одређен чланом 3. тачка 2) Закона о заштити ваздуха).

    Када дође до загађења ваздуха кршењем прописа о заштити, очувању и унапређењу животне средине (овде је разматран већ поменути Закон о заштити ваздуха), при чему је оно у већој мери или на ширем простору (овако одређено загађење представља обележје кривичног дела), онда постоји кривично дело.

    Прекршајна дела

    Чланом 81. тачка 5) и став 3, као и чланом 82. тачка 9) Закона о заштити ваздуха прописано је кажњавање за прекршај правног лица, одговорног лица у правном лицу и предузетника ако испушта супстанце које оштећују озонски омотач и флуороване гасове са ефектом стаклене баште.

    Које су то супстанце и гасови већ је поменуто приликом разматрања кривичног дела. Према самом одређењу прекршаја довољно је да је учинилац испустио такве супстанце и гасове у ваздух, а одговор на питање да ли одређена супстанца оштећује озонски омотач садрже чланови 18 (Одређивање захтева квалитета ваздуха), 19 (Забрана прекорачења граничних и/или циљних вредности) и 3. тачка 7) (гранична вредност емисије) наведеног закона.

    Чланом 81. тачка 7) и став 3, као и чланом 82. став 1. тачка 11) прописано је кажњавање за прекршај правног лица, одговорног лица у правном лицу и предузетника ако испира супстанцама које оштећују озонски омотач.

    Овакве супстанце дефинисане су чланом 3. тачка 33) Закона о заштити ваздуха и Уредбом  о поступању са супстанцама које оштећују озонски омотач, као и о условима за издавање дозвола за увоз и извоз тих супстанци. И овде је за постојање прекршаја довољно само коришћење супстанце које има штетно дејство.

    За следећи прекршај из члана 82. став 1. тачка 2) прописано је кажњавање за прекршај предузетника, али је за правно и одговорно лице у овом случају прописано кажњавање за привредни преступ. Прекршај чини предузетник који се бави складиштењем, дистрибуцијом и стављањем у промет нафте и нафтних деривата – због чега је дужан да примењује техничке мере у циљу смањења емисија испарљивих органских једињења, као и онај који у свом производном процесу користи органске раствараче – због чега је дужан да примењује мере у циљу смањења вредности емисије испарљивих органских једињења испод прописаних вредности ако те мере не примењује у циљу смањења емисија испарљивих органских једињења.

    Одговор на питање да ли испарљива органска једињења загађују ваздух даје члан 43. Закона о заштити ваздуха (у циљу заштите и очувања квалитета ваздуха врши се контрола емисије испарљивих органских једињења из инсталација за складиштење и дистрибуцију нафтних деривата од терминала до бензинских пумпи, као и из технолошких процеса и активности у којима се испарљива органска једињења користе као растварачи).

    Овде имамо више могућих облика извршења дела према томе којом делатношћу се предузетник бави и које прописане мере није применио.

    Прекршај из тачке 14) истог члана Закона постоји уколико оператер (а оператер је свако привредно друштво, друго правно лице или предузетник које, у складу са прописима, управља постројењем (члан 3. тачка 10) Закона о заштити животне средине одређује појам постројења као сваке стационарне техничке јединице у којој се изводе активности, која може да произведе емисије и загађења), контролише га или је овлашћено за доношење економских одлука у области техничког функционисања постројења) не отклони квар или поремећај, односно не прилагоди рад насталој ситуацији или не обустави технолошки процес како би се емисија свела на дозвољене границе у најкраћем року, сагласно члану 55. став 2. овог закона (који прописује да, уколико дође до квара уређаја којима се обезбеђује спровођење прописаних мера заштите или до поремећаја технолошког процеса, због чега долази до прекорачења граничних вредности емисије, оператер је дужан да квар или поремећај отклони, односно прилагоди рад насталој ситуацији или да обустави технолошки процес, како би се емисија (емисија је испуштање загађујућих материја у гасовитом, течном или чврстом агрегатном стању из извора загађивања у ваздух) свела на дозвољене границе у најкраћем року.).

    Обележја овог прекршај су да лице (учинилац) има својство управљача постројења које може да изазове загађење; да је дошло до квара на уређају којим се обезбеђује спровођење прописаних мера заштите или до поремећаја технолошког процеса (у питању су уређај и процес у поменутом постројењу које може да изазове загађење) и да је услед тога дошло до прекорачења граничних вредности емисије; да квар или поремећај нису отклоњени или да рад није прилагођен насталој ситуацији/технолошки процес није обустављен, а све у најкраћем року, да би емисија била сведена на дозвољене границе (што би представљало престанак противправног стања).

    Овде постоји више могућих облика извршења дела радњом нечињења, као и узрочно-последична веза између радње нечињења и последице у виду несвођења емисије односно загађења на дозвољене границе у најкраћем року (што је, наравно, питање на које се одговор добија утврђивањем чињеница засебно у сваком појединачном случају).

    Прекршај из тачке 15) постоји уколико се не предузму техничко-технолошке мере или не обустави технолошки процес како би се концентрације загађујућих материја свеле на прописане граничне вредности нивоа у складу са чланом 55. став 3. овог закона (у случају прекорачења граничних вредности нивоа загађујућих материја у ваздуху оператер је дужан да, када уочи или по налогу надлежног инспектора, предузме техничко-технолошке мере или да обустави технолошки процес, како би се концентрације загађујућих материја свеле на прописане граничне вредности).

    Овде су обележја дела: постојање оператера постројења и самог постројења; то што је дошло до прекорачења граничних вредности нивоа загађујућих материја у ваздуху; то што нису предузете техничко-технолошке мере или није обустављен технолошки процес (овде је извршење дела алтернативно постављено као радња нечињења, која се различито испољава у зависности од конкретног случаја) ради свођења нивоа концентрације загађујућих материја на прописане граничне вредности. Дужност предузимања мера је 1) одмах по уочавању поменутог прекорачења граничних вредности или 2) по налогу надлежног инспектора.

    Прекршај из тачке 16) постоји када оператер не примењује мере које могу да доведу до редукције мириса иако је концентрација емитованих материја у отпадном гасу испод граничне вредности емисије, у складу са чланом 55. став 4. овог закона.

    Обележја прекршаја су постојање оператера стационарног извора загађивања (појам овог извора дат је у члану 3. тачка 34) Закона о заштити ваздуха и шири је од појма постројења), то што у процесу делатности коју обавља може да дође (дакле, не и да је дошло, већ само да постоји могућност да дође) до емитовања гасова непријатног мириса, то што је концентрација емитованих материја у отпадном гасу испод граничне вредности емисије и то што се не примењују мере које могу да доведу до редукције мириса.

    Суштина овог дела је у поступању супротно дужности да се примене одговарајуће мере  којима се предупређује појављивање непријатних мириса.

    ЗАГАЂЕЊЕ ЗЕМЉИШТА

    Кривично дело

    Кривично дело загађење животне средине из члана 260. Кривичног законика чини и онај ко кршећи прописе о заштити, очувању и унапређењу животне средине загади земљиште у већој мери или на ширем простору.

    Основни пропис којим се штити, чува и унапређује квалитет земљишта јесте Закон о заштити земљишта, који, као посебан закон, чланом 4. тачка 13) одређује да је загађујућа материја у земљишту супстанца чије присуство негативно утиче или може да утиче на састав, особине и квалитет земљишта. Јасно је да таква материја у земљишту мора да се нађе радњом човека.

    Према томе, земљиште (појам одређен чланом 4. тачка 12) Закона о заштити земљишта) јесте загађено када је у њему материја која негативно утиче или може да утиче на састав, особине и квалитет земљишта, тј. када су у њему установљене концентрације опасних и штетних материја које су изнад граничних вредности (члан 4. тачка 9) поменутог закона), које прописује Влада Републике Србије (Уредбом о граничним вредностима загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту), пошто се, самим тим што је количина загађујуће материје изнад те вредности, сматра да она негативно утиче или може да утиче на састав, особине и квалитет земљишта.

    Дакле, када дође до загађења земљишта кршењем прописа о заштити, очувању и унапређењу животне средине (овде је размотрен већ поменути Закон о заштити земљишта), а оно је у већој мери или на ширем простору, онда постоји кривично дело.

    Прекршајна дела

    Прекршаје Закона о заштити земљишта могу да изврше предузетник или физичко лице. Тако је чланом 45. став 1. тачка 1) одређено кажњавање предузетника за прекршај уколико обавља делатност која утиче или може да утиче (овде је обележје прекршаја алтернативно постављено тако да постоји лакши и тежи облик дела – тежи уколико   утицај постоји, а лакши уколико утицаја нема, али може да постоји) на квалитет земљишта (тај појам је у члану 4. тачка 17) Закона о заштити земљишта), а супротно дужности прописаној у члану 7. не обезбеди техничке мере за спречавање испуштања загађујућих (одређење овог појма дато је у члану 3. тачка 15) Закона о заштити животне средине и члану 4. тачка 10) Закона о заштити земљишта), штетних (према ширем разумевању члана 3. тачка 9) Закона о заштити животне средине, то би била свака материја којом се мењају и/или могу да се промене стања и услови у земљишту) и опасних (одређење овог појма дато је у члану 3. тачка 21) Закона о заштити животне средине) материја у земљиште.

    Значи, прекршај је извршен уколико лице има квалификовано својство – да је предузетник који обавља делатност која утиче или може да утиче на квалитет земљишта, а не обезбеди техничке мере  за спречавање испуштања загађујућих, штетних и опасних материја у земљиште. Које су то конкретне мере зависи од врсте предузетникове делатности. И овде је суштина дела у поступању супротно дужности да се примене одговарајуће мере којима се предупређује испуштање поменутих материја у земљиште. Уколико је дошло до таквог испуштања, реч је о тежем облику основног прекршајног дела.

    Чланом 45. став 1. тачка 5) (за предузетника  који обавља делатност која утиче или може да утиче на квалитет земљишта) и чланом 47. став 1. тачка 1) (за физичко лице) прописано је кажњавање уколико та лица, супротно забрани из члана 19, испуштају и/или одлажу (и овде је радња постављена тако да се јавља у више облика) загађујуће, штетне и опасне материје, отпадне воде и енергију на површину земље и у земљиште.

    Самом радњом испуштања или одлагања већ долази до наступања забрањене последице, а тиме и до извршења прекршаја, зато што је по дефиницији (члан 4. тачка 8) Закона) загађење земљишта процес одлагања и уношења опасних и штетних материја на површину земљишта и у земљиште.

    Тежа последица дела постојала би уколико се утврди да је земљиште услед поменуте радње загађено концентрацијом опасних и штетних материја које су изнад граничних вредности (те граничне вредности у земљишту могу бити: гранична минимална вредност као вредност загађујућих, штетних и опасних материја у земљишту која се базира на њиховом природном садржају и представља вредност за незагађено земљиште, при чему није или је минимално нарушена еколошка равнотежа, као и гранична максимална вредност као вредност тих материја у земљишту чије прекорачење указује на ниво контаминације који нарушава еколошку равнотежу, намеће додатна испитивања тог земљишта и ограничења у начину управљања).

    ЗАГАЂЕЊЕ ВОДЕ

    Кривична дела

    Кривично дело загађење животне средине из члана 260. Кривичног законика чини и онај ко, кршећи прописе о заштити, очувању и унапређењу животне средине, загади воду у већој мери или на ширем простору.

    Основни пропис којим се штити, чува и унапређује квалитет воде јесте Закон о водама, који, као посебан закон, чланом 3. тачком 30) одређује да је загађујућа супстанца свака супстанца која узрокује загађивање, при чему се листа тих супстанци утврђује посебним прописом. Осим тога, тачком 29) одређује да је загађење директно или индиректно уношење, као резултат људске активности, супстанци или топлоте у ваздух, воду или земљу, које може да буде штетно по људско здравље или квалитет акватичних екосистема или сувоземних екосистема директно зависних од акватичних екосистема (приобални екосистеми), а узрокује и штету на материјалним добрима или умањује или омета обичајна и друга легитимна коришћења животне средине. Пропис који се у овом случају примењује јесте и Уредба о граничним вредностима емисије загађујућих материја у водe и роковима за њихово достизање, која у члану 3, поред осталих значења, даје и значења отпадних вода, комуналне воде и опасне материје.

    Према томе, вода (појам је одређен чланом 3. тачка 8) Закона о водама) јесте загађена када је у њој супстанца која 1) може бити штетна по људско здравље или квалитет приобалних екосистема, 2) проузрокује штету на материјалним добрима или 3) умањује или омета обичајна и друга законита коришћења животне средине, када њен квалитет није по стандарду квалитета животне средине и када граничне вредности загађујућих материја за површинске воде, подземне воде и седимент нису одговарајуће.

    Влада Републике Србије утврђује стандарде квалитета животне средине, граничне вредности и критеријуме квалитета површинске воде, подземне воде и седимента (Уредба о граничним вредностима емисије загађујућих материја у водe и роковима за њихово достизање и Уредба о граничним вредностима загађујућих материја у површинским и подземним водама и седименту и роковима за њихово достизање).

    Дакле, када дође до загађења воде (сем воде за пиће јер је важно истаћи да постоји посебно кривично дело загађивање воде за пиће и животних намирница) кршењем прописа о заштити, очувању и унапређењу животне средине, а оно је у већој мери или на ширем простору, онда постоји кривично дело.

    Кривична дело из Закона о водама

    Неовлашћено пуњење и коришћење акумулације из члана 209. чини ко без водне дозволе (водна дозвола је водни акт – управни акт који доноси Министарство надлежно за послове водопривреде, на територији аутономне покрајине надлежни орган аутономне покрајине, на територији јединице локалне самоуправе надлежни орган јединице локалне самоуправе и јавно водопривредно предузеће, којим се утврђују начин, услови и обим коришћења вода, начин, услови и обим испуштања отпадних вода, складиштења и испуштања хазардних и других супстанци које могу да загаде воду, као и услови за друге радове којима се утиче на водни режим – са одређеним временом издавања, а најдуже за период од 15 година) врши пуњење акумулације (разумевајући акумулацију као воду скупљену на једном месту) или користи воде из акумулације и тиме изазива опасност по живот или здравље људи или имовину.

    Обележја дела су непоседовање водне дозволе за коришћење воде; пуњење акумулације или коришћење воде из ње; да је услед тог пуњења или коришћења наступила опасност по живот или здравље људи или имовину (ове последице су алтернативно постављене и нужна је конкретно испољена опасност по живот, здравље или имовину).

    Оштећења при експлоатацији речних наноса из члана 210. чини ко експлоатацијом речног наноса (речни наноси су трајни или привремени наноси река и бујица (песак, шљунак и слично) који се налазе на водном земљишту) из корита водотока (појам корита за малу и велику воду дат је у члану 3. тачке 39) и 40) Закона о водама) оштети корито, обале (обала је појас земљишта (ширине до 10 m) који се налази непосредно уз корито водотока, језера, акумулација и других површинских вода) и регулационе објекте (водни објекти за уређење водотока – обалоутврде, преграде, прагови, напери и други објекти у речном кориту намењени његовој стабилизацији и побољшању режима течења).

    Обележја дела су да је вршено искоришћавање (експлоатација) речног наноса из корита водотока (место на коме се врши ова радња – да је у питању корито водотока – јесте посебно обележје овог кривичног дела), као и да је због тога дошло до оштећења корита, обале и регулационих објеката. Нужно је да постоји узрочно-последична веза између предузете радње и насталог оштећења.

    Прекршајна дела

    Прекршаје Закона о водама могу да изврше правна и одговорна лица, предузетници и физичка лица.

    Тако је чланом 212. став 1. тачка 7) и став 2, чланом 213. став 2. и чланом 214. став 2. прописано кажњавање уколико лице не заштити извориште и друге објекте (извориште је простор (извор, део реке или језера, акумулација или њен део и аквифер или његов део) на коме се захвата вода за разне кориснике, а други објекти су они који су повезани са извориштем) од намерног или случајног загађења или других утицаја који могу неповољно да делују на издашност изворишта и на здравствену исправност воде.

    Добро које се штити је, према члану 73. став 2. Закона о водама, трајно обезбеђивање услова за коришћење воде и заштиту њеног квалитета, односно квалитет воде који омогућава њено коришћење.

    Овде се ради о подручјима на којима се налазе водна тела (то су водна тела подземних и површинских вода која се користе или могу да се користе за људску потрошњу у будућности, у просечној количини воде већој од 10 m3/дан или за снабдевање водом за пиће више од 50 становника, која идентификује јавно водопривредно предузеће) која  морају да буду заштићена од намерног или случајног загађивања и других утицаја који могу неповољно да утичу на издашност изворишта и на здравствену исправност воде.

    Обележје прекршаја је да може да дође до загађења подручја на којима се налазе водна тела, што значи да оно нужно не мора и да се деси, а сврха овог прекршаја је да се то предупреди.

    Чланом 212. став 1. тачка 10) и став 2, као и чланом 213. став 2. прописано је кажњавање   уколико извођач истражних радова (Закон о рударству и геолошким истраживањима даје дефиниције битних појмова истражних, рударских и других радова) поступи супротно одредбама члана 80. овог закона и то:

    става 1:

    – тако што приликом бушења и истражних радова у рударству или приликом извођења рударских и других радова наиђе на водоносни слој, изузев потповршинског водоносног слоја (обележје прекршаја је да су извођени поменути рударски и други са рударским повезани радови, као и да се наишло на водоносни слој), а без одлагања не предузме мере ради спречавања загађивања подземних вода, при чему о водоносном слоју и предузетим мерама обавести Министарство и министарство надлежно за послове геолошких истраживања (даље обележје су две радње које морају да се предузму, односно њихово непредузимање је противправно – непредузимање мера ради спречавања загађивања подземних вода и необавештавање министарстава надлежних за послове пољопривреде, шумарства и водопривреде и за послове геолошких истраживања);

    и става 2:

    – ако Министарство обавести извођача радова да се воде из водоносног слоја неће одмах користити, извођач радова је дужан да о свом трошку затвори бушотину.

    Извођач истражних радова је, дакле, обавестио министарство надлежно за послове пољопривреде, шумарства и водопривреде да је наишао на водоносни слој, а онда је то министарство обавестило извођача да се воде из водоносног слоја неће одмах користити. Након ових радњи (нужне су за постојање предметног прекршајног дела), ако не затвори бушотину, извођач чини прекршај.

    Овде није неопходно да дође до загађивања подземних вода, али је битно обележје прекршаја непредузимање мера ради спречавања загађивања подземних вода.

    Чланом 212. став 1. тачка 11) и став 2, као и чланом 213. став 2. прописано је кажњавање извођача истражних и других радова у рударству приликом извођења тих радова уколико наиђу на водоносни слој, а бунаре и бушотине са слободним истицањем воде не опреме уређајима за регулисање истицања воде и заштиту вода од загађивања.

    Ни овде нужно не мора да дође до загађивања подземних вода, али је битно обележје прекршаја неопремање бунара и бушотина одговарајућим уређајима за заштиту воде од загађивања. Дакле, и у том случају радило би се о тзв. апстрактној/могућој опасности од загађивања, што не искључује постојање прекршаја и у случају да је дошло до загађивања.

    Чланом 212. став 1.  тачка 16) и став 2, чланом 213. став 2. и чланом 214. став 2. одређено је кажњавање ако лице предузме неку од радњи из члана 97. тог закона.

    Одредбама тог члана ради заштите квалитета вода забрањено је следеће:

    1) Уношење у површинске воде отпадних вода (битно обележје је да се ради о отпадној води која је унета у површинску) које садрже хазардне (појам хазардне супстанце дат је у члану 3. тачка 60) закона) и загађујуће супстанце (нужно је, дакле, да отпадна вода садржи хазардне и загађујуће супстанце) изнад прописаних граничних вредности емисије (Уредба о граничним вредностима приоритетних и приоритетних хазардних супстанци које загађују површинске воде и роковима за њихово достизање, Уредба о граничним вредностима загађујућих материја у површинским и подземним водама и седименту и роковима за њихово достизање и Уредба о граничним вредностима емисије загађујућих материја у водe и роковима за њихово достизање), које могу да доведу до погоршања тренутног стања („могу да доведу” значи да не мора нужно и да дође до погоршања тренутног стања, већ да постоји таква могућност због врсте супстанце унете у воду).

    1а) Уношење свих хазардних супстанци у подземне воде.

    Обележје прекршаја може бити било која од могућих хазардних супстанци, док је друго обележје уношење, чији је појам дат у члану 2. тачка 18) Уредбе о граничним вредностима загађујућих материја у површинским и подземним водама и седименту и роковима за њихово достизање, и то уношење такве супстанце у подземне воде (чији појам је одређен чланом 3. тачка 44) Закона о водама). Ово прекршајно дело свршено је самим чином уношења хазардних супстанци у подземне воде.

    1б) Уношење осталих загађујућих супстанци у подземне воде у мери у којој узрокују погоршање или значајне и сталне узлазне трендове концентрација загађујућих супстанци у подземним водама.

    „Остале загађујуће супстанце” представљају све у претходним прекршајним случајевима непоменуте супстанце које узрокују загађење (чија се листа утврђује посебним прописом). Уношење се односи на подземне воде, и то у мери у којој узрокују погоршање или значајне и сталне узлазне трендове концентрација загађујућих супстанци у подземним водама. Обележје прекршаја је настајање штетне последице, која се испољава у виду 1) погоршања квалитета подземних вода, 2) значајног и сталног (оба ова услова морају бити остварена истовремено) повећања концентрација загађујућих супстанци у подземним водама.

    2) Испуштање отпадне воде у стајаће воде, ако је та вода у контакту са подземном водом, може да проузрокује угрожавање доброг еколошког или хемијског статуса стајаће воде.

    Битно обележје је да се ради о отпадној води која је унета у стајаћу (појам стајаће воде одређен је чланом 3. тачка 56) Закона о водама). Даље, да би овај прекршај био остварен нужно је да је стајаћа вода у додиру са подземном водом. Испуштена отпадна вода мора да буде таква да може да проузрокује угрожавање доброг еколошког или хемијског статуса стајаће воде. Дакле, не мора и да дође до поменутог угрожавања, већ да таква могућност постоји.

    3) Испуштање са пловних објеката (појам пловног објекта и пловила дат је у члану 4. Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама) или са обале загађујућих супстанци које директно или индиректно доспевају у воде, а потичу од било ког уређаја са брода или уређаја за пребацивање на брод или са брода, при чему овај прекршај може да се изврши на више начина, али су битна обележја: 1) испуштање загађујућих супстанци било са пловних објеката било са обале, 2) да су те супстанце непосредно или посредно (директно или индиректно) доспеле у воду, 3) да те супстанце потичу са било ког уређаја са брода или уређаја за пребацивање на брод или са брода.

    4) Испуштање (јасно је да је овде обележје прекршаја испуштање у воду) прекомерно термички загађене воде, а да ли је вода термички прекомерно загађена утврђује се применом Уредбе о граничним вредностима емисије загађујућих материја у водe и роковима за њихово достизање, са прилогом 2 – Граничне вредности емисије за отпадне воде, на утврђене чињенице.

    4а) Одлагање у воде муља, обрађеног или необрађеног, из постројења за пречишћавање комуналних отпадних вода.

    Муљ представља, према члану 3. тачка 41а Закона о водама, обрађене или необрађене остатке који настају у процесу пречишћавања комуналних отпадних вода. Начин његове обраде, коришћења и одлагања прописан је чланом 98. поменутог закона, с тим да су граничне вредности емисије утврђене Уредбом о граничним вредностима емисије загађујућих материја у водe и роковима за њихово достизање, са Прилогом.

    5) Коришћење ђубрива или средстава за заштиту биља у обалном појасу до 5 m.

    Појам ђубрива се налази у члану 2. тачка 6) Закона о средствима за исхрану биља и оплемењивачима земљишта, док појам средстава за заштиту биља прописује Закон о средствима за заштиту биља у члановима 2. и 3.

    Значење појма коришћења ђубрива и средстава за заштиту биља као обележја прекршаја није спорно, али се поставља питање разумевања другог обележја овог дела – да је то коришћење „у обалном појасу до 5 метара”. По законској дефиницији обала је појас земљишта (ширине до 10 m) који се налази непосредно уз корито водотока, језера, акумулација и других површинских вода, што значи да је кажњиво коришћење ђубрива или поменутих средстава непосредно од корита (водотока, језера, акумулација и других површинских вода), па до ширине од 5 метара, дакле – закључно са 5. метром.

    6) Испуштање у јавну канализацију отпадних вода које садрже хазардне супстанце:

    – изнад прописаних вредности,

    – које могу да делују штетно на могућност пречишћавања вода из канализације,

    – које могу да оштете канализациони систем и постројење за пречишћавање вода,

    – које могу негативно да утичу на здравље лица која одржавају канализациони систем.

    Овде је разлика у односу на претходне прекршаје, при којима се радња дела огледа у испуштању хазардних супстанци у воду, то што се у овом случају те супстанце испуштају у јавну канализацију – која је по законској дефиницији скуп техничко-санитарних објеката и мера којима се обезбеђује непрекидно и систематско сакупљање, одвођење, пречишћавање и испуштање отпадних и атмосферских вода насеља и привреде у одговарајуће пријемнике – реципијенте. Међутим, само испуштање отпадних вода које садрже хазардне супстанце не доводи до постојања прекршаја пошто је овде нужно постојање неке од следећих последица: да су хазардне супстанце изнад прописаних вредности, да могу штетно деловати на могућност пречишћавања вода из канализације, да могу оштетити канализациони систем и постројење за пречишћавање вода или да  могу негативно утицати на здравље лица која одржавају канализациони систем. Уколико се јаве неке од ових последица, оне морају да буду изазване испуштањем у јавну канализацију отпадних вода које садрже хазардне супстанце. Значи, постоји и више могућих начина извршења дела у зависности од остварене последице.

    7) Коришћење напуштених бунара као септичких јама.

    Бунар је, према члану 18. Закона о водама, водни објекат за коришћење вода, објекат  за снабдевање водом за пиће и санитарно-хигијенске потребе, односно један од више могућих водозахвата. Када је напуштен, што значи да се не користи, а користи се као септичка јама, извршен је прекршај.

    8) Остављање у кориту (корито је део водотока јер водоток чине корито са обалама и водом) за велику воду природних и вештачких водотока и језера, као и на другом земљишту („друго земљиште” је свако оно које је у посредној или непосредној вези са водом) материјала који могу да загаде (претходно је обрађен појам загађивања) воде. Ради се о материјалима који су такви да могу штетно да утичу на воду.

    9) Прање  возила, машина, опреме и уређаја у површинским водама и на водном земљишту (дефиниција водног земљишта дата је у члану 8. Закона о водама).

    Прањем наведених ствари долази до отицања нечистоће у воду, а тиме и до мењања њеног квалитета.

    У свим овим случајевима долази до конкретне штетне последице (која је посебно обележје прекршаја) у виду уношења загађујућих супстанци односно материја у воду.

    Друга група прекршаја су они код којих је обележје дела могућност наступања штетне последице уношењем у воду загађујуће материје. Они су прописани како следи:

    – Чланом 212. став 1. тачка 17) и став 2, чланом 213. став 2. и чланом 214. став 2. прописано је да прекршај чини лице које испушта или одлаже материје које могу да загаде воду, осим физичког лица које користи воду за пиће, сопствене и санитарне потребе, а:

    1) не постави уређаје за мерење,

    2) не мери количине отпадних вода (мерење мора бити континуирано),

    3) не испитује квалитет отпадних вода,

    4) ако извештај о томе не достави надлежном јавном водопривредном предузећу (члан 99. став 1).

    – Чланом 212. став 1. тачка 18) и став 2, чланом 213. став 2. и чланом 214. став 2. прописано је да прекршај чини лице које испушта или одлаже материје које могу да загаде воду, осим физичког лица које користи воду за пиће, сопствене и санитарне потребе и има уређаје, објекте, односно постројења за пречишћавање отпадних вода, а:

    1) не мери количине и не испитује квалитет отпадних вода пре и после пречишћавања,

    2) не обезбеђује редовно функционисање уређаја за пречишћавање отпадних вода,

    3) не води дневник њиховог рада.

    Овде је, као и код претходног прекршаја, битно обележје дела посебно својство лица које чини прекршај – да испушта или одлаже материје које могу да загаде воду, затим да не поступа по законом прописаним дужностима. Оно је дужно да постави уређаје за мерење и да континуирано мери количине отпадних вода, да испитује параметре квалитета отпадних вода и њихов утицај на реципијент, да извештаје о извршеним мерењима чува најмање пет година и да исте доставља јавном водопривредном предузећу, министарству надлежном за послове заштите животне средине и Агенцији за животну средину једном годишње. Како је ових дужности више, то противправна радња може бити учињена на више начина. Суштина је у непредузимању мера и радњи којима се предупређује могуће загађење воде због испуштања или одлагања могућих загађујућих материја.

    – Чланом 212. став 1. тачка 19) и став 2, чланом 213. став 2. и чланом 214. став 2. прописано је да прекршај чини лице уколико у луци, пристаништу, марини и зимовнику (појмови су дати у члану 4. Закона о пловидби и лукама на унутрашњим водама) не постави уређаје за преузимање отпадних минералних уља, уљних смеша, отпадних вода и других отпадних материја са пловних објеката, у складу са посебним законом.

    Овде је посебан закон већ поменути Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама, и то у конкретном случају члан 67, са којим је у вези Правилник о спречавању загађења унутрашњих вода проузрокованог пловидбом. Није нужно да је дошло до загађења, већ само да нису предузете мере којима се то предупређује.

    – Чланом 212. став 1. тачка 20) и став 2, као и чланом 213. став 2. прописано је да прекршај чини власник или корисник нафтовода и уређаја за прихватање, прераду и чување минералних уља уколико не користи и не одржава нафтоводе и уређаје за прихватање, прераду и чување минералних уља тако да онемогући отицање и цурење уља у воде, у складу са посебним законом (Закон о цевоводном транспорту гасовитих и течних угљоводоника и дистрибуцији гасовитих угљоводоника).

    Обележја прекршаја су посебно својство извршиоца – да је власник или корисник нафтовода и уређаја за прихватање, прераду и чување минералних уља; да нафтоводе и уређаје за прихватање, прераду и чување минералних уља не користи и не одржава у складу са Законом о цевоводном транспорту гасовитих и течних угљоводоника и дистрибуцији гасовитих угљоводоника, и то тако да онемогући отицање и цурење уља у воде.

    IV ЗАКЉУЧАК

    Исте су вредности које се штите разматраним казненим делима, а исти је и заштитни објекат. Та дела могу да се учине истоветним радњама – било радњом чињења било радњом нечињења (пропуштањем да се предузме оно што је прописано као дужност).

    Поједина кривична дела могу да се изврше нехатно иако је иначе правило да кривична дела могу да се изврше само умишљајно. Поједина прекршајна дела имају конкретну последицу у виду настале штете на заштитном објекту.

    Поред постојања прописаних тежих облика основних кривичних дела, постоје и тежи облици прекршајних дела, али не у смислу да је законом опредељен тежи облик, него да се извршењем основног прекршаја јавља тежа штетна последица, која тај прекршај опредељује као тежи.

  • Квалификаторна околност из члана 2. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела

    Примена Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела условљена је висином имовинске користи, односно вредношћу предмета неког од набројаних кривичних дела.

     

    Из начела законитости произлази гарантивна функција кривичног законика, односно држава гарантује да кривичноправно кажњавање неће зависити од самовоље судова, него ће бити прописано законима. Начело nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege значи да кривична дела и кривичноправне санкције морају да се пропишу законом. Како начело законитости садржи четири појединачна начела, која представљају његову конкретизацију, а то су да закон мора бити писан, затим начело одређености законског описа кривичног дела, као и забрана повратног деловања кривичног законика и забрана аналогије, у овом тексту разматраће се поједини делови наведеног начела.

    Забрана аналогије, која може бити правна или законска, подразумева попуњавање неке празнине у закону, па је тако analogia iuris позивање на норме изведене из више прописа или позивање на општа начела, док је analogia legis примена појединачне норме на случај за који та норма није предвиђена на основу његове сличности са случајевима за које је та норма предвиђена. У пракси се законска аналогија најчешће односи на посебан део и у том случају састоји се у томе да се радња која не садржи обележје неког кривичног дела подводи под тo кривично дело на основу сличности неког њеног обележја са обележјем тог кривичног дела.

    С друге стране, смисао неког бића кривичног дела може да се установи једино ако се утврди који циљ њиме треба да се постигне, односно мора да се има у виду правно добро које кривичним делом треба да се заштити.

    Законодавац у одређеним случајевима предвиђа кривично дело у више облика, па се тако основном облику додају нова обележја која кривично дело чине тежим (квалификаторне околности) или лакшим (привилеговане околности). За квалификаторну околност Кривични законик користи речи „прибављена имовинска корист у износу преко четиристо педесет хиљада динара или милион петсто хиљада динара” приликом кривичног дела злоупотреба службеног положаја, кривичног дела проневера и кривичног дела злоупотреба поверења, док је, на пример, при кривичном делу пореска утаја одређено да је квалификаторна околност износ обавезе чије се плаћање избегава, а то је преко милион петсто хиљада динара, односно преко седам милиона петсто хиљада динара. У погледу кривичног дела разбојништво квалификаторну околност опредељује вредност одузетих ствари, а када је у питању кривично дело утаја – вредност утајених ствари, док је по питању кривичног дела превара квалификаторна околност прибављена имовинска корист или висина вредности нанете штете. У вези са кривичним делом зеленаштво квалификовани облик постоји ако је прибављена знатна имовинска корист, а то је корист која прелази четиристо педесет хиљада динара или милион петсто хиљада динара.

    Чланом 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано је да ће се одредбе о одузимању примењивати уколико су учињена одређена кривична дела, прописана  чланом 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. У члану 2. став 2. прописано је да ће се Закон примењивати само ако вредност имовинске користи прибављене кривичним делом, односно вредност предмета кривичног дела прелази износ од милион петсто хиљада динара.

    Када су у питању кривична дела прописана чланом 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, важно је утврдити појам имовинске штете, који је кључан за разумевање најпре имовинских кривичних дела, али и кривичних дела која спадају у групу дела против службене дужности. Тако је у погледу кривичног дела злоупотреба службеног положаја, да би оно било довршено, осим чињенице да постоји злоупотреба положаја, потребно да наступи и штета, а да би Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела могао да се примени када је извршено ово кривично дело, мора да постоји и изричита квалификаторна околност, односно да је прибављена имовинска корист која прелази милион и петсто хиљада динара или да је у истом износу нанета штета другоме.

    Уколико је у Кривичном законику за поједина кривична дела из члана 2. став 1. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописан numerus clausus као елемент објективног обележја бића кривичног дела, тада не постоји опасност за примену Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јер је тужилац у обавези да у оптужном акту наведе вредност имовинске користи, односно вредност предмета кривичног дела, а суд ће на основу одредбе члана 538. Законика о кривичном поступку утврдити имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела. Проблем неће постојати ни ако се примењује одредба члана 2. став 2. Закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела, у којој је прописано да ће се за кривична дела у вези са којима није изричито прописана квалификаторна околност која се односи на прибављену имовинску корист, односно вредност предмета кривичног дела у износу која прелази милион и петсто хиљада динара, одредбе овог закона ипак примењивати ако имовинска корист прибављена кривичним делом, односно вредност предмета кривичног дела прелази износ од милион и петсто хиљада динара.

    Могући проблем настаје ако је учинилац извршио кривично дело за које није прописан numerus clausus, па јавни тужилац направи пропуст тако што у оптужном акту не определи и не докаже вредност прибављене противправне имовинске користи, односно вредност предмета кривичног дела. Иако би учинилац био осуђен за неко од кривичних дела из члана 2. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, вредност предмета кривичног дела не би могао да се види јер није у кривичном поступку утврђена вредност противправне добити, односно предмета кривичног дела.

    Имајући у виду да, за разлику од института одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом (члан 91. Кривичног законика), у вези са којим је потребно доказати узрочно-последичну везу извршеног кривичног дела и стечене имовинске користи, у поступку одузимања имовине проистекле из кривичног дела, применом Закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела, то није неопходно. Довољно је да постоји очигледна несразмера између вредности имовине чији је власник осуђени и његових законитих прихода, а претпоставка о криминалном пореклу имовине која је предмет одузимања сама по себи проистиче из чињенице да је поменути осуђен за кривично дело из члана 2. Закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела, као и да окривљени није доказао да је предметну имовину стекао законитим приходима, што му је пружено као могућност, при чему је без значаја околност када је имовина стечена и да ли је у вези са извршењем кривичног дела за које је оглашен кривим и осуђен. У овом поступку нужно је утврдити и да износ вредности имовине у питању свакако прелази милион петсто хиљада динара и мора бити одредив, као и да по правилу није неопходно одредити финансијско вештачење ради утврђивања тачне вредности имовине ако финансијском истрагом није прецизно утврђена или је делимично оспорена.

    Међутим, према одредби члана 2. став 2. овог закона, када су у питању кривична дела чије законско обележје не садржи у себи висину прибављене имовинске користи, односно вредности предмета кривичног дела, услов за примену Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јесте да висина прибављене користи, односно вредност предмета кривичног дела прелази износ од милион петсто хиљада динара. Та одредба даље успоставља обавезу јавног тужиоца да у изреци оптужног акта јасно определи наведени износ, чиме би се избегле недоумице у одлучивању суда када су у питању захтеви усмерени на одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Ако јавни тужилац не наведе висину прибављене имовинске користи, односно вредност предмета кривичног дела, ни суд није овлашћен да утврђује вредност предмета кривичног дела. У том случају суд би прекорачио оптужни акт супротно одредби члана 420. Законика о кривичном поступку, што би за последицу имало повреду права на одбрану окривљеног.

    Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела директно се задире у једно од основних људских права – право на имовину, тако што се оно одузима или ограничава у јавном интересу. Стога сви органи надлежни за његову примену током поступања по овом закону морају да воде рачуна да не наруше право на имовину, а и друга људска права загарантована Уставом и Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода.

    Стога је неопходно да се у предметима за кривична дела наведена у члану 2. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, за која у Кривичном законику није у елементу објективног обележја бића кривичног дела садржана квалификаторна околност, обавезно утврђује вредност имовинске користи, односно предмета кривичног дела, која ће обавезно бити наведена у изреци оптужног акта, односно пресуде, пре свега зато што постојање законске претпоставке о криминалном пореклу имовине не значи да оптужени мора да буде оглашен кривим за кривично дело, већ треба да омогући надлежном суду да утврди висину износа који ће бити предмет конфискације, при чему осуда за неко од кривичних дела из члана 2. Закона о одузимању имовине проистеклог из кривичног дела не значи да имовина проистиче из тог кривичног дела, већ ствара претпоставку да, уз испуњење других услова, одређена имовина проистиче из криминалне активности, тј. из кривичних дела, па је тачно прописивање квалификаторне околности неопходно. Поред ових разлога, утврђивање вредности имовинске користи, односно предмета кривичног дела значајно је и због врсте и висине кривичне санкције коју јавни тужилац предлаже, а суд изриче.

    Примена Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела условљена је висином имовинске користи, односно вредношћу предмета неког од набројаних кривичних дела. Реч је о износу који прелази милион петсто хиљада динара, при чему је то изричито прописано само за она кривична дела из члана 2. став 1. Закона, док се за она кривична дела која у неком од својих законских обележја – опису не садрже поменути износ примењује члан 2. став 2. Закона. У том случају јавни тужилац био би у обавези да у оптужном акту тачно определи и докаже вредност прибављене противправне имовинске користи, односно вредност предмета кривичног дела.

    Имајући у виду да је наше кривично право прихватило општи принцип да извршилац кривичног дела не може да задржи имовинску корист остварену кривичним делом, односно овом мером спречава се богаћење извршиоца кривичног дела, али се настоји и да се успостави имовинско стање које је постојало пре извршења кривичног дела, долази се до закључка да би се правилном применом Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела од стране надлежних органа постигла сврха коју наведена мера треба да постигне.