Ознака: Медицинско право

Медицинско право представља посебну дисциплину одштетног права, чијим је изворима, али и судској пракси која је изнедрила одређена правила посвећен текст и у овом, а и у следећем броју часописа.

Медицинско право у нашем систему представља релативно нову правну и научну дисциплину којој су дуго одрицане самосталност и неопходност постојања. Низ година вођене су полемике у вези са тим да ли ова област може да се сматра самосталном у праву или мора да се сврста у облигационо право с обзиром на то да се углавном бави накнадом штете и одговорношћу. Тачније, да ли разлике између ове врсте спорова и правила која у њима важе и општег одштетног права, као и бројност ових спорова, завређују да медицинско право буде изучавано и третирано као посебна дисциплина у теорији и пракси.

Грађанскоправна заштита кроз институт накнаде штете настале због лекарске грешке представља ефикасан начин правне заштите од пропуста медицинских радника. Ово је практично једини начин да лица за која је штета настала услед оваквих пропуста добију примерену материјалну сатисфакцију, коју кривични поступци који се воде против лекара не могу да им пруже.

Данас се може рећи да код нас нема дилеме да се ради о посебној дисциплини одштетног права, али и да се она, као таква, изучава и на правним факултетима. Што сe тиче судске заштите, упркос све већој бројности наведених спорова, још увек не постоје специјализована већа нити специјализација судија за поступање у овој врсти парница, али се може рећи да је потреба за посебном систематизацијом поменутих парница и одлука које су у њима донете уочена и у судској пракси, кроз општу номенклатуру коју је прописао Врховни касациони суд. Такође, пракса је изнедрила одређена правила која ће бити размотрена у овом тексту.

Поређења ради, у земљама ЕУ медицинско право већ деценијама представља посебну научну дисциплину, судска пракса је изузетно богaта, а постоји и специјализација судија за поступање у овој врсти парница. Аутори сматрају да је у овој области свакако потребна едукација и специјализација судија, али и осталих учесника у поступку, а у наставку текста наводи разлоге за овакав став.

ИЗВОРИ МЕДИЦИНСКОГ ПРАВА

Изворе медицинског права чине међународни уговори и конвенције које је наша земља потписала и ратификовала, као и Устав Републике Србије, закони и подзаконски акти, али и такозвано меко право (soft law), које чине кодификована правила стручног поступања у одређеној медицинској области. Овде се, наравно, поставља и питање значаја судске праксе као извора медицинског права.

Устав Републике Србије у члану 194. успоставља хијерархију домаћих и међународних општих правних аката, па тако прописује да је Устав највиши правни акт Републике Србије са којим сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни: „Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део су правног поретка Републике Србије. Потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом. Закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.” Чланом 195. Устава прописано је да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону: „Статути, одлуке и сви други општи акти аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити сагласни са законом. Сви општи акти аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе морају бити сагласни њиховим статутима.” Овако успостављена хијерархија правних аката примењује се наравно и на изворе медицинског права.

Устав представља извор медицинског права кроз прокламацију људских права садржаних у глави II. Ова права могу да се поделе у две групе: једну која непосредно прокламује право на здравствену заштиту и другу коју чине људска права која се посредно штите и кроз медицинско право.

Право на здравствену заштиту гарантовано је чланом 68. Устава, па се наводи да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Такође, посебно се штите одређене групе становништва, као што су деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари. Све ове категорије лица остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин у складу са законом. Најзад, прописано је да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом.

У другу групу људских права која представљају објекат заштите у медицинском праву спадају достојанство и слободан развој личности (чл. 23), као и право на живот (чл. 24), којим се, осим прокламације неприкосновености живота, забрањује клонирање људских бића. У ову групу права спадају и неповредивост физичког и психичког интегритета (физички и психички интегритет је неповредив, па нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка – члан 25. Устава РС).

Објекат заштите медицинског права јесте и право на заштиту података о личности, па је тако чл. 42. Устава зајемчена заштита података о личности, а прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују се законом. Такође, забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије на начин предвиђен законом. Најзад, свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности у складу са законом, као и право на судску заштиту због њихове злоупотребе. Ово је од посебног значаја за медицинско и здравствено право због количине и врсте података о личности и здравственом стању грађана који се прикупљају за потребе вођења медицинске документације.

Још једно значајно право које припада другој групи права која спадају у корпус заштићен и медицинским правом јесте право на обавештеност (чл. 51. Устава), које се посебно кроз институт пристанка пацијента на основу правилно дате информације о медицинској мери која се над њим предузима детаљније разрађује у Закону о правима пацијената.

Уставом загарантована је и слобода одлучивања о рађању и право на здраву животну средину, што су такође права која су предмет заштите медицинског права (чл. 63. и 74. Устава). Битно је напоменути да се сва ова права и слободе детаљно уређују законима и подзаконским актима, а предмет су заштите и на међународном нивоу кроз бројне конвенције које је наша земља потписала.

Што се међународних уговора тиче, мора се посебно нагласити значај следећих аката:

– Међународног пакта о грађанским и политичким правима који у члану 6. каже: „Свако људско биће има припадајуће право на живот. Ово право је заштићено законом. Нико не може бити самовољно лишен живота”;

– Универзалне декларације о људским правима и Повеље Европске Уније о фундаменталним правима, које регулишу забрану тортуре и нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања, што је у суштини усмерено ка одржању и очувању живота;

– Женевске декларације, у којој је наведено да ће лекар сачувати највише поштовање према људском животу од његовог почетка, чак и под претњом, као и да неће користити своје медицинско знање против закона човечности;

– Међународног кодекса медицинске етике, који, као прву, наводи дужност лекара да увек има на уму обавезу да сачува људски живот;

– Токијске декларације, Правила у време оружаног сукоба и Резолуције 37/194, које су у целини усмерене на очување и заштиту човековог живота од тортуре, суровог, нехуманог, или понижавајућег поступања, а истичу да је примарни задатак медицинске професије да очува здравље и сачува живот, чак и под претњом, као и да своје медицинско знање не користи противно законима хуманости;

– Европске Повеље о пацијентовим правима, у којој се наводи четрнаест пацијентових права која треба штитити;

– члана 3. Конвенције Европског савета о људским правима у области биомедицине, који се бави недискриминацијом у области медицине и прописује да „водећи рачуна о медицинским захтевима и расположивим ресурсима, уговорне стране предузеће подесне мере које имају за циљ да унутар њиховог правног система омогуће једнак приступ здравственим услугама одговарајућег квалитета”;

– Лисабонске декларације у оквиру првог принципа – право на квалитетно медицинско збрињавање, која посебно обрађује проблем недискриминације: „У условима где избор мора да буде начињен између потенцијалних пацијената за одређено лечење које је ограничено доступно, сви овакви пацијенти имају право на праведан поступак селекције за то лечење. Избор се мора базирати на медицинским критеријумима и бити учињен без дискриминације”;

– Декларације о унапређењу пацијентових права у Европи, која садржи готово идентичну одредбу у оквиру „Права на збрињавање и лечење”;

– Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом, која у својим члановима 25. и 26. гарантује особама са инвалидитетом право на здравље, одржавање и рехабилитацију.

Законска регулатива у области медицинског права врло је богата и може да се примети да је плод повећане легислативне делатности последњих година, настале као последица усаглашавања нашег правног система са правом Европске уније, али и са међународним уговорима које смо као држава потписали.

Закони који су непосредни извор медицинског права су:

1) Закон о здравственој заштити („Сл. гласник РС” 25/2019),

2) Закон о здравственом осигурању („Сл. гласник РС” 25/2019),

3) Закон о здравственој документацији и евиденцијама у облати здравства („Сл. гласник РС”, бр. 123/2014, 106/2015, 105/2017 и 25/2019 – други закон),

4) Закон о правима пацијената („Сл. гласник РС” бр. 45/2013 и 25/2019 – други закон),

5) Закон о коморама здравствених радника („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 99/2010, 99/2010 и 70/2017 – Одлука УС РС),

6) Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи („Сл. гласник РС”, бр. 40/2017),

7) Закон о лековима и медицинским средствима („Сл. гласник РС”, бр. 107/2012),

8) Закон о поступку прекида трудноће у здравственој установи („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005),

9) Закон о заштити лица са менталним сметњама („Сл. гласник РС” бр. 45/2013),

10) Закон о санитарном надзору („Сл. гласник РС” 125/2004),

11) Закон о трансфузијској медицини („Сл. гласник РС”, бр. 40/2017),

12) Закон о људским ћелијама и ткивима („Сл. гласник РС”, бр. 57/2018),

13) Закон о пресађивању људских органа („Сл. гласнику РС”, бр. 57/2018),

14) Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму („Сл. гласник РС”, бр. 30/2010),

15) Закон о заштити становништва од заразних болести („Сл. гласник РС”, бр. 15/2016),

16) Закон о јавном здрављу („Сл. гласник РС”, бр. 15/2016).

Ако се пође од становишта да је однос лекар–пацијент заправо уговорни однос и да одговорност за штету насталу лекарском грешком има сва обележја грађанске одговорности, онда свакако посебно мора да се нагласи да је Закон о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – Одлука УСЈ, 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) подједнако важан извор медицинског права, као и претходно набројани закони који се непосредно односе на медицинску и здравствену област.

Готово сви претходно побројани закони, са изузетком Закона о облигационим односима, упућују на потребу доношења подзаконских аката ради своје потпуне непосредне примене. У категорију подзаконских аката свакако спадају уредбе, одлуке, правилници и упутства, али и статути удружења медицинских радника. Сви ови акти заправо су конкретизација уставних и законских, али и одредби међународних конвенција које се тичу медицине и бриге о здрављу становништва. На основу закона Влада Републике Србије доноси Уредбе, које представљају значајан извор медицинског права. Статуте имају Агенција за лекове и медицинска средства Србије, Фармацеутска комора Србије, Комора биохемичара Србије, Комора медицинских сестара и здравствених техничара Србије, Лекарска комора Србије, Стоматолошка комора Србије и Републички фонд за здравствено осигурање.

Као извор медицинског права значајна су и упутства која се доносе ради поступања у одређеним ситуацијама повећаног здравственог ризика, као што је на пример Упутство за превенцију и сузбијање болничких инфекција изазваних бактеријом clostidium difficile из 2013. године („Сл. гласник РС”, бр. 52/2013).

Водичи добре клиничке праксе и протоколи представљају правила медицинске струке везана за различите области медицине и поједине болести или стања пацијента. Установљени су као путоказ лекарима и медицинским установама кроз редослед радњи и метода које треба предузети и применити приликом збрињавања пацијента са одређеним здравственим проблемом. Водичи добре клиничке праксе доносе се на нивоу читаве земље, а протоколи на нивоу појединих здравствених установа. Стриктно узето, водичи добре праксе и протоколи не могу да представљају извор медицинског права јер их као такве Устав не познаје. Фактички, као и судска пракса, они то јесу и представљају тзв. меко право, а од изузетног су значаја приликом процене постојања лекарске стручне грешке јер се сматра да водичи представљају медицински стандард. Уколико постоји одступање у поступању лекара од оног предвиђеног водичем, основано може да се сумња да је начињена тзв. лекарска грешка. Они представљају велику помоћ за суд и за вештаке приликом процене одговорности лекара за штету насталу код пацијента.

Код нас је досад израђено више оваквих водича, а неки од њих су: Водич добре клиничке праксе за бол у грудима, Водич добре клиничке праксе за кардиоваскуларне болести, Водич добре клиничке праксе за малигне болести, Водич добре клиничке праксе за дијабетес, Водич добре клиничке праксе за астму, Водич за дијагностиковање и лечење артеријске хипертензије, Водич за дијагностиковање и лечење депресије, Водич за дијагностиковање и лечење исхемијске болести срца, Водич за дијагностиковање и лечење исхемијског можданог удара, Водич за дијагностиковање и лечење карцинома плућа итд.

СУДСКА ПРАКСА КАО ИЗВОР МЕДИЦИНСКОГ ПРАВА

Да ли је код нас судска пракса извор права уопште, па и медицинског, питање је које се већ дуже време с правом поставља. По слову Устава није, али фактички представља значајан правни извор. Ово је нарочито значајно због тога што попуњава правне празнине које свакако постоје у нашем правном систему у коме је медицинско право у повоју.

Као поткрепљење овог става, на пример, може се изнети питање основа одговорности за лекарску грешку које није регулисано законом, мада је судска пракса заузела прилично чврст став, видљив у великом броју судских одлука, да се ради о одговорности по основу кривице. Такође, и терет доказивања лекарске грешке дефинисан је судском праксом и у једном делу одступа од опште одредбе о терету доказивања, прописане одредбама Закона о парничном поступку и Закона о облигационим односима.

ЛЕКАРСКА ГРЕШКА – ПОЈАМ И ВРСТЕ

Упоредноправно гледано, закони не дају дефиницију лекарске грешке, али то чини наш Закон о здравственој заштити („Сл. гласник РС” бр. 25/2019), као и раније важећи Закон о здравственој заштити („Сл. гласник РС” бр. 107/2005, 72/2009, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012 и 45/2013). Дефиниција из члана 186. ст. 1. сада важећег закона гласи да се под стручном грешком „подразумева несавесно обављање здравствене делатности у виду занемаривања професионалних дужности у пружању здравствене заштите, непажње или пропуштања, односно непридржавања утврђених правила струке и професионалних вештина у пружању здравствене заштите, које доводи до повреде, оштећења, погоршања здравља или губитка делова тела пацијента.” Овако дата дефиниција је корисна, али се може десити да се стручна грешка састоји и у неком другом поступању или пропуштању које није обухваћено овом дефиницијом, због чега се приликом утврђивања лекарске грешке мора користити теоријска дефиниција која је далеко шира и свеобухватнија.

Појам лекарске грешке у науци се дуго третирао искључиво као медицински појам, док се данас сматра мешовитим медицинско-правним појмом. Објективирано је становиште да је лекарска грешка сваки поступак лекара у лечењу који је противан правилима струке – contra legem artis, а субјективни елемент узима се у обзир само приликом оцене одговорности лекара за накнаду штете која проистекне из оваквог поступања. За наше право релевантна је дефиниција професора Јакова Радишића, који сматра да је лекарска грешка „свака мера лекара која није у складу са важећим медицинским стандардом”. Ови стандарди морају да се процењују у сваком конкретном случају, с обзиром на то да медицина није у потпуности егзактна наука и у сталном је развоју, па поступање у складу са правилима струке може да се процењује тек у случају настанка штете по пацијента. Оваква грешка може да се јави у свакој фази лечења, у дијагностици, терапији и профилакси.

Теоријска дефиниција, дакле, лекарском грешком сматра поступање лекара противно правилима струке и то у конкретно време и на конкретном месту, које доводи до штете на пацијенту. Ово значи да одговорност лекара треба да се цени спрам конкретне ситуације и тренутне опремљености, као и просечног знања лекара те специјалности на одређеном географском подручју. Најбитније питање у овој врсти спорова је да ли је штета по пацијента могла да се предвиди или избегне. Ако се утврди да је то било могуће, лекар и медицинска установа одговарају за штету коју пацијент и њему блиска лица претрпе. За постојање грешке неопходна су три услова: да лекар не поступа у складу са важећим медицинским стандардом, да пацијент претрпи штету и да између поступања лекара и штете постоји узрочно-последична веза.

У стручној јавности постоји и терминолошки спор о овом појму, па се нуде разни називи као што су „лекарска стручна грешка”, „грешка у лечењу”, „грешка у лечењу и третману” и тако даље. Ове разлике нису увек само терминолошке, већ су и садржинске. На пример, термин „грешка у лечењу и третману” не односи се само на поступање противно правилима струке, него обухвата и све радње лекара и помоћног особља од анамнезе, преко дијагнозе и самог третмана, до накнадног медицинског старања о пацијенту (Ј. Радишић, „Одговорност због лекарске грешке”, предавање на семинару „Права пацијената, медицинско право и примена права у пракси” у организацији  УЗЗПП „Ре-акција”, Београд, 25. 10. 2008). Законодавац у Закону о здравственој заштити („Сл. гласник РС”, бр. 25/2019) користи израз „стручна грешка”, док је у пракси, посебно судова, уобичајен термин „лекарска грешка”, који се користи и у овом тексту.

Штета се огледа у оштећењу здравља, живота и тела пацијента, у повреди права личности и у умањењу његове имовине. Видови нематеријалне штете прописани су чланом 200. Закона о облигационим односима, при чему се она најчешће огледа у мање исплаћеној заради за време боловања и трошковима лечења и набавке медицинских средстава и помагала, а у случају смрти или тешког инвалидитета – у изгубљеном издржавању и трајном умањењу зараде. Понекад може да се потражује и накнада материјалне штете због изгубљене шансе за напредовање у каријери. Узрочно-последична веза заправо значи да је управо пропуст у поступању лекара узроковао штету чија се накнада у парници тражи.

У погледу дужне пажње медицинара коју морају да покажу приликом лечења пацијената, опште је прихваћен, како у теорији тако и у пракси, став да је то „пажња доброг стручњака” из чл. 18. ст. 2. ЗОО-а, а то је повећана пажња коју лице у вршењу своје професионалне делатности треба да покаже у складу са правилима струке и добрим обичајима. Ово је правни стандард који треба процењивати објективно, па лекар не може да се правда тиме да је поступио у складу са својим највећим знањем и способностима ако је то знање мање од просечног знања лекара са истим степеном стручности и искуства.

Постоје различите класификације лекарских грешака које полазе од различитих критеријума, па тако могу да се поделе на грубе и лакше, настале чињењем или нечињењем, опште грешке, елементарне, грешке у организацији рада и у информисању (Раковић, М., Раковић, Ђ., „Љекарска грешка и одговорност”, „Правни живот” бр. 9/2009, том I, Београд, 2009, стр. 947). Професор Јаков Радишић наводи да се према стадијуму у медицинском опслуживању пацијента могу разликовати дијагностичке, терапијске и профилактичке грешке, док се све грешке могу поделити на тактичке и техничке.

ЛЕКАРСКА ГРЕШКА У УЖЕМ СМИСЛУ

Под лекарском грешком у ужем смислу у теорији сматра се поступање лекара противно правилима струке, односно противно важећим медицинским стандардима, а односи се на саме медицинске захвате и третмане, што значи да се тиче уско медицинске струке и може да се начини искључиво приликом обављања медицинске делатности у ужем смислу, а не односи се на вођење документације, обавештавање пацијента, прибављање пристанка пацијента и слично. Ову врсту грешке релативно је тешко доказати због правила о терету доказивања која су присутна у нашој пракси, о којима ће касније бити речи.

Следећи пример из судске праксе можда најбоље објашњава појам лекарске грешке у ужем смислу:

„У конкретном случају суд је утврдио да је покојна А. заједно са својом мајком дошла у Ургентни центар дана 11. 5. 2002. године због јаких болова у стомаку. Прегледао је др Б. Б., који је одмах упутио у Гинеколошко-акушерску клинику, наводећи само да је абдомен осетљив у нивоу грудног коша, не вршећи преглед нити се консултујући са дежурним гинекологом. А. са мајком одлази у ГАК, где остаје до 20. 5. 2002. године у јаким боловима у малој карлици. Лечена је антибиотском терапијом и имала је акутне психотичне епизоде. У свом исказу тужиља, мајка покојне А., навела је да је А. трпела јаке болове, дијареју, да нико од сестара није хтео да јој помогне, да је имала температуру од 39°, као и да јој нису давали терапију која јој је прописана. Због неконтролисаних болова бацала се по кревету, вриштала, чупала, због чега су је упутили у психијатријску клинику, где су је без прегледа пребацили на Ф одељење и везали. А. је затим пала у кому, дошло је до пуцања трбушне марамице, пребацили су је на инфективну клинику, где је медицинску сестру упутио портир Ургентног центра, па су на инфективној клиници урадили све што је требало, али су само могли да констатују смрт. А. је умрла од сепсе проузроковане пуцањем слепог црева.

Из доказа приложених у списима, као и из налаза и мишљења Судско-медицинског одбора утврђено је да је пропуст лекара туженог утицао на благовремено постављање дијагнозе и предузимање свих потребних мера лечења. Констатовано је да тријажу у Ургентном центру нису вршили доктори, а требало је, као и да пацијенткиња два дана није посећена од стране доктора, па је било пропуста приликом уписа терапије у температурну листу.

Судско-медицински одбор констатовао је да је пацијенткиња редовно опсервирана и прегледана и да је постојала комуникација између хирурга и гинеколога, али и шанса да се запаљење цревуљака препозна на време и хируршки интервенише, као и да су радници туженог могли да од 15. 2. до 20. 2. 2002. године дијагностикују запаљење цревуљка или поставе ширу дијагнозу. Само у почетку радило се о атипичној клиничкој слици, међутим, већ у Институту за гинекологију могла је да се утврди и постави дијагноза. У свему имајући у виду изведене доказе у току поступка, по налажењу овог суда тужени Клинички центар одговоран је сходно члановима 170. и 171. у вези са чланом 18. ЗОО-а и чланом 197. Закона о здравственој заштити, јер радници туженог нису пружили пажњу доброг стручњака и нису радили у складу са важећим медицинским стандардом, што је иначе утврђено у ванредном надзору над стручним радом Ургентног центра, Института за гинекологију и акушерство, Института за неуропсихијатријске болести „Др Лазар Лазаревић”, као и Института за инфективне и тропске болести КЦ од 7. 11. 2002. године и решења које је донело Министарство здравља. Из утврђеног чињеничног стања несумњиво произлази да у радњама радника туженог постоје организациони пропусти, пропусти у стручном смислу. Наиме, портир одлучује у којој ће клиници бити збринут пацијент на хоспитализацију, медицинске сестре одлучују да ли ће и када дежурног лекара позвати, а међу лекарима различите специјалности не постоји комуникација која доводи до постављања праве дијагнозе и сразмерно томе до пружања ефикасног лечења.”

(Пресуда П. бр. 6971/11 од 11. 10. 2011. године Првог основног суда у Београду, потврђена Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. бр. 3813/12)

Пример други:

„У овом случају суд је одбио тужбени захтев тужиље да јој се досуди накнада нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због умањења опште – животне активности и претрпљеног страха, као и за материјалну штету у виду новчане ренте због трајно повећаних потреба.

На основу изведених доказа суд је утврдио да је тужиља С. лечена код туженог у Клиничком центру и то на Клиници за ендокринологију у периоду од 19. 12. 2011. до 4. 1. 2012. године, а након тога у Ургентном центру на Клиници за ургентну хирургију – Одељење опште хирургије у периоду од 4. 1. 2012. до 30. 1. 2012. године. Тужиља је код туженог на Клинику за ендокринологију дошла по упуту из Здравственог центра у С., где се јавила због болова у левом хемитораксу које је имала уназад две године. Након обављеног снимања утврђено је да је увећан леви надбубрег (58 х 40 mm са калцификатима), утврђено је да постоји појединачна медијастинална лимфаденопатија (6 до 12 mm) и у јетри фокална хиподензна промена величине 10 mm. Након пријема, на Одељењу за ендокринологију обављен је већи број анализа и прегледа, па је утврђено да код болеснице нема клиничких и биохемијских елемената катехоламинског ексцеса, ни електролитног дисбаланса. Због уоченог увећања леве надбубрежне жлезде са калцификатима, а како се ради о младој пацијенткињи, индикована је адреналектомија, због чега је по договору са доктором преведена на Одељење хирургије ради операције. На овом одељењу тужиља је боравила од 4. 1. до 30. 1. 2012. године ради планираног оперативног лечења тумора леве надбубрежне жлезде, а пре операције извршени су клинички лабораторијски прегледи и поновљен МС ЦТ, којим је уочен увећани леви надбубрег димензија 55 х 35 х 30 mm, оштро контурисан без знакова инфилтрације околине, са бројним нодуларним калцификацијама. Током операције одстрањена је лева надбубрежна жлезда са описаном променом и послата на патохистолошки преглед, а постоперативни ток тужиље протекао је без хируршких компликација. Током операције уочено је постојање цисте у регији иза извађене надбубрежне жлезде, која том приликом није одстрањена. У време отпуштања тужиље на кућно лечење патохистолошки налаз није био завршен, већ је дат накнадно и у истом је констатовано да је надбубрежна жлезда без елемената тумора, да постоји лако увећање масе и димензија, али да нема задебљања нити значајне нодуларности коре ни медуле, односно нема хистолошких знакова хиперплазије. Тужиља је и након овога наставила да се лечи јер је у истом пределу уочено постојање промене која није одстрањена приликом ове операције, али лечење није завршила код туженог. Наведена хируршка интервенција – операција којом је тужиљи одстрањена лева надбубрежна жлезда дана 23. 1. 2012. године – изабрана је након детаљног клиничког испитивања и била је индикована због тога што је у питању била промена са калцификатима чији су промери већи од 4 cm. Уз то, код тужиље су постојали и чворови у штитној жлезди и неке промене на јетри, као и увећање лимфних жлезда дуж кичменог стуба и промене у региону десне дојке, што је све упућивало на могућност да је предметна промена метастаза и да може да буде тумор. Тужиља је, услед наведене операције, трпела примарни страх јаког интензитета у периоду пре операције и након тога, до пријема резултата хистолошког налаза, као страх од могућег тумора и страх за живот. Физичке болове трпела је у постоперативном току иако су исти били скоро потпуно анулирани аналгетицима, па су болови били средњег до лаког интензитета у трајању од 72 сата након операције. Код тужиље не постоји умањење опште животне активности услед хируршког вађења леве надбубрежне жлезде јер друга здрава жлезда у потпуности функционално компензује недостатак извађене.

У конкретном случају, из доказа изведених током овог парничног поступка не произлази да је у поступању лекара и особља запосленог код туженог било пропуста, односно да је поступање лекара било противно правилима струке. Суд, наиме, сматра да су неосновани наводи тужиље да је у поступању лекара туженог било пропуста приликом дијагностиковања болести од које тужиља болује, тако што је иста упућена на хируршку интервенцију ради лечења тумора надбубрежне жлезде, а да претходно није извршен детаљнији преглед, односно нису обављене све неопходне анализе и тестови који би потврдили да се заиста ради о тумору. Међутим, из приложене медицинске документације, исказа саслушаних лекара и налаза и мишљења Комисије судских вештака … произлази да су током постављања дијагнозе извршени сви потребни прегледи и обављене све анализе које су уобичајене за ту врсту болести, односно поремећаја који је код тужиље уочен. Код тужиље је приликом прегледа дошло до случајног открића промене за коју су лекари сматрали да је реч о тумору, па су даље дијагностичке методе првенствено вршене у циљу утврђивања, односно отклањања могућности постојања веома тешког облика тумора, као што је феохромоцитом. Након отклањања сумње у постојање тог облика тумора, иако није било других функционалних тешкоћа као што су повишени крвни притисак, увећана седиментација и сл., тужиљи је управо због величине виђених промена био препоручен оперативни захват. Из налаза … , наиме, произлази да у ситуацији када је на надбубрежној жлезди уочена промена већа од 4 cm, па чак и када нема функционалних тешкоћа, и даље постоји сумња у постојање тумора, при чему простим опажањем не може да се утврди малигна промена, већ мора да се врши даља анализа тог ткива. Сходно томе, суд сматра да у конкретном случају није било речи о недовољном испитивању, односно да нису примењене дијагностичке мере које одговарају дијагностичком стандарду, већ о томе да је извршеним дијагностичким мерама утврђено стање – постојање промена на левој штитној жлезди промера већег од 4 cm, са калцификатима, које је упућивало на неопходност оперативног захвата.

Суд даље сматра да није било погрешне процене у одлуци конзилијума лекара да је управо оперативни начин лечења индикован за лечење тужиље зато што су, осим наведене промене на левој штитној жлезди, код тужиље постојали и чворови у штитној жлезди, неке промене на јетри, увећање лимфних жлезда дуж кичменог стуба, као и промене у региону десне дојке, што је све упућивало на могућност да је предметна промена, због које је спроведена операција, била метастаза и да може бити тумор. Управо због те могућности, која се није могла искључити без оперативног захвата и узимања ткива на анализу, суд сматра да није било пропуста приликом дијагностиковања симптома болести и одређивања врсте лечења. Наиме, лекар ендокринолог руководио се у конкретном случају медицинским сазнањима која су важећа у тренутку лечења, на која је скренула пажњу и Комисија судских вештака, указујући на италијанску студију у којој се говори о постојању нефункционалних тумора надбубрежне жлезде, због чега је поступање лекара ендокринолога и било у складу са правилима струке. Изабрао је најсигурнији начин за лечење тужиље, што је било оперативно уклањање штитне жлезде, јер простим опажањем није могло да се утврди да ли унутар тако увећане надбубрежне жлезде постоји нека малигна промена због које је настало увећање.

Такође, суд сматра да изведеним доказима нису потврђени наводи тужиље да је лекар специјалиста хирургије приликом поступања починио грубу лекарску грешку тиме што пре приступања хируршкој интервенцији није са вишим степеном вероватноће утврдио да ли се ради о тумору, као и тиме што је приступио вађењу целе надбубрежне жлезде иако је при погледу на исту приликом операције утврдио да споља изгледа нормално. Ово стога што је и из налаза комисије ВМА и из исказа самог лекара несумњиво утврђено да је чак и у наведеној ситуацији, кад приликом директног увида у надбубрежну жлезду лекар утврди да она споља изгледа без промена, ипак најсигурније решење њено вађење, јер таквим опажањем не може поуздано да се утврди да ли и унутар саме жлезде постоји нека малигна промена. Сходно томе, ни накнадно утврђена околност да на извађеној надбубрежној жлезди није било туморских промена, што је утврђено патохистолошким налазом исте, не упућује нужно на закључак да је било грешке у поступању лекара, јер је управо ова метода испитивања – патохистолошки налаз – била нужна ради несумњивог утврђивања природе насталих промена, односно да ли је реч о тумору или не.

[…] Из наведеног произлази да у конкретном случају нема нити кривице лекара нити погрешне дијагнозе, већ су сви предузети начини лечења, укључујући и хируршко уклањање надбубрежне жлезде, спроведени у складу са правилима струке, ради раног откривања и уклањања тумора за који је постојала основана сумња да код тужиље постоји. Лекари су притом поступали савесно, пажљиво и у складу са правилима струке и тренутним становиштима науке, па су спровели терапијске мере које одговарају утврђеној дијагнози. Суд, наиме, сматра да није било превида на страни лекара, већ је њихово поступање било у складу са стањем које су утврдили извршеним дијагностичким методама, које су биле примерене за стање које је код тужиље постојало.

Суд је притом имао у виду наводе тужиље да није било других симптома пре операције који би указивали на тумор надбубрежне жлезде, али сматра да су ови наводи неосновани и без утицаја на другачије одлучивање јер је управо из навода лекара који су тужиљу лечили, као и из навода представника комисије судских вештака, утврђено да је код тужиље, осим промене на надбубрежној жлезди, односно њеног увећања са калцификатима, било утврђено и постојање чворова у штитној жлезди, промена на јетри, увећање лимфних жлезда дуж кичменог стуба и промена у региону десне дојке, што је све указивало на могућност да је постојећа промена била метастаза, а то је једна од могућности у ситуацији када постоји таква промена.”

(Правноснажна пресуда Првог основног суда у Београду П. бр. 23488/12 од 7. 3. 2016)

ОДГОВОРНОСТ ВЕЗАНА ЗА НЕИНДИКОВАНЕ ЗАХВАТЕ – ЕСТЕТСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ

У погледу неиндикованих медицинских захвата, односно естетских операција морају да постоје пооштрени критеријуми за оцену да ли је операција изведена у складу са правилима струке, кроз разматрање постигнутог циља операције и постојања или непостојања сразмере између резултата операције и изведеног оперативног захвата. О томе говори следећи пример:

„Пресудом основног суда делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени – оснивач приватне поликлинике која је престала са радом 2009. године – да јој на име материјалне штете, трошкова операције, исплати одређени износ, са каматом и трошковима поступка.

Из изведених доказа произлази да се тужиља у току 2004. године обратила приватној поликлиници чији је оснивач тужени, па је у истој установи над тужиљом извршена естетска операција повећања груди. Тужиља је имала поремећај који се стручно назива амастија, а огледа се у одсуству груди са очуваном жлезданом структуром, при чему је ова операција била искључиво естетска јер тужиља није имала здравствених проблема. Пре операције уговорено је да груди буду величине три брустхалтера, с тим што тужиљи није показана слика како би груди могле да изгледају, а ни тужиља није донела слику сматрајући да су се довољно јасно споразумели како би груди након операције требало да изгледају. Тужиљу је оперисао лекар који је на поликлиници радио по уговору о допунском раду. Тужиља је отпуштена кући без иједног налаза и отпусне листе, па не зна који је материјал уграђен ни зашто је операција трајала три и по уместо сат и по времена, колико уобичајено трају овакве операције. После петнаест дана након скидања завоја тужиља је видела да су резултати операције незадовољавајући, да су јој груди мање него што је очекивала, да су резови видљиви и да се налазе са стране, а не испод груди, као и да су јој брадавице асиметричне. Међу странкама није било разговора о томе да ће за уговорени захват повећања груди бити потребно више од једне операције, већ је речено да ће се све завршити једном операцијом. Тужиља је изразила незадовољство извршеним захватом, али јој је речено да је мршава и да за њену конституцију веће груди не би биле одговарајуће, па јој је обећана реоперација за шест месеци. Тужиља је тражила да јој се новац дат за операцију врати јер је изгубила поверење у наведену приватну клинику, па је хтела да се обрати неком другом лекару ради реинтервенције. По протеку шест месеци од када је дошла са резултатима, на поликлиници туженог одбили су да обаве другу интервенцију због протромбинског крварења, иако је резултат протромбинског времена био исти као и пред прву операцију. Након тога, тужиља се обратила 2010. године другој клиници и тамо постигла жељени естетски резултат.

Апелациони суд је потврдио првостепену пресуду наводећи да циљ операције није постигнут, а да се не ради само о незадовољству пацијенткиње постигнутим естетским резултатом, већ и да је резултат операције непримерен изведеном оперативном захвату. Операција није извршена из нужде, већ по жељи пацијенткиње, а уз то се не може тврдити да је поштована медицинска процедура јер подаци о захвату који је обављен, и поред повећаног ризика за крварење, говоре супротно, док подаци о томе зашто се одлаже реинтервенција којом би се поправио изглед пацијенткиње не постоје.”

ЛЕКАРСКА ГРЕШКА ЗБОГ ПРОПУСТА У ДАВАЊУ ОБАВЕШТЕЊА И ПРИБАВЉАЊА ПАЦИЈЕНТОВОГ ПРИСТАКА (ТЗВ. ЛЕКАРСКА ГРЕШКА У ШИРЕМ СМИСЛУ)

У теорији и домаћој пракси егзистира и појам лекарске грешке у ширем смислу, а најчешће се односи на повреду права пацијента на пристанак дат након прописно датог обавештења које је сада дефинисано чланом 11. Закона о правима пацијента („Сл. гласник РС” бр. 45/2013). Међутим, овај појам може да се односи и на грешке у вођењу документације и друге процедуралне пропусте. Пристанак даје сам пацијент или његов старатељ, а противно вољи пацијента који је свестан и способан за расуђивање не сме се предузети никакав медицински захтев нити мера, чак ни ако би се оваквим захватом спасао његов живот, тј. чак ни ако је витално индикован.

Дакле, у парницама за накнаду штете због лекарске грешке судови се не ограничавају на утврђење постојања штете, постојања штетне радње и узрочно-последичне везе између штете и последице, јер се под лекарском грешком не подразумева само непосредно поступање лекара при конкретном медицинском захвату, већ и поступање лекара у ширем смислу. Због тога, и кад суд утврди да није било узрочно-последичне везе између поступања лекара при лечењу и штете коју је тужилац претрпео, потребно је утврдити да ли је лекар поступао у складу с правилима струке у ширем смислу и обавестио тужиоца, као пацијента, о редовном току медицинског захвата, току опоравка, могућим компликацијама, односно свим информацијама о самом медицинском захвату и последицама истог, као и да ли је тражио од пацијента изричиту сагласност за обављање поменуте медицинске услуге. У нашој судској пракси веома су честе одлуке којима је утврђена одговорност тужених лекара и установа за повреду права личности због грешке у обавештавању, при чему се накнада досуђује чак и кад на телу пацијента у току интервенције не настане штета.

Што су нежељене последице неког медицинског захвата теже, то је обавеза обавештавања о њима већа, чак иако је вероватноћа наступања овакве последице мерљива у промилима. Такође, уколико је нежељена последица мање озбиљна по здравље и тело пацијента, али је учесталија, о томе пацијент мора да буде обавештен.

Упркос томе, парнице за накнаду штете због повреде права на информацију и пристанак много су чешће и завршавају се углавном неповољно по туженог, усвајањем одштетног захтева. Разлог томе лежи пре свега у неспремности и недовољној едукацији медицинских радника и установа у којима су запослени да озбиљније схвате своју обавезу да пацијента благовремено и на погодан начин обавесте о битним питањима везаним за медицинску меру коју ће над њим применити, као и о могућим, па и врло ретким, штетним последицама које из поменуте мере могу да произађу.

ГРЕШКА У ВОЂЕЊУ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ

Поред претходно наведене врсте пропуста, здравствена установа може бити проглашена одговорном и за другу врсту стручне грешке у ширем смислу, а то је грешка у вођењу медицинске документације, која се најчешће јавља кроз пропуст да се у медицинску документацију унесу сви релевантни и законом и подзаконским актима прописани подаци о пацијенту, његовој анамнези, току лечења, предузетим медицинским мерама, дијагностици и терапији, и сл. Она се огледа и у уношењу нетачних или делимично тачних података.

Последњих година приметан је већи број судских поступака у којима су судови утврдили постојање лекарске грешке у ширем смислу и по наведеном основу. О наведеном најбоље говори следећи пример кроз коју одлуку је заузет следећи став:

Неуредно вођење медицинске документације представља несавесност у административном поступку који прати лечење и може да представља узрок штете настале приликом збрињавања пацијента.

Из образложења:

„Пресудом Првог основног суда у Београду делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности у износу од 800.000,00 динара, као и износ од 650.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, износ од 450.000,00 на име претрпљеног страха и износ од 333.000,00 динара на име душевних болова због наружености, са законском затезном каматом.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је повређен у саобраћајном удесу који се догодио 27. 9. 1998. године око 20 часова, тако да је исте вечери транспортован у Ургентни центар, где је урађена транспортна имобилизација обе ноге и око 22.15 часова примљен је као хитни случај на Клинику за ортопедију и трауматологију ВА у Београду. У том удесу тужилац је задобио вишеделни прелом обе натколене кости, повреде са тромбозом леве бутне феморалне артерије. Оперисан је 28. 9. 1999. године тако што је извршена операција остеосинтеза (спајање костију обе натколене кости металним плочама и шрафовима са остеопластиком по методи АО технике). Оштећење бутне артерије код тужиоца примећено је дана 29. 9. 1998. године, када је урађена операција, и то реконструкција бутне артерије са леве стране са ТТ анастомозом и додатном интервенцијом овојнице на мишићима натколенице и потколенице у смислу њиховог растерећења мишићних ложа. Дана 9. 10. 1999. године урађена је операција на мишићима леве потколенице, а дана 29. 10. 1998. године операција леве потколенице у смислу покривања кожног дефекта „тиршовом” кожном трансплатацијом. Пошто десна натколеница није срасла и како је дошло до прелома плоче, тужилац се лечио на ВА од 21. 1. 1999. године до 12. 2. 1999. године тако што је поново извршена операција спајања костију. Тада је констатована повреда седалног и бутног живца лево, па је тужилац лечен од 24. 4. 1999. године до 5. 5. 1999. године због почетне флегмоне леве потколенице. Временски одложена интервенција реваскуларизације, која је урађена када је то примећено, и то након тридесет сати од повреде артерије, довела је до настанка фазне некрозе мишића ове регије и због тога је дошло до одстрањивања мртвих мишићних ткива у више наврата, до репарације и покривања кожних дефеката „тиршовом” методом. Вештачењем је утврђено да је код тужиоца касно препозната акутна трауматска тромбоза претходно здраве бутне артерије леве ноге након саобраћајне незгоде у којој је повређени добио вишеделне преломе тела обе натколене кости. Касно препознавање акутне исхемије леве потколенице резултирало је касним решавањем настале васкуларне повреде феморалне артерије са одговарајућим последицама. Дијагноза повреде крвног суда утврђена је касно, па је тада и урађена операција потколенице […] Наведени период од повреде до одлуке о ортопедско-хируршкој интервенцији, и даље до момента јасног препознавања исхемије леве ноге (око тридесет сати од повреде), није уредно покривен регуларно вођеном медицинском документацију из које би се видело да је васкуларни налаз повређених екстремитета праћен континуирано клиничким, а по потреби и допунским методама, као што су доплер, ултразвук крвних судова или артериографија. Да је лезија крвног суда била препозната раније (у време од шест до осам, а највише дванаест сати од повреде), док су оштећења још увек била реверзибилна, резултати би вероватно били много бољи са мање или чак без локалних и општих системских последица (могуће оштећење бубрега, тромбоемболија плућа и друго). Резултати касне реваскуларизације леве ноге тужиоцу, урађене на ВА, очекивани су и једини могући с обзиром на протек времена од повређивања до операције на крвном суду (око тридесет сати). Неуредно вођење медицинске документације по изјашњењу вештака представља несавесност у административном поступку који прати лечење, и то је само део лечења, али је такође и реконструкција крвног суда закаснила. Није постојала намера туженог да нашкоди болеснику и начини препознате пропусте, али су пропусти учињени, што се види и по последицама. Сви даљи догађаји апсолутно се уклапају у очекиване компликације које је повређени након тога доживео и све су последица каснијег доласка, односно успостављања крвотока у повређеној нози, а не последица ортопедског лечења или неког другог лечења. Пропуст је, са васкуларног аспекта, изазвао све касније компликације. При пријему тужиоца на ВА иницијални преглед је урадио дежурни лекар који је констатовао преломе и написао да се пулсеви на обе ноге уредно палпирају. Болесник је смештен у јединицу, али је сутрадан болница имала на располагању све лекаре и технологију, па је постојала могућност да га ујутру прегледа васкуларни хирург који би повреду са највећом могућом вероватноћом препознао и уследило би адекватно лечење са никаквим или много блажим последицама у односу на оне које сада има. Да није било васкуларне повреде или да је препозната на време, последице би биле минималне и лечење би било завршено за три до четири недеље. Да није било пропуста, односно да је повреда бутне артерије препозната на време, умањење животне активности било би највише 10%, уместо сада постојећег умањења животне активности од 50%. Наружености не би било јер би тужилац имао само један или евентуално два ожиљка на натколеници, а сада код тужиоца постоји наруженост средњег степена. Због пропуста у лечењу постоји велики број ожиљка на потколеници, на левој натколеници тужилац храмље, а постоји и контрактура прстију левог стопала и удубљени тип стопала са канџастим прстима. То значи да је тужилац инвалид. Да није било пропуста у лечењу, болови јаког интензитета трајали би првих четири до пет дана када је извршена операција, а уместо тога трајали су месец дана. Болови средњег интензитета трајали би наредних три до четири дана уместо шест и по месеци, а болови ниског интензитета трајали би око четрнаест дана, уместо што су постојали до краја лечења, а и данас тужилац повремено осећа болове. Страх високог интензитета трајао је две недеље, страх средњег интензитета трајао је укупно три месеца, а ниског интензитета годину дана, с тим што је мањи интензитет страха повремено присутан и данас.”

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 5852/12 од 6. 3. 2014. године)

Други пример:

„Делимичном пресудом Првог основног суда у Београду усвојен је тужбени захтев и обавезана гинеколошко-акушерска клиника из Београда да тужиоцима накнади нематеријалну штету и то тужиљи П. М. накнаду за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, претрпљеног страха, физичких болова и наружености, а њеним родитељима, такође тужиоцима, због душевних болова које трпе због нарочито тешког инвалидитета своје ћерке. Апелациони суд у Београду наведену пресуду у делу који се односи на тужиљу М. П. потврдио је у целости, док је пресуду преиначио и смањио досуђене износе накнаде нематеријалне штете њеним родитељима.

Из чињеничног стања произлази да је тужиља М. П. рођена на туженој клиници као први близанац без видљивих повреда и аномалија у добром општем стању, као и да је дан после рођења над њом изведена лумбална пункција за коју није у историји болести наведен разлог, при чему је та дијагностичка процедура поновљена и четвртог и седмог дана по рођењу тужиље. Тужиљи је такође констатована и жутица, а осмог дана по рођењу констатован је локализовани оток леве ноге, а наредног дана и повећање отока десне ноге који пре тога није констатован, као и петехијално крварење без повишене температуре. Сутрадан по констатацији ових отока тужиљи је уведена антибиотска терапија, без навођења дијагнозе. Истог дана код ње је констатовано повећање броја леукоцита и опуштеност леве руке, да би сутрадан био констатован оток левог рамена, а дванаестог дана по рођењу констатован је оток левог лакта, као и непокретност обе руке. У тешком општем стању тужиља је четрнаестог дана по рођењу пребачена на дечју клинику са дијагнозом сепсе и хипербилирубемије. Дијагноза сепсе први пут је наведена у отпусној листи, док у постојећој медицинској документацији није наведена дијагноза било какве инфекције, као ни да ли су урађени хемокултура и антибиограм, а за све време лечења на туженој клиници урађена је само једна крвна слика. Од рођења 1980. године па до 1995. године над тужиљом је изведено петнаест операција којима су саниране последице остеомијелитиса десног лакта и оба кука, који је дијагностикован по отпусту са тужене клинике и то на дечјој клиници на коју је тужиља пребачена. Такође, као последица овог обољења код тужиље је настала неуролошка оштећеност слуха, због чега мора да користи слушни апарат.

Апелациони суд је нашао да је првостепени суд правилно применио материјално право, и то чланове 170. став 1. и 171. Закона о облигационим односима, када је нашао да је тужена здравствена установа одговорна за штету коју су тужиоци претрпели, која је проузрокована стручним пропустима лекара тужене, и то зато што је суд закључио да су током боравка тужиље М. П., као новорођенчета, на туженој клиници у периоду од четрнаест дана, од дана када је на овој клиници рођена до дана када је пребачена на хируршко одељење дечје клинике, након што су се појавили симптоми обољења – отоци и црвенило локализовани у пределу зглобова, уз слабу покретљивост, па и одсуство покретљивости удова, уз тешко опште стање новорођенчета, лекари клинике пропустили да ураде анализе и спроведу поступке у циљу постављања дијагнозе и искључења других стања и обољења доступним дијагностичким процедурама као што су анализа урина, хемокултура и антибиограм, док је крвна слика са леукоцитарном формулом урађена само једном. Те анализе морале су да буду урађене да би се успоставила дијагноза на основу које би се започела адекватна терапија, иако је општа клиничка слика јасно указивала на остеомијелитис. Услед ових пропуста тужиљи је ускраћено правовремено лечење оперативним путем које би, уз адекватну антибиотску терапију, могло да умањи последице које је на зглобовима тужиље изазвало ово обољење, мада не и да их потпуно спречи. Како терапија антибиотицима која је спроведена на туженој клиници није довела до побољшања здравственог стања тужиље као новорођенчета и како тужена клиника није специјализована за лечење болести новорођенчади које не представљају уобичајене последице које прате порођај, то је постојала обавеза да тужиља буде преведена у специјализовану дечју клинику одмах након што је утврђено да примењена терапија не даје резултате и не доводи до побољшања здравственог стања детета.”

У наведеном случају одговорност тужене здравствене установе заснована је и на чињеници да лекарска документација није адекватно и ажурно вођена, да није постављена било каква дијагноза у историји болести која је вођена на туженој клиници, као и да се дијагноза сепсе први пут помиње у отпусној листи, што представља стручну грешку која је предмет овог излагања.

Оно што на први поглед из наведених примера из праксе може да се закључи је да грешка у вођењу документације најчешће не егзистира сама, већ је праћена и грешкама у обавештавању, као и пропустима у лечењу који се огледају у поступању здравствених професионалаца противно правилима струке (стручна грешка у ужем смислу).

Како би се отклонила свака сумња у пропусте у поступању здравствених установа приликом пријема и збрињавања пацијената, неопходно је да се медицинска документација уредно води. У супротном, грешка у вођењу документације може да доведе до предузимања или пропуштања да се предузму одређене медицинске мере и захвати који су неопходни, односно до поступања противно правилима струке и наступању штете за пацијента и чланове његове породице.

Дакле, уредним и потпуним вођењем здравствене документације здравствене установе са себе скидају одговорност за евентуалну штету насталу у лечењу пацијента, избегавајући дуге, скупе и исцрпљујуће парнице, али и негативни публицитет који најчешће прати овакве догађаје.

У другом делу овог текста, који ће бити објавити у следећем броју, темe ће бити:

– стварна (активна и пасивна) легитимација за вођење ових парница,

– питање доприноса пацијента настанку штете,

– терет доказивања,

– вештачење као доказно средство,

– обавеза чувања лекарске тајне,

– пракса Eвропског суда за људска права у предметима који се тичу лекарске грешке,

– закључна разматрања.