Трошак животног циклуса представља све трошкове који произлазе из коришћења добара, радова или услуга током целог њиховог животног века.
Увод
Приликом активности и доношења одлука институције би требало да се руководе остварењем циљева у јавном интересу и потребом да се јавна средства троше ефикасно. Одлуке и радње у поступцима јавних набавки нису изузетак јер се тако троши значајан део буџетских средстава.
Иницијална набавна цена често је један од најутицајнијих чинилаца који одређује коме ће се доделити Уговор о јавној набавци (у Републици Србији око 90% јавних набавки као једини критеријум има цену). То је последица становишта да најнижа цена обезбеђује остварење значајног финансијског циља – уштеде у буџету.
Међутим, не остварује се увек најбоља вредност за новац прихватањем најјефтиније понуде. Иако у старту могу да се остваре уштеде у буџету у односу на набавну цену, коришћење добара, услуга или радова који се набављају проузроковаће у највећем броју случајева и додатне трошкове, који се нарочито односе на експлоатацију и одржавање. Поред ових непосредних трошкова, коришћење добара, услуга или радова може да утиче и на животну средину, што ће опет резултирати другим инвестицијама и трошковима. Неки од тих додатних трошкова могу да буду изузетно високи. Све додатне трошкове у будућности ће сносити или наручилац или крајњи корисници, али су на крају поменути финансијски ресурси исти: реч је о новцу пореских обвезника.
Услед тога, из економске перспективе најрационалнији приступ је онај који разматра све трошкове који ће настати током животног века добара, услуга или радова, како би се утврдило која је опција заиста „најјефтинија” (Sigma, Brief Nо. 34). Трошкови животног циклуса су методологија за процену свих трошкова током животног циклуса добара, радова или услуга.
Шта је трошак животног циклуса и зашто га користити?
Трошак животног циклуса (енг. Life Cycle Cost – даље: LCC) представља све трошкове који произлазе из коришћења добара, радова или услуга током целог њиховог животног века. Методологија LCC је инструмент за процену ових трошкова током времена, чија је главна сврха да процени различите опције за постизање циљева наручиоца, при чему се оне не разликују само по почетним, већ и по каснијим оперативним трошковима.
Поједини трошкови су искључиво економске природе и непосредно их сноси наручилац. Из тог разлога они се обично називају интерним трошковима. Остали трошкови могу да настану услед утицаја предмета набавке на животну средину. Њих понекад непосредно сноси наручилац, али их у другим случајевима сноси локална заједница или чак сви грађани. Из тог разлога они се обично називају екстерним трошковима.
Такозвана класична директива ЕУ о јавним набавкама у својим рециталима дефинише да техничке спецификације које израђују наручиоци треба да омогуће подношење понуда које одражавају различитост стандарда техничких решења и техничких спецификација на тржишту, укључујући оне израђене на основу критеријума за перформансе који су повезани са животним циклусом и одрживошћу процеса производње радова, добара и услуга (рецитал 74), односно указује на то да је предуслов идентификовања економски најповољније понуде тај да се одлука о додели уговора не заснива искључиво на критеријумима који нису везани за трошкове, као и да Qualitative criteria should therefore be accompanied by a cost criterion that could, at the choice of the contracting authority, be either the price or a cost-effectiveness approach such as life-cycle costing.<}85{>уз квалитативне критеријуме треба дефинисати и критеријум трошкова, који би по избору наручиоца могао да буде и приступ трошковне ефикасности, као што је обрачун трошкова животног циклуса (рецитал 92).
У контексту LCC, како би се омогућила делотворна провера, трошкови везани за окружење морају да буду квантификовани и изражени у новцу. Разлог за постојање овог услова јесте тај што ће, ако се критеријуми за доделу уговора односе на чиниоце које наручилац не може јасно да утврди и измери, бити тешко доказати да су они примењени на објективан начин.
Дефинишући LCC као критеријум за доделу уговора, директиве ЕУ наводе да он мора да се користи тако да се метод који се користи за процену трошкова животног циклуса заснива на критеријумима који објективно могу да се провере и нису дискриминаторски. Осим ако није утврђена за вишеструку или трајну употребу, методом нарочито не сме неоправдано да се даје предност одређеним добављачима нити они смеју да се стављају у неповољнији положај, већ мора да буде доступна свим заинтересованим странама, као и да тражене податке, уз разуман напор, могу да доставе просечно пажљиви добављачи.
Такође, директиве ЕУ дефинишу животни циклус као све узастопне и/или међусобно повезане фазе, укључујући потребно истраживање и развој, производњу, трговину и њене услове, превоз, коришћење и одржавање током постојања производа или радова или пружања услуге, од прибављања сировина или генерисања ресурса до одлагања, уклањања и завршетка услуге или употребе. Идентичну дефиницију садржи и Нацрт новог закона о јавним набавкама (доношење закона планира се у другом кварталу 2019, а очекивана примена од 1. 1. 2020. године), док је актуелни Закон о јавним набавкама не садржи, али прописује трошак животног циклуса као елемент критеријума за доделу уговора (у члану 85. став 2. тачка 17)).
Трошак животног циклуса има циљ да наручиоцима пружи прилику да остваре: 1) средњорочне и дугорочне финансијске уштеде; 2) нову перспективу опција доступних на тржишту; 3) боље разумевање утицаја избора учињених током процедура набавке (укључујући и утицај на животну средину).
LCC може да се користи као стратешки управљачки алат који подржава процес доношења одлука у свим фазама процеса набавке. Типични трошкови које сноси наручилац у односу на употребу одређеног производа могу да се групишу у:
- иницијалне/инвестиционе трошкове, који укључују набавну цену производа, друге повезане трошкове потребне да би се дошло до момента коришћења, као што су трошкови у вези са таксама, транспортом, инсталацијама, монтажом, пуштањем у рад (ако већ нису укључени у набавну цену), као и, где је примењиво, трошкове иницијалне обуке корисника;
- оперативне трошкове, који укључују трошкове везане за потрошњу енергије (нпр. трошкове електричне енергије, бензина, дизел-горива, угља, гаса, пелета), потрошне материјале и неопходне додатке (нпр. тонер-касете, мазива, средства за чишћење), порез, трошкове осигурања и/или било којих других ресурса за употребу производа;
- трошкове одржавања, који укључују трошкове који се односе на одржавање производа у добром стању или добром радном стању у смислу редовног прегледа (сервиса) и поправки, укључујући и све резервне делове које је неопходно периодично мењати, трошкове надоградње и сл.;
- трошкове завршетка живота, који укључују трошкове разградње и депоновања.
Трошкови животног циклуса у мери у којој су релевантни покриће делове или све трошкове који се јаве током животног циклуса производа, услуга или радова:
(а) трошкове које сноси наручилац или други корисници,
(б) трошкове приписане еколошким екстерналијама.
Трошкови које сноси наручилац или други корисници јесу горенаведени трошкови који се односе на куповину, коришћење, одржавање и одлагање.
Трошкови приписани еколошким екстерналијама јесу они који су везани за добра, услуге или радове током животног циклуса, под условом да њихова новчана вредност може да се изрази и провери. Такви трошкови могу да укључе трошкове емисије гасова стаклене баште и других емисија загађујућих материја (емисија угљен-диоксида, живе и других штетних материја), као и друге трошкове ублажавања климатских промена.
У Европској унији (ЕУ) сматра се да је од највећег могућег значаја да се у потпуности искористе потенцијали поступка јавне набавке за остварење циљева Стратегије „Европа 2020” за паметан, одржив и инклузиван развој. Заједно са другим правним и практичним средствима, методологије LCC представљају средства која могу да помогну да се остваре циљеви наведене стратегије. Због тога се очекује да ће на нивоу ЕУ бити развијене заједничке методологије за израчунавање трошкова животног циклуса за одређене категорије добара или услуга. Када се такве методологије израде, биће прописана обавеза њиховог коришћења (која важи само за државе чланице ЕУ, не и за Републику Србију). Чланом 68. став 3. поменуте „класичне” директиве прописано је да се, када је законодавним актом Уније заједничка метода за израчунавање трошкова животног циклуса постала обавезна, наведена метода примењује на процену трошкова животног циклуса.
Списак заједничких метода наведен је у прилогу XIII Директиве. У овом списку тренутно се наводи само једна заједничка метода везана за одређене врсте друмских моторних возила, при чему је Европска комисија овлашћена да ажурира тај списак када се усвоје нови прописи којима ће се примена заједничког метода за LCC учинити обавезном. Дакле, једини установљени заједнички метод који наручиоци морају да примењују у поступцима јавних набавки одређених категорија друмских моторних возила прописан је Директивом о чистим возилима 2009/33/ЕЗ.
Директивом о чистим возилима наручиоци се обавезују да при набавци одређених категорија друмских моторних возила узму у обзир њихов утицај на потрошњу енергије и животну средину. Овом директивом прописује се и методологија за монетизацију тог утицаја у циљу оцене трошка експлоатације ових возила током њиховог животног циклуса. Тим моделом новчана вредност се приписује потрошњи енергије, количини емисије угљен-диоксида, као и количине емисије NOk, NMHC и честица.
Које трошкове треба обухватити?
Оцена трошкова животног циклуса неизбежно подразумева одређену непредвидљивост у погледу трошкова који ће настати у будућности. Доступност и поузданост података битни су фактори када се дефинишу наведене претпоставке. Анализа може да се заснива на историјским или референтним подацима, као и на детаљним подацима изведеним из произвођачких спецификација и упоредивих података о трошковима експлоатације.
У зависности од особина конкретне јавне набавке, поједини трошкови могу да буду значајни, док су други потпуно небитни. Проблем је, али и изазов како да се утврде релевантне врсте трошкова који ће настати током животног века експлоатације производа. Након тога, поменути трошкови претварају се у критеријуме за евалуацију, који се јасно наводе у конкурсној документацији заједно са методом њихове оцене.
Трошкови животног циклуса могу бити једнократни и текући.
Једнократни трошкови су они трошкови који се сносе само једном, попут набавне цене коју нуде понуђачи, која обично обухвата трошкове испоруке и монтаже и/или иницијалне обуке, али и трошкови стављања ван употребе (одлагања, рециклаже).
Текући трошкови су они који се плаћају током читавог животног циклуса производа, као што су потрошња енергије, потрошни материјал, одржавање и поправке, резервни делови и друге неопходне услуге.
Једно значајно питање које треба имати на уму јесте колика је вероватноћа да ће одређени трошкови настати или не, односно да ли ће се, на пример, у будућности стварно јавити потреба за поправком производа или за резервним деловима. Када су у питању поједини производи, нарочито они чији је животни век кратак, трошкови поправке или резервних делова немају значај или је он минималан, јер је мало вероватно да ће наведене врсте трошкова настати. Што се тиче сложенијих производа, нарочито оних чији је животни век дуг, вероватноћа да ће доћи до потребе за заменом делова веома је висока. У том случају неопходно је узети у обзир претпоставку да ће до таквих потенцијалних трошкова доћи у будућности. Сходно томе, од понуђача би требало захтевати да доставе информације о ценама резервних делова за производе које нуде.
С тим у вези, у зависности од обима активности могу да се разликују фиксни и варијабилни трошкови. Фиксни трошкови остају константни без обзира на ниво активности (осигурање, порези, редовне контроле (сервиси)), док варијабилни трошкови варирају у зависности од нивоа активности (оперативни трошкови који се односе на потрошњу енергије или потрошне материјале, трошкове поправки, резервне делове).
Још једно питање које треба узети у обзир јесте могућност прецизног односно приближног предвиђања одређених трошкова на дужи период. На пример, није могуће знати колико ће 2020. и 2021. године коштати један киловат-час електричне енергије, јер је тржиште електричне енергије веома променљиво. Међутим, та неизвесност не би требало да утиче на одлуку да се у обзир узму трошкови везани за потрошњу електричне енергије. Како би се дошло до једнообразног метода за оцену свих поднетих понуда, наручилац би у конкурсној документацији требало да наведе претпоставке о коначној (јединичној) цени електричне енергије (нпр. 25 динара за kWh). Од понуђача би требало тражити да доставе информације о конкретној потрошњи електричне енергије производа који нуде.
Даље, наручилац би требало јасно да дефинише дужину трајања предмета набавке. Текући трошкови зависе од дефинисања (претпоставке) које се односи на дужину века употребе производа: дужину употребљивости производа и одржавања функционалности у свом животном веку у погледу перформанси, као и на образац употребе производа током времена: степен и учесталост употребе производа.
Период током кога ће производ остати употребљив може да се изрази у годинама, месецима или чак сатима, али у појединим случајевима биће прикладно употребити и друге јединице мере. На пример, када наручилац купује аутомобил, адекватније је навести да је очекивани животни век, који се узима у обзир при израчунавању текућих трошкова, 200.000 km (у зависности од експлоатације возила можда и свих 1.000.000 km), а не десет година.
Даље, у сврхе доношења стратешких одлука о улагањима за анализу се у већини случајева бира дужи период (од 50 до 100 година, најчешће од 70 до 75 година) како би се у обзир узео цео процењени животни век производа о коме је реч. Овај период анализе представља значајан фактор у одређивању трошкова експлоатације и одржавања, који морају да се размотре. Предности које доноси смањење потрошње енергије и ресурса током животног века производа веће су што је тај период дужи. С друге стране, трошкови одржавања најчешће се повећавају како производ стари. Чак и када су у питању једноставни производи, у вези са којима су трошкови одржавања и поправке небитни, период анализе и даље је значајан ради поређења трошкова животног циклуса. Учесталост са којом сам производ треба заменити и нарочито потрошња енергије коју изискује његова употреба свакако ће имати утицај на цену, и то поготово током дужег периода. Јефтинији производ, који мора чешће да се мења, на дужи рок може да кошта више него скупљи производ који траје дуже. Овај чинилац треба узети у обзир када се утврђује рок на који ће се вршити поређење трошкова животног циклуса.
Други финансијски елементи, попут каматних стопа и нето садашње вредности, могу да буду значајни за методологију LCC, нарочито када је реч о добрима, услугама или радовима са дужим животним веком.
Будући трошкови не вреде исто колико и трошкови који настају у овом тренутку јер се очекује да ће капиталу током времена бити приписан одређени износ камате. Овај чинилац треба узети у обзир при поређењу трошкова животног циклуса.
С тим у вези поставља се питање како оценити будуће у поређењу са садашњим трошковима. Уобичајено решење је примена дисконтне стопе на будуће трошкове, при чему се њом сваком трошку додељује нето садашња вредност, која омогућава поређење садашњих и будућих трошкова.
Дисконтна стопа помаже у поређењу стварне вредности са будућом вредношћу, узимајући у обзир временску вредност новца, а даје и могућност израчунавања садашње вредности будућих трошкова коришћењем формуле: ПВ = В1 / (1 + р) + В2 / (1 + р) 2 + В3 / (1 + р) 3 + … + Вн / (1 + р) н, при чему је Вн вредност трошкова насталих након н година, а р дисконтна стопа (р = р% / 100). Уобичајена дисконтна стопа за пројекте јавног сектора износи између 3% и 5%.
Примењена дисконтна стопа је значајна јер може да има одлучан утицај на исход анализе, а потенцијално и на доношење одлуке о томе да ли једној опцији (понуди) треба дати предност у односу на другу. Стога је од пресудног значаја одабир одговарајуће стопе.
Примери LCC
Набавка рачунара:
ЦЕНА + Потрошња енергије:
M = CENAD + (P * LTD), при чему је CENAD = цена рачунара; LTD = године животног века; P = трошкови електричне енергије на годишњем нивоу, и то цена потрошње електричне енергије на годишњем нивоу (PON * 0,35 + PSLEEP × 0,65) * CenakWh, при чему је PON = измерена потрошња електричне енергије када је уређај укључен (W); PSLEEP = измерена потрошња електричне енергије на Sleep mode (W); CENAkWh = цена по kWh.
Фотокопир-апарат:
ЦЕНА + Коришћење током животног циклуса:
M=CENAM + (CENAC * QC), при чему је CENAM = цена машине за фотокопирање; CENAC = цена једне фотокопије; QC = број фотокопија током животног циклуса (3–5 година).
Возило
M = CENAV + LCC, при чему је CENAV = цена возила; LCC = оперативни трошак током животног века возила, где је LCC = очекивана километража током животног века (200 000 km) * [(Енергетска потрошња пo km u MJ * цена енергије по MJ) + (емисија CO2 kg/km * 0,03 EUR/kg ) + (емисија NO2 g/km * 0,044 EUR/g) + (суспендоване честице g/km * 0,087 g/km)]
Сијалице
M = CENAs + LCC + NUMs + W + kWh + CENAee, при чему је CENAs = цена сијалице; LCC = животни век сијалице; NUMs = број сијалица потребних за 30.000 часова рада; W = број вати по сијалици (еквивалент 60 вати); kWh = број kWh електричне енергије потрошених за 30.000 часова рада и CENAee = цена електричне енергије (претпоставка: 0,2 EUR по kWh).